Пусте жеље, или...?

Недавним усвајањем репресивног закона о тзв. јавном информисању, потврђено је да и у Србији медији представљају не начин да јавност сазна вести о битним политичким, економским и друштвеним догађајима, већ средство да се у јавности створи жељена слика. Другим речима, није важно шта се десило - чињенице су ту сасвим секундарне, а некад их уопште и нема - већ шта власт хоће да народ мисли да се десило.

Ова опседнутост перцепцијом на штету чињеница већ дуго је карактеристика медија и политичара на западу, како у митолошкој ЕУропи тако и у САД. Када је прошлог јула ухапшен Радован Караџић, медији у Србији су трубили о великом дипломатском успеху који је, бива, импресионирао Брисел и Вашингтон. Као реакцију на те небулозе, превео сам и објавио неколико текстова који су се појавили у англофонској штампи, под заједничким насловом ”Како нас заиста виде.”

Неки су у Караџићевом хапшењу видели потврду да је политика уцена и притисака успела. Невладници који живе од клеветања Срба ургирали су да се притисци појачају. Један квази-конзервативац (који свој прелазак на ислам крије као змија ноге) параноично је писао о Караџићевом хапшењу као ”диверзији српских окупатора” од правог проблема, јадне Независне Државе Косово. Али први у низу тих текстова, и можда најзначајнији, био је кратки уводник из Далас Морнинг Њуза, који је Караџићево хапшење представио као тријумф материјализма. Стварање жуто-црвене владе и срамотно, поданичко понашање Београда према Бриселу и Вашингтону протумачено је у тим престоницама као знак да ”пара врти где бургија неће” и да су Срби сасвим спремни да одустану од своје традиционалне вере у слободу и правду само за обећање ”бољег живота.”

Овим убеђењем обојен је и јуче објављени коментар у Њујорк Тајмсу, где новинар Николас Кулиш (у тенденциозно насловљеном тексту ”Босна ври док Европа спава”) пише како Босни и Херцеговини можда прети нови рат.

На страну сада што ову причу о могућем новом сукобу потенцирају искључиво они којима је у интересу да се продужи империјални протекторат у Сарајеву и да се настави са присилном централизацијом ове псеудо-државе у име ”духа Дејтона”, ”ЕУропског пута” или нечег трећег. Кулиш, исто тако типично, као јединог могућег узрочника сукоба види Србе и њихово одбијање да безусловно капитулирају пред радостима мултикултурализма. Тих флоскула и небулоза смо се већ нагледали и начитали, мада су оне у овом тексту присутне у рекордној густини по словном знаку. Ево, међутим, пасуса који ми је запао за око. У њему се јасно види амерички приступ балканској кризи, оличен у пустим жељама и креативној интерпретацији чињеница:

”Косово је прогласило независност прошле године, и америчку амбасаду у Београду, престоници Србије, тада су запалили љутити изгредници. Ходајући после тога улицама и разговарајући са Србима, налазио сам бес, тугу и очај чак и међу највише про-западним елементима друштва.

Зато сам био пријатно изненађен када сам се ове године вратио са г. Бајденом и нашао просечне Србе на тим истим улицама како дубоко прагматично реагују на посету америчког политичара који не само представља суперсилу која их је бомбардовала, већ је лично гласно и од самог почетка подржавао муслимане у БиХ и на Косову. Мада су се неки још држали, већина ми је рекла да им посао и слобода путовања вреди више од старих непријатељстава.

Уз мало среће, можда ће такав осећај да захвати и суседну Босну, и надвлада екстремисте и њихову ратоборну причу.”

У неко друго време, неки Срби би под притиском околности продавали ”веру за вечеру.” Сада изгледа продају све за пуко обећање вечере. И не само то, већ им је свеједно што их је Америка бомбардовала и окупирала, и што је лично Бајден предводио србофобичне гласове у Вашингтону. Поштују, ваљда, што човек има образ као ђон па после свега тога може да дође у Београд и очекује краљевски дочек. А демократори једва дочекали да му га приреде.

Занимљиво је и како се религија ”Бошњака” и Шиптара увек потенцира када треба да се говори о америчком ”хуманитарном” империјализму, а кад год се једни или други огреше о Србе, свако спомињање њихове вере је аутоматски ”исламофобија” или шта већ. Али о томе неки други пут.

Ако већ медији у Србији не могу или неће да обавесте јавност шта о Србији и Србима уопште мисле светски моћници и даље намерени да им кроје капу (али по сопственој мери), онда је на ”Соколу” и њему сличним герилским медијима - блоговима, форумима, самиздатима свих врста - да испуне тај професионални и морални вакуум. Ево вам још један доказ да амерички естаблишмент заиста мисли да је Србима важније фиктивно благостање од образа, части и слободе. И да с тим убеђењем наступају како у БиХ и на окупираном Косову, тако и у односима са Београдом.

А шта ћете с том информацијом да урадите, то је до вас.

Гласник је порука

Именовање Џозефа Бајдена за потпредседника Барака Обаме било је јасан сигнал о каквој ”промени” се ради у америчкој иностраној политици. Бајден је Обами оно што је Чејни био Бушу млађем: ратоборни глас старог естаблишмента. Као што су Чејни и његова екипа донели у наслеђе Бушу млађем опсесију Ираком са почетка деведесетих, тако су Бајден и нови-стари кадрови Стејт департмента у Обамину Белу кућу донели балкански пртљаг из деведесетих.

Нема сумње да ће Бајдена срдачно дочекати у Приштини и Сарајеву. Он већ скоро две деценије веома отворено подржава како босанске Муслимане, тако и ”ОВК”. А што се Срба и Србије тиче, Бајден је током НАТО агресије 1999. био у гласној мањини која је позивала на општу инвазију и увођење ”окупације у немачко-јапанском стилу.” (ТВ емисија Meet the Press, 9. мај, 1999)

Чињеница да је баш он изабран да буде гласник Империје у Сарајеву, Београду и Приштини је сама по себи једна врста поруке о природи и циљевима америчке политике.

О чему се ради? Обама је изабран прошле јесени на крилима обећања о ”променама”. Али незадовољство Американаца Бушовим империјалистичким авантурама је протумачено као фрустрација неуспелим империјализмом. У међувремену је дошло и до економске кризе. Ситуација у Ираку је и даље очајна. Авганистанска интервенција је до те мере оманула да се сада воде борбе у Пакистану против Талибана који су наводно побеђени већ 2001. Обамини спољнополитички кадрови, листом из Клинтонове администрације (од Хилари надаље), одлучили су да опет заиграју на балканску карту.

Америчка политика на Балкану коју је зацртао Клинтонов режим није се променила под Бушом, само је била на аутопилоту до пролећа 2005. Буш је тада активно кренуо у борбу за ”независну државу Косово”, централизацију БиХ и одвајање Црне Горе. Ово последње је завршено у мају 2006, без много протеста из Београда, и сигурно је охрабрило Вашингтон да још више инсистира на остатку платформе. Жилав отпор Београда је ометао америчке напоре по питању Косова све до прошлогодишњих избора у Србији. Једино још власти у РС и даље одолевају притисцима.

Два су стратешка циља америчке балканске политике. Један је да добије поене у исламском свету за одбрану муслимана у БиХ и на Космету, како би ови отказали џихад против ”Великог Сатане” и поново постали савезници. Ово није теорија завере; на исламску карту се између осталих отворено позивао истакнути спонзор ОВК, конгресмен Том Лантош (који више није међу живима), па и сам Бајден у неколико наврата, као сенатор. Међутим, очекивана захвалност исламског света никако да дође, а у међувремену велики број заробљених терориста у својим биографијама има и ”босански џихад.” Зато политика Вашингтона у БиХ осцилује између притиска на Србе да би се угодило Муслиманима и притиска на Муслимане да би се сузбио радикални ислам. Није ни чудо што не успевају ни у једном.

Други циљ Америке је да што је више могуће ослаби и подели Србе, јер су они још почетком деведесетих означени као ”реметилачки фактор.” Ово је у суштини доктрина преузета од КПЈ, познатија као ”слаба Србија, јака Југославија” - с тим што овде уместо Југославије фигурирају ”независне државе” којима су кумовали баш Американци, од Словеније до НДК. У ту сврху је пружена војна и техничка помоћ Туђмановом режиму за решавање ”српског питања” путем ”Олује”, инситирало се на независној БиХ и Македонији у авнојским границама, као и на одвајању Црне Горе и Косова. (Будући да и ”војвођанске” сепаратисте финансирају америчке и ЕУ фондације, пројект дробљења српских земаља вероватно још није завршен.)

Зашто? Утицајна фигура вашингтонског спољнополитичког естаблишмента Строб Талбот је пре неколико година, у предговору књиге ”Путања судара,” образложио да се НАТО поход 1999 може објаснити ”отпором Југославије ширим тенденцијама политичке и економске реформе - а не патњама косовских Албанаца.” Дакле, пошто су се све земље бившег Источног блока утркивале ко ће да буде већи амерички вазал и да се што брже реформише и спроведе транзицију, Србија (СРЈ) је инсистирала на ”превазиђеним” концептима независности и суверености, одбијала да постане америчка сатрапија и да свира како Вашингтон диригује. (Нећу ни да чујем да је за ово крив Милошевић; овакво понашање је сасвим у карактеру Срба.)

Наводно аутентична народна револуција 5. октобра 2000. у Србији је у ствари изведена по америчком рецепту специјално формулисаном баш у ту сврху, и плаћена америчким парама. После је идентичан рецепт примењен у Украјини и Грузији, а после и Белорусији (али без успеха). Али чак ни Зоран Ђинђић, који се сатрао од сарадње са Империјом, није био вољан да преда Косово. Од тада су Американци константно трагали за довољно ”демократском” (тј. послушном) владом, коју су коначно добили прошлог лета. На велику фрустрацију Вашингтона, међутим, и овај режим се противи отимачини Косова (макар и само вербално)!

Ови који би да ”промене код” и ”реформишу” Србе да не буду то што јесу него нешто друго, кротко и послушно, знају можда боље од слободољубивих Срба да је Косово више од територије. Реч је о принципу. Није довољно да се Косово окупира, преда Шиптарима, да се Срби униште и њихова духовна баштина разори или присвоји. Да би америчка политика према Србима истински успела, не само привремено, потребно је да се сами Срби одрекну Косова.

Косовски бој није никакав ”националистички мит.” Није српство почело од 1389. Али косовски еп представља дестилат историјских, културних и цивилизацијских вредности Срба: слободу, част и веру, и одбијање да се покори освајачу. За земљу која је у сопственом народу убила слободарски дух и затире га свуда по свету - у име ”слободе,” штавише - овакав дестилат је чисти отров. Косово се Србији отима не само да се угоди Албанцима (као лојалном савезнику сваке империје која је крочила на Балкан, па и ове најновије), већ да би се уништила та српска приврженост слободи. Узима се земља да би се отела душа.

Иако ништа не би било драже постмодерним, постнационалним, постхришћанским ”грађанистима” који свој српски идентитет поричу, мрзе или презиру, Тадић и његова коалиција су свесни да за овај корак још нису спремни. Иако контролишу све аспекте власти и већину медија, знају да би се маса народа коју су забавили што сопственим јадом што ”културом” хедонизма ипак реаговала на овакву ампутацију. Зато се труде да до жељеног резултата дођу постепено и полако, све време покушавајући да анестетишу друштво причом о инвестицијама, ЕУроатлантским интеграцијама, белим шенгенима, Фијату, и бољем животу који ”само што није стигао” већ девет година.

Бајденова посета им квари планове, јер се људи буне, почињу да се сећају и да сабирају два и два. Отуд толики напор да се ово представи као израз америчког задовољства српском ”сарадњом”, а не притиска да Србија прихвати сопствено силовање и још виче ”брже, јаче, још.”

Да ли је Вашингтон послао баш Бајдена, осведоченог србомрсца, како би Србима мало јаче стао чизмом за врат и подсетио их да очекивана ”сарадња” није потпуна док се не испуни најважнији захтев - одрицање од Косова? Американци јесу свашта нешто, али нису суптилни. Шта год Бајден рекао у Београду, чињеница да је баш он дошао у посету, а да је пре тога у Сарајеву изјавио да је независно Косово ”од кључног значаја за стабилност и напредак региона” и да је то свршен чин који не може да се мења (а како би то показао, иде у Приштину где га чека Тачијев орден), говори довољно. Можда и превише.

И док они којима је јасно чекају да се они којима није јасно пробуде из измаглице метафоричког опијума који им се свакодневно пумпа у мозак, остаје само да се присетимо да америчка политика коју Бајден представља почива на убеђењу да су они у стању да снагом воље диктирају реалност. А мада се с времена на време чини да им ово заиста полази за руком (бар на нашим просторима), ова врста коцке са судбином се ретко исплати. Реалност има врло незгодну навику да на крају ипак победи.

Бајден као симптом

Џозеф Бајден, велики везир Императора-самодршца Барака Хусеина Обаме, сутра стиже у званичну посету осакаћеној сатрапији познатијој као Република Србија. Срби имају итекаквих разлога да се осећају пониженим и увређеним што им долази човек који је својим изјавама током година демонстрирао најодвратнију мржњу и презир према њиховој земљи и народу.

Нешто не верујем да ће можда ”боркиње” за људска права да га туже за говор мржње; тај деликт је резервисан само за Србе, а никако за Демократе (и то са великим Д) па још из Америке. Ево, самом сугестијом да би Бајдену требало замерити на изјавама да су Срби ”неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори” ја сам чини ми се починио геноцид-два над невиним (убаците овде жељену категорију жртве) и морао бих за то да одговарам пред лустрационим већем Пешчаника...

Али доста црног хумора. На данашњи дан треба се сетити не само свега што је Бајден рекао о Србима, већ и што су други на ”цивилизираном, демократском и напредном” Западу рекли о нама током протекле две деценије. Обе збирке цитата објављене су на страницама Двери; погледајте линкове у тексту.

Требало би се сетити и посете Хавијера Солане, човека директно одговорног за НАТО агресију 1999, а којег су ”демократске” власти дочекале са свим почастима већ у фебруару 2001. После су му чак поверили и преговоре о ”државној заједници” са Ђукановићевим монтенегристичким режимом (која је, дабоме, пропала по унапред написаном сценарију, ни на чије изненађење).

Шта рећи и на посету два авиона из 555. ескадриле америчке авијације, која су слетела на Батајницу 23. јуна 2006, а што су министар војни Зоран Станковић и амерички намесник Полт оценили као ”веома важан догађај у војној сарадњи”?

Занимљиво је да се ова владајућа камарила докопала својих фотеља обећањима да ће Срби да живе ”као сав нормалан свет,” а још откад су попут свих нормалних демократа спалили Скупштину и извели пуч плаћен америчким коферима кеша у октобру 2000, раде ствари које ниједна нормална држава не би себи дозволила. Само неколико примера:

• хапшење и изручење целокупног државног врха лажном суду политичке намене;
• демонтирање властите војске како се не би увредили ”партнери” из НАТО;
• једнострано примењивање мртворођеног уговора са ЕУ, које је уништило привреду ионако већ систематски опљачкану деветогодишњом владавином ”експертске” руке Г17-плус.

И тако даље, листи као да нема краја. Србија је заиста јединствена земља у свету по томе што је у њој ненормално сасвим свакодневно, а апсурдно не само могуће већ и државна политика.

У том контексту, Бајденова посета није ни прво ни највеће досадашње понижење за Србе, нити је најнакараднија ствар коју су организовали домаћи сатрапи иностраних господара. Како спречити да се ова владавина апсурда и ненормалности настави? Па не морам ваљда да вам цртам...