Лажни патриотизам кварне „елите“

Мали експеримент из алтернативне историје од понедељка објављен је сутрадан (без да сам га нудио) у Новом Стандарду, па се полемика у коментарима наставила. У једном моменту сам одговорио:

Признајем да ме мало нервира што се оволико трудим да рационално дискутујем са људима који очито или неће да читају написано (већ учитавају оно чега нема) или искривљују прочитано у складу са својим предрасудама.

Просто ми није било јасно како је ико у стању да брани пакт са Хитлером, па сам томе посветио већину аргумената и енергије. А онда ми је један од коментатора скренуо пажњу на нешто чиме сам у ствари пропустио да се бавим, а врло је битно:

Радосав Стевановић:
Морам признати да сам био у заблуди, заведен (и годинама завођен) лажном сликом о 27. марту као патриотском чину групе официра. То је била последица оскудног знања о том судбоносном периоду наше историје, самим тиме и површног приступа и слабог разумевања узрока и последица 27. марта.
Признајем да је се тога тешко ослободити.
Не кажем да сам сада "просветљен", али сам подстакнут неким провокативним коментарима поводом Ваших чланака и овде и на "Видовдану", прочитао за неколико дана о 27. марту више него у читавом свом досадашњем животу.
Оставимо се нагађања шта је могло да буде, пођимо само од непобитних чињеница. Погледајмо само две и извуцимо из њих закључке.
1) Лажна слика о 27. марту као патриотском чину постаје јасна пред чињеницом да је комплетна пучистичка врхушка, као пси подвијеног репа, после Хитлеровог напада на Југославију срамно побегла из земље и оставила државу у расулу а обезглављен народ на милост и немилост окупатору. То доказује да циљ пуча и поништења бечког документа није био јуначки, херојски отпор Хитлеру по цену највећих жртава (што нам је деценијама набијано у главу), већ подло, плаћеничко, болесно каријеристичко и злочиначко гурање сопственог народа у неизбежну катаклизму а истовремено издајничко и бесомучно бежање ради себичног спасавања сопственог д.... (У прилог томе је и податак да је ген. Мирковић наредио стрељање неколико људи на аеродрому Никшић да би пучистичкој камарили обезбедио довољно места у авиону за бежанију.)
2) Накнадни антифашистички отпор и настанак два антифашистичка, а међусобно закрвљена покрета, нема много везе са обарањем споразума Рибентроп-Цветковић и идејом 27.-мартовског пуча. И партизански и Равногорски покрет настали су као последица 6. априла, распарчавања Југославије и окупације Србије. Они су били истовремено последица и слободарског духа српског народа али и револта због срамног бекства из земље комплетног државног руководства и препуштања народа на милост и немилост побеснелом Хитлеру.
Сваком искреном патриоти мора бити драго када се 27. март означи као симбол пркоса и непокорности слободарског српског народа. У крајњем случају, позваћемо се на масовне демонстрације у свим већим градовима Србије да бисмо потврдили ову тезу. Међутим, море чињеница ипак говоре да је сама идеја одбацивања споразума о приступању Тројном пакту тешко упрљана срамном похлепом за фунтама и доларима, издајничким (плаћеничким) карактером протагониста пуча, апсолутном небригом и за државу, и за династију, и за народ. Другим речима, сулудим и неодговорним, издајничким гурањем сопственог народа у сигурну пропаст зарад туђих интереса.
Зато је, сматрам, неопходно раздвојити неспорни антифашистички и слободарски дух и расположење народа у Србији марта 1941. године од потпуно неодговорног и злочиначког чина једне плаћеничке, каријеристичке официрске клике која је свој злочин према сопственом народу замаскирала лажним патриотизмом.

Комунисти су у ствари деценијама тамбурали баш о том кукавичком бекству властодржаца краљевине, чега се врло добро сећам. Али то не значи да то није била истина, колико год је они злоупотребљавали.

Поготово када се упореди са само генерацијом раније - када су краљ, официри и влада делили судбину народа и албанску голготу - понашање властодржаца 1941. је апсолутно срамно, бедно и недостојно. Има ли бољег примера колико је за само две деценије југословенство успело да исквари српску „елиту“?

Са друге стране, остаје чињеница да је народ пружио отпор и пактирању са Хитлером, и окупацији која је уследила, и деценијама комунистичке и досманско-жутократске индоктринације. Упркос свим страдањима и изазовима, карактер народа је итекако опстао. Мени то даје наду да је победа у овој борби за слободу итекако могућа. Можда чак и надохват руке.

Најава нове рубрике

Нова година је добро време да се почне са новим стварима. У 2011. намеравам да једном седмично на „Соколу" поставим колаж текстова, анализа или есеја који су ми привукли пажњу, а које не намеравам да коментаришем понаособ.

Прво издање ове рубрике очекујте за дан-два; редовна издања очекујте петком или недељом.

Срећну нову годину желе вам Сиви Соко и сарадници!

Пауза

Следеће две недеље путујем, па очекујте нове текстове тек друге недеље октобра. Сигурно ће да их буде; живимо у занимљивим временима.

Ал’ ред је ред...

Пошто се, силом прилика, физички налазим далеко од балканских простора, покушавам да се што боље информишем о тамошњим догађајима на разне начине. Помало новине, помало телевизија (све преко интернета, дабоме), блогови, а донекле и контакт са људима који тамо живе или бораве неко време.

Једна од новина које редовно проверавам је Глас Јавности. У јучерашњем броју су имали веома занимљив текст о томе како је масакр на сарајевској пијаци у августу 1995. био изрежиран како би се направио повод за масовно НАТО бомбардовање РС (након чега је отпочела велика офанзива хрватске војске и муслиманске Армије БиХ). А иза тог бомбардовања је стајао Ричард ”бомбе за мир” Холбрук.

Онда видим још један текст, под насловом ”Пророк таме, диктатор Ешдаун.” Шта је то баронет од Нортона-под-Хемдоном сад одвалио, мислим се. И како сам почео да читам, одједном ми текст звучи познато. Али заиста познато.

Зато што сам га ја написао.

С једне стране, поласкан сам што је Глас преузео чланак. Задовољан сам и преводом Тијане Кецмановић, врло је коректан. Можда бих се ја на пар места другачије изразио на српском, али шта се може.

Али могли су бар да кажу одакле су преузели чланак, и ко га је написао. То је онако основни ред на интернету. Многи моји чланци са Antiwar.com су преведени на свакојаке језике, од српског до португалског, и преузети у свакаквим медијима - некад с мојим знањем и одобрењем, углавном без. И не замерам људима. Хеј, допао им се текст. И углавном не наплаћују то што га објављују, па не дижем дреку око неких хонорара. Не само да су паре последњи мотив што пишем већ ево девет и кусур година, већ нису уопште. Ипак, елементарни је ред, нетикета или шта већ, да кад се неки текст преузме и преведе, да се каже ко га је написао и где је објављен. Ако не због поштовања према аутору, а оно како би се установила веродостојност самог текста.

Упутио бих зато овом приликом и овим путем отворени позив медијима да слободно пренесу моје колумне или чак чланке са овог блога. Немам ништа против. Чак ћу да вам и преведем колумну на српски. Све гратис. Али само под условом да наведете ко је аутор текста и где је првобитно објављен.

Да се зна ред.

Суочавање

Тек што сам поставио текст о чувеној ”одбрани” аргументом ”Да, али...” видим на НСПМ есеј Милована Балабана, који у суштини пише о истом. Иако себе идентификује као део огорчене опозиције Милошевићу, тврди - а ја се слажем - да политика ”сатанизовања Милошевића и представљања његове политике као агресорске... представља баласт за икакав покушај вођења артикулисане политике с минимумом патриотског у себи.”

Прихватањем приче о Милошевићу као једином и искључивом кривцу за ратове у СФРЈ и злочине који су се током њих догодили се у старту дисквалификује било каква критика политике Запада. Односно, критика се своди на детаље, али се признаје суштинска исправност интервенције на Балкану. Што је у реду, ваљда, ако сте Наташа Кандић или Чеда, али за нас нормалне је ван памети.

Балабан пореди ситуацију између октобра 2000. и данас са стањем после Дејтона, када је у Србији владало убеђење да је распад Југославије готов, да је предајом Срба западно од Дрине и Драве купљена добра воља Запада, и да скидањем санкција наступа период мира и опоравка. Али западна политика се није променила ни за јоту. Исто се десило и после 5. октобра, када су главари ДОС-а убедили себе (након што су у то убедили народ Србије) да је Милошевић проблем, а његово уклањање решење. Али, како тврди бивши амбасадор Монтгомери, у ствари су Американци мислили да је рушењем Милошевића Србија у потпуности прихватила њихову причу о балканским касапима и жртвама. Вели Балабан да су, ”ма колико различити били, и Милошевић и Ђинђић (као и садашњи лидери) показали сличну наивност и лаковерност према Западу.”

А шта је у ствари амерички став? Да су Срби геноцидни злочинци, агресори, ”реметилачки фактор” и претња миру не само на Балкану него и у Европи уопште. Ово виђење је у Србији интернализовано кроз медије који се финансирају са стране. Случајно? Нипошто. Ако ова политика и перцепција звуче познато, то је зато што јесу. Ради се, наиме, о повампиреној политици Аустро-Угарске са почетка 20. века.

Балабан цитира конкретно виђење Срба на Западу кад је о Космету реч, а које већ недељама можемо да чујемо од Бернса, Фрида и Рајсове: да су Срби на Косову ”починили грозне злочине, од кршења људских права до депортовања, силовања, убијања и покушаја уништења једног мирног и цивилизованог народа.” Проблем је што ову причу не доводе у питање не само невладници, већ и владајуће структуре у Србији. Па како онда да се говори о било каквом медијском, политичком или дипломатском ангажману како би се у свету променила слика о Србима?!

И шта се онда дешава? Балабан долази до неминовног закључка: ”Понављањем, у најмању руку сумљивих, представа о Милошевићу и његовој „злочиначкој политици“ долазимо у ситуацију да оживљавамо медијске и пропагандне стереотипе на којима је формирана, на којој се и данас одржава и оправдава антисрпска и проалбанска политика.” Тиме се слаби ионако већ лоша позиција Србије, што многима (да ли из рачуна или убеђења, вели) нимало не смета.

Једна мала дигресија. Аргумент да је Милошевић био црни ђаво и да би било ко други на његовом месту урадио бољи посао слушам већ годинама, али никако да у њему нађем смисао. О ком послу се, наиме, ради? Шта је требало да буде циљ српске државне политике? Зна се шта су били циљеви хрватског руководства (свођење српске популације на ”разумну меру” путем рата), и вође босанских Муслимана (читајте ”Исламску декларацију,” све је тамо речено). Нешто мање је јасно за шта се то Милошевић борио, али нека ми неко каже за шта је требало да се бори, и како. То је она врста расправе која је заиста потребна, а не да се каже ”Ма све је он зајеб’о...” без икакве представе о томе шта је то ”све”.

Шта би Ђинђић, или Коштуница, или Тадић, или било ко други ко је реално могао да буде на Милошевићевом месту у пролеће 1999. урадио другачије? Неко ће рећи, па добро, да није било Милошевића, не би било претње НАТО бомбардовањем, ни ОВК - али то просто није истина. Косметски Шиптари (ако они себе зову Shqiptar, онда могу и ја) с поносом говоре како су се ”преко сто година” борили против ”српске окупације.” Њихов је циљ још од 1912. био уједињење Космета са Албанијом. Сукоб на Косову није почео ни 1999, ни 1989, ни 1981, ни 1968, већ 1878. оснивањем Призренске лиге, и то је чињеница. Баш као и Тито, Американци су манипулисали албанским сепаратизмом са циљем слабљења Србије. И то је чињеница.

И ту се сад враћам на Балабанов текст. Дакле, шта је могло да се уради када је тражено, вели Балабан, ”да прихвате оно што не могу прихватити, да признају оно што није било, да прихвате кривицу и где је нема, да се кају иако таквог греха нема и, на крају, да потпишу потпуну капитулацију не само државе, него и народа”?

Три дана после проглашења ”Независне државе Косово,” амбасадор Шри Ланке при УН, Дајан Џајатилека, прокоментарисао је како је Милошевићева грешка била у томе што се није до краја супротставио агресији НАТО:

Независност Косова је последица недостатка политичке воље руководства бивше СРЈ... Никад не треба повући оружане снаге са било ког дела оспорене територије и никада се не сме дозволити присуство страних трупа на свом тлу.”

Испада да Милошевићева највећа грешка није био никакав агресивни екстремизам, већ лаковерност и попустљивост. Али то се не уклапа у слику крвожедног злочинца, па се онда о томе не говори.

Невладници и либерал-демонкрате годинама тврде да се треба суочити са прошлошћу и прихватити реалност. Ја се апсолутно слажем. Нити та прошлост изгледа онако како они тврде, нити је реално веровати да су Срби црни ђаво а Шиптари, ”Бошњаци,” Хрвати, Американци или Немци анђели. А још нереалније (плус нетачно) да су Срби узрок кризе на Балкану, америчке интервенције и свих злодела која су нас задесила.

Балабан тврди, а ја се слажем, да је стварање ”НДК” само ”чин кулминације једне дуготрајне и давно осмишљене политике на коју ми нисмо имали готово никаквог утицаја.”

Први корак у борби против те политике је уклањање менталног блока који је ту намерно и наменски постављен, да смо за њу некако сами криви, или чак да смо је заслужили. Прича о злим Србима, њиховим невиним жртвама и племенитим витезовима са Запада који су им пристигли у помоћ није достојна ни јефтиног романа, а камоли псеудоисторијске фиксације целог једног народа.

Још само и ово. Знам да ће прва реакција на овај текст да буде дрека да ја ”амнестирам Милошевића” и све што је он радио. Клинац. Не амнестирам ја никога. Напротив, они који се ложе на причу да је ”за све ово крив Слоба” су ти који амнестирају, онако бланко, и Усташе (прошле и садашње) и муџахедине, и ”ОВК” и њену квазидржаву, и НАТО и Америку, за сва њихова злодела. Ко год хистерично реагује на тезу да је потребно да се недавна историја сагледа реално и просуди по аршину који важи једнако за све, само показује да му није ни до истине, ни до суочавања, ни до реалности, већ да се ради о нечему сасвим другом.

Препоручујем...

Још сам међ’ живима, колико год то некима тешко падало, само не стижем од свега и свачега да пишем колико бих хтио. А није да се не дешава свашта занимљиво (у смислу оне наводно кинеске клетве коју је ономад цитирао Кенеди, ”дабогда живио у занимљивим временима”), од дреке око деспота Лајчака надаље. Може човјек да се бави овим нашим ћошком планете даноноћно, па опет не може све да похвата; то дође некако као посао за пуно радно вријеме. А ја такав већ имам, па једноставно не стижем, је ли.

Има ко стиже, међутим. У Вашингтону се 23. октобра одржала конференција о америчкој политици на Балкану, а посебно на Косову. Говорили су, између осталог, Џејмс Бисет, Срђа Трифковић и Џон Шиндлер (аутор недавно објављене књиге ”Несвети терор: БиХ, Ал-каида и успон глобалног џихада”), као и Џим Јатрас, председник Америчког савјета за Косово. Јатрас је недавно дао одличан интервју београдским ”Вечерњим новостима,” у коме вели оно што ја већ неко вријеме покушавам да објасним заплашеним балканцима: ”(Американци) су тигар од папира. Престаните да их третирате са респектом који не заслужују!”

Не мирују ни сарадници НСПМ. Никола Малбашки демолира косовске митове у медијима (ехе, али не оне на које сте помислили!). Слободан Антонић је узео на зуб ЛДП и квангочедисте због покушаја наметања политичке коректности. Ђорђе Вукадиновић је коначно ”издегенечио” дежурног подрепаша империје Бошка Јакшића (”омиљени колумниста Данијела Фрида” - класика!). Сад само још неко то треба да уради са Владимиром Милутиновићем, који опет измишља дефиниције, муља и петља, невјероватном тезом да је либертаријанизам у ствари тоталитарни бушизам, или шта већ. Баш као и идол му Хегел...

Саша Гајић извлачи занимљиве закључке о холивудском кињењу Срба; Драгана Матовић у Политици коментарише јалијашки језик Жељка Комшића. А кад смо већ код Босне, не смијем да не споменем изузетан текст Ахмеда Бурића, ”Бакирова гумица” из Ослобођења од 23. октобра. Неће зажалити ни онај ко сваке седмице провјери Стандард магазин, гдје пише одлични Жељко Цвијановић...

Занимљиве ствари о занимљивим временима.