Лажни патриотизам кварне „елите“

Мали експеримент из алтернативне историје од понедељка објављен је сутрадан (без да сам га нудио) у Новом Стандарду, па се полемика у коментарима наставила. У једном моменту сам одговорио:

Признајем да ме мало нервира што се оволико трудим да рационално дискутујем са људима који очито или неће да читају написано (већ учитавају оно чега нема) или искривљују прочитано у складу са својим предрасудама.

Просто ми није било јасно како је ико у стању да брани пакт са Хитлером, па сам томе посветио већину аргумената и енергије. А онда ми је један од коментатора скренуо пажњу на нешто чиме сам у ствари пропустио да се бавим, а врло је битно:

Радосав Стевановић:
Морам признати да сам био у заблуди, заведен (и годинама завођен) лажном сликом о 27. марту као патриотском чину групе официра. То је била последица оскудног знања о том судбоносном периоду наше историје, самим тиме и површног приступа и слабог разумевања узрока и последица 27. марта.
Признајем да је се тога тешко ослободити.
Не кажем да сам сада "просветљен", али сам подстакнут неким провокативним коментарима поводом Ваших чланака и овде и на "Видовдану", прочитао за неколико дана о 27. марту више него у читавом свом досадашњем животу.
Оставимо се нагађања шта је могло да буде, пођимо само од непобитних чињеница. Погледајмо само две и извуцимо из њих закључке.
1) Лажна слика о 27. марту као патриотском чину постаје јасна пред чињеницом да је комплетна пучистичка врхушка, као пси подвијеног репа, после Хитлеровог напада на Југославију срамно побегла из земље и оставила државу у расулу а обезглављен народ на милост и немилост окупатору. То доказује да циљ пуча и поништења бечког документа није био јуначки, херојски отпор Хитлеру по цену највећих жртава (што нам је деценијама набијано у главу), већ подло, плаћеничко, болесно каријеристичко и злочиначко гурање сопственог народа у неизбежну катаклизму а истовремено издајничко и бесомучно бежање ради себичног спасавања сопственог д.... (У прилог томе је и податак да је ген. Мирковић наредио стрељање неколико људи на аеродрому Никшић да би пучистичкој камарили обезбедио довољно места у авиону за бежанију.)
2) Накнадни антифашистички отпор и настанак два антифашистичка, а међусобно закрвљена покрета, нема много везе са обарањем споразума Рибентроп-Цветковић и идејом 27.-мартовског пуча. И партизански и Равногорски покрет настали су као последица 6. априла, распарчавања Југославије и окупације Србије. Они су били истовремено последица и слободарског духа српског народа али и револта због срамног бекства из земље комплетног државног руководства и препуштања народа на милост и немилост побеснелом Хитлеру.
Сваком искреном патриоти мора бити драго када се 27. март означи као симбол пркоса и непокорности слободарског српског народа. У крајњем случају, позваћемо се на масовне демонстрације у свим већим градовима Србије да бисмо потврдили ову тезу. Међутим, море чињеница ипак говоре да је сама идеја одбацивања споразума о приступању Тројном пакту тешко упрљана срамном похлепом за фунтама и доларима, издајничким (плаћеничким) карактером протагониста пуча, апсолутном небригом и за државу, и за династију, и за народ. Другим речима, сулудим и неодговорним, издајничким гурањем сопственог народа у сигурну пропаст зарад туђих интереса.
Зато је, сматрам, неопходно раздвојити неспорни антифашистички и слободарски дух и расположење народа у Србији марта 1941. године од потпуно неодговорног и злочиначког чина једне плаћеничке, каријеристичке официрске клике која је свој злочин према сопственом народу замаскирала лажним патриотизмом.

Комунисти су у ствари деценијама тамбурали баш о том кукавичком бекству властодржаца краљевине, чега се врло добро сећам. Али то не значи да то није била истина, колико год је они злоупотребљавали.

Поготово када се упореди са само генерацијом раније - када су краљ, официри и влада делили судбину народа и албанску голготу - понашање властодржаца 1941. је апсолутно срамно, бедно и недостојно. Има ли бољег примера колико је за само две деценије југословенство успело да исквари српску „елиту“?

Са друге стране, остаје чињеница да је народ пружио отпор и пактирању са Хитлером, и окупацији која је уследила, и деценијама комунистичке и досманско-жутократске индоктринације. Упркос свим страдањима и изазовима, карактер народа је итекако опстао. Мени то даје наду да је победа у овој борби за слободу итекако могућа. Можда чак и надохват руке.

Патолошка мржња

Најновији осврт Слободана Антонића на фалсификовану "историју" коју форсирају прваци тзв. Друге Србије - а где има гомила стравичних примера најбезочнијих лажи и подметачина - још једна је коцкица у мозаику разумевања природе и порива ове фанатичне групације.

Није тајна да је њихов идеолошки гуру Латинка Перовић. Острашћени комуниста, Латинка је својевремено била компартијски културкомесар, да би 1971. изненада била смењена у чистки тзв. "либерала" унутар СКС. Самим тиме, разумевање шта то покреће Латинку пружа увид у мотивацију култа окупљеног око ње.

Антонић цитира историчарку Дубравку Стојановић, која је у есеју посвећеном Латинки тврди да је управо она спознала континуитет некаквог аутохтоног српског зла:

"Ради се, по Латинки Перовић, о дубинском, затвореном идеолошком систему који се рециклира скоро век и по, мењајући форме од раног српског социјализма Светозара Марковића, преко радикализма, затим разних облика идеологија блиских фашизму између два светска рата и током Другог светског рата, преко комунизма до национализма који је наступио половином осамдесетих година XX века.”

Антонић ово исправно описује као чисту параноју. Како је могуће да се тако различите, а често међусобно апсолутно супротстављене идеје (нпр. монархизам и комунизам), увек виде као одраз једног те истог нечега што Перовић верује да је неко исконско српско зло?

Управо је убрајање комунизма у овај списак "неподобних" идеологија индикативно. Без тога би се лако подлегло искушењу да се Перовић опише као пуки црвени рудимент, замрзнут у идеолошкој матрици опседнутој "српским национализмом" и "великосрпским буржоаским империјализмом". Али из прошлогодишње хагиографије посвећене њој сазнајемо да је за Латинку Перовић чак и Јосип Броз Тито био "српски националиста"! Њен идол је Кардељ, а архинепријатељ Добрица Ћосић (!), којег описује као "човека који посредује између политичког врха и интелигенције која је била националистички оријентисана..."

Исто као што у свим кривудањима српске историје Латинка види некакво исконско српско зло, тако у позадини наводно општеприсутног "национализма" у комунистичкој врхушки она види Ћосића, који се од обичног писца у њеним очима претвара у свемоћног манипуланта људима и догађајима.

Та опсесија Ћосићем има одлике замене теза (ко то, у ствари, годинама седи у сенци и шаље своје салонске ђаке да "реформишу" Србију?) и класичне параноје. Сад додајте томе и осветољубивост према онима који су пресекли њен вртоглави успон пут власти (Тито и наводни "српски националисти" који су га тобож’ контролисали), и један ужасан и догматски приступ националном питању, и биће вам јасно шта то покреће Латинку Перовић да пре подне мрзи Србију, а после подне само све Србе.

Не потежем олако нацистичке аналогије, понајвише јер се њиховом честом злоупотребом умањује стварна страхота нацизма, али одговарајућу паралелу овако умоболно опсесивној мржњи према једном народу налазим једино у опсесији Јеврејима пропалог аустријског сликара са чудним брчићима.

Комунисти, Југославија и национално питање

Знам да ризикујем да постанем досадан са причом о комунизму као корену великог дела савремених проблема не само Срба, већ и осталих народа на простору некадашње Југославије, али мислим да је апсолутно неопходно да појмимо друштвени, политички и интелектуални оквир у који смо систематски сатерани почевши од четрдесетих година ХХ века. И данас, у свим аспектима живота - од породице и рада до организације друштва и државе - још увек се крећемо у границама које је наметнуо самоуправни социјализам, иако је он званично укинут 1990. Само су старе флоскуле о социјализму, револуцији, радничкој класи и томе слично замењене другим - о демократији, људским правима, транзицији, итд.

Дискусија о томе да ли је Титов и Кардељев социјализам бољи систем од овога што имамо данас је зато бесмислена, јер је ово данашње само још малигнија мутација ондашњег система и нема везе ни са капитализмом ни са слободним тржиштем, ма колико год се разни „експерти“ трудили да тим терминима сакрију своју безочну пљачку.

Као што сам већ раније објаснио („Укините Војводину!“ април 2009):

„Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије“.

Да би било савршено јасно на шта се ово односи, цитираћу одломке из књиге историчара Душана Т. Батаковића, Косово и Метохија: Историја и идеологија, а који се тичу приступа КПЈ националном питању и Југославији. Нагласио сам делове текста од посебног значаја. Прочитајте, па одлучите сами.

(почетак цитата)

Косово и Метохија су, после 1945, као уосталом и читава Југославија, зависили од самовлашћа комунистичког вођства које је манипулацију националним супротностима вешто користило да учврсти и одржи своју власт. Национална политика југословенских комуниста била је идеолошка и национална негација устројства Краљевине Југославије коју су Срби осећали као своју и за које је она била наследница политичких традиција и демократских установа Краљевине Србије. Док је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) била израз српског схватања југословенства, комунистичка Југославија била је успостављена на начелима хрватског, федералистичког схватања југословенског заједништва.

Због тога су, у комунистичкој федерацији, Срби, као народ са најјачим демократским традицијама, због привржености монархијском државном уређењу били доживљавани као највећи идеолошки изазов по владавину југословенских комуниста. У различитим друштвеним слојевима - од политичке елите до ситног сељаштва, од грађанског слоја до средњих и малих земљопоседника - комунизам је био разумеван као идеологија страна аутентичним српским традицијама: до Другог светског рата на комунизам се гледало с потцењивањем, као на помодну идеологију привлачну за малобројну „заблуделу омладину“, да би, током грађанског рата - са снажењем покрета иза којег је стајао режим комунистичке Москве - добио значај највеће опасности по државну самосталност и националну слободу.

Срби су, по историјском искуству, били народ снажних државотворних традиција: своју државу стварали су у сталном отимању са Турцима - у венцу великих устанака и ратова. Као нароз изразите националне самосвести, Срби су, после југословенског уједињења (1918), а нарочито после успостављања идеологије „народног јединства“ (1929), своја национална осећања поистоветили са оданошћу држави која је - произашла из серије ратова Србије и Црне Горе за ослобођење и уједињење - била по саставу мултиетничка („вишеплеменска“), а по званичној идеологији само југословенска. Почетак федерализације Краљевине Југославије, стварањем Бановине Хрватске (1939) поново је отворио српско питање као нерешено национално питање.

( стр. 130-131)

Своје присталице међу Србима КПЈ је регрутовала претежно у нижим друштвеним слојевима, лишеним демократске културе и слабо утемељене у српске државне и политичке традиције. Заведени заглушујућом пропагандом о совјетском комунизму као егалитарним одговору на нагомилане социјалне проблеме, чије остварење јамчи Русија - традиционална заштитница Српства у раздобљу османске и хабзбуршке доминације - комунисти су створили кадар фанатичних присталица: у име пролетерског интернационализма, који је схватан превасходно као подршка руском (а у ствари совјетском) концепту друштва, они су прихватили политику свога вођства које је одбацивало српске интересе и слепо извршавало наредбе комунистичког вође који је сматран Стаљиновим изабраником, задуженим да спроведе социјални и политички преображај Југославије.

( стр. 131-132)

По народности Хрват, политички стасао у политичком миљеу Двојне монархије - у раздобљу натопљеном хабзбуршким стрепњама „од великосрпске опасности“ - Броз је идеолошко васпитање заокружио прихватањем лењинског учења да је национализам већих нација опаснији од национализма мањих народа. Читаву концепцију решавања националног питања Броз је изводио из ова два, само наизглед удаљена, начела. (...)

Уређење комунистичке Југославије, стога, није могуће разумети без познавања националне политике КПЈ... За југословенске комунисте Краљевина је била „тамница народа“ у којој српска политичка елита систематски угњетава остале народе и мањине. Став о „великосрпској хегемонији“ и о „великосрпској буржоазији“ као њеном носиоцу, много је дуговао тезама аустроугарске политичке елите која је „великосрпску опасност“ сматрала главном препреком успостављању своје доминације на Балкану. У име међународног пролетаријата, КПЈ је непрестано упућивала подршку „одбрани своје обесправљене браће у крвавој војно-фашистичкој Југославији“ и подстицала отпор хрватске опозиције „због поновне гнусне издаје интереса хрватског народа“.

На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928, усвојена је политичка платформа о апсолутној неопходности разбијања заједничке југословенске државе.

(стр. 133-134)

(Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, друго допуњено издање. Чигоја, Београд, 2007)

Реприза

Сећате ли се оног графита, ”Све је исто, само Њега нема”?

Када је оу јесен 2000. рушен Милошевић, коферима америчких пара и ”обуком” тзв. невладиних активиста (који су после ушли у ”бизнис” као професионални револуционари у Украјини, Грузији и другим местима), Србији су обећаване куле и градови. Милијарде долара је требало да падну с неба још колико сутра, све санкције да се укину, Срби слободна да путују, решио би се проблем Косова - пошто је за њега крив зли Милошевић, је ли - и све би било као у најлепша времена седамдесетих.

Девет година касније, нити једно од тих обећања се није испунило. Осим можда повратка у седамдесете - идеолошки. Фамозни ”бели шенген” никако да дође; обећане милијарде су изостале, оно што је стигло је покрадено, а направљен је нови инострани дуг трипут већи од наслеђеног. Црна Гора се отцепила, Косово је отето, а цела Србија осуђена за велику заверу да протера Шиптаре. Дакле, није се радило о некаквом ”демократском питању” које ће се решити сменом Милошевића. Уосталом, Империја је та која дефинише шта је демократија и ко је демократа, а не њени квислинзи у Србији.

Зато паралела коју Слободан Антонић данас повлачи између ове власти и оне срушене 5. октобра не само да није ван памети, већ можда и не иде довољно далеко.

Милошевић је дошао на чело Савеза комуниста Србије тако што је отворио српско национално питање. Тиме је дирнуо у свету краву комунизма на југословенским просторима, јер је аксиом комунистичке владавине Југославијом увек био да су Срби шовинисти, буржоаски империјалисти и шта све не, и да свако испољавање њиховог националног осећаја које није строго контролисано мора бити оштро сузбијено. Управо су комунисти у Србији (не ”српски комунисти”) први оптужили Милошевића за ”национализам” и шовинизам, а онда су тај рефрен преузеле власти у Љубљани, Загребу, Сарајеву и на Западу. Највећа иронија је у томе што је Милошевић у ствари био социјалиста по убеђењу, што је све време потенцирао управо Југославију и југословенство, и што је остао доследан тој идеји чак и у хашкој тамници.

У коалицији скупљеној збрда-здола (или с коца и конопца, како коме) у јесен 2000. било је и некадашњих апаратчика који су пали у немилост после Осме седнице. На Ђинђића, ученика франкфуртских марксиста, гледали су као на анти-Слобу. Део њих, тзв. ”друга Србија” (састављена од теоретски невладиних организација, које у ствари финансирају управо владе - али страних земаља) пио је из чаше Латинке Перовић, некадашњег културног комесара, чија је фракција пала у немилост још 1973.

За ове неискупљене комунисте непријатељство према Милошевићу било је личне природе - да није било њега, не би било Осме седнице и њиховог пада са власти; не би било распада Југославије, који их је довео у ситуацију да буду сведени на Србију као организам-домаћина, управо Србију коју су целе каријере пљували што из убеђења што по задатку. Милошевић је срушио њихову дијалектички загарантовану будућност као господара балканске стоке, и сада је дошло време за освету. Само, то господарење стоком је увек било у служби неком већем господару. Баш као и њихове колеге у остатку источне Европе, ”другосрбијанцима” су биле важне туђе звезде - јуче црвене, а данас беле или жуте.

Када је Борис Тадић - уз ”малу помоћ” амбасадора Мантера и Водсворта - склопио садашњу владу прошлог лета, то је било симболично помирење победника и поражених са осме седнице, уз учешће Латинкиних ”либерала”.

Зато и није чудо што данашња власт личи на ону из деведесетих, а још више на ону из осамдесетих и раније. Само нам још фали да Млађан Динкић мерама владе за борбу против економске кризе да име ”дугорочни програм економске стабилизације”...

Укините Војводину!

Покушај покрајинских власти пре пар месеци да на мала врата прогурају ”статут” који би Војводини дао државне атрибуте није успео, али замало. Класични медији - штампа, ТВ и радио - углавном под конролом ЕУфоричарских власти или странаца, готово да нису приметили сепаратистички Статут. Тек је кампања коју је предводила Нова Српска Политичка Мисао (видети сајт Нема Шале) разбила медијску помрчину и као рефлектором ухватила аутономаше in flagranti.

Многе су ствари тада постале видљиве. На пример, да Ненад Чанак није носилац аутономашког пројекта него му је задатак да својим испадима одвлачи пажњу од стварних актера. Или да су мађарске странке, колико год неки њихови вође и чланови сањали о васкрсењу Велике Угарске, ипак само путници у аутономашком аутобусу. Открило се и да је возач тог аутобуса нико други до први човек покрајинске ДС, Бојан Пајтић. Истраживачки извештаји Слободана Антонића и Душана Ковачева на светло дана изнели су праву природу аутономаша и њихове везе са страним спонзорима (који финансирају и остале невладнике у Србији).

Аутономаши, као што је већ познато, нису успели да свој Статут прогурају кроз Скупштину Србије. Међутим, то не значи да су одустали од свог наума. Зато се борба против комадања Србије наставља; ево пре неки дан је проф. Коста Чавошки написао одличну правну анализу положаја Војводине према важећем Уставу, са освртом на аутономашке предлоге.

Све су ово добре вести. Србима очигледно још увек није сломљен дух, упркос дводеценијском менталном терору кроз медијску сатанизацију, блокаду, па и физичко насиље (1999.) и завођење квислиншког режима. Али је занимљиво да ни борцима против аутономаштва (тј. сепаратизма) не пада на памет очигледно питање:

Чему, уопште, служи Војводина? Односно, која је сврха институције "аутономне покрајине"?

Историјске основе за ову покрајину апсолутно нема. Постојала је, додуше, ”Српска Војводина,” проглашена на нешто већој територији 1848, током револуционарних превирања која су потресала аустријску царевину. ”Захвалан” на помоћи Срба у сузбијању мађарске побуне, Беч је укинуо Српску Војводину и прогласио ”Српско војводство и Тамишки банат,” које је 1860. предао Угарској. Сврха ”Српске Војводине” била је аутономија српског становништва у хапсбуршкој царевини, за коју су се Срби борили још откад су на позив цара Леополда у 17. веку потражили уточиште од Турака преко Саве и Дунава. Припајањем Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији у новембру 1918. та сврха је испуњена.

Међутим, ако је држава створена 1918. а касније названа Југославија била испуњење српског државотворног и ослободилачког пројекта из 19. века, држава коју је из њених рушевина васкрсао Јосип Броз Тито 1945. године била је нешто сасвим другачије.

Није спорно да је КПЈ на Југославију гледала као на ”тамницу народа” и творевину ”великосрпске буржоазије,” и да је годинама радила на њеном разбијању, распирујући у ту сврху пламен национализма. Под изговором борбе против ”српске хегемоније,” комунисти током рата успостављају ”републике” по угледу на СССР: Словенија, Хрватска (у чији састав улазе Истра, цела Далмација, Дубровник, Славонија и Барања, тако да јој од усташке НДХ недостају само Срем и БиХ), Босна и Херцеговина, Црна Гора (где се потенцира ”црногорска” нација као одвојена од српске), Македонија.

План да се Косово и Метохија припоје Албанији и тако ампутира колевка српске државности пропада само зато што се албански качаци и балисти супротстављају Титу, а онда 1948. долази до разлаза са Коминтерном (па самим тим и са режимом Енвера Хоџе). Зато се успоставља ”аутономна област Косово и Метохија,” која касније прераста у ”Социјалистичку аутономну покрајину Косово.” Исто то се чини на северу Србије, стварањем САП Војводине (само се из наводног ”историјског имена” брише оно ”Српска”, дабоме). Од свих република Титове Југославије, само Србија има две аутономне области. Остатак, такозвана ”ужа Србија” (УЖАС), границама неодољиво подсећа на територију којом је под немачком окупацијом председавао Милан Недић. Случајно? Нипошто.

Више детаља о националној политици КПЈ можете наћи у одличној књизи Душана Батаковића, ”Косовска хроника” (ПЛАТО, Београд, 1992.), да сад овде не скрећем са теме.

”Покрајине” су, значи, део комунистичког пројекта да се Србија разбије, ослаби и држи под контролом како би се створила вештачка равнотежа унутар ”федеративне” Југославије. То је постало кристално јасно када је Југославија конфедерализована Уставом из 1974, који је од покрајина направио републике у скоро сваком погледу осим имена.

У некој нормалној држави, постојале би покрајине као носиоци регионалне управе, са јасно дефинисаним надлежностима у односу на државну власт. Или би постојала централна власт и локална самоуправа (у виду општина или срезова), исто тако са јасно разграниченим надлежностима. Србија, међутим, тешко да по било чему задовољава дефиницију нормалне државе.

Западна пропаганда је годинама оптуживала Слободана Милошевића да је 1989. ”укинуо аутономију” Албанцима на Косову. Камо среће! Али Милошевић није укинуо покрајине из неколико разлога. Прво, зато што је и он сам био дете Титоизма, па није могао да појми концепт да су покрајине створене да би се разбила Србија. Он је доводио у питање само обим покрајинских надлежности, а не њихово постојање, које је a priori прихватао. Баш као и данашњи српски политичари, аналитичари, правници... Други разлог, не мање важан, је што је контрола над покрајинама давала Србији три гласа у савезном Председништву (уместо дотадашњег једног). Пријатељска власт у Црној Гори је значила још један глас. Нико се добровољно не одриче власти...

Не знам у којој мери је српској јавности познато да су се спонзори шиптарских сепаратиста (у ретким тренуцима када су се и трудили да представе аргументе, ма колико бедне) позивали управо на Устав из 1974. као аргумент за ”независно Косово.” Јер, забога, тим уставом је Космет био скоро па република, а пошто су републике исто што и суверене државе одлуком Бадентерове комисије... закључак је јасан. Из тога следи и да се под неповредивошћу републичких граница у ствари сматра неповредивост граница свих других република и покрајина, док су легитимне границе Србије ”УЖАС.” А што, приметићете, значи имплицитну подршку ”држави Војводини.”

Али зар Војводина по дефиницији није српска, још од 1848? Јесте, али и становници Црне Горе су се вековима сматрали Србима, док их комунисти нису прогласили за одвојену нацију. А савремени црногорски идентитет који производи некадашњи комуниста а данашњи клептократа Ђукановић не само да је одвојен од српског, већ је антисрпски. Тако је некад хрватски идентитет дефинисао Анте Старчевић. Сада се по истој матрици ствара ”војвођански идентитет.”

Титове Југославије већ осамнаест година нема; уништили су је народи који су од ње највише добили, уз свесрдну помоћ страних сила. Они који су у њој највише изгубили, међутим, њеног се наслеђа грчевито држе. Да ли зато што их подсећа на ону претходну Југославију, онај сан који је стварност ”југословенског братства” прегазила много пре Хитлерових тенкова у априлу 1941? Или зато што после скоро шест деценија испирања мозга више не могу да појме да може и треба да буде другачије?

Зашто је Србија република? Зашто су опстале антисрпске ”покрајине”? Зашто опстаје комунистички концепт апсолутне власти централизоване у Београду? Делом због инерције, делом због моћи коју тај систем пружа људима који су на власти. Да су анђели а не људи, да се руководе најплеменитијим побудама а не сировим људским страстима, овакав систем довео би их у искушење. Овако, није им пуно требало.

”Лош је ветар који ником добро не дува,” вели једна стара енглеска пословица. Горка је иронија да су се баш Срби - којима је комунизам без сумње донео огромну штету - у протекле две деценије после пада комунизма нашли под најјачим ударом урагана историје. Али ветар се мења. Будућност није записана у камену. Америчка хегемонија, ЕУропска унија, чак ни околне државе створене преко српских леђа и одрживе једино уз помоћ са стране - не само да нису вечне, већ им је непосредна будућност итекако неизвесна.

Нити су вечне и непромењиве неке ствари које Срби узимају здраво за готово: република, покрајине, социјализам, демократура, ЕУфорија, грађанизам. Проблеми се не могу решавати методама којима су и створени. Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије. Сваки покушај је унапред осуђен на неуспех, јер га већ у почетку имплицитно признаје.

Ако хоћемо да скренемо са овог пута у пропаст на којем се налазимо већ двадесет година - или, могло би се рећи, већ скоро деведесет - онда треба почети ратосиљањем од окова, заблуда, грешака. Први симбол тог заокрета могао би да буде укидање Војводине.

Окови нашег ума

Средином децембра сам на свом енглеском блогу подржао став моје пријатељице Џулије Горин да је дужност и обавеза свих добронамерних људи да устану против неправде која се чини на Косову, а посебно дужност и обавеза Срба.

Упитао сам се тада зашто толики Срби ћуте; ако мисле да је ово што се дешава добро и праведно (мада се ја свакако с тим не слажем), онда у реду. Али ако мисле да је ово што се дешава зло и неправедно, а не чине ништа да се томе одупру... онда треба да их је срамота.

Један од читалаца, Предраг, је тада одговорио да су Срби чудан народ. Каже, има и даље познанике из других република бивше СФРЈ; кад им дође у посету, они сасвим нормално показују своје националне симболе у кућама, и поносе се својим идентитетом. Али Срби, вели, сакривају своје симболе и не говоре о свом идентитету, да се други не увреде.

Сведок сам овог феномена из прве руке. Ових дана је сасвим нормално, прихватљиво и позитивно бити Словенац, Хрват, Албанац, "Бошњак" (са љиљанима или полумесецом), "Црногорац" (тј. Дукљанин) или шта већ, али не дај Боже да имате икону на зиду, заставу или било шта што асоцира на српство! Сасвим је у реду да ови горе набројани преду приче о "вековним геноцидима" или како су били угњетене жртве, али кад Србин проговори о политици, то је одмах "агресија."

Ево како ја то видим. Та срамота и жеља да се избегне сукоб је у ствари комплекс ниже вредности, плански произведен после 2. светског рата да би се Србима могло владати. Како историја недвосмислено показује, бити српски владар је ризичан посао; у најбољем случају се то заврши прогонством, али често и насилном смрћу. Редак је српски владар који је мирно окончао живот.

Са друге стране, комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од свог постанка имала антисрпски став. Њен главни непријатељ је била тзв. великосрпска буржоазија, односно трговци и слободни сељаци који су подржавали краљевину. Још од свог конгреса у Дрездену 1928. године, КПЈ је радила на разбијању Југославије и "ослобађању" Хрвата, Словенаца, Македонаца, Црногораца... али и припајању Косова Албанији. Тај циљ су испунили нацисти у априлу 1941, што КПЈ није било мрско, пошто су Стаљин и Хитлер тада још били савезници.

Четири године касније, захваљујући совјетској и енглеској помоћи, комунисти су се нашли у поседу Југославије, и одједном им њено разбијање није звучало толико примамљиво. Али онда се поставило питање како да владају Србијом, где је и даље постојала јака симпатија за краља? (Отуд споразум Тито-Шубашић и енглески притисак на Петра II да призна Тита као легитимног лидера отпора у Југославији.)

Одговор је пронађен у произведеној кривици. Тако су деца у социјалистичкој самоуправној Југославији учила у школи да није било разлике између четника (које су Немци прогонили таман толико колико и партизане, и за то постоји цела шума доказа) и усташа (који су имали сопствену државу, НДХ, и спроводили масовни помор Срба и Јевреја толико свирепо да се чак и нацистима смучило). Створена је ментална матрица по којој су Срби самим својим постојањем били "угњетачи" свих осталих, и морали су константно да се стиде пред Словенцима, Хрватима, Македонцима, Муслиманима и Црногорцима (којима је Тито подарио национални идентитет и квазидржавне републике).

Ма шта људи говорили данас, Слободан Милошевић је крајем осамдесетих био истински популаран у српском народу управо зато што је одбио да прихвати ту матрицу. Кад је рекао у Косову пољу "Нико не сме да вас бије," Милошевић је дотакао жицу успаваног незадовољства међу Србима, деценијама заточеним у комплексу кривице који ничим нису заслужили.

Није то био "национализам", већ отпор наметнутој комунистичкој матрици. Али остали у Југославији, који су ту матрицу прихватили као истину, видели су у њеном колапсу "повампирену великосрпску буржоазију" и дали одушка сопственом национализму. Критике упућене Милошевићу су прво дошле од словеначких и хрватских комуниста, па тек онда националиста. Ту пропаганду против Милошевића - али и Срба уопште - је онда прихватио Запад. Велика је иронија што је прича о "великосрпској агресији" у ствари комунистичка флоскула, а Запад ју је управо користио да напада Милошевића као "последњег комунисту." (Још већа иронија је што Милошевић никад није повезао комунзам и сробофобију у Југославији...)

Тренутно су главни заговорници идеје о српској кривици такозвани "глобалисти" - медији, невладници и политиканти који су некад били најгорљивији комунисти, а сада су само променили дрес. И даље се диве сјају туђих звезда. Свакога дана у сваком погледу ови људи шире причу да су Срби као народ зли, да морају да се "суоче са прошлошћу," посипају пепелом, кају и моле за опрост како би ушли у "светлу будућност" која им се нуди... Али какву будућност могу да нуде људи који представљају најмрачнију страну новије историје?

Матрица колективне кривице бар шест деенија држи Србе у ропству, инсистирајући да је само њихово постојање зло, срамотно и настрано. Нико ко пристане на такву представу о себи не може да буде слободан; али у сужањству их не држе ланци и бичеви, већ идеје које су им ум оковале.

Срби ће бити сужњи ма под каквим околностима живели док год настављају да прихватају ту наметнуту, произведену идеју о колективној кривици. Спознаја о томе ко је ту идеју наметнуо и зашто први је корак на путу до слободе. И истинске боље будућности.