Google и зашто га користити?

Слободана Антонића ценим и кад се не слажем са њим. Понајвише зато што је у питању један од ретких овдашњих примера доследног аналитичара и човека од интегритета. У условима у којима већина његових колега калкулантски, конформистички и кукавички игнорише перпетуалну оргију тоталитарног простаклука и аутогеноцидног нацизма самозване Друге Србије, Антонићева одважност да таквима "стане на црту" аргументовано и трезвено, више је него драгоцена. То је видљиво поготово онда кад његово писање изазове овако нервозне изливе лоше вербализоване љутње вечитих "дечака који обећавају" на овдашњој естрадно-политичкој сцени. Али, да Басару прескочимо... прескочио сам и ону колективну фасцинацију њиме и сличнима деведесетих, па је логично да прескочим и талас разочарења и опште индигнације бивших фанова који он и екипа данас изазивају.

С тим што сматрам да је Антонић, углавном, превише учтив и непотребно благ према њима, јер ствари треба називати правим именом. Свуда. Увек. А и екипа попут ове чију адресу прећуткује и у новој теми своје редовне колумне у Политици, тешко да разуме другачији вокабулар од оног који сама користи. Али то је само мој утисак, и није тема овог коментара. Тема је текст др Филипа Џенкинса који Антонић помиње, а објављен, у српском преводу, и на сајту радио-емисије Пешчаник (што је посебна посластица, али о томе нешто касније...).

Није спорна Антонићева критика баналног лица Зла, оличеног у вулгарном потрошачком конзумеризму који живимо (културе и цивилизације без икакве перцепције прошлости и будућности, оличене у девизи "Ја, Ја и Сада!", како ју је дефинисао велики амерички економиста). Није спорно ни то да су веселе уреднице Пешчаника, вероватно, Џенкинсов текст (иначе трезвену и утемељену анализу демографских трендова у Ирану, и могућих паралела са искуствима европског света који већ пар генерација живи последице тог тренда) ничим изазвано схватиле као промоцију сопствених "стандарда". Тешко да се од њих боље и може очекивати. Спорно је само то што је Антонић своју (рекох, иначе веома утемељену и адекватну) критику у овом тексту, изградио на најпогрешнијој могућој премиси, тј. на (нетачно) претпостављеној ИДЕОЛОШКОЈ припадности др Џенкинса oном вредносном систему који овде оличавају Две Светлане. Наиме, НИГДЕ у свом тексту, Џенкинс није "брутално искрен док хвали бездетност", како му приписује Антонић, нити се вредносно афирмативно односи према тренду депопулације. Једноставно, он је - попут Антонића, уосталом - "друштвени" научник који анализира један феномен и његове могуће импликације на будућу социјалну структуру једне значајне исламске земље каква је Иран, евидентног извора тренутне међународне кризе у тој регији, али и важног центра моћи у исламском свету (па и од ширег глобалног утицаја, што су наши сународници у Босни и на Косову, нажалост, веома добро осетили на сопственој кожи) . Дакле, ни помена некаквој глорификацији идеологије конзумеризма, са којом га Антонић неосновано повезује. Чак би се могло рећи управо супротно: својом прогнозом, Џенкинс ствара управо аргумент против даљег заоштравања ионако усијане ситуације у Персијском заливу. Јер, каже он, уколико Иран иде путем очите технологизације, може се очекивати и подразумевајући пад наталитета уз, самим тим, нове изазове и одређене модификације тренутних структура друштва Ирана. И ништа осим тога Џенкинс није рекао. Стога је и Антонић, нажалост, више него брзоплето одапео добар аргумент на погрешну адресу. Јер, Џенкинс НИЈЕ рекао то што му он овде приписује...

Штета је што се није макар проверио елементарни научни и идејни бекграунд др Џенкинса. Поред овако импресивне библиографије, Џенкинс потпуно заслужено ужива реноме полихистора (дисциплине готово заборављене у овдашњим друштвеним наукама, чије ведете - ако ишта уопште пишу, штедљиве према сопственој мудрости и олимпијској научној величини - махом пишу варијације на сопствене магистратуре и докторате, до коначног пријема у САНУ у 109 години). Осим тога, и из најовлашнијеег прегледа његових дела, јасно је да није у питању политички коректни псеудолиберал и тоталитариста билклинтоновске провенијенције, каквог би Светлане вероватно очекивале.

Видљив је, рецимо, и Џенкинсов афирмативан однос према хришћанству. Реч је, дакле, научнику културолошки наклоњеном оном цивилизацијском корпусу који називамо јудеохришћанским (а којем, ваљда, још увек преовлађујуће припадамо и ми Срби, уколико Надлежне НВО нису одлучиле другачије). А човек таквих назора свакако не би писао текстове у којима се отвара шампањац због кризе институције породице, и кризе културе рађања и родитељства.

Осим тога, међу упућенијима у однос америчких интелектуалаца према балканској кризи, Џенкинс је познат управо као један од ретких Американаца који су се, током најмрачније Клинтонијане деведесетих, усуђивали да јавно укажу на срамотни in vivo-експеримент ноторног мрцварења читавог једног народа (српског), од стране тадашње америчке администрације и медијско-политичко-војне машинерије. Анализу тог процеса, Филип Џенкинс је објавио на једном предавању у Чикагу 1995; Конструисање агресије: демонизација Срба у босанском конфликту. Наслов који би несумњиво констернирао Обе Светлане и остатак њиховог тима "мировних" апологета СВАКОГ масовног убице који се "доказао" злочином над Србима, од нацистичког, усташког и хортијевског геноцида у Другом светском рату, па до недавних конфликата и злочина ратних фаворита ауторки и омиљених гостију Пешчаника. Џенкинс, замислите, не стоји на тој позицији, него критикује геноцидну мантру о Злим Србима, на којој Светлане неуморно јашу већ деценију и дуже.

Толико. Надам се да се овако непотребне грешке убудуће неће догађати господину Антонићу. Довољно је само проверити име и презиме аутора, кад нам већ добри људи из Гугла то омогућавају. И сваки текст читати у оригиналу, где год је то могуће (у овом случају, нажалост, није било, пошто се Џенкинсов текст у оригиналном облику појавио на сајту New Republic-а, доступног само претплатницима).

Дочим су Две Светлане, својим објављивањем текста осведоченог срБског патриЈоте (њихова омиљена шифра) и виђеног конзервативног интелектуалца какав је Филип Џенкинс - блесаво замишљајући да је у питању филаделфијски шеф секције Жена у црном - унеле потпуно нову димензију бесмисла у, ионако бизарну, овдашњу јавну сцену, коју свакако добрим делом обликују баш оне.