Калашњиков нашег доба

Ако је рат у Кувајту 1991. године био „први кабловски рат” (у смислу да га је од почетка до краја пратио Си-ен-ен), агресија НАТО на СРЈ 1999. је била „први интернет рат”. У недавно објављеним одломцима из својих мемоара, Блеров професионални надрилажов, Алистер Кембел, писао је о томе како је НАТО губио пропагандни рат против Београда. Резултат те опсесије пропагандом било је крваво бомбардовање РТС. Али ни Кембел ни његови господари нису схватили тада - а није им јасно ни сада - да су промашили мету. Истина о „хуманитарном” бомбардовању пробијала се преко интернета, а не преко телевизије.

Нажалост, већина наравоученија тог сукоба је углавном заборављена. Временом су угашени скоро сви сајтови који су ономад разбијали НАТО блокаду. Класични медији - штампа, телевизија и радио - дошли су у руке досманлија, а потом жутократа. На интернету је ситуација нешто боља, али и ту се дешава да се противници власти жестоко сукобљавају међусобно. Неретко чујем позиве да се направи нека „патриотска” Б92, или да се некако посложе и централизују све те опозиционе снаге. Мислим да је у питању једно суштинско неразумевање, односно размишљање у кључу једног времена које је технолошки већ превазиђено, иако тога већина нас можда и није свесна.

Дани када се целом народу могла сервирати једна те иста „истина” из централе су једноставно прошли. Не говорим овде о лажној разноликости, где имате десет новина а свима је исти власник и у свима читате исто. Чињеница је да на интернету најобичнији појединац, о минималном или никаквом трошку, може да буде на равној нози са институционалним медијима попут Б92 или Си-ен-ена. Разлика је једино у количини садржаја, односно броју аутора и текстова. Али у смислу лакоће приступа, нема никакве разлике између Б92 и, рецимо, овог блога. Зар не?

Навикли да им медији сервирају информације као крмиво стоци у обору, многи људи не могу да појме да је интернет нешто попут отвореног пашњака. По својој природи је хаотичан, динамичан, непредвидив. Уместо да тај хаос искористе као предност, већина људи још увек размишља унутар обора. Односно, да се оканемо сточне метафоре, виде да су жутократе и невладници сазидали огромну медијску тврђаву, па мисле да је начин да се њој супротставе или фронтални јуриш, или изградња сопствене тврђаве. А не пада им на памет да је сама тврђава већ технички застарела. Да је већ обесмишљена као концепт.

Велике светске империје је у 19. веку створио митраљез, који су имали Европљани али не и урођеници у Африци и Азији. А онда су се те империје распале после 1945, понајвише захваљујући аутомату руског тенкисте Михаила Калашњикова, оружју које је изједначило велике и моћне са малим и слабим. Интернет је калашњиков нашег доба. То је показао рат 1999, али и отпор који траје све до данас, између осталог и на страницама Сокола.

Решење је, дакле, било пред нама све време. Немојте да се борите по њиховим правилима, и да тражите боље услове у обору. Одбијте да будете стока. Промените прaвила. Уместо кукања што не постоји „патриотска” Б92, направите сто патриотских сајтова и понудите стварне чињенице наспрам жутократских фантазија и невладничких небулоза. Немојте да правите аналог постојећем систему - само „наш” - већ стварајте нови систем, који постојећи режим неће моћи да уништи.

Ако побуна има једну главу, њу је лако посећи. Жутократе могу да похапсе 30 људи који су дошли да протестују пред Б92. Пробаће да похапсе и три хиљаде. Али шта ако се пред пендрецима не појави нико - али никне триста сајтова са варијацијом на тему да је Б92 пропагандни брлог где се људи произвољно етикетирају као фашисти и где се најцрње лажи проглашавају за истину? Па још ако тих триста сајтова направи неку минималну сарадњу - не централну контролу али координацију, тек да буду ефикаснији него свако понаособ...

Шта вам могу? Да позатварају сајтове? Да вас хапсе по Закону о медијима? Нека пробају, ако буду могли да вас нађу. Ако то урадите, сломићете их за месец дана. Два, највише. Постаће јасно да се понашају попут оног викиншког краља који је наредио плими да стане. Кад се једном види да жутократија и невладници итекако имају алтернативу, њихова силна моћ и власт нестаће као мехур од сапунице.

Асиметрично ратовање се данас широм света назива герилом, по Шпанцима који су пре двеста година устали против Наполеонове окупације. А Срби имају вишевековну традицију баш такве борбе, и имена за њу колико и Инуити за снег: хајдуци, ускоци, комите, четници, партизани...

Србија данас није војно окупирана, па зато борба за њено ослобођење неће бити у шуми, са пушком у руци. Окупација је ментална, медијска, друштвена. Кључ победе над жутократијом је разобличавање њихове тврђаве саздане од лажи, и спознаја да је систем који су наследили и доградили у ствари бесмислен и ништаван.

Када то постигнете, онда можете да изађете на улице, али и не морате. Највећи део посла биће готов. Неодржива, одбачена од народа, жутократија ће се урушити сама од себе. Лишена новца и силе, остаће јој само лажи - а оне неће више вредети ништа.

Дабоме, рушење овог система је само пола посла. Она друга половина, грађење нечега новог, тек ће да уследи. Али какав год тај систем буде, мораће да уважи чињеницу да су за њега одговорне широке масе слободних људи, а не шачица завереника или појединац-вођа. Нешто ми говори да ће самим тиме бити и слободнији, и праведнији, и природнији. Више од тога човек и не сме да пожели.

Сива Дама и ја

Пита један читалац, јесам ли икада покушао да продрем у велике медије на западу, нпр. Њујорк Тајмс?

Мој контакт са Њујорк Тајмсом своди се на повремено превођење за неке њихове сараднике у Сарајеву током рата, и десетак писама која сам слао крајем деведесетих да протестујем против најцрње пропаганде на страницама тих новина. Када ниједно од тих писама - а била су пажљиво срочена да задовоље критерије редакције - није објављено, одустао сам од јалове работе и окренуо се алтернативним медијима.

На интернету је Antiwar.com једнак „Сивој дами“ (како Тајмс овде зову). Чак штавише, Antiwar.com је у стању да се финансира, док је Њујорк Тајмс у огромним губицима и дуговима. Да све буде још горе, Тајмс у самој Америци више не ужива богзнакакав углед, поготово после афера са новинарима који су ухваћени у најгорим лажима и измишљотинама (нпр. Џејсон Блер и Џудит Милер). Мото тих новина, All the news that's fit to print, годинама је тумачен као „све вести које вредe да се штампају“, а сада га често исмевају као „све вести подобне за штампу“.

У сваком случају, тешко је очекивати да на страницама новина које су награђиване за антисрпску пропаганду осване ишта што се тој пропаганди противи. Дакле, у Њујорк Тајмсу нема места за мене - баш као ни у жутократским медијима у Србији, или рецимо у сарајевском „Дневном Авазу“. Исто важи и за друге медије америчког мејнстрима, попут Вашингтон Поста или Си-ен-ена. Али нит' је то нека велика штета, нит' се ја због тога узбуђујем.

Вечно враћање истог...

... у српском случају би се могло назвати и продукцијом имбецилних серија као омиљеном дисциплином државне телевизије. Једна гора од друге. Што је ОК. Да не троше наше паре за бабе које се чешљају, и алтернативу (јааааааој!) у виду нечега што сам управо гледао. Последњи бисер дакле, у том низу бесмисла, зове се Оно као љубав.

Горчин Стојановић је, у сваком случају, постао већ својеврсни феномен: да је (срећом па није) део неке глобално препознатљиве кинематографије, по њему би се сигурно већ звала нека одредница у лексикону. Ед Вуд је макар био искрен, енергичан, уверен у квалитет онога што ради, упркос остатку света. И зато је и био, након свега, филмски уметник. Али Стојановић, сирома', сваки свој наредни урадак изнесе пред свет као нешто непојмљиво горе него сочиненије пре тога - али рекло би се, потпуно свесно, и без имало гриже савести. И то је оно шокантно. И не мисли да одустане.

Још му ни трауматично искуство сусрета са зачудном формом по имену "Лисице" нисмо заборавили (сећате се гарант, она серија коју је човек просто МОРАО да гледа, све очекујући да неко на пола епизоде каже "скривена камера - па не мислите ваљда да бисмо вам нешто ОВАКО ретардирано сервирали недељом у осам?"). Филмове (знаци навода по жељи), овога пута нећемо дуже помињати. Срећа па их не снима већ деценију и кусур и желим му да на том курсу истраје. "Убиство с предумишљајем" чак ни солидна глумачка екипа није учинила гледљивим, осим за љубитеље дискретног задаха љотићевштине (Стаааааааааари Београђанин згрожен Другим светским ратом који воде сељаци од којих ниједан не зна француски), осавремењеног љупким БГ-шовинизмом из раних деведесетих и ЛДП-ом пре ЛДП-а, кроз готово карикатуралан култур-расизам (Зли Српски Војник из западнославонске вукојебине, са кретенски полуотвореним устима кроз читав филм, и отрпилике толико дехуманизован). "Стршљен" је посебна прича, неки други редитељ - филм би био гледљив. Овако, није био. Но, добро..

Али, ево Стојановића опет са новим телевизијским остварењем која прети да и "Лисице" баци у засенак, још Млађи, још Урбанији и Старобеоградскији, са још тупавијим плагијатом као драматуршким предлошком. Овога пута, њујоршке удаваче су остављене на миру, али је Горчин одлучио да предлошке Пријатеља и Coupling-a мрцвари, мрцвари, и мрцвари...
Наравно, ни плагијат не би био толико стравичан, да овде апсолутно СВАКИ секунд серије не вришти изгубљеним телевизијским временом и болном некомпетенцијом. Дијалози су у распону између неријатно блентавих, до усиљено духовитих. Карактери неубедљиви, кастинг лош (мислим, глумци као такви су у реду, али улоге које тумаче - не стоје им, и то се види: уосталом, текстове које изговарају, ни Оливије, Смоктуновски и најславнија генерације Стеле Адлер заједно, не би учинили ни за нијансу плаузибилнијим...). Кадрирање је имбецилно а и кад га има - боље да га нема...

Све ово не бих писао да случајно не промаших почетак ремек-дела Робета Бентона, и не пребацих на РТС-ов Први програм, где сам налетео на репризу овога. Непрепричљиво.


РЅ Апелујем на читаоце да обрате пажњу на претходни текст, Соко је надмашио самог себе. Ово моје је далеко баналнија тема, и извињавам се што ускачем(сутра ће ме већ мрзети да пишем, а ово не треба да остане прећутано!). Али има везе и са овим што Соко прича. Погледај телевизијску понуду једне земље (као најшири могући културолошки узорак исте), и знаш одмах на чему си.

Бесмртним речима Едмунда Блекадера у телеграму Чарлију Чаплину: please, please, please... STOP. Г. Тијанићу, шта смо вам скривили, па да несрећног Стојановића (опет) гурате у воду у којој не зна да плива, а о нашем трошку? Ем је расипнички, ем је непријатно. И према нама, и према људима који се муче у реализацији нечга што се не да реализовати. Осим као пример како-не-треба. Али то је онда ниво показних вежби на Академији, а не разлог за малтретирање тих пар милиона гледалаца који се, непромишљено, нађу пред телевизијским пријемницима :), недељом увече..

Пусте жеље, или...?

Недавним усвајањем репресивног закона о тзв. јавном информисању, потврђено је да и у Србији медији представљају не начин да јавност сазна вести о битним политичким, економским и друштвеним догађајима, већ средство да се у јавности створи жељена слика. Другим речима, није важно шта се десило - чињенице су ту сасвим секундарне, а некад их уопште и нема - већ шта власт хоће да народ мисли да се десило.

Ова опседнутост перцепцијом на штету чињеница већ дуго је карактеристика медија и политичара на западу, како у митолошкој ЕУропи тако и у САД. Када је прошлог јула ухапшен Радован Караџић, медији у Србији су трубили о великом дипломатском успеху који је, бива, импресионирао Брисел и Вашингтон. Као реакцију на те небулозе, превео сам и објавио неколико текстова који су се појавили у англофонској штампи, под заједничким насловом ”Како нас заиста виде.”

Неки су у Караџићевом хапшењу видели потврду да је политика уцена и притисака успела. Невладници који живе од клеветања Срба ургирали су да се притисци појачају. Један квази-конзервативац (који свој прелазак на ислам крије као змија ноге) параноично је писао о Караџићевом хапшењу као ”диверзији српских окупатора” од правог проблема, јадне Независне Државе Косово. Али први у низу тих текстова, и можда најзначајнији, био је кратки уводник из Далас Морнинг Њуза, који је Караџићево хапшење представио као тријумф материјализма. Стварање жуто-црвене владе и срамотно, поданичко понашање Београда према Бриселу и Вашингтону протумачено је у тим престоницама као знак да ”пара врти где бургија неће” и да су Срби сасвим спремни да одустану од своје традиционалне вере у слободу и правду само за обећање ”бољег живота.”

Овим убеђењем обојен је и јуче објављени коментар у Њујорк Тајмсу, где новинар Николас Кулиш (у тенденциозно насловљеном тексту ”Босна ври док Европа спава”) пише како Босни и Херцеговини можда прети нови рат.

На страну сада што ову причу о могућем новом сукобу потенцирају искључиво они којима је у интересу да се продужи империјални протекторат у Сарајеву и да се настави са присилном централизацијом ове псеудо-државе у име ”духа Дејтона”, ”ЕУропског пута” или нечег трећег. Кулиш, исто тако типично, као јединог могућег узрочника сукоба види Србе и њихово одбијање да безусловно капитулирају пред радостима мултикултурализма. Тих флоскула и небулоза смо се већ нагледали и начитали, мада су оне у овом тексту присутне у рекордној густини по словном знаку. Ево, међутим, пасуса који ми је запао за око. У њему се јасно види амерички приступ балканској кризи, оличен у пустим жељама и креативној интерпретацији чињеница:

”Косово је прогласило независност прошле године, и америчку амбасаду у Београду, престоници Србије, тада су запалили љутити изгредници. Ходајући после тога улицама и разговарајући са Србима, налазио сам бес, тугу и очај чак и међу највише про-западним елементима друштва.

Зато сам био пријатно изненађен када сам се ове године вратио са г. Бајденом и нашао просечне Србе на тим истим улицама како дубоко прагматично реагују на посету америчког политичара који не само представља суперсилу која их је бомбардовала, већ је лично гласно и од самог почетка подржавао муслимане у БиХ и на Косову. Мада су се неки још држали, већина ми је рекла да им посао и слобода путовања вреди више од старих непријатељстава.

Уз мало среће, можда ће такав осећај да захвати и суседну Босну, и надвлада екстремисте и њихову ратоборну причу.”

У неко друго време, неки Срби би под притиском околности продавали ”веру за вечеру.” Сада изгледа продају све за пуко обећање вечере. И не само то, већ им је свеједно што их је Америка бомбардовала и окупирала, и што је лично Бајден предводио србофобичне гласове у Вашингтону. Поштују, ваљда, што човек има образ као ђон па после свега тога може да дође у Београд и очекује краљевски дочек. А демократори једва дочекали да му га приреде.

Занимљиво је и како се религија ”Бошњака” и Шиптара увек потенцира када треба да се говори о америчком ”хуманитарном” империјализму, а кад год се једни или други огреше о Србе, свако спомињање њихове вере је аутоматски ”исламофобија” или шта већ. Али о томе неки други пут.

Ако већ медији у Србији не могу или неће да обавесте јавност шта о Србији и Србима уопште мисле светски моћници и даље намерени да им кроје капу (али по сопственој мери), онда је на ”Соколу” и њему сличним герилским медијима - блоговима, форумима, самиздатима свих врста - да испуне тај професионални и морални вакуум. Ево вам још један доказ да амерички естаблишмент заиста мисли да је Србима важније фиктивно благостање од образа, части и слободе. И да с тим убеђењем наступају како у БиХ и на окупираном Косову, тако и у односима са Београдом.

А шта ћете с том информацијом да урадите, то је до вас.

КАМЕЛОТ - ИСТОРИЈА ИЛИ ФАТАМОРГАНА?

- "But I'm not fat, am I?", I pleaded. "I'm not what you'd call a fat man! There is no history of fat people in my family".

- "There was no history of money in the Kennedy family either, till Joe came along", he said, a little sorry to be wasting such a gem of a reply on somebody like me. I could tell, because such things are easy to tell, that he was filing it away for future use.

Steve Tesich, Karoo (Harcourt, 1998)


Наш друг из Ангмара се осврнуо на смрт Теда Кенедија, и пратећу медијску хистерију која је запљуснула и Србију. Кренуо сам да му одговарам у "да, али"-маниру, али се толико расписах на његовој секцији за одговоре, да схватам да би ово било логичније објавити овде.
Вештац, наравно, без обавезе да реплицираш на овај дугачки коментар :).


Мислим, у суштини се слажем са чињеницом да су хајп и митологизација Кенедијевих (као и било која политичка митологија) неукусна из милион разлога, и ово што кажеш за маторог Џоа (кримоса, хитлерољуба, хистеричног антисемиту...), све је тачно. Тај је био баш гадан и бескрупулозан. Какав би и био политички изданак времена Депресије, распадања, криминала и брзог богаћења. Да се некако није провукао у ону групу коју је Рузвелт одлучио да легализује уместо да похапси (по принципу, "сада је доста, и сада ћете радити легално, и у општем интересу, иначе оде вам све - сличан принцип је и Путин применио на тајкуне после оног пропадања деведесетих a Запад га зато и мрзи, јер је препознао у њему руског Рузвелта, дакле обновитеља земље), вероватно династије не би било.

Елем, да се вратим на Кенедијеве. Тачно је и то да је Теди био татин син који се извукао из свега из чега неко други не би. Премда ово са Мери Џо Копечни није дело за које је он КРИВ (према ономе што знамо, упали су у воду и он је хтео да је спаси али није успео), него напросто морално одуран поступак (отишао је кући, уместо одмах у полицију или спасилачку службу, па је прво питао саветнике шта да ради.. гадно баш). И то га је пратило ево 40 год.

Опет, човек тако дуге каријере је имао и добрих и лоших потеза у политици, премда се Тедијем (као, објективно, најмање битним од те тројице) нисам никад посебно бавио.

Елем, Џон ЈЕСТЕ сумњиво победио - али је хтео и да прекине све везе са очевим пајтосима, и тужилаштвом ударио на њих (по једној од верзија, то га је и стајало главе - Џо Бонано се до краја живота клео да је атентат у Даласу извршила мафија, њујоршких Пет породица су тада биле практично држава унутар Америке).

Џон Кенеди ЈЕСТЕ отворио Пандорину кутију у Југоисточној Азији (прво Вијетнам, па онда Лаос и Камбоџа), али, и даље мислим да је велико питање да ли би, да је преживео, дозволио да тај рат ескалира у пакао који је постао за време Џонсона, Мекнамаре, Вестморленда, Никсона и екипе.

И, признали или не, Кенеди јесте покренуо неке социјално и цивилизацијски важне промене (на боље) у тада официјелно и законски расистичкој и полуфашистичкој Америци. Додуше, митологија о њему као о антирасисти и безмало белој верзији Мартина Лутера Кинга, није основана - Кенеди НИКАД није ЈАВНО раскинуо дил са "диксикратима" (расистички део Демократске партије, Југ), у партији су дрмали, на Југу, ликови попут Џорџа Волиса, Истленда, Џимија Дејвиса и сличних. Додуше, јесте макар симболички ПОЧЕО неки помак. У тада језиво расистичким САД, и ти Кенедијеви симболични гестови (рецимо, учешће на Маршу за грађанску једнакост у Вашингтону 1963, са све Кингом, активистима антирасистичких удружења, затим Брандом, Хестоном, Диланом и Џоан Баез) су били од помоћи борби против сегрегације. Што ме доводи до Бобија, мог омиљеног Кенедија.

Он ЈЕСТЕ почео у истом кључу као и старији брат; татин син са обезбеђеном будућношћу у политици, лик који је знао да искористи и шарм и породичну фаму, да удари у вешту демагогију којом ће за себе везати и прогресивније гласаче и параноичне антикомунисте... Борба против "корупције и криминала" (случај Хофе и тимстера, затим удар на мафију) у доба када је радио као државни тужилац, помогли су му да стекне име, и то је опортунистички искористио (како другачије политичар и ради?). У прво време такође није желео да отворено иступи против расизма, па је, рецимо, током напада белих расиста на "Аутобусе слободе" 1962, којима су бели и црни активисти са Севера долазили на Југ на помогну црнцима да се региструју за изборе (што је овима било онемогућено, и што су јужњачки сегрегационисти кочили на сваком кораку), изјавио да "тужилаштво не може да одређује различито тумачење уставних слобода између ових група". Дакле, испало је да су они који слободу ТРАЖЕ (јер им је ускраћена) и они који је НЕГИРАЈУ тој ускраћеној групи (јер мрзе њену боју коже) - две стране истог новчића. Тако су се чували гласови на сегрегационистичком Југу, и Кенеди је играо по истој музици као и толики пре и после њега.

И он је могао, као и већина америчких политичара, да заувек хода по лагодној стази типичног лицемерства по питању расне једнакости: да даје неодређене изјаве о "слободи", да се залаже за "право свих да изнесу свој став", али да не учини НИШТА по питању било моралног било крајње конкретног одређења у односу на чињеницу да један део Америке живи без основних права - због боје своје коже. Јер и пре и после Кенедија су се амерички политичари тако понашали.

Али, Роберт Кенеди је, признајмо, био другачији. За свега пар година се, од татиног сина и још једног у низу "златне деце" политичког естаблишмента из богатих породица, преобразио у ЈЕДИНОГ антиратног кандидата (1968, док дивља рат у Вијетнаму) и јединог ДЕКЛАPИСАНО И ИСКРЕНО антирасистичког кандидата (јединог након Хенрија Волиса 1948, с тим што Хенри ни у теорији није могао да победи). Да ли је на његово сазревање утицала трагична смрт брата, или нагло суочавање са реалношћу Америке, која се шездесетих трауматично будила из потемкиновског сна Вечног Прогреса из претходне декаде? Не знам шта је по среди. Али се догодило шта се догодило. Роберт Кенеди је убијен усред изборне кампање 1968, у једном, признајмо, сумњивом атентату (данас и званични налази потврђују ту сумњу, дакле није сад некакво конспиролошко бунцање).

Америка НИЈЕ добила антиратног председника, покољ у Југоисточној Азији је трајао још готово деценију, Хладни рат је био усијан као током кубанске кризе...

Колико год Кенедијеви били медијски претворени у бесмислени попкултурни бренд, и бачени у пластичној кеси на јеловник нације којој су требале (и требају) тренутне сузе, инстант-искупљења, краљеви и краљице у директном ТВ-преносу, жртве које умиру младе пред очима нације е да би нечим испуниле њено сећање... ипак мислим да ће историја и о Џону и о Бобију на крају рећи више доброг него лошег. А у сваком случају, да је Демократска партија кренула у кенедијевском правцу тих година (уместо да је, након пар деценија безличности, под своје ухвати Клинтон), вероватно би и наша непосредна прошлост другачије изгледала.

Ово што Вештац каже о социјалном инжењерингу (наравно, туђим новцем и туђим животима) по којем је ДП позната, истина је. Али, треба водити рачуна и о томе колико су Кенедијеви (након убистава Џона и Бобија), служили искључиво као емотивни АЛИБИ партије која, осим имена и наметљиве медијске експлоатације бренда Кенеди, није имала много заједничког са оним што су они радили и говорили и што би се дало означити њиховим политичким наслеђем...

Има она сјајна сцена у Стоуновом (иначе историјски језиво рогобатном и чињенично климавом, али ремек-делу:)) Никсону: стоји Хопкинс (Никсон) у Белој кући испред Кенедијевог портрета и каже "када виде тебе, виде оно што желе да буду, а кад виде мене - гледају у то што јесу". Демократска партија је, након Кенедијевих, знала то што и Никсон. И зато је, уместо сопственог лица, гурала портрет Џона или Роберта Кенедија. Јер како би, иначе, другачије могло да се догоди да један ситни преварант монструозно неутаживе амбиције и човек достојан презира по СВАКОM (СВАКОМ) основу, од 1993 до 2001 плови на таласу (ничим оправдaне) репутације "новог Кенедија"? И да га у томе наследи супруга, која је све што и он, само на стероидима.