Младић и кадије

О кадијама у црном, лажљивим назгулима Атлантске Империје, писао сам небројено пута - и рекао све што је вредело рећи. Пошто се ради о илегалном суду, све њихове пресуде су политичке ујдурме, чак и кад се чини да суде српским џелатима (па се после планирано предомисле).

Данашња „пресуда“ била је очекивана не зато што је Ратко Младић крив за оно што су га оптужили (тј. небулозу коју Империја редефинише по потреби) већ зато што, да би Империја била врли витез на белом коњу, Срби морају да буду проглашени за аждају.

Могао бих нашироко овде да пишем о иронији тога што су муслимани (што са малим, што са великим М) поверовали у ту причу па онда ударили на Империју, која је све време хтела с њима да сарађује. Или што је Империја у свом блискоисточном витезовању побила небројено пута више муслимана него што је Младићу стављала на терет. Али нећу. То је до њих.

Што се самог Младића тиче, најбоље би било да цитирам Србист:

Није питање да ли је Младић крив Империји, јер о томе нема двојбе. Крив јој је као црни ђаво. Па њој је криво и оно дијете на тути што га убише у Батајници, њој су криви и телевизијски монтажери, а да како им не би био крив први српски војник, који пуца на њих, обара им авионе, веже им војску за релеје?
Али прилично сам сигуран да је Империја изгубила рат за српско сјећање кад није успјела да натјера саме Србе да признају Младићеву кривицу, што је био суштински циљ. Није успјела да убиједи Србе да је Младић нешто крив свом народу, осим, наравно, оних Срба којима платиш да мисле што им напишеш да кажу. Није могла да убиједи Србе да су црни ђаволи.

Изгубила је рат за српско срце и ту је сјеме будуће српске снаге.

Колико су пак Срби добили тај рат и да ли ће ишта никнути из тог сјемена зависиће од тога колико у том њиховом срцу има мјеста за хероје, браниоце, оне који су се испрсили пред Империјом која сатире; колико има памети да се пресијече са обрасцем у којем империјалне судије имају морално право да суде српским херојима, а Срби од њих очекују правду.

Судите својим заробљеницима, а не мојим херојима, јер о мојима само ја смијем да судим. Моје хероје не може убити пресуда непријатељског суда, то може само мој заборав.

Исток памти.

Зима долази.

Караџић и Шешељ: Другачије пресуде, иста ујдурма

Пресуда Хашке Инквизиције Радовану Караџићу није изненадила ама баш никога, па ни мене. Сетимо се, реч је о лажним кадијама у црном, који су план НДХ за Србе којим се хвалио Миле Будак приписали Караџићу. Да не говоримо о томе да је НАТО још 1999. јавно признао да их плаћа и спонзорише, док је жарио и палио по тадашњој СРЈ.

Дабоме, пресуда Караџићу дочекана је сасвим очекивано као доказ српске кривице за ратове деведесетих. Седам дана касније, Инквизиција пресуђује Војиславу Шешељу - и ослобађа га по свим тачкама оптужнице. Оно јесте да је човек изгубио 13 година живота у процесу за вербални деликт, и да (веле) умире од рака јетре, али ето.

Само, и та друга пресуда била је сасвим очекивана. Не зато што је Шешељева оптужница била апсурдна - јер, биле су то и све друге пред лажним судом - него зато што је циљ процеса остварен већ 2012, преумљавањем СРС у СНС и доласком на власт „заменских квислинга“.

Циљ ослобађајуће пресуде био је да се створи утисак како је Трибунал, ето, непристрасан и поштен и праведан, што је ноторна лаж. Како вели колега Никола Танасић,

„...ослобођење Шешеља коинцидира са правдом, али није правда – јер тај суд је до сада недвосмислено доказао да за правду није способан, и ова пресуда је у том смислу једнако ништавна, колико и осуђујуће пресуде другим хашким осуђеницима. Уколико су, дакле, промотери „хашке правде“ хтели да ослобађањем Шешеља натерају српски народ да „лакше прогута“ пресуду Караџићу, и предстојећу (несумњиво осуђујућу) пресуду Младићу, то се свакако неће догодити, јер је Хаг давно изгубио сваки морални и правни ауторитет међу српским грађанима, и о томе у Србији и Републици Српској постоји практично општи консензус.“

На сајту @ruskarec је објављен мој дужи коментар ослобађајуће пресуде Шешељу - у бираном друштву руских стручњака. https://t.co/q0URXW78OO

— Никола Танасић (@nikolatanasic) April 1, 2016

С друге стране, примећује Танасић:

Истовремено, хистерија која већ прати ослобађање Шешеља у Загребу и Сарајеву (баш као и саблажњавање над „преблагом“ пресудом Караџићу) показују да ове две политичке средине од Хага не очекују никакву „правду“, већ једнозначну и недвосмислену потврду њихових идеолошких, пропагандних и квазиисторијских флоскула о распаду Југославије као нечему за шта су криви „Милошевић“, „српски националисти“ и „идеологија Велике Србије“.

Танасић закључује да ослобађајуће и осуђујуће пресуде једнако служе основном циљу Хага, да народе некадашње Југославије држи стално завађене и под чизмом Запада.

Или што рече Ненад Кецмановић, коментаришући пресуду Караџићу:

Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да бавећи се фрагментима заборавимо цјелину, и да сви завршимо као “скуване жабе”.

Кадија и смрт

Данас је у хашком казамату умро генерал Здравко Толимир (1948-2016). Из непознатих разлога, веле.

Западни медији су у извештајима о његовој смрти обавезно истицали да је осуђен за „геноцид“ у Сребреници и Жепи. Неће рећи да је то био закључак лажног суда који је Империја основала да своја злодела на просторима некадашње Југославије заодене плаштом праведности, дабоме.

На спомен Сребренице, сви су потегли фразе о покољу „осам хиљада муслиманских мушкараца и дечака“ (ово обавезно) и како је то био „најгори злочин у Европи од 2. светског рата“. Неки су чак цитирали и Теодора Мерона, америчког председавајућег хашке Инквизиције, који је пресудио да је Толимир „одговоран за геноцид“ и да је „био свестан геноцидне намере руководства босанских Срба“.

То је онај исти Мерон који је у јулу 2013. описао као „доказ“ против Радована Караџића план НДХ за уништење Срба који је 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак. Само што је, је ли, намера да се трећина побије, трећина протера а трећина покрсти - уместо Хрватима, припсана Србима, при чему су БХ-муслимани наводно били жртве. Толико о хашким „доказима“ и истинољубивости.

Мерон и његови саучесници у злочину у децембру 2012. су осудили Здравка Толимира. Изузетак је била Приска Нијамбе (Prisca Matimba Nyambe), судија из Замбије, која је у свом изузетом мишљењу одбацила не само све наводе оптужнице, већ се усудила и да доведе у питање „чињенице“ које је наводно установио суд.

Ко разуме енглески може да прочита храбро сведочанство судије Нијамбе на 534. страници званичне пресуде - бар док Инквизиција не нађе начина да тај документ некако не одстрани. Овде бих да цитирам само пар реченица.

„Већина се ослонила на посредне доказе како би дошла до закључка о кривичној намери, а да притом није пронашла нити један писани доказ постојања удруженог злочиначког подухвата да се почини убиство,“ написала је Нијамбе.

Цео случај против Толимира заснивао се на претпоставкама и спекулацијама судија, сведочењима пристрасних или у лажи ухваћених сведока или информацијама из треће руке злонамерно протумаченим на штету окривљеног.

„Имајући у виду све доказе у овом случају, убеђена сам да оптужени није крив ни по једној тачки оптужнице,“ закључила је судија из Замбије.

Пред лажном инквизицијом Атлантске Империје још увек се воде процеси против Радована Караџића и Ратка Младића. С обзиром на досадашња искуства, не сумњам да ће се пре краја свог прљавог посла хашки трибунал још прописно обрукати. До тада, Здравко Толимир остаће најбољи пример стварног лица „истине и правде“ Империје и њених судија - али и храбрости, истинољубивости и интегритета судије Нијамбе.

У неком праведном свету, захвални Срби подигли би јој споменик. 

Српски тамничари

ген. Здравко Толимир, ВРС

Јучерашњом осудом генерала Толимира, Хашка инквизиција је само још једном потврдила одавно већ неоспориву чињеницу да се ради о политичком квази-суду, а не институцији правде.

Исто тако, да Инквизиција и њени налогодавци до те мере презиру Србе, колективно, да не осећају ни најмању потребу да макар глуме правичност. До те мере су убеђени да Србију држе под чизмом, да се Срби побунити неће, и да ништа не може да спречи, заустави, или преокрене њихов пројекат глајхшалтовања Балкана тако да на њему Срби заувек престану да буду „реметилачки фактор“.

Оваква охолост је непријатна чак и неким саучесницима у том подухвату, на пример Дејвиду Харланду, који притом врло намерно не доводе у питање легитимитет (како га они виде) Инквизиције или хуманост и правдољубивост Империје којој служе, већ само у којој мери је такво понашање корисно. Али све док Србијом владају гаулајтери попут Малог Жутника, Ториса и Господара Vucich-a, који журе да пригрле свако понижење и прогласе га за напредак, чак и ти ретки гласови нелагоде падаће, што би се рекло, на глуве уши.

Горе и од презира, и од понижења, и од неправде је то што све то изгледа прихватамо као усуд. Што смо прихватили идентитетску матрицу непријатеља, језик непријатеља, контекст непријатеља. Тајна њихових „успеха“ и „победа“ није у њиховим врлинама, већ у нашим заблудама. Постали смо сопствени тамничари.

Одговор на питање како изаћи из тамнице се онда сам намеће: препознавањем заблуда.

Спознајом да Толимиру и многим другима нелегитимна Инквизиција суди не због нечега што су наводно урадили, него зато што су Срби, тј. да се преко њих суди Србима као нацији.

Спознајом да је апсурдно да неко ко ратује по целом свету и узима себи за право да нападне, окупира, убије и пороби кога год и гдегод, без пардона, изводи пред свој марионетски суд некога ко ратује да би одбранио кућни праг.

Кад те ствари схватимо, онда ће и Инквизиција и Империја имати разлога да зажале због своје охолости и нечовештва. Јер ћемо тада почети да ломимо ланце којима нас држе оковане они којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин, бивши. 

Намерна неправда

Одсуство правде тзв. трибунала за ратне злочине не би требало никога да изненади. Жалопојке о хашкој неправди су чак штетне, јер посредно дају легитимитет институцији која га нема, и не може да има.

„Србе на колена“ (Тајм, 11. септембар 1995)

За острашћене империјалисте, огрезле у лажној логици, немогућа је и сама помисао да Срби нису искључиво најцрњи злотвори, а њихови непријатељи - штићеници Империје - невини праведници. Њима је битно једино ко је наводно чинио злочине, а не какви су злочини почињени. Таквима и не смета одлука трибунала да свесно и намерно амнестира хрватске и албанске злочине према Србима. (Мада, као што је приметио један колега, хрватске злочине над Муслиманима трибунал итекако кажњава.)

Али има људи који служе Империји зато што верују у службену догму: људска права, хуманитаризам, правда, мир, помирење, итд. Па онда дођу у ситуацију да истовремено верују у потпуно супротстављене ствари. Један од примера је Дејвид Харланд, некадашњи високи функционер УН у БиХ. У петак је његову критику трибунала (оригинал, препричан у Политици истог дана) објавио нико други до Њујорк Тајмс - лист који иначе хашког минотаура кује у звезде.

Иако и даље сматра да су „Срби починили многе од најгорих злочина у рату“, Харланд тврди да „у томе нису били једини, и није ни праведно ни корисно да једини сносе одговорност. Осуда само Срба једноставно нема смисла са становишта било правде, било реалности, било политике“. Значи, ајде што је неправедно, али што је политички штетно, е то је већ друга ствар.

Додуше, Харланду би требало да захвалимо што је по први пут нека режимска новина објавила чињеницу да је „више Срба било и остало етнички очишћено у балканским ратовима него било које друге заједнице“, као и да су Шиптари на Косову „етничко чишћење довели до најекстремнијег облика“. Али само толико.

Јер, над одсуством интереса за злочине над Србима може да се чуди само неко ко је претходне две деценије провео у пећини са медведима. Зар није Ричард Холбрук својевремено писао како су Хрвате (па самим тим и Шиптаре који су ратовали за Туђмана пре каријере у „ОВК") Американци сматрали својим „керовима са депоније“? Зар није документована логистичка, материјална, политичка, војна и тактичка подршка САД „Олуји“? Зар није баш амерички амбасадор дао сигнал Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског договора и тако гурне Босну у рат? Када су у јуну 1999. НАТО трупе препустиле  Косово и Метохију дивљању шиптарске ордије, слободно убијање Срба је већ годинама уживало службено одобрење Империје.

Готовина, Маркач и Харадинај нису ништа ново. Зар није тај исти трибунал ослободио Насера Орића, који се хвалио нападима на српска села из своје „демилитаризоване“ зоне и чињеницом да притом није узимао заробљенике?

Значи ли вам ишта име Фљорим Ејупи? Тај терориста, који се с основаном сумњом сматра одговорним за минирање аутобуса „Ниш експреса“, до Хага није ни стигао. Прво је „побегао“ из притвора у америчкој бази Бондстил - а када га је после неколико година  УНМИК коначно пронашао, ухапсио и осудио, одмах по преузимању окупационе управе га је ослободио „статусно неутрални“ Еулекс.

Што се тиче аргумента о политичкој штети, ни за њега Империја (и њен трибунал) не хају. Зашто би, кад Срби апсолутно не пружају никакав отпор њиховим захтевима? Од 5. октобра 2000 наовамо, свака нова влада је већи квислинг од претходне. Пре бих рекао да ово што трибунал ради није глупост, већ бексрајна охолост мучитеља чија жртва је одавно престала да се бори, и практично моли за даље мучење. Да ли је тај став Империје утемељен у стварности или производ аутосугестије, о томе се може расправљати, али његово постојање и утицај су неоспориви.

Сам Харланд нема право да се прави невешт. Наиме, он већ неколико година сведочи пред тим истим трибуналом у корист тужилаштва, и никако да примети да Срби у чијем прогону помаже нису оптужени за конкретне злочине, већ на основу концепта „заједничког злочиначког подухвата“ који је посебно измишљен за потребе трибунала.

Или му је то можда итекако јасно? Види се, на пример, из одговора адвокату одбране Лукићу, током процеса генералу Младићу у јулу 2012:

Харланд: То је преувеличано... [Маркале 2] су изабране као окидач, али да се то није десило операција би свеједно започела пар дана или недеља касније, а можда и пре.
Лукић: Другим речима, по вама, није било начина да Срби избегну ово бомбардовање НАТО?
Харланд: Само када би престали да се боре.
(транскрипт МКТБЈ, 16. јул 2012, стр. 879, редови 20-25)

Дакле, НАТО би бомбардовао Србе у сваком случају, шта год Срби урадили (осим капитулације, је ли). Невероватно? Нимало. Зар само име операције није било „Намерна сила“ (Deliberate Force)? А Харланд у даљем току сведочења открива да је УНПРОФОР месецима припремао садејство са НАТО бомбардерима...

Зато је у најбољем случају бескрајно наивно кад Харланд пише да су поступци трибунала „супротни сврси због које је МКТБЈ основан“. Напротив, савршено су доследни. Циљ трибунала никад није био ни право ни правда, већ да наметне „истину“ у ратовима која би за све окривила искључиво Србе, док би њихове непријатеље (и спонзоре) у потпуности амнестирала? Па зар тачно то и не ради?

Све је ово, дабоме, слаба утеха Србима, који тренутно имају веће проблеме од самопроглашених кривотворитеља историје у смешним костимима, или њихових медијских апологета. Трибуналова „истина“ трајаће таман онолико колико је Империја буде могла наметати силом и лажима. А макар и летимичан поглед на свет показује да то неће бити још дуго.

А тада би и Харланд, и Њујорк Тајмс, и многи други лично умешани у балканску трагедију требало да се сете заборављених речи Томаса Џеферсона: „Стрепим за своју земљу кад помислим да је Бог праведан, и да његова правда не може спавати довека“.

Дан Републике... Косова

Има ли још југоносталгичара? Њима пре свега посвећујем пресуде Хашког „трибунала“ у процесима Готовина-Маркач и Харадинај-Балај-Брахимај.

Овакав какав је, другу пресуду и није могао да донесе. Прича да је лажни „суд“ неправедан је на истом нивоу као расправа о тами ноћи и влажности воде. Више него очигледно, дакле.

Неки сад протестују против пресуде. Није проблем пресуда, проблем је сам Трибунал. Односно, Империја која иза њега стоји.

Погледајте заставе на слици. Је ли вам сад јасно зашто Харадинај никад није могао бити осуђен?

(извор: НСПМ)

Јуче је у Србији био руски вицепремијер и лепо објаснио пред каквим је Београд избором, и какву политику Русија хоће да подржи, а какву неће. Али квислиншки режим жутог континуитета наставља да инсистира како је „интерес Србије да настави дијалог с Приштином због својих европских интеграција“.

Дијалог? Не води се дијалог са убицама, терористима и окупаторима. Ту може да ради само Правило 7,62.

Издајници веле да ће њихова издаја да се исплати „бољим животом“. Али кад погледате мало „пријатеље и партнере“ Империје у „региону“ и видите да живе бедније од вас - а они нису имали ни санкције, ни бомбе, ни 12 година издајничке власти - постаје јасно да вам и о томе, као о свему осталом, масно лажу.

Чиме можете да купите добру вољу оних којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши?

Ако од народа и Бога одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза. Пре него што устукнете, ужаснути, од овако екстремистичког закључка, напоменућу да је његов аутор Томас Џеферсон, и да се ради о цитату из америчке декларације независности.

Па како вам драго.

Неправда за све - и други пут

Поводом данашње одлуке Хашке инквизиције да амнестира Туђманове генерале Готовину и Маркача од сопствене пресуде:

Неправда за све 
Сиви Соко, 15. април 2011

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

Хрватска прославља пресуду Маркачу и Готовини (Beta via B92)

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

Повампирена лаж

Са службеним почетком процеса генералу Ратку Младићу пред Хашком инквизицијом, у бројним западним медијима појавиле су се типичне „вести“. Младић се описује као човек одговоран (без иначе обавезног „наводно“, као да је доказано) за „убиство 8.000 голоруких мушкараца и дечака“ у Сребреници, при чему се тврди да је реч о „највећем злочину у Европи после 2. светског рата“. Није тешко закључити какву слику тако срочени извештаји хоће да створе међу својим просечно необавештеним читаоцима о генералу Младићу, Србима и сукобу у БиХ уопште.

Могао бих овде да се распишем о самом Трибуналу, произвољним законима, прописима, процедурама, стандардима доказног материјала, природи оптужница, детаљима оптужби о Сребреници, и тако даље - али нећу. Сад бих да се осврнем на само један аспект целе ове фарсе, а то је медијски линч којем је у овом случају изложен Ратко Младић, а иначе сви које западни медији по задатку сатанизују. Наиме, неколико медија је уз стандардни пакет сатанизације пренело и причу да је Младић у судници претио „жртвама“ у галерији, превлачењем прста преко грла.

Та прича у ствари потиче из јуна прошле године, када је Младић изведен пред Инквизицију на статусно саслушање. Тада је агенција Асошијетед Прес (АП) јавила - а бројне новине и телевизије које се ослањају на агенцијске вести пренеле - да је Младић превлачењем прста преко грла претио „Мајкама Сребренице“ у галерији. Међутим, пажљивим истраживањем једног читаоца установило се да је та вест најобичнија лаж:

Када Хотић, чији су рођаци страдали у Сребреници, рекла је да ју је Младић провоцирао када му је запретила.
„Рекла сам му да ће платити што ми је убио сина“, изјавила је, додавши да је онда прстом прешла преко свог грла. Младић је није могао чути, али [Хотић] каже да јој је одговорио гестом кажипрста и палца, као да је она безначајна. (подвукао С.С.)

Ово је цитат из текста АП од 3. јуна 2011, чији се оригинал налази овде. 

Дакле, не само да Младић није претио никоме, већ је било реч о гесту (који представља клање) Каде Хотић. И она то поносно признаје. А о Младићевом одговору имамо само њено тумачење.

Не заборавите да су годину дана раније, у мају 2010, тројица робијаша исламске вероисповести покушала да закољу генерала Радислава Крстића. Њега је инквизиција осудила за „саучесништво у геноциду“ у Сребреници, а да притом није доказала да се геноцид десио. Професионални новинар би то споменуо као део контекста приче о гесту којим се прети клањем. Новинари и уредници АП то нису учинили.

Дакле, агенција је првобитно објавила тачну вест о томе ко је коме претио клањем, а потом заменила тезе и иступила са причом да је Младић претио Хотићевој. Случајно? Можда, али то је врста грешке која се не поткраде ни студентима прве године журналистике. А притом се савршено уклапа у задату матрицу, по којој су Срби зликовци, па је зато и привукла велику пажњу. Не знам да ли су уредници мислили да их нико неће прозвати због очигледне лажи - али се то ипак десило.

Читалац који их је ухватио контактирао је блогерку Џулију Горин, која је у септембру послала писмо агенцији и бројним новинама које су објавиле спорни извештај. Последњег дана септембра 2011, Торонто Стар је објавио следећу корекцију:

Петак, 30. септембар 2011

„Текст од 4. јула о суђењу за ратне злочине генералу Ратку Младићу погрешно је навео да је Младић прешао прстом преко грла док је гледао у галерију за јавност. У ствари је особа са галерије упутила тај гест Младићу.“ (подвукао С.С.)

Корекција у Стару изазвала је ланчану реакцију осталих новина, па и саме агенције АП. Горин наводи цели списак и детаље целог случаја у тексту из октобра 2011; ко чита енглески, нек' изволи.

Треба ли рећи да је корекција прошла без готово икакве пажње, док је првобитна лаж да је Младић претио жени у галерији била ударна вест? Ипак, у поређењу са другим пропагандним измишљотинама - прича о „250.000“ мртвих Муслимана у БХ рату је ревидирана тек 2005, рецимо - ова лаж је сахрањена невероватно брзо. Нажалост, исто тако се рекордном брзином повампирила.

Јер ево, најновији извештаји са процеса Младићу опет садрже лаж о генераловој претњи клањем - упркос чињеници да се ради о лажном извештају од пре скоро годину дана, који је чак АП званично демантовао, и за који не постоји нити један визуелни доказ, иако се процеси пред Инквизицијом снимају и често преносе уживо.

Шта вам то говори о снази саме оптужнице, када се оптужени прво линчује у медијима, и то помоћу очигледних неистина? И замислите онда о коме, чему, и како су све лагали свих ових година, када се усуђују да овако бесрамно лажу данас.

Разум је овде рекао лаку ноћ. Спремите бели лук и глогов колац...

„Правдом“ до власти

Прошлог сам уторка за англофонске читаоце прокоментарисао осуду генерала Момчила Перишића као још један доказ да се издаја не исплати. Један од честих читалаца, Е.А. Коста (Eugene Costa) оставио је следећи коментар, који с његовом дозволом преводим и прилажем:

У првој књизи својих Историја, Херодот спомиње сада већ заборављену причу о Дејаку (Δηιόκης), првом краљу Међана (Персијанаца). У његово време, Међани су били разједињени и живели су у општем расулу и анархији.

Потајно жељан власти, Дејак је стекао репутацију праведног судије у споровима својих саплеменика. Његова правда је била толико вредна хвале да се глас о њој прочуо прво по суседним селима, а онда и даље, и он постаде судија коме су веровали сви Међани.

Али како се број оних који су долазили да од њега траже правду повећавао, Дејак наједаред објави да не може више да ради, јер му је суђење одузимао превише времена од властитог посла, а није добијао ништа заузврат.

Жедни правде, Међани Дејака учинише краљем, саградише му велику палату и утврђени град. Он убрзо постаде владар самодржац, који је свој народ уходио и свима судио надасве окрутно.

Колико је ова прича историјски утемељена није баш сасвим сигурно, али то сада није ни битно. Две су ствари у њој занимљиве. Прво, да је у причи дељење правде описано као пут до краљевске моћу. А друго, да је Дејак од почетка за циљ имао власт, а не правду. Дакле, правда је била средство за постизање циља: самодржачке власти.

Истовремено, занимљиво је да Херодот сматра како је Дејакова правда, без обзира на мотивацију, испочетка била искрена, а тек касније окрутна и саможива.

Замислите сада модерну и перверзну варијацију приче о Дејаку — где је за постизање власти довољан само привид правде, који производе они исти медији што већ служе васпостављеном империјалном поретку и представљају кључни елемент његовог функционисања.

Рецимо да А и Б ратују. Инострана сила, Г, објави свету да ће пресудити о „правди“ у том сукобу путем „међународног кривичног суда“. Медији Г тај „суд“ онда прогласе непристрасним и објективним, иако је Г већ интервенисала на страни А против Б.

Звучи познато?

Дабоме, како би остварила илузију „правде“, Г лавовима баци не само високе званичнике Б, већ и неколико најгорих елемената А. Али на крају, приставши да им Г дели правду, не само Б већ и сви остали - па и А - постају поданици новог, изопаченог Дејака.

Шлаг на торту је што Г, експлоатишући (и потпирујући) сукоб између А и Б и утиска ради прогонећи покојег А, очекује од Б да прихвати њену „праведност“ над А, пошто им је А очигледно непријатељ и оптужени из редова А је очигледно крив.

Ово није никаква нова психологија, већ само варијација на тему „завади па владај“. Сличне варијације лицемерне психологије биле су дуго специјалност Британске империје, укључивши и наводну правду сервирану свету под апсурдном етикетом „Терета белог човека“. (White Man's Burden). Не изненађује онда да је уграђена у темеље Атлантске империје.

Једино изненађује колико дуго је потребно да се неки „терети“ приме.

Попуњени албум и замена теза

Хашка инквизиција има разлога да слави јучерашње хапшење Горана Хаџића; тиме су попунили свој албум „Све српске вође деведесетих“. Жутократе ће рећи да и Срби имају разлога да се радују - али то, као и обично, није истина. Иако је хашки списак испоручен, већ сутра ће се појавити неки нови услови и захтеви. У садо-мазохитичком односу какав представља „партнерство“ Србије и Империје, ништа друго није ни могуће.

Врховни Жутник вели да се овиме завршава „туробна страница наше историје“. За кога? Њему приношење жртава инквизиторима уопште није било туробно. Свако хапшење, свако изручење, свака поворка из Централног затвора према аеродрому и лет за Схевенинген само су служили да њега и његове представе као једину политичку опцију која Србију може да држи под контролом у име Империје, уз обећање да ће је пре или касније „трансформисати“ у Жутију.

Али ево, стигло се до краја хашке листе, а упркос силном труду Жутије још нема. Нити је дошло до обећаног пријема у улазни ходник за предсобље чекаонице за кандидатуру у ЕУропској унији. А ево, макар и летимичан поглед на ЕУропски атар открива да од жутих обећања благостања и лезилебовања по учлањењу не би било ништа чак и да је до њега дошло. Сироти Бота - Србима више нема шта да обећа, а Империји више нема кога да испоручи.

Можда је зато изјавио: „Не очекујем никакве реакције из ЕУ поводом хапшења Хаџића, јер је то била обавеза Србије“.

Шта ли је још све „обавеза“ Србије? Самоукидање, по свему судећи. Иначе њихови (али не наши) „партнери и пријатељи" у Бриселу и Вашингтону неће бити задовољни. А зна се да је њихово задовољавање највиши циљ на планети...

Што се самог Хаџића тиче, оптужница против њега је напросто смешна:

„У оптужници се наводи да је Горан Хаџић, као председник Владе Српске аутономне области Славонија, Барања и западни Срем, и након тога као председник Републике Српске Крајине (РСК), учествовао у удруженом злочиначком подухвату као саизвршилац.

Сврха тог удруженог злочиначког подухвата била је да се силом трајно уклони већина хрватског и другог несрпског становништва са отприлике једне трећине територије Републике Хрватске с циљем да то постане део нове државе под српском доминацијом.“ (РТС, преко Васељенске ТВ)

Каква црна „нова држава под српском доминацијом“? Какав удружени злочиначки подухват? Поред овакве Републике Хрватске, где су Срби прво избачени из устава а потом силом протерани, тако да их данас има тек у траговима? После транскрипта са Бриона, који недвосмислено доказује да је на делу био удружени подухват (за њих херојски) да се на територији омеђеној Титовим границама створи етнички чиста хрватска држава? И тај подухват је успео само захваљујући подршци оних истих земаља које данас финансирају Хашки трибунал, а Србији држе лекције из људских права и ратних злочина док широм света уводе демократију бомбама.

Ништа то не смета Врховном Жутнику да на сваки захтев са запада реагује као дресирана фока. Ако икоме треба да се суди, онда је то он - извршилац удруженог злочиначког подухвата да Срба у окрњеној и окупираној републици Србији остане мање него што их данас има у Хрватској...

„Државништво,“ подвучено жутом

Врховни Жутник је данас лично, па још и на енглеском, објавио да је ухапшен генерал Ратко Младић. Ваљда као поклон за добродошлицу ЕУропској баронеси Ештон. Радости жутократа нема краја: сјајан успех, отвара врата ЕУропству, скида љагу са народа (!?), нема на свету већих државника...

Западни медији, они што толико фер и објективно извештавају о Србима, сад у исти дах хвале жутократију и пљују по целој српској нацији. А да би доказали да су не само политички већ и еколошки коректни, повадише сву пропаганду о босанском рату из мемљивих кутија у подруму и рециклирано је послужују публици.

Друг Бота ужива у ореолу државништва - каквим га он замишља. По томе видимо и какав је председник и какав је човек. Ако су већ хтели да поступе државнички (а мислим да не могу, све и да хоће) могли су да послушају савет Мирјане Бобић-Мојсиловић од прошле недеље. Зар није у Жутији, више чак и него у Америци, све ионако постало маркетинг?

Жутија

Чега то има државничког у потпомагању стављања ван закона целокупног војног, политичког и полицијског врха Срба - не само Србије, већ и Срба западно од Дрине - на захтев Империје? То би у сваком времену и на сваком месту било злодело, чак и да се не дешава паралелно са амнестирањем злочина других, проглашавањем себе за геноцидног агресора, и проглашавањем агресора и окупатора за пријатеље. А дешава се.

Милош је посекао Карађорђа, али није прогласио устанике за „агресоре против доброг и легитимног султана“. Ни данас му се та издаја кумства не опрашта, иако на другом тасу стоји обнова српске државе. Оне исте коју жутократе систематски затиру.

Мучно је позивање на право и законе. Као, Жутија има закон о сарадњи са Хагом, то јој је обавеза, итд. Има и Устав, па га жутократија свакодневно крши. Има и сијасет других закона, многих сувишних, па опет пљачка, убија, вара и отима ко стигне, а понајвише држава. Али кад треба да хапси неистомишљенике, онда је „језива“.

Сетите се лета 2008. Нису још ни стигли да зајашу земљу која се тада још звала Србија, а већ су ухапсили Радована Караџића. И онда покушај протеста угушили у крви. Ко оно би Ранко Панић? Народ још није стигао да на својим леђима осети пуну „благодет“ својих нових жутих господара, па се није претерано бунио. Уосталом, зашто да Београд испашта због Крајине, Босне, Црне Горе, Косова, Војводине, Санџака, Шумадије... (идући том „логиком“ до закључка).

И тада је онај „толерантни и цивилизовани“ Запад хвалио жутократе, пљувао по Караџићу лично а Србима уопште, и тако неколико дана. Похвале су убрзо престале. Пљување је настављено.

Видим да се о Младићу a priori говори „ратни злочинац“. Хајде што то раде у Загребу и Сарајеву, али у Београду? У Бања Луци разумно кажу „свако треба да одговара за почињене злочине“. И то је тачно. Али пред којим судом? Оним што га је Империја основала да суди Србима, који за све друге изгледа прихвата логику типа „Ми по дефиницији нисмо у стању да починимо злочин, јер смо се само бранили“?

За жутократе, Хашим Тачи - доказани терориста и мафиозо, оптужени трговац органима - ужива претпоставку невиности, док сваки Србин изгледа ужива претпоставку кривице за било шта што му стави на терет непријатељска ратна пропаганда деведесетих, или Хашка инквизиција, свеједно. Важно је да се Врховни Жутник и сви под њим жутограђани много и стално извињавају што су Срби уопште живи и тиме се усуђују да ремете ЕУропски мир и спокој.

Посебно дегутантна је прича о неком ЕУропском путу. Можемо сад да се расправљамо да ли је ЕУ обећана земља где, баш као у „најбоља Титова времена“ нико не би ништа радио а сви би имали све што пожеле. Али чак и да јесте, а није, Младићево хапшење неће значити ништа. Ем што ће сад кренути прича о Горану Хаџићу (а када и ако њега ухапсе, наћи ће се неки други услов, ништа се не брините), ем што је још колико јуче империјални амбасадор у Приштини изјавио да је признавање Независне Државе Косовије ипак ЕУропски предуслов, шта год раније говорио Друг Бота.

Додуше, сваки чин самопонижавања заиста приближава Србију Бриселу. Убија јој и тело и душу, онако миц по миц; кад се пређе одређена граница више неће бити повратка. Срби ће нестати и остаће само Жути. Нема сумње да ће такав развој догађаја - ако до њега (недајбоже) икада дође - на исти начин дочекати иста ова галерија ликова који се радују хапшењу генерала Младића. Из истих разлога.

Неправда за све

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

Хашка логика против истине

Прошлог четвртка, 10. јуна, Хашка инквизиција изрекла је пресуде у још једном политичком процесу, осудивши 7 бивших официра ВРС за „геноцид“ у Сребреници. Вест је, дабоме, ударена на сва звона, као још један наводно неприкосновени и необориви доказ да се у Сребреници десио „најгори злочин после 2. светског рата“ где су зликовачки Срби, је ли, намерно побили преко осам хиљада невиних цивила.

Али има неко на овом свету који не узима саопштења за штампу Хашког Трибунала здраво за готово, и пажљиво чита шта у ствари у тим пресудама пише: гомила глупости, измишљотина, ничим поткрепљених претпоставки, и „логике“ које би се постидели пропали студенти права.

Како објашњава Стефан Каргановић из Историјског пројекта Сребреница, и ова пресуда се заснива на сведочанству Дражена Ердемовића. Овај „крунски сведок“ Трибунала је под заклетвом изјавио да је стрељању муслиманских заробљеника присуствовао један потпуковник. „Судије“ Трибунала онда констатују:

„Већу није било предочено присуство неког другог потпуковника у Пилици у том периоду. С обзиром на то, веће стаје на становиште да на основу изнетих доказа нема другог разборитог закључка осим да је потпуковник, кога је Ердемовић видео на војној економији у Брањеву и у Пилици 16 јула био Поповић“. (пресуда, параграф 1134)

Погледајте „логику“: Ердемовић каже да је ту био неки потпуковник. То мора да је истина. Гле чуда, Поповић је потпуковник. Значи, он мора да је тај. Али зашто онда Ердемовић није препознао Поповића? Е, Хашке „судије“ све знају:

„...веће сматра да с обзиром на трауматичне околности под којима је Ердемовић упознао Поповића и на проток значајне количине времена од тада, неспособност Ердемовића да Поповића на отографијама препозна не изазива разбориту сумњу у закључак које је веће извело, да је човек кога је Ердемовић 16 јула видео у Пилици заиста био Поповић“. (параграф 1135)

Значи, ако чињенице не одговарају жељеном сведочењу, утолико горе по чињенице. Ако доказа нема, судије их напросто измисле, и њима доста.

Вреди поновити и овом приликом да овакво понашање није неочекивано. Трибунал је првенствено политичка институција, која нема легитимитет нити делује унутар признатог оквира међународног права (већ сама пише своја правила, прописе и законе). Функција Трибунала је да редефинише југословенске ратове као „великосрпску агресију“ а да осудама целокупног државног, политичког и војног врха Срба (било у самој Србији, било на територији данашње БиХ и Хрватске) српском народу наметне колективну кривицу за измишљени „геноцид“ на балканским просторима. Тиме се амнестира не само злочиначко понашање других зараћених страна, већ и злодела која су починиле европске земље, САД, УН и НАТО. Наметањем „геноцидности“ Србима неутралишу се оптужбе за стварни геноцид почињен у периоду 1941-45 на просторима НДХ, а релативизују се и злодела нацистичке Немачке у том периоду.

Држава Србија, чак и да њене власти то желе, не може да се одупре овом клеветничком пројекту, јер се не усуђује да Трибунал јавно прогласи оним што заиста и јесте: политичко-пропагандном агентуром, која не само да са правдом нема никакве везе, већ нема апсолутно никакав легитимитет да суди било коме. Дакле не само Србима, које колективно терети за измишљотину преузету из нацистичких памфлета четрдесетих, већ ни починиоцима злочина над Србима (које, када и буду за нешто оптужени, обично осуде симболично или никако, тек имиџа ради).

Једини начин борбе против ових систематских клевета је управо ово што ради Историјски пројекат Сребреница: разоткривање голотиње хашког цара. Трибунал и његови спонзори успели су да обману милијарде људи да се ради о легитимној институцији која суди по праву и правди. Ако се покаже да је то једна велика лаж - а ево, читањем самих пресуда то постаје више него јасно - онда је то победа за истину, ма колико мала. Корак по корак, једнога дана биће и велика; ни Трибунал ни његови спонзори неће харати светом довека.

Следећи корак је већ припремљен: монографија „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“. Битка за истину није готова; она тек почиње.

Наручене самоубице

Реакција у Србији поводом јучерашње хашке пресуде државном, војном и полицијском руководству, наспрам онога што би требало да се деси у свакој држави чији народ иоле држи до себе, могла би да се опише као громогласна тишина.

Читам реакције страначких и државних првака у јучерашјој Политици. Шта рећи него: "јао нама с њима"?

Премијер Цветковић, на пример, или не разуме или неће да разуме суштину пресуде. Приговара да су казне "непримерено високе." Значи, слаже се да је пресуда исправна, да су се наводни злочини стварно десили и да су наводно били организовани, систематски, планирани, итд., али ето, претераше са казном? Какав мамлаз.

И још вели: "сматрамо да сваки појединац и злочинац има своје име и презиме." Да ли то није свестан да су ова петорица осуђена за "заједнички злочиначки подухват," односно заверу државног врха, а не као појединци? Је ли Цветковић онда стварно ментално ретардиран или се само претвара? Оно, да аплаудирамо Тадићевом настојању да промовише људска и грађанска права дебила, али да није мало много?

Мислим, није тешко да се види прави значај пресуде. Врло је јасан, рецимо, портпаролу ДСС-а:

Андреја Младеновић оценио је да пресуда Хашког суда има за циљ да се оправда агресија НАТО-а на Србију и оправдају злочини које су Алијанса и албански терористи починили.

„Осуђени су људи који су бранили земљу од агресије да би се прикрило да је прави циљ напада НАТО-а на Србију било отимање Косова”, изјавио је Младеновић.

Проблем је, међутим, у томе што ДСС не зна (не може, не сме, шта ли?) да речи преведе у дела. Ни кад је на власти, а поготово кад је опозиција. Рентијери околности, што рече Слободан Антонић ономад.

Пошто од опозиције нема неке вајде, хајде да се вратимо садашњим властодршцима. Александар Павић данас износи тезу да је ова пресуда у ствари круна политике ДОС-а, који већ девет година у континуитету води политику упропаштавања Србије:

За сву „сарадњу“ са Хашким трибуналом током ДОС-овске деценије, Србија не да није добила ништа, већ је на себе натоварила још и одијум криминалне државне творевине. „Прагматични реформатори“ (заједно са реторичким националистима) нису успели да издејствују баш никакав контра-уступак... за изручивање целокупног војно-политичког врха трибуналу у Хагу.

Јер, цитирам даље:

Само је 1) пуки, а притом неинтелигентни аматер или 2) свесни издајник могао да се, у светлу процеса који су се тада водили у Хагу по косовској оптужници, упути у авантуру звану „тражење саветодавног мишљења“ Међународног суда правде. Јер, није било никакве сумње да ће се „косовски процес“ у Хагу завршити управо како се завршио и дати Међународном суду правде преседан који, у најмању руку, тешко може да игнорише. И да то никакав другостепени поступак неће суштински променити. Јер, онда то не би било у складу са мисијом Хашког трибунала – криминализација Србије као државе и њена трајна делегитимизација.

Дакле, сада Међународни суд правде може комотно да се позове на одлуку Трибунала да је на Косову почињен систематски злочин против Шиптара (као што су урадили када су 2007. ослободили Србију оптужбе за "геноцид" у Сребреници - али узели здраво за готово да се он и десио, на основу пресуде Трибунала генералу Крстићу), и тако избегне да се замери још увек моћним спонзорима "независне државе Косово."

Маестрални тријумф дипломатије и политике, нема шта.

Питам вас још једном, јер ми заиста није јасно како људи то не виде: шта је Србија добила од "октобарске револуције" наовамо? Ништа од пустих обећања ДОС-а, али ништа, није испуњено. Чак и да прихватимо, аргумента ради, да је Милошевићева власт одговорна што је "завадила Србе са целим светом" (а што није тачно), је ли се то можда третман Срба и Србије поправио од тада? Или је постао још гори? Одговор је, надам се, сам по себи јасан.

Тражили сте демократију, лупали у шерпе и дували у пиштаљке, палили скупштину и багерима насртали на телевизију. Сада имате демократуру, ако се ко усуди да демонстрира може да буде на смрт испендречен, скупштину и да запалите ником ништа (нико је ни о чему не пита, све одлучују страни гаулајтери и тајкуни) а Бастиљу сте заменили Бомбардером, који вас исто тако засипа лажима али сад за рачун другог господара. Створена је "независна" Црна Гора и дукљанска нација, окупација Косова је пре годину дана крунисана и формалним отцепљењем, оно мало привреде што је преживело деведесете је раскрчмљено, уништено или хендикепирано једностраном применом мртворођеног Споразума са ЕУ. Данашња Србија језиво подсећа на Русију из деведесетих - осим што се, је ли, нико није усудио да Русију прогласи злочиначком или геноцидном државом.

Заиста се чини, као што то Павић аргументује, да ДОСманлије раде како за свој рачун (пљачка) тако и за туђи, односно да или служе страним господарима, или да њихово виђење будућности Србије сматрају својим. Суштинске разлике у последицама нема - води се "стара аустроугарска, новија коминтерновска и најновија англо-америчка балканска политика", Serbien muss sterbien!

За оне који слабо диване немачки, послужиће израз који воле да користе наша донедавна "браћа" на западу: "Србе на врбе!"

Мене нешто жуља око врата. А вас?

Судимо народу

Није вест кад пас уједе човека, кажу новинари, већ кад човек уједе пса. Односно, није вест када Хашка инквизиција осуди Србина, већ кад га ослободи.

Тако се већина агенција и листова на Западу који су јавили о данашњој хашкој пресуди усресредила на чињеницу да је бивши председник Србије Милан Милутиновић ослобођен свих оптужби, а тек успут су јавили да су Шаиновић, Лазаревић, Павковић, Лукић и Ђорђевић проглашени кривим и добили 15-22 године затвора за "капмању насиља усмерену против цивилног албанског становништва Косова."

Тако сада, на пример, Асошијетед прес јадикује како је ослобађање Милутиновића "пораз за тужиоце, који су пре три године изгубили шансу да осуде Слободана Милошевића по сличној оптужници." Још се не спомиње чињеница да је политичко, полицијско и војно руководство Србије управо осуђено за заверу да протера косовске Албанце. Али и на то ће доћи ред.

Ослобађајућа пресуда Милутиновићу је била исто онолико срачуната колико и осуда остале петорице. Амнестирањем Милутиновића, Трибунал је постхумно осудио Милошевића. По речима тзв. судије Бономија - који је ономад заменио тзв. судију Меја током процеса Милошевићу - "У пракси је Милошевић, кога су понекад звали 'Врховни командант', имао стварну командну одговорност над војском током НАТО кампање."

Какве ли охолости. Какве ли глупости. Па и у Америци је председник "Врховни командант" оружаних снага. Бономи открива топлу воду, и у њој још види нешто злочиначко!

Охолост је у том изразу, "НАТО кампања." Једна ствар која се никако не спомиње у било којој хашкој дискусији Косова 1999. је чињеница да су се наводни злочини за које је Србија оптужена наводно десили током тзв. НАТО кампање (тзв. масакр у Рачку је тихо избрисан из оптужница). Али зашто је онда НАТО упоште започињао "кампању"? Ради се о узрочно-последичној рупи величине саме Америке: ако српске снаге нису починиле злочине против Албанаца (као што вели Инквизиција) пре НАТО "кампање," како је онда она наводно изнуђена злочинима против Албанаца кад се они још нису десили?!

И ту постаје јасно да је "кампања" у ствари била чин агресије.

Е сад, сетите се да је Трибунал оптужио Милошевића за геноцид (!) током "кампање," и то некако баш кад су у НАТО схватили да се СРЈ неће предати за два-три дана. Врло згодно, је ли. А касније је, на бројне захтеве да испита понашање НАТО током "кампање" Инквизиција одлучила да за то нема потребе:

...Тужилац је објавила закључак, после помног разматрања процене њених сарадника, да нема основа за отварање истраге у било коју од оптужби везаних за ваздушну кампању НАТО. Мада је НАТО учинио неке грешке, Тужилац је задовољна објашњењем да НАТО није намерно гађао цивиле или неовлашетене војне циљеве током кампање."

Прочитајте то у оригиналу, ако хоћете. У суштини, Трибунал је питао НАТО јесу ли починили икакве злочине. Из НАТО су им одговорили: "Ко, јел' ми? Никад." А на то је Трибунал рекао: "Е, добро онда." И то је то.

Сврха данашње пресуде је трострука: прво, да се створи легитимитет за НАТО агресију из 1999 (јер она је, је ли, била сасвим оправдана због организованог прогона Албанаца); друго, да подупре "Независну државу Косово"; а треће, да Србија буде означена као агресор и злочинац, а не жртва НАТО агресије, окупације Косова и етничког чишћења које траје од 1999.

Не треба ово да нас изненади. Другачија пресуда није могла ни да буде, без обзира на доказе. Трибунал је на територији чланице НАТО. Финансирају га државе чланице НАТО (тј. претежно САД). И у БиХ и на Космету НАТО служи као полиција Трибунала. Сама сврха овог квази-суда је да створи квази-правни оквир за балканске ратове деведесетих тако што ће се за њих једино и искључиво оптужити Срби. Не ради се само о броју оптужених (мада је Срба далеко највише у хашким казаматима), већ и о томе ко је оптужен, и за шта. Ретким Хрватима, Муслиманима или Албанцима које Инквизиција приведе суди се због појединачних злочина, чак и када је оптужница по командној одговорности. Сви оптужени Срби су наводни чланови фантомског "заједничког злочиначког подухвата."

Иако је ова пресуда срамотна, не треба је тако звати. То би, наиме, значило да Инквизиција има неку врсту морала. Али нема. Она је перверзија, створена са сврхом да произведе покриће за интервенцију Империја у југословенске ратове. Нема легитимитет ни ауторитет да суди било коме, шта год он чинио или не чинио током рата.

Ово је само најновије (не и последње) у низу понижења којима је Србија већ годинама изложена, поготово од "октобарске револуције." Садашња квислиншка власт, која је убеђена да лизање освајачке чизме нема алтернативу, учиниће све што може да не оспори овај злочин против правде. Уместо тога, сарађиваће у пуној мери са Империјом у жигосању српског народа као агресора и злочинаца, правдању бомбардовања српских градова и села, убијања деце и отимања земље.

Ако Срби имају још имало достојанства, морали би да се обрачунају са таквим квислинзима на одговарајући начин. У томе се не треба плашити Империје. Шта она још може да уради, а да није већ урадила? Само да преостале Србе и физичи истреби. А све и да за то има воље (што је могуће) то није више у стању.

Могу Империја и њен Хашки минотаур да се иживљавају над Србима колико хоће (али само док им Срби то дозвољавају), ништа од тога им неће помоћи да избегну сопствени усуд. И без овога, Империја има довољно крваве руке. Већ грца под теретом сопствених непочинстава, а судбина јој је већ увелико записана и поприлично неизбежна.

Пошто су се одрекли своје историје, културе и традиције, вредело би владаре Империје подсетити на речи Томаса Џеферсона, који је пре пар векова написао: "Плашим се за своју земљу кад се сетим да је Бог праведан и да Његова правда не може да спава довека."

Толико, дакле, о њима. А шта ћемо ми?

Хјум: Запад и медијски Караџић

Мик Хјум пише за интернет-магазин ”Спајкд” (Spiked):

Некако је логично да је вођа босанских Срба, Радован Караџић, био прерушен када су га ухапсили по оптужби за ратне злочине. Многи у међународној заједници су више од десет година ”пресвлачили” овог локалног националисту у хитлероликог монструма.

Исто тако приличи што се Караџић годинама сакривао као алтернативни лекар. Морални крсташки поход да се Срби претворе у нове нацисте, покренут после грађанских ратова у Југославији кроз потерницу за Караџићем и оптужбе за геноцид, представљала је терапију за многе на Западу. Жигошући Србе као злочинце, нашли су начин да себе представе као праведнике. Успут су искривили истину о грађанским ратовима у Југославији, тривијализовали нацистички геноцид, и поплочали пут новим, катастрофалним интервенцијама Запада.

Управо због овог последњег, западни крсташи се данас грчевито држе својих антисрпских барјака. Балкански ратови деведесетих су били зенит моралног аргумента либералне левице за међународно мешање у послове независних држава. Ирачки фијаско је после уништио веродостојност тог аргумента. Идеја да су у БиХ и на Косову били брана новом нацизму је још једино што је остало интервенционистима као аргумент да су на страни правде.

Зато су се ове недеље, после хапшења Караџића, нови ”ловци на нацисте” шепурили по медијима. Педи Ешдаун, бивши вицекраљ БиХ, је чак изјавио да иде да слави са својим босанским пријатељима. Хоће ли се толико радовати када их на суду буде дочекао стварни ловек, а не њихово медијско чудовиште, остаје да се види. Милошевићев процес би требало да их подсети како се те пажљиво изрежиране представе могу претворити у бламажу.

Ни ја ни било ко други у овим новинама није Караџићев симпатизер. Током рата у БиХ, он је био ситни националиста који је имао романтичарски сан и немилосрдну страну. У томе није био усамљен. Међутим, кампања сатанизације Караџића како би се извео пред трибунал за ратне злочине оптужен за геноцид је политички мотивисани циркус који не служи интересима правде. Чињеница да је његово хапшење било дипломатска представа како би новој српској влади отворило врата у ЕУ уклапа се у кампању која је од почетка била исполитизована.

Оптужбе за ратне злочине су увек биле подложне критици о двоструким аршинима. Сам концепт ратног злочина је упитан, пошто се тиме сугерише да постоји некакав цивилизован, законит начин да се ратује, као партија крикета. Готово је извесно да ће учесник у рату оптужен за злочине бити један од њих - варвара трећег света - пре него један од нас, господе са Запада. Када је Аркан, озлоглашени вођа српске паравојске, оптужен од стране трибунала, изјавио је да ће се тамо појавити тек после америчке владе: ”Нека позову у Хаг оне који су уништили Хирошиму и Нагасаки и у њима побили силне цивиле, оне који су напали Панаму и Гранаду – а тек онда мене.” Тешко је рећи да ту није имао право.

Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији је основан гласањем у Савету безбедности 1993, током балканских ратова. Био је први суд за ратне злочине основан од 2. светског рата. Зашто? Није да у међувремену није било ратова, од којих су многи били крвавији од сукоба у БиХ. Од почетка, трибунал је био политичка алатка која је служила као одговор на кризу ауторитета на Западу од краја Хладног рата. Његов циљ је био да установи право Сабета безбедности УН да суди остатку света. Његова политичка улога је разоткривена када је оптужио председника Милошевића за ратне злочине током НАТО бомбардовања Србије 1999. године.

Али најупечатљивија страна крсташког похода да се Срби прогласе нацистима је улога новинара са либералне левице. Ови ”лаптоп-бомбардери” су предњачили у захтевима да Запад интервенише против Срба, прво у Босни па онда на Косову. И ово је била последица догађаја на Западу. Колапс традиционалне лево-десне политике на крају Хладног рата је оставио многе без јасног циља и сврхе. Неки су тражили спасење и нови морални смисао у крсташком походу на Балкану. Новинари и политичари су причали о Босни као ”нашој Пољској” или чак ”холокаусту нашег доба”, док је битка против Срба била ”наш други светски рат”, прилика да се имитирају очеви који су се борили против Хитлера.

Како би оправдали овакво поређење, морали су да од компликованог грађанског рата у Југославији направе једноставну причу о србо-нацистичком геноциду. Срби су починили страшне злочине, баш као и Хрвати и Муслимани. Тако бива у грађанским ратовима. Али многе од прича о злочинима су искривљене како би служиле жељеној поруци. Пример су догађаји у Сребреници, због којих се Караџић терети за геноцид. Ради се о крвавој, компликованој и дугој бици, завршеној под магловитим околностима, на чијем крају су Срби хладнокрвно масакрирали непознат број Муслимана. Али нема доказа за тезу да је ово био чин геноцида са предумишљајем.

Последица овог пропагандног рата је искривљена слика како садашњости, тако и прошлости. Непрестано поређење ратова у Југославији са холокаустом је тривијализовало јединствен историјски злочин против шест милиона Јевреја. Истовремено, створен је мит да се у Босни дешавао нови холокауст док је Запад одбијао да се умеша. Поука Босне, говорило се, је да у будућности треба интервенисати раније и снажније. У ствари, провлем у бившој Југославији је био вишак уплитања Запада. Као и обично, то мешање је погоршало и продужило сукоб. Грађански рат није избио док Немачка није признала отцепљење Хрватске, а САД отцепљење БиХ. Иако током пет деценија сукоба са СССР-ом НАТО никад није испалио ни метка, прва војна мисија Алијансе је била против босанских Срба 1995, а затим и саме Србије 1999. На крају рата, БиХ је постала подељени протекторат УН под диктатуром наметнутих поклисара типа Ешдауна.

Зато су се неки од нас противили моралном крсташком походу у БиХ и ратовима против Срба. Не зато што смо на неки начин били ”просрпски” - зашто бисмо били на било чијој страни у разорним балканским грађанским ратовима? Већ зато што смо видели опасности које је носио интервенционизам, ревидирање историје, и покушај да се реше проблеми политике ин друшва на Западу на бојним пољима у туђини. У том сам духу 1997. написао памфлет ”Чији је то у ствари рат?” У у истом духу је магазин чији сам био уредник, ЛМ, објавио чланак о снимцима српских логора који је довео до чувеног суђења за клевету...

Од тада сам се ретко бавио овим питањима, зато што ме балканска политика не интересује претерано. Међутим, британска реакција на Караџићево хапшење подсећа да наша дебата о интервенцијама, правди и ратном новинарству још није готова.

О ратним злочинима

Јучерашње (да ли?) хапшење Радована Караџића послужило је као повод западним политичарима и медијима за право оргију србоможње, у чију сврху су се служили чак и јавно раскринканим лажима (попут, рецимо, цифре од ”четврт милиона мртвих” у БиХ). У недостатку било каквих конкретних информација о др. Караџићу, штампа и телевизија су напросто слагале гласине, измишљотине, клевете и лажи као неку сатанску гибаницу, па к’о бива, ако народ поједе ко му је крив.

Мене лично то све скупа вријеђа. Не само као Србина, већ као некога ко је током тог цијелог рата био у Сарајеву и проживио и преживио све што се тамо дешавало. И зато одбијам да ми неки полуписмени новинарчић сад прича о ”дванаест хиљада мртвих цивила у најгорој опсади у историји.” Сиктер! Одакле им образ, ”ослободиоци” Косова од свега српског? Још ће ми рећи да нисам видио - као што се дан-данас прави да није видио онај исти Дејвид Род који је касније измислио геноцид у Сребреници - батерију минобацача ”Армије БиХ” на Добрињи која је била укопана око дјечијег игралишта. Са све дјецом која су се ту играла! А ја видио. И он био ту. Шта ћемо сад?

Него, нема потребе да ја сад овде препричавам своје ратне мемоаре. Има за то и мјесто и вријеме. Нити сад треба да измишљам топлу воду, када је о питању ратних злочина већ речено нешто са чиме се у потпуности слажем. Ево вам саопштење које је објавио Српски Сабор Двери, па просудите сами:

Морамо се из више разлога изборити за истину о причама за које смо оптужени да је неко починио злочине у наше име. Први је и најважнији разлог наша хришћанска потреба за спознајом наше кривице у свему што се догодило. Ако је постојало нешто што каља морални лик нашег народа, то више не сме да нам се понови. Оно главно у чему смо се кроз историју разликовали од наших душмана била је управо та морална чистота. Други је разлог да станемо на пут великој манипулацији истином о последњим ратовима. Та манипулација се не врши ради прошлости, већ ради контролисања будућности српског народа. Зато је толико важно неодступно стајати на медијском и дипломатском фронту одбране српских националних интереса.

И напослетку, не смемо никако због свих медијских и политичких притисака које данас трпимо подлећи наопаком закључку да је недостојно бранити своју отаџбину од непријатеља. Овај дефетизам је једна од најопаснијих последица кампање коју данас подносимо... Наспрам исправног инсистирања на рашчишћавању властитих моралних сагрешења у последњим ратовима, потребно је увек изнова истицати праведност борбе за очување вековних српских територија и исправност војничке одбране од непријатеља.

Постоји ту још једна важна ствар. Злочина је, дакле, било и злочинци морају да одговарају за учињена дела. Међутим, ми нећемо отварати питање српских злочина онда када то буде одговарало непријатељској пропаганди и поготово нећемо о тим злочинима викати у глас са домаћим и страним хором који је за то плаћен и који то ради у јасном политичком интересу. Питање српских злочина је питање искреног покајања које је могуће само онда када Срби буду слободни да се сами са тим суоче. Срби су данас окупирани, и ова и слична питања су одложена до ослобођења када ћемо бити међу првима који ће то питање поставити. Али до тада о томе не желимо да говоримо.

(подвукао Сиви Соко)

Паметнима доста.

Непобитне чињенице

Портпарол хашке инквизиције у БиХ, Матијас Хелман, изјавио је јуче да специјални додатак о Сребреници објављен у Гласу Јавности представља "бесрамно негирање и релативизацију чињеница које је Трибунал, ван разумне сумње, утврдио о сребреничком геноциду."

Јасно је да Herr Хелман мора да каже овакво нешто по природи свог посла, али не мора баш овако да се бламира. Да ли је то можда његов послодавац икада утврдио тачан број Муслимана који су страдали током јула 1995? Или начин на који су страдали? Зна ли се можда колико је међу њима било цивила, а колико бораца Армије БиХ? Колико је убијено по заробљавању, а колико је погинуло током ратних дејстава у јулу 1995? (Једна чињеница која је "ван сваке сумње" је да се 28. дивизија АРБиХ пробијала из Сребренице према Тузли, и да је у том повлачењу било борби и жртава.) Да ли је постојало наређење да се убијају заробљеници, и ко га је издао? Ништа од тога се не види у пресуди генералу Крстићу, ни у првобитном ни у жалбеном поступку.

Енди Вилкоксон, коментатор који је пратио суђење Слободану Милошевићу, анализирао је у априлу 2004. пресуду генералу Крстићу. Тада је рекао:

Трибунал се усресредио на претјерано мали део становништва, изјавио да је велики али недефинисан број тих људи наводно убијен, а онда редефинисао појам геноцида до те мјере да се његовим жртвама могу сматрати и борци. Тек након оваквих манипулација су судије биле у стању да кажу да се у Сребреници догодио геноцид.

Вилкоксон замјера адвокатима генерала Крстића (које је плаћао Трибунал) да нису довели у питање произвољну цифру жртава, већ је њихова стратегија одбране превасходно била да кривицу пребаце на генерала Младића. Али, како каже, "то што Крстићеви браниоци нису оспорили ову тврдњу тужилаштва није доказ да је она истинита."

Можда би било добро да Глас, или неке друге новине у Србији које се не плаше "невладиних" талибана, објаве и пуни текст пресуде Трибунала у случају Крстић, па да се јасно види шта су у ствари установљене чињенице (а њих јеу хашким списима врло мало), а шта претпоставке и измишљотине.