Битка за Београд

Дан пре „Параде“ којом је жутократија хтела да изрази свој понос апсолутном контролом политичке, медијске и привредне сфере у Србији, у Београду се окупило десет хиљада људи у породичној шетњи. Жутократски медији су то описали као „неколико стотина грађана“.

Десети октобар се одиграо тачно како је предвиђено. На тријумфалном маршу Београдом појавило се тек хиљаду „парадера“ - домаћих педера, страних педофила и амбасадора - али их је зато штитило скоро шест хиљада полицајаца, у три обруча. Насупрот њима било је шест хиљада „изгредника“ (превод са жутског: „они који не мисле ЕУропски и одбијају наша наређења“).

„Немој да те педери хране хлебом“

И док градоначелни Драган „Сеци Све Платане” Ђилас кука над материјалном штетом - хвала Богу, није било мртвих - занимљиво је шта је све страдало у сукобима жутих пендрека и „хулигана“.

Бачен је молотов пред зграду ДС у Крунској улици; страдао је улаз у РТС у Таковској; аутобус на којем је била реклама за Б92; а према Првом Пендреку, и „џамија и неке стране амбасаде“.

ДС, РТС, Б92, џамија, стране амбасаде - шта им је заједничко? Све су то симболи угњетавања и уништавања Србије, симболи жутократа и њихових страних господара. Једино је бес против џамије потпуно неоправдан, јер у њој клањају следбеници нормалног муфтије Јусуфспахића, а не србофобичног ајатолаха Зукорлића. Народ је толико огорчен, толико заслепљен бесом према држави која их мрзи и систематски угњетава, да неће да прави разлику.

Кажем народ, јер ма какве биле методе тих шест хиљада који су изашли да силом протестују против жутократског самозадовољавања у центру Београда, они су представници обичног народа Србије. Тај обични свет живи од јутра до сутра, грца у дуговима, бави се „рециклажном пољопривредом“ (претура по ђубрету не би ли нашли нешто јестиво) и упркос свему томе одбија да мрзи себе као предуслов права на живот. Десет хиљада таквих људи је јуче мирно протестовало. Данас је дошло шест хиљада који би радије да разговарају песницама. Жутократе их сада називају хулиганима и изгредницима, а када су они - у име Империје - нападали полицију и палили Скупштину пре десет година, онда је то била демократија, шта ли.

Не сме да буде забуне: мета шест хиљада „изгедника“ нису били педери, којима су жутократе намениле улогу жртвеног јарца, већ сама жутократија, ненародни режим чије је иживљавање над народом дошло до тачке неподношљивости. Чак је и жутократама, толико глупим и сујетним да су потпуно разведени од стварности, јасно да када им народ дође на врата са песницама и моткама, „то значи да смо много погрешили и треба да се одмах склонимо“.

Само, нису то људи од речи. Неће се склонити, док не буду склоњени. Ко зна, можда је револуција већ почела, а овај 10. октобар је био само прва битка? Онима који су пренеражени насиљем поручио бих да се пробуде. Зар не могу и неће да виде ментално и физичко насиље које над њима спроводи жутократија већ годинама, а „међународна заједница“ још дуже? Србијом влада режим толико екстреман, да сваки покушај промене у правцу нормалности личи на екстремизам. Добро, онда. Како рече један амерички политичар, екстремизам у одбрани врлине није порок. А умереност у одбрани порока није врлина.

Бајден као симптом

Џозеф Бајден, велики везир Императора-самодршца Барака Хусеина Обаме, сутра стиже у званичну посету осакаћеној сатрапији познатијој као Република Србија. Срби имају итекаквих разлога да се осећају пониженим и увређеним што им долази човек који је својим изјавама током година демонстрирао најодвратнију мржњу и презир према њиховој земљи и народу.

Нешто не верујем да ће можда ”боркиње” за људска права да га туже за говор мржње; тај деликт је резервисан само за Србе, а никако за Демократе (и то са великим Д) па још из Америке. Ево, самом сугестијом да би Бајдену требало замерити на изјавама да су Срби ”неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори” ја сам чини ми се починио геноцид-два над невиним (убаците овде жељену категорију жртве) и морао бих за то да одговарам пред лустрационим већем Пешчаника...

Али доста црног хумора. На данашњи дан треба се сетити не само свега што је Бајден рекао о Србима, већ и што су други на ”цивилизираном, демократском и напредном” Западу рекли о нама током протекле две деценије. Обе збирке цитата објављене су на страницама Двери; погледајте линкове у тексту.

Требало би се сетити и посете Хавијера Солане, човека директно одговорног за НАТО агресију 1999, а којег су ”демократске” власти дочекале са свим почастима већ у фебруару 2001. После су му чак поверили и преговоре о ”државној заједници” са Ђукановићевим монтенегристичким режимом (која је, дабоме, пропала по унапред написаном сценарију, ни на чије изненађење).

Шта рећи и на посету два авиона из 555. ескадриле америчке авијације, која су слетела на Батајницу 23. јуна 2006, а што су министар војни Зоран Станковић и амерички намесник Полт оценили као ”веома важан догађај у војној сарадњи”?

Занимљиво је да се ова владајућа камарила докопала својих фотеља обећањима да ће Срби да живе ”као сав нормалан свет,” а још откад су попут свих нормалних демократа спалили Скупштину и извели пуч плаћен америчким коферима кеша у октобру 2000, раде ствари које ниједна нормална држава не би себи дозволила. Само неколико примера:

• хапшење и изручење целокупног државног врха лажном суду политичке намене;
• демонтирање властите војске како се не би увредили ”партнери” из НАТО;
• једнострано примењивање мртворођеног уговора са ЕУ, које је уништило привреду ионако већ систематски опљачкану деветогодишњом владавином ”експертске” руке Г17-плус.

И тако даље, листи као да нема краја. Србија је заиста јединствена земља у свету по томе што је у њој ненормално сасвим свакодневно, а апсурдно не само могуће већ и државна политика.

У том контексту, Бајденова посета није ни прво ни највеће досадашње понижење за Србе, нити је најнакараднија ствар коју су организовали домаћи сатрапи иностраних господара. Како спречити да се ова владавина апсурда и ненормалности настави? Па не морам ваљда да вам цртам...

ДАН ПОБЕДЕ

Сваког деветог маја, прво чега се сетим је легендарна фотографија чувеног Јевгенија Халдеја. Совјетски војник Михаил Мињин поставио је државни барјак СССР на круну статуе Германије, додуше, нешто раније, 30 априла 1945, током операција за ослобођење Берлина од нацизма. Тај догађај, на жалост, Халдеј није успео да овековечи, а саму заставу су оборили нацистички снајперисти јер су борбе још трајале. Ипак, два дана касније, заставу су поново поставили руски војници. И тај призор је Халдеј овековечио, а фотографија војника Михаила Јегорова и Мелитона Кантарије је остала упамћена као најснажнији визуелни и емотивни симбол победе слободног света, поготово СССР, државе која је највише учинила за спас света од нацизма, и која је тај подвиг платила са двадесет седам милиона жртава.

Неке од њих су пале и у борбама за ослобођење Југославије. Совјети су ослобађали наше градове са партизанима, и о томе се зна. Ослобађали су градове Србије и са четницима током 1944, о чему се далеко мање зна, и што захтева (и добиће) посебну тему, јер, срећом, постоје сачуване фотографије као и документи.

Углавном, само у борбама за ослобођење Београда, пало је око хиљаду бораца Црвене армије. Данас наша престоница нема ниједан (НИЈЕДАН!) назив улице који изражава макар симболичну захвалност војницима који су оставили своје породице на Дњепру, Волги, Уралу, Бајкалу и Пацифику, и дошли да погину за нашу слободу. Све улице које су обележавале успомену на совјетске хероје, варварски је УКИНУЛА градска власт Српског покрета обнове, пре десет година, и престоницу Србије и народа који је ПРВИ у Европи устао против Хитлера, ставила у исти срамотно-ревизионистички кош са градовима попут Риге, Будимпеште и Загреба, у којима су антирусизам и колаборација са нацизмом били и остали омиљени национални спорт.

Овај коментар је симболично подсећање на људе који су оставили своје животе код нас. Сетимо их се данас. Такође, нека ово буде и подсетник на нашу велику срамоту, коју нам ваља исправљати док није касно. Ако овај блог и овај коментар послуже као макар симболична инспирација за покретање иницијативе за враћање имена улица наших градова руским херојима који су у њима изгинули - бићемо више него поносни и на себе и на своје читаоце, и на нашу земљу. Кoја ће овим показати да памти и поштује људе који су гинули за њу и њен народ.

Толеранција кроз капитализам

У свој халабуци око избора и преговора о новој влади, умало да заборавим да се идуће недеље у Београду одржава такмичење за Еуросонг 2008. А тим поводом, пише Никола Малбашки на НСПМ, тзв. геј-активисти најављују долазак двадесет хиљада и кусур хомосексуалаца у главни град Србије, и кажу да ће том приликом да организују велику "Параду поноса". Баш као што су "активисти" и намеравали, ту објаву су на нож дочекали навијачи и "Образ"...

Да се разумемо, кад неко каже да је "активиста" онда се он или она професионално бави провокацијама, како би од евентуалног одговора (тј. примене силе) направио пропагандни успех. Некада се за такве људе користио израз агитатор. Врло је јасно да најављивачи и организатори ове евентуалне параде управо и очекују насилан одговор на њу.

Шта да се ради? Није битно шта неко мислио о хомосексуализму; Малбашки вели:

Мени лично је потпуно свеједно шта ко ради испод свог крова, али не разумем потребу да то јавно показује, и да још то назива „парадом поноса“. Колико знам, установљено је да је егзибиционизам болест, и мислим да они који воле да у парковима показују свој „понос“ због тога иду у затвор, а не проглашавају се напредним људима који слободно испољавају своју сексуалност.

Није, значи, ово питање слободе, већ набијања једног животног стила на нос јавности, малтене силом. Провокација? Дабоме. Јер, како Малбашки илуструје примерима, "геј лоби" је у спрези са невладницима и чедобољшевицима. А пошто се они финансирају са стране (зна се од кога), онда представљају инструмент политичког притиска на Србију.

Зато Малбашки предлаже генијално решење - учинити неочекивано:

Због свега овога мислим да би сваки покушај онемогућавања геј параде био права трагедија за Србију. Сваки пут кад се овде дешавало насиље нисмо добро пролазили и време је да научимо да је тако. Чак и кад насиља није било, Запад га је измишљао и приписивао Србима да би на основу таквих лажи вукао своје потезе који су били погубни по нас... Мислим да би свако коме су интереси Србије на првом месту, а ако му геј парада толико смета, требало да та дешавања на крају маја третира као елементарну непогоду... Србија ће од тих људи имати користи, а ако ништа друго барем ће оставити пуно пара у градској и државној каси. То је нешто што нам се одавно није десило. Да зарадимо на туђој глупости.

Има ту нечега. Ови "активисти" из Квирије би највише волели да ту њихову параду огорчени Срби нападну; ништа не храни синдром жртве колико насиље. Ако би "млаћење педера" изостало, онда би провокација била пуцањ у празно. Са друге стране, пошто хомосексуалци немају децу и не гледају дугорочно, они су омиљене муштерије трговаца на Западу: група која ем има пара, ем воли да их троши. Другим речима, не туците педере - зарадите на њима.

Уосталом, не могу да замислим ништа што би више нервирало невладнике, провокаторе и квислинге. А то је стварно прилика која се не пропушта.