Меркел, Минск и куповина времена

(првобитно објављено на РТ Балкан, пренесено у архивске сврхе)

Сад имамо и званичну потврду да се Запад за сукоб у Украјини спремао годинама, али није једини

Први ћу да се захвалим Ангели Меркел што је признала да је Запад примирјем у Минску септембра 2014. хтео да "купи време" Украјини за припрему рата против Русије. Скоро свима је то било јасно већ одавно, али када то отворено каже неко чија страна у овом сукобу глуми моралну узвишеност, онда речи имају посебну тежину.

Како би мало "глајхшалтовала" своју политику према Русији са садашњим русофобичним курсом канцелара Шолца, Меркелова је немачком листу "Цајт" ове недење изјавила како је примирје у Минску било "покушај да се Украјини купи време", које је Кијев искористио да ојача своју војску.

"Украјина из 2014-2015 није Украјина коју видите данас", додала је Меркел. "Како се видело из битке код Дебаљцева ране 2015, када је Путин лако могао да их прегази. Притом сумњам да би НАТО могао тада толико да помогне Украјини као што то чини данас."

Казнена експедиција

Ко се не сећа, украјинска "казнена експедиција" на Донбас је код Дебаљцева у фебруару 2015. претрпела друго катастрофално опкољавање (прво је било у августу 2014. код Иловајска), и њени остаци су се повукли у Артемјовск – од тада преименован у Бахмут где се ових дана воде жестоке борбе.

Меркел у суштини вели да ни Украјина ни Запад тада нису били спремни на сукоб са Русијом, али данас ето јесу. Тим поводом су неке руске тзв. ура-патриоте завапиле како је Кремљ требало већ 2014. да пошаље војску у Украјину и тада "заврши посао".

Из те перспективе, чини се наивном прозивка Запада за "махинације, манипулације и све врсте извртања истине, закона и права која се могу замислити", како се изразила потрпарол руског Министарства иностраних послова Марија Захарова поводом признања Меркелове.

Па зар Москва не зна да Запад тако ради већ деценијама? Зар нису обраћали пажњу на искуство Срба, од Дејтона и Кумановског споразума до 2013. и Брисела, па не знају да Запад редовно крши не само обећано већ и потписано?

Неће бити да је Захарова та која је наивна у овоj ситуацији. Москва је и те како обраћала пажњу на искуство Срба; Владимир Путин га је чешће помињао него власти у Београду! Тешко да им је могло промаћи признање "мајдановског" председника Порошенка већ августа 2015. да је Минск био куповина времена, или објава његовог саветника Луценка да би за Кијев најбољи био "хрватски сценарио" из 1995. са свим што то подразумева. Путинов говор на почетку операције у Украјини је показао да су у Кремљу свега тога били свесни.

Империја лажи

Што се тиче односа према Западу, довољно говори што га је Путин том приликом крстио као "империју лажи", а приметићете да од тада у Москви више не користе синтагму "наши партнери", коју су годинама ионако рабили полу-саркастично.

Кад већ памтимо вероломност Запада и маштамо шта би било да је Москва интервенисала "на време", ваљало би се присетити да је Русија исто тако стајала по страни када је Аустро-Угарска 1908. анектирала Босну и Херцеговину. Тако је морала, због катастрофе у рату са Јапаном три године раније. Али то нечињење је после био језичак на ваги за одлуку цара Николаја II да устане против бечког ултиматума Србији, шест година касније.

Амерички историчар Давид Фромкин ("Последње лето Европе") тврди да се Немцима у јулу 1914. у ствари журило да зарате против Русије, док она још за то није била спремна. Исту је рачуницу имао и Адолф Хитлер, јуна 1941. Немачка је, судећи по речима Ангеле Меркел, у Минску 2014. ишла на неку "трећу срећу".

 
Ако је туча неизбежна - удари први

Путин је небројено пута показао да га занима историја, посебно руска. Не верујем да је случајно баш у октобру 2015. изјавио да га је "лењинградска улица научила пре 50 година једном правилу: ако је туча неизбежна, удари први".

Из свега овога намеће се одговор да нису само Запад и Украјина "куповали време" за неизбежни сукоб, у којем је улог цео свет, а поља Донбаса су само један од фронтова. А ко је ту боље пазарио, чини ми се да ћемо сазнати врло брзо.

Захарова: Тако не раде пријатељи

Покушаји званичног Београда да се с једне стране додвори Атлантској Империји, а са друге то правда народу и Москви као потезе изнуђене некаквим невиђеним притисцима (тешким речима заменика помоћника подсекретара, шта ли?) као и обично само повлаче нове захтеве Запада.

Ево сад Немци лају шта Србија мора да уради. Нека им неко пошаље оно чувено писмо параћинског начелника Светолика Драгачевца из 1941, не мора ништа ни да мења, разумеће.

Сад је, међутим, проблем да дуготрпећим Русима изгледа коначно нестаје стрпљења за марифетлуке типа „добро јутро чаршијо, на све четири стране," судећи по данашњој изјави Марије Захарове, портпарола министарства иностраних дела (МИД) у Москви.

„Можда имамо различите погледе на то шта је пријатељство. Увек подржавамо наше пријатеље у тешким тренуцима. Увек полазимо од тога да они који нас називају својим пријатељима исповедају исте приступе“, одговорила ја Захарова на питање о гласу Србије да се Русија избаци из Савета за људска права УН.

Представници многих држава које теже да воде независну, уравнотежену политику нам говоре (ово је више пута говорио министар спољних послова Русије С.В. Лавров) да су под огромним притиском западних земаља, пре свега САД, које желе да против Русије напујдају цео свет кроз механизме „културе отказивања“. Сходно томе, иду на „компромисе“. Не разумемо ово. Знамо да постоји притисак. Али ако говоримо о онима који се проглашавају нашим пријатељима, онда је то немогуће разумети.

Претпостављамо да ће се наши традиционални партнери у свом деловању у оквиру међународних организација, на различитим мултилатералним платформама, доследно држати ставова који одражавају њихове истинске националне интересе и истински, пријатељски однос према нама. Не ради се о томе да их подстичемо да се нагоде са савешћу заменом чињеница. Не, у Београду је добро познат не само руски став, већ и порекло ове кризе. О томе се више пута говорило на највишем нивоу. Имају читав низ материјала. Што је најважније, проживели су не мање тешке историјске тренутке, који су по много чему слични ономе што се сада дешава на територији Украјине. Уосталом, спонзори овог дугогодишњег пакла су исти. Овде је такође важно схватити да се не ради само о подршци нашој земљи на пријатељским или темељним основама, већ о подржавању истине.

Да преведем са дипломатског језика ово подвучено... од неке десете земље још и можемо да очекујемо калкулисање истином у име избегавања америчког притиска, али од Србије, која од тих истих људи страдава већ годинама и савршено добро зна о чему је реч, баш нисмо очекивали да пљуне не само по нама, већ и по - себи.

Ако после овога некоме нешто није јасно... прочитајте опет писмо које је Драгачевац послао у Берлин марта 1941. Или Горски вијенац. Лакше је.

Зашто кажеш Сребреница, кад мислиш Олуја?

Зар и ти, брате Владимире? рећи ће сад Срби. Донекле, с правом.

Јуче је шеф кабинета руског председника, Дмитри Козак, изјавио да Москва неће дозволити да се у Донбасу понови „Сребреница.“ Јутрос је портпарол Кремља Дмири Песков рекао исто. Кад су га новинари питали на основу чега прави то поређење, Песков је објаснио:

„На основу неконтролисаног деловања разних јединица Оружаних снага Украије, на основу доминације националистичих осећања, на основу изазвања мржње према становништву самопроглашених републиика, које би могло да доведе то догађаја које смо споменули.“

Не знам шта су мислили ни један ни други Димитрије, ни Путин кад је то први пут рекао пре годину и по. Можда су сматрали да туку Запад сопственим пропагандним оружјем, у смислу „ви сте измислили хуманитарну интервенцију због Сребренице, значи сад можемо и ми тако.“

Уз дужно поштовање, то је управо онај тип „да, али“ аргументације који сам овде давно напао као кратковид и контрапродуктиван, јер унапред признаје победу противника. Или, како је својевремено писао сада покојни Жељко Цвијановић, тиме се усваја „језик наших непријатеља.“
А да је Запад сада непријатељ Русије колико је био и остао непријатељ Срба, ваљда више нема ни трунке сумње.

Не кријем где радим, али то не значи да с Путином и Песковом пијем јутарњи чај и од њих добијам инструкције. Могу само да нагађам шта су хтели овим да постигну. Јасно ми је шта су постигли: да се Срби осећају издани и од традиционалних савезника, а не само од сопственог државног дна (на разне штифтунг-невладнике и теледириговане демократе да не трошим речи). 

Највећа иронија је што су Путин, Козак и Песков имали 100% кристално чисту ситуацију да пропагандно поентирају по питању Донбаса, коју су им пружили сами Украјинци. Већ 2014, после пуча у Кијеву и прве рунде сукоба у којима су симпатизери лика и дела Степана Бандере добили по [нечему], саветник тадашњег председника Јури Луценко (донедавно главни тужилац Украјине, по вољи САД) је на Фејсбуку поредио Донбас са Крајином, а сан свидомита са „Олујом“! 

„Хрватска је добар пример. Толерисала је постојање Крајине три године, градила привреду и војску, а онда су за само пар сати њени тенкови збрисали сепаратисте с лица земље,“ написао је Луценко. 

Русија је реаговала тек две године касније, када су Кијев и Загреб основали радну групу за „реинтеграцију окупираних територија.“ Министарство иностраних дела у Москви тада је изјавило:

„Добро су познате жртве обимих војних операција 1995. у Хрватској – Бљесак и Олуја – као и присилно протеривање око 250.000 Срба који су тамо живели. Имамо разлога за страх да препоруке страних консултаната, које би могле охрабрити опасне заблуде међу руководством у Кијеву да је за Донбас могуће војно решење, неће помоћи изградњи безбедности у југоисточној Украјини.“

Оставите по страни диипломатски речник, поента је да је МИД и те како добро знао о чему говори Кијев. Ајде што Украјинци нису примили поруку, па је у јуну 2017. премијер Владимир Гројсман опет изјавио да би Украјина требала да следи пример Хрватске, која је „после крвавог рата изазваног режимом Слободана Милошевића успела да врати изгубљене територије и успостави мир.“

Значи, не једном су Кијевске усташе (ако ћемо већ да правимо аналогије) узеле у уста Олују, а Руси су им бар једном одговорили да не чачкају мечку. И Путин, Песков и Козак после свега тога крену да причају о – Сребреници. Грешка ничим изазвана. 

Кад порастеш, каз'ће ти се само

или, Три белешке о Србији, Украјини, Емиратима и оружју

Вест прва: Портал „Око на Блиском истоку“ (Middle East Eye), 15. август 2014:

„Престолонаследника Абу Дабија Мухамеда бин Заједа ал-Нахјана оптужују да посредује у Источној Европи у име САД и Израела, док истовремено користи слабо регулисано војно тржиште у Србији да широм Блиског Истока дели оружје.

Иза великих инвестиција крије се тајновити лик изгнаног палестинског политичара Мухамеда Дахлана. За њега тврде да је у центру мреже која обезбеђује комункацију Емирата са америчким и израелским обавештајцима, док помаже корумпиране емиратске инвестиције у Србији помоћу којих се богате локални политичари.“

Ондашњи ППВ Olyksandr Vuyhych и шеик Абдулах бин Зајед ибн Нахјан,
18. фебруар 2013, међународна изложба оружја IDEX-2013, Абу Даби; (извор)

Вест друга: портал InSerbia (на енглеском), 2. фебруар 2015:

„Министарство одбране Србије саопштило је да ће почети са продајом више од 480 тенкова и хаубица, 220 оклопних возила, више од 20.000 пушака и пиштоља, као и веће количине муниције и остале опреме.“

Вест трећа: Агенција Спутњик (на енглеском), 24. фебруар 2014:

„Украјински председник Петро Порошенко објавио је потписивање уговора о војнох и техничкој сарадњи са Уједињеним арапским емиратима у уторак, током посете изложби оружја IDEX-2015 у Абу Дабију.

Преседник је рекао новинарима да је потписао 'веома битан меморандум о војној и техничкој сарадњи' са својим саговорницима из Емирата, али није саопштио детаље споразума. Договор је постигнут између украјинских званичника и шеика Мухамеда бин Заједа ал-Нахјана, престолонаследника и заменика команданта оружаних снага УАЕ.“

Без даљег коментара.

(Напомена: Свака реч овде написана је мој лични став, и апсолутно ничим не представља став RT, Русије, Владимира Путина или кога већ.)

Минск

Шта је то договорено у Минску, у ситне јутарње сате четвртка, 12. фебруара? Макар и летимичан поглед на садржај „споразума“ открива да између њега и претхнодног примирја, потписаног почетком септембра, нема велике разлике. Отуд се поставља питање, на шта су онда Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и шеф украјинске хунте Порошенко протраћили целу ноћ?

(извор: Colonel Cassad)

Нико од њих - осим Порошенка - није веверица, нити Американац, па да поверује у сопствену реторику. Претпостављам да је свима било јасно да од споразума у пракси неће бити ништа. А то онда наводи на закључак да су га договарали са задњом намером.

Навијачи у посредном рату

За разлику од бројних ратова који данас пламте широм света, овај који разара бившу Украјину је некако „наш“. Не ради се само о томе што тамо страдавају „браћа Руси“, или што се на страни Новорусије бори(ло) четрдесетак самозваних четника - мада је и једно и друго фактор. Просто, рат у бившој Украјини представља репризу српске драме из деведесетих: исти сценарио, исти писци и спонзори, а слични глумци, статисти и жртве.

Јуче је колега Степски Соко (The Saker) указао на видео снимак сахране једног бојовника хунте, с питањем српским читаоцима: „Зар овај свештеник не звучи и не изгледа као типични усташа?“ Очас су се појавили многи „брижни тролови“ који су покушали да скрену причу са теме, али је Степски Соко неумољив: „Немам апсолутно ништа против Хрвата, али ако подржавате Павелића и његове побеснеле геноцидне манијаке, за вас сам српски четник.“

Украјинска бандеровшчина и хрватско усташтво су сабласно слични. Није ни чудо: потичу из исте, бечко-ватиканске кухиње. И бандеровци и усташе нашли су после 1945. уточиште на „демократском“ Западу, одакле су се вратили почетком деведесетих у своје свеже „неовисне“ псеудо-државе. И СР Хрватска и Украјинска ССР скупљане су с коца и конопца како би се направиле псеудо-историјске политичке творевине које би биле противтежа „реакционарном“ национализму Срба или Руса - с тим да је тај пројекат дерусификације углавном напуштен у СССР после 2. светског рата, док је у Југославији процес расрбљавања тек узимао маха...

Али да сад ово не пређе у дискусију о аналогијама и паралелама, рецимо да их има. И да су очигледне. Да и Туђманова у Загребу и Јацењук-Порошенко-Јарошева хунта у Кијеву имају исте спонзоре: Атлантску Империју. Уз њену помоћ, Загреб је пре 19 година остварио Павелићев сан, што и данас слави као „домовински“ празник. У Кијеву признају да сањају исто.

Други пут вас пуштати нећемо

Из текста „Не брини, драга, заробљеник сам“ (Александр Коц/Димитриј Стешин, Комсомолскаја правда, 29 август 2014); са руског посрбио Сиви Соко

А. Захарченко са заробљеним украјинским војницима (фото Коц-Стешин, КП)

Пред стројем заробљеника стиже премијер ДНР Александар Захарченко. Дан после позива Владимира Путина војницима Новорусије, он је изјавио да ће армија ДНР оставити коридор за излаз окруженој украјинској војсци. Али с једним условом: морају да у окружењу оставе сву своју технику и тешко наоружање.

- Могу да вам покажем школе које сте порушили - обратио се он заробљеницима. - Децу у вртићима и избеглице које сте убили „Градовима“. Нисмо ми вама дошли преко Дњепра, него ви нама. Али знате, гледам вас... мом сину је 17 година, многи од вас су његови вршњаци. Данас ћу вам дати телефон, да се чујете са мајкама, женама, родбином. Ако се они јаве, пустићу вас. Просто тако. Из поштовања што сте ви војници, а не „Азов“, „Шахтерск“ или „Дњепр“ (1).
Хоћу и ово да вам кажем - чекам сваког од вас у гостима убудуће. Чекаће вас шоља чаја, чаша вотке и нешто на столу. Али не желим више да вас видим као непријатеље. Више вас пуштати нећу.
И још нешто: реците својим командантима, ви сте одлични војници. Нисте ви криви што сте допали заробљеништва. Борили сте се достојно, сваки од вас. Само што су ти који су вас овамо послали обична гамад.
Момци, дајте им сапун, дајте им да се оперу, и лежај у касарни. И донесите им чај и сендвиче.

Нема у његовим речима ничега вештачког или одглумљеног. Али пропаганди ефект могао би да буде разоран. Тамо одакле долазе младићи вољни да се боре за „јединствену Украјину“ не гледају руску телевизију и не читају наше новине. Али како би могли да порекну казивање својих најближих? Гласине ће брзо да пренесу оно што су украјински војници видели својим очима. Већ се прича да неки артиљерци намерно саботирају муницију како би умањили разарање. А ослобођени заробљеници вероватно ће се јавити својим колегама, који још увек седе опкољени у котловима. И то би могао да буде још један деморалишући ефекат који би могао да покрене ланчану реакцију.

Закорачити преко линије је за сваког заробљеника страшан корак, који по правилу са собом носи смртну опасност. Али ако знају да их у заробљеништву неће тући, судити или изгладњавати, на тај корак се много лакше одлучују. Посебно у садашњим условима, када шансе за јужну групу украјинске армије практично више нема.

(1) имена паравојних „казнених батаљона“ неонациста „Десног сектора“ (прим. прев)

Новоруска зора

Без коментара

via Colonel Cassad

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригинални видео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август  2014

[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере.  Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

Симболично, али тачно

Војска Новорусије данас је, на украјински „дан неовисности“, организовала параду главном улицом Доњецка. Кроз шпалир грађана прошла је колона заробљених учесника у „казненој експедицији“ кијевског режима, од регуларне војске до наци-гарде и паравојних формација локалних феудалаца.

После проласка заробљених фашиста, три цистерне су симболично опрале улицу, употпунивши паралелу парадом из јула 1944 године, када је Москвом спроведено 57.000 немачких заробљеника из операције Багратион:


Тако увек са нацистима.

Цивилизацијски избор

Велики број украјинских војника, недељама опкољених у „јужном котлу“ између новоруских бранилаца и границе са Русијом, почео је да баца оружје и предаје се руским граничарима ових дана. Хумани третман руске војске према слугама кијевске хунте - која се итекако нехумано односи према становништву Донбаса - збунио је доста посматрача на Западу. О чему се ради, објашњава колега Степски соко (The Saker):

Шокиран сам бројем коментара који осуђују руско понашање као глупо, наивно или погрешно... Јединице у „јужном котлу“ су лака пешадија, падобранци и специјалци, а не нацистички ескадрони смрти. Друго, тамо су послати по наређењу, често под претњом како њима тако и њиховим породицама. Треће, показали су велику личну храброст, недељама окружени без хране и муниције, под сталном артиљеријском паљбом са свих страна и без икакве наде за избављење.

Али оно што је најважније, и што многима промиче (не њиховом грешком), то су Руси, ништа мање него Руси из Русије или Новорусије. Имајте на уму да је само мајушна мањина народа у Украјини попут психопате Љашка или поквареног скота Порошенка. Велика већина Украјинаца су културно Руси. Дабоме, многи од њих говоре украјински и осећају се као Украјинци, али на исти начин као што се неко из Баварске осећа као Баварац а неко са Флориде као Флориђанин - а да притом нису анти-Немци или анти-Американци.

У очима руских војника, дакле, они су исти народ. Ово је [Американцима] можда  тешко разумљиво, али тако је. Свакако да руски војници мисле „ето шта сте постигли“ и „како вам се сад свиђа независна Украјина“, али углавном сажаљевају те људе и желе да се према њима односе хумано, милосрдно и братски.

Заједно... за мир који долази

(или гледајте на YouTube)

Геополитика, емоције и лаптоп-ратници

Као одговор „лаптоп ратницима“ који по руском интернету позивају Путина да „уведе војску“, направљен је следећи видео-снимак (такође на YouTube),  који објашњава зашто је то глупа идеја. А ко хоће да ратује, ено пушка, ено Донбас.

Ако не разумете руски (зашто?), имате титлове на енглеском, француском и немачком. Али све се плашим да ово неко не титлује на мачећем српском, па зато прилажем транскрипт:

„Путине, пошаљи војску“! Користите ли често ову тарабу?
Ако желите да Русија крене у рат, упитајте се: јесте ли спремни да ратујете у рову, уместо испред екрана рачунара?
Мислите ли да до тога неће доћи? Грешите. САД и желе да испровоцирају Русију да пошаље војску.
Један од планова САД је да Русију окриви за слом украјинске привреде.
Будимо реални: Украјина неће ући у ЕУ, а кредити ММФ неће васкрснути украјинску привреду.
Али кад наша војска уђе у Украјину, Русију ће окривити за све тегобе украјинског народа.
Биће да нема пензија због Русије; да је Русија уништила сву индустрију. Да им је Русија отела европски сан.
Можемо слушати генерале из фотеља и послати војску, али шта ће рећи међународна заједница?
Да је Русија ушла у независну Украјину без резолуције УН. Украјинске власти то нису тражиле,  а власт која је тражила помоћ нико још није признао. Међународна заједница ће то звати једном речју: агресија.
Запад ће онда цео свет да дигне против „агресора“. Хоће ли Русију тада подржати њени савезници?
Чак и да наметнемо зону забране летења на југоистоку Украјине, САД и НАТО ће прогласити забрану за наше авионе и ракете.
Шта ако нам оборе авион? Како да реагујемо? Да шаљемо тенкове до Ламанша?
Да заратимо са Европом, САД, Канадом и Аустралијом? То САД и желе.
САД грцају под тежином државног дуга, од преко 17 трилиона долара. Очајнички им је потребан велики рат.
Он би довео до масовног банкрота, колапса берзе и нестанка трилиона виртуелних долара.
Државни дуг био би поништен, а америчка војна индустрија и привреда добиле наруџбе из целог света.
Овај рат је за њих прилика да избегну неизбежни банкрот.
Русији рат није потребан. Одлагањем сукоба постајемо јачи.
Али народ Донбаса гине, и Русија се налази пред избором: између лошег и још горег.
Да ли да страдају стотине и хиљаде, или милиони? Избор је стравичан, али то је геополитичка реалност.
Значи, следећи пут кад кажеш да је Путин издао југоисток Украјине, помисли шта захтеваш од своје земље. Ако ниси спреман да је браниш оружјем, престани да шириш хистерију.
У ГЕОПОЛИТИЦИ НЕМА МЕСТА ЕМОЦИЈАМА.

Питање тактике и стратегије

Колега Степски Соко (енг. The Saker, рус. Балобан) објашњава још једном зашто Москва не шаље тенкове преко границе. Није питање хоће ли Русија да реагује на догађаје у бившој Украјини, већ како. А пре сваке употребе војске, потребно је имати дефинисан циљ, иначе ће резултат бити Вијетнам, Авганистан или Ирак. Само питајте Американце.

Шта је руска стратегија, а шта тактика
пише: Степски Соко (The Saker)

Мислим да смо сви били затечени неочекиваним падом Славјанска. Мислили смо о њему као о новом Стаљинграду... и изненадно повлачење Стрелкова нас је изненадило. Све нас, чак и Укре (који су предвиђали да ће се Стрелков борити до последњег метка). Стрелков је тачно то и хтео.

Нема потребе да понављам шта је рекао Аусландер (arguments of Auslander) [1] или онај анонимни Укра генерал (anonymous Ukie General), [2] јер немам шта да додам. Већ раније сам писао о могућем развоју војне ситуације у Донбасу (оригинал овде) и посебно сам се осврнуо на једину вредност коју је имао Славјанск (only real importance of Slaviansk) - симболичну. Не знам шта више може да се каже онима који и даље сумњају да је Стрелков извео бриљантно извлачење из неодрживог положаја у правом тренутку.

Повлачење је једна од најтежих и најважнијих вештина у ратовању, које цивили нити разумеју нити знају да цене. То је најбољи и најтежи испит јединица које морају да га изведу. По свему судећи, Стрелков је извео готово савршено, уредно и одлично темпирано повлачење из опкољеног Славјанска, и то је најбољи доказ његове изузетне тактичке вештине.

Али сада бих хтео да се осврнем не на тактичка, већ на стратешка питања Русије. Не како би Русија требало да постигне ово или оно, већ шта би могли да буду коначни стратешки циљеви Русије.

Русија и Донбас: између „шта ако“ и „шта онда“

Колега Степски Соко - чију сам анализу руске стратегије у Украјини објавио пре месец дана - јутрос се обратио свима који позивају на хитну руску интервенцију у Новорусији. Преносим његов текст у нади да ће мало смирити страсти. 

Руска интервенција у Донбасу: „шта ако“ и „шта онда“

Фото: Генадиј Волков (извор)

Пише: „Степски Соко“, (Тhe Saker) 4. јун 2014.

Већ неко време се трудим овде да објасним вероватне разлоге што Русија досад није интервенисала у рату између Бандерастана и Новорусије. Они који у Путиновом понашању виде за „издају“ и „продају“ пишу дуге оптужнице, али су им докази кратки. За разлику од недавне анализе (видети овде) коју сам препоручио као обавезно штиво, ови што Путина оптужују за издају гледају само непосредну будућност, па траже да се шаљу оружје и људи, да се уведе зона забране летења, да се нападне ова или она јединица, итд.

Добро. И шта онда?

Е, на то „шта онда“ родољуби из фотеље систематски немају одговор.

Ови собни стратези такође зазиру од „шта ако?“. Шта ако бандеровски скотови стварно запуцају из свега што имају, из одмазде или из ината, и стварно униште Краматорск, Славјанск или део Доњецка? Шта ако број мртвих од садашњих стотина нарасте у хиљаде? Они који погрешно верују да је хунта већ употребила „масовне артиљеријске ударе“ нека потраже концепт „огневой вал.“ Иако се на енглеском преводи као „артиљеријска баража“, то је технички тачно али ни изблиза не описује право значење у руској војној доктрини.

Уместо да цитирам бројке, показаћу вам видео-снимке:

Огњени вал 
Ракетна баража
Ракетни систем Ураган и обука (украјинска војска)
Ракетни системи артиљерије 

Хоћу да кажем ово: Украјинци имају оружје да потпуно униште неки град, и обуку да то оружје користе. Шта ако то и ураде? И шта онда?

Дабоме, Русија има способност да брзо уништи украјинску артиљерију у Донбасу, али то би била још једна ескалација сукоба. И шта онда?

Ко се боји Сокола још?

У тексту за Фонд Стратешке Културе прошлог четвртка, Жељко Цвијановић је објаснио како и зашто је (поново) рушен Нови Стандард. Пажњу ми је привукао следећи пасус:

„...оба пута Нови Стандард је рушен у тренутку кад је имао раст читаности. Први пут веровао сам да је реч о аутоматизму, будући да се у Србији у фебруару захуктавала изборна кампања, а предизборна атмосфера редовно побуђује раст интересовања за политичке медије. Други пут, међутим, грешке није могло да буде: раст читаности имали смо преносећи текст Небојше Малића [1] о Путиновој стратегији у Украјини, који су за само дан и по отвориле десетине хиљада читалаца. Тај тренд настављен је мојим текстом [2], који је објављен 9. маја увече, проблематизујући позицију Србије у украјинској кризи и апостофирајући да Београд има обавезу да се супротстави нацизму у Украјини“ (подвучено у оригиналу).

Есеј који Цвијановић спомиње је „Тајна руске стратегије“, објављен овде 3. маја. Само делимично је мој; већи део састоји се од превода анализе и образложења једног колеге, који далеко боље од мене води блог о украјинској кризи (за оне који знају енглески, налази се овде), а његов псеудоним - The Saker - сам превео као Степски Соко.

Из статистика на Соколу видим да је то заиста један од најпопуларнијих текстова. Значи, иако је жуто-сендвичарска власт учинила све што је могла да Срби буду гладни хлеба, испада да су још увек, тврдоглаво, више гладни истине и правде. Како не волети такав народ? И шта рећи за оне који на сва уста урлају да су свемоћни и да њихова владавина нема алтернативу, а страхују од текстова на интернету једног проницљивог новинара и два блогера?

Да су стварно толико силни, не би бежали од два Сокола и Новог Стандарда, к'о ђаво од крста. Само кажем.

Нашминкане лажи

Јуче сам поново држао лекцију о томе да никакви „виши циљеви“ не могу да оправдају лажи и измишљотине. Сада бих да се окренем анализи стварних речи Нилса Данијела Карла Билта, шведског министра иностраних дела и примера транс-националног напредњака (термин који је за ту сорту 2001. сковао један амерички коментатор).

Како је одлично објаснио Дејан Бараћ на Стању Ствари:

Интегрална верзија изјаве коју је објавио портал „Срби на окуп“ заправо не постоји. Она је настала као својеврстан колаж – чије су извориште Билтови „твитови“ и изјаве, али и утисци аутора који је сачинио спорну изјаву.

Треба се, ипак, чврсто држати онога шта је министар иностраних послова Шведске Карл Билт уистину саопштио. Наиме, он се у „твиту“ од 24. марта 2014. године осврнуо на наступе Мајкла Мекфола, амбасадора САД у Руској федерацији од 10. јануaра 2012. до 4. фебруара 2014. године:

„Можда Мекфол потцењује снагу Путинове нове антизападне и антидекадентне (?) линије, која се ослања на дубоко конзервативне православне идеје.“

Билтов стварни твит од 24. марта 2014.

„Тајна“ руске стратегије

Случајно или намерно, на годишњицу „vojno-redarstvene operacije Blijesak“ отпочела је нова офанзива украјинске неонацистичке хунте против федералиста на истоку земље. Потпуно идентичну пропаганду какву су деведесетих Загреб и Запад примењивали против крајишких Срба сада Кијев и Запад примењују против „проруских милитаната“. Опет су с једне стране Атлантска Империја и католички неонацисти, а на њиховој мети аутохтоно православно становништво.

Ту, међутим, сличности престају. Владимир Владимирович Путин је научио све лекције распада Југославије и трагичне судбине Срба. Када је њена моћ била у успону и на врхунцу, Империја је десет година мрцварила Југославију и Милошевићеву Србију, да би је на крају окупирала тек на превару „Жутим октобром“. Да ли сада, када је у слободном паду, може да победи Русију (која је у успону)? Којешта. Што не значи да не може да направи много зла.

Јуче су неонацисти у Одеси напали мирне демонстранте против хунте у Кијеву, сатерали их у зграду синдиката, а онда је запалили. Према последњим извештајима, погинуло је преко 40 људи, што од ватре и дима, што од нацистичких куршума када су покушали да се спасу од пожара. Ко има јак стомак може да погледа слике; другима то не бих препоручио.

Рат није ни престајао

Колега Владимир Трапара пише данас о сукобу Запада и Русије. Не ради се, вели он, о новом „хладном рату“, већ најновијој фази конфликта који траје већ више од једног века - са повременим тактичким престројавањима типа 2. светског рата, када је то било у заједничком интересу.

Ја бих ишао чак и даље: амерички однос према Русији је само наставак британске русофобије. (У ствари, амерички поглед на свет је само мутација британског империјализма, о чему сам писао прошлог месеца.) А британски однос према Русији је опет само етапа у дугом сукобу одметнутог западног хришћанства са Православљем. Тако да би се могло рећи да овај рат не траје тек сто, већ скоро хиљаду година.

Коначно, Американац који разуме

Јуче је дневни листи Бостон Глоуб (The Boston Globe) објавио писмо једног читаоца, следећег садржаја:

ЗАИСТА је скандалозно да у ово време неко може преузети регион једне суверене државе и прогласити га независним само зато што већина тамошњег становништва припада другој нацији од остатка земље. Алармантно је да овакво нешто може успешно да изврши страна сила, војним путем. Овим се очигледно крши међународно право, и против тога морају да устану грађани сваке слободне земље која цени владавину закона и неповредивост државних граница. Јер ако овај процес успе једном, неће му бити краја.

Зато морамо одлучно одбити да признамо Косово.

Теодор Л. Бозен, (Theodore L Bosen)
Плимут

Даљи коментар је сувишан.