Најстарија превара на свету

(или, о грчком референдуму и потоњој „реформи“)

Поводом гласања у Атини, Таки Теодоракопулос пише:

„Када би влада једне државе, суочена са претњом великог суседа да ће да их нападне, заказала референдум са избором борбе или предаје, на којем би народ гласао за борбу, а влада потом не само потписала предају већ разоружала војску и пожелела добродошлицу окупаторима, такву власт би с правом звали колаборационистима и на крају судили за велеиздају.

Управо то је Сиризина банда сад урадила Грчкој. Добили су изборе обећањем да мере штедње неће дуго трајати и да имају план како да ослободе земљу окова званих евро. За шест месеци на власти, уништили су привреду и банковни систем док су се замајавали по ТВ екранима, а онда бацили копље у трње и пристали на услове далеко горе од оних којима су се противили да би били изабрани.

То је данашња Грчка, са 11 милиона идиота који су пали на најстарији трик у историји. Свако предизборно обећање и завет бирачима бачено је низ реку у највећој издаји данашњице. А ови злочинци ће остати на власти и смејати се до банака које ће спасавати Немци.

Ако је ово демократија, ја сам банана, ја сам Моника Левински, ја сам Ефијалт, онај што је показао Персијанцима заобилазницу око Термопила где је 300 храбрих Спартанаца држало линију.

Ово је тужан дан за Грчку, али је још тужнији за оно што кретени на левици називају демократијом.“

Сиви Соко: Чек' секунду, ово ми звучи и те како познато. Власт изабрана на обећању да ће се супротставити страним освајачима, а онда у потпуности уништи земљу и преда је непријатељу... где ли смо то већ видели?

Скупљачи лоптица, манири и енглеско лицемерје

Фрустрирани, ваљда, неуспехом да резолуцију о „геноцидним Србима“ баронесе Арминке Хелић прогура кроз УН, енглески медији су се острвили на Новака Ђоковића. Као, повисио је тон и расплакао девојчицу која на Вимблдону скупља лоптице. Каква грозота!

Како вели Миодраг Зарковић:

Овде се ради о енглеској култури, која налаже да се енглеска девојчица има узети у заштиту, без обзира на то што није била истински угрожена, или на то што је на оптуженичку клупу изведен најбољи тенисер данашњице. Између Ђоковића и девојчице, енглеска јавност бира девојчицу – само зато што је она, оправдано или не, била потресена због нечега што је он урадио. То су Енглези, највећи националисти у историји.

Дочим Србима или Русима - и осталима на које примењују „законе џунгле“ - апсолутно не дозвољавају право на заштиту сопствене деце. Или на постојање.

Притом нико у западним медијима - за српске више и не знам, ако их је уопште више претекло од силне демократије и напретка - не спомиње снимак који апсолутно доказује да се Ђоковић далеко боље понаша према „послузи“ него такозвана господа са Запада, пуна празнословља о толеранцији, једнакости и људским правима.

Са прошлогодишњег Ролан Гароса:

Како функционише пропаганда

Ово је извод из књиге Пропаганда: обликовање ставова човека, француског философа, правника и социолога Жака Елула (Jacques Ellul), објављене давне 1962. Заснован је на енглеском преводу (Propaganda: The Formation of Men's Attitudes), први пут објављеном 1965. Иако је од тада прошло пола века, Елулова запажања савршено описују данашње стање (не)свести, како на Западу тако и у Србији. Сва задебљања у тексту су моја.

Одговор на питање „шта да се ради“ почиње спознајом зашто је данас овако. А онда предузимањем корака да даље тако више не буде.

- Сиви Соко

Човек тренутка и моћ заборава

„Пропаганда заснована на вестима не сме да дозволи време за мисао или размишљање. Човек захваћен вестима мора да остане на површини, да буде понесен бујицом, и не сме ни у ком тренутку да застане како би проценио, просудио, или размислио. За човека који живи у тренутку, не постоји свест - ни о себи, ни о друштву, ни о сопственом стању. Такав човек никада не застаје да истражи било шта понаособ, а камоли да повеже низ догађаја у вестима.

Већ смо споменули немогућност људи да разматрају неколико чињеница или догађаја истовремено и да их повежу како би се с њима суочили. Једна мисао замењује другу, нове чињенице протерују старе. У таквим околностима мисао је немогућа. Што значи да савремени човек не размишља о тренутним проблемима, већ их осећа. Он на њих реагује, али нити их разуме, нити за њих преузима одговорност. Још је мање у стању да запази недоследности између чињеница на које наилази; човек има безграничну способност заборава. То је једна од најважнијих и најкориснијих чињеница за пропагандисту, који увек може бити сигуран да ће одређена пропагандна тема, изјава или догађај у року од пар недеља бити заборављени.

Штавише, у појединцу настаје спонтана одбрамбена реакција против вишка информација, и - у обиму у којем се (несвесно) држи сопствености - против недоследности. Најбоља одбрана у овом случају је да се заборави на претходни догађај. Човек тако пориче сопствени континуитет. На исти начин на који живи на површини дешавања и од данашњи вести прави свој живот тако што заборавља јучерашње, он одбија да види противречности у сопственом постојању и осуђује себе на живот као пуки низ тренутака, неповезан и распарчан.

Овакво стање од 'човека тренутка' чини одличну мету за пропаганду. Такав човек је изузетно осетљив на утицај тренутних струјања. Без оријентира, просто прати сваку струју која га понесе. Није стабилан, јер прати само оно што се дешава данас; има однос према том догађају и зато не може да одоли ниједном импулсу који из тог догађаја произилази.

Психолошка слабост човека зароњеног у дневна догађања оставља га на милост пропагандисте. Никада не долази до сукоба догађаја и истине. Не постоји никакав однос између догађаја и личности. Такву особу никада не занима истинита информација.

Постоји ли ишта одлучније, важније или узнемиравајуће од цепања атома, осим атомске бомбе? Али о том великом догађају се просто не размишља, пошто је скривен иза пролазног али спектакуларног исхода неке катастрофе или спортског догађаја, јер је то површна вест која занима просечног човека.

Пропаганда се обраћа таквом човеку. Попут њега, она може да се односи само према најповршнијем аспекту спектакуларног догађаја, јединог који таквог човека може да заинтересује и наведе да донесе одређену одлуку или усвоји одређени став.“

- Жак Елул

О договорима са нечастивим

Знате ли шта је данас?

(потписивање ВТС у Куманову, 9. јуна 1999. године;
британски генерал Мајкл Џексон је десно)

Не чуди ме ако не знате. Данашњим напредним, либералним и демократским деформаторима веома је у интересу да се заборави девети јун, годишњица споразума који је скоро истог дана прекршила Атлантска империја. А она је, у њиховим очима, свемоћна, непогрешива и непобедива. Па не би био ред да се њено вероломство памти.

Тешко да има бољег доказа о карактеру Империје од војно-техничког споразума потписаног тог јунског дана у Куманову. Дан после, по НАТО рачунању (а оно се једино и признаје, је ли) званично је престала агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију. Трајала је 78 дана и имала је банално зло име „Операција Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што неки мисле). Мислим, ако сте заборавили.

Елем, у том споразуму са НАТО обавезао да ће предузети „све неопходне мере да успостави и одржи безбедно стање за све грађане (sic) Косова“ (у енглеском оригиналу: "all necessary action to establish and maintain a secure environment for all citizens of Kosovo").

Масовно протеривање, убиства, отмице, паљевина и пљачка који су непосредно потом уследели (и трајали годинама) ваљда се нису десили? Или су се можда десили особама које командант КФОР-а, британац Мајкл Џексон, није рачунао као „грађане Косова“? Иначе, само његова реч се рачунала као коначно тумачење споразума. Пише у члану пет.

Пишући у Европском журналу међународног права (EJIL) сада већ давне 2003. године, Енрико Милано (Enrico Milano) је уочио да је ВТС прекршај члана 52 Бечке конвенције, јер је изнуђен под претњом или употребом силе супротно принципима међународног права из Повеље УН.

Сећате се, ваљда, да је НАТО агресија била директни прекршај Повеље УН и самим тиме злочин против мира? Мислим, могуће је да сте заборавили.

Милано је тада напоменуо да и члан 10 анекса 2 Резолуције УН 1244 (који се односи на ВТС) крши Бечку конвенцију, и написао да је правни проблем НАТО окупације Косова и Метохије решив потписивањем споразума о статусу снага (тзв. СОФА).

(на истој страни: фотографија из 1999.
Слева на десно: Хашим Тачи, Бернар Кушнер, Мајкл Џексон, Агим Чеку, Весли Кларк)

Режим Vuchych-Дачи је тај споразум потписао јануара 2014. године.

СР Југославије већ одавно није било; укинута је 2003, споразумом који је сред Београда потписао бивши генсек НАТО а тадашњи комесар иностраних дела ЕУропске уније Хавијер Солана.

„Републику Косовију“, проглашену фебруара 2008 а признату од стране стотињак сателита и поданика Империје - фактички је признао исти тај режим, у име силоване, оскрнављене и окупиране Србије, Бриселским „споразумом“ о границама. Мислим, ако сте заборавили.

А да је било ко памтио 9. јун 1999. у Куманову, и шта је било после, било би му јасно да Империја не намерава да се придржава нити једног слова на ма којем папиру којег потпише, и да тумачи све своје споразуме како јој драго. Да познаје само право свог топуза, и да никакву правду од ње нико никад није могао да очекује, а камоли добије. Послушници и поклисари најмање.

Американци слабо познају сопствену историју, а камоли туђу, па сумњам да је за место потписивања ВТС - који су увек намеравали да протумаче као безусловну капитулацију - намерно изабрано Куманово као место велике српске победе у првом Балканском рату. Било би у томе неке шејтанске симетрије, да ето баш на том месту савремени наследници Турака и Шваба утерују Србе у гроб предкумановских граница који су им наменили.

Додуше, превише је невероватна подударност да су амерички политички консултанти за извођача послушничких радова после потрошених Демократа одабрали исто име као за поданичку странку аустрофила са краја XIX века; при чему су и ти Напредњаци били смртни непријатељи Радикала.

Мислим, ако сте заборавили.

Србија на тезги пијачара Vuchycha

Највећи проблем Olyksandra Vuchycha није народ, који се упркос свему не буни, већ што ствари не функционишу онако како он мисли.

Недавна изјава у Тирани је најбоља илустрација „резоновања“ Vuchycha. Ето он би сад мало са Американцима у гасне мућке, преко Албаније ако икако може. Канда не зна географију па не види да тај фамозни и фантомски „транс-јадрански“ гасовод не иде ни близу Србије, већ повезује (донедавно оданог а сад ко зна) Ујка Семовог вазала Турску преко покорене Грчке и фанатично одане (Велике) Албаније.

Vuchych као да мисли да може да балансира између Москве и Вашингтона, тако што ће данас да угоди једнима а сутра другима, попут језичка на ваги. Али некако све што даје Западу испадне конкретно, а све што наводно даје Русима буду тек симболични гестови.

На пример, неће уводити санкције Русији, али ће зато организовати реизвоз пољских јабука, па ће Москва - с пуним правом - да уведе санкције Србији! Послаће гардисте на параду у Москву, а војску на антируске НАТО маневре у Немачку. Кад Лавров дође у Београд обећава му учешће Србије у „Турском току“, а чим Сергеј Викторович оде, Vuchych трчи у Тирану (!) и подаје се фантомском америчком пројекту.

Vuchych размишља попут ситног лопова на пијаци. Па вели, нешто њима, нешто овима, нешто мени, и сви мирни. Ево, видите, хвале ме све новине и све телевизије и ботови у коментарима. Али сваки симболични гест којим добије поен од Русије кошта га десет поена код Американаца. А сваки конкретни чин издаје којим би добио поен код Американаца, кошта га десет у Москви. Он не одржава никакву равнотежу, чак ни привидну, већ крчми оно мало Србије што је претекло после 15 година жутооктобарске „демократије, либерализма и људских права“.

А народ седи и ћути. Као да је све ово заслужио.

(Обавезна напомена да је све ово моје лично мишљење и нема ама баш никакве везе са мојим послодавцем.)

Ђурђевдан

Три су Ђурђевдана откако смо се понадали пропасти жутога акрепа, да би се испоставило како наводни витез на белом коњу није никакав светац, већ само други монструм - у служби исте оне аждаје коју се сви упорно претварају да не виде, не спомену, не увреде.

Баве се свим и свачим - крљуштима, канџама, комадићима поломљених и оглоданих костију, спрженом земљом - али никад и нипошто аждајом. Страхују. Од чега, не знам. Није прва аждаја која се случајно или намерно намерила на камен земље Србије. Па где су сада све претходне? Прогутао их је прах историје. 

За три дана биће 70. годишњица победе над једном таквом аждајом, којој смо ми и те како допринели. Немамо чега да се стидимо. А имамо чиме да се поносимо.

Ако Бога знате, ставите ленту светог Георгија на ревер тог дана, у инат душманима и повампиреним акрепима. У спомен очевима и дедовима које данашњи гробари српства поричу и понижавају. У нади да ћемо једног дана, врло скоро, устати из овог кошмара и стати у крај аждаји која нас држи под својом смрдљивом шапом.

Будимо витезови. А победа ће онда сигурно доћи.

Космонаути, Христос воскресе!

Данашњи празник пада и на годишњицу човековог првог пута у космос, који се у Русији прославља као Дан Космонаута. Тим поводом је и Патријарх московски и сверуски Кирил благословио космонауте на Међународној космичкој станици.



Христос воскресе! С нами Бог!

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе! (песма и видео: Ансамбл Ступови)

Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Но, истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе.

У животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости, али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, и да је Својим ученицима и Апостолима, а преко њих и свима нама рекао: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33).

(Васкршња посланица СПЦ, 12. април 2015.)

Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν,
θανάτῳ θάνατον πατήσας,
καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι,
ζωὴν χαρισάμενος!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,
сме́ртїю сме́рть попра́въ,
и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!

16 година у 10 слика

24.3.1999 - 23.3.2015

Косовска „кристална ноћ“

Манастир Свети Архангели, Призрен, 2004 (СПЦ)

2004-2015

Јер исток памти.

Изопачена реалност

Најстрашније за човека који живи у озвереном стању виртуеле „реалности“ је када постане свестан да ће „управљачи утисцима“ ама баш све што се догоди изокренути и упрегнути у јарам своје изопачене приче.

Можда је боље име за ово данас не виртуелна реалност (ВР), него изопачена реалност (ИР).

Андрић ономад написа да људи избезумљени од ропства и лоше власти не могу више да препознају разлику између добра и зла. То је за многе данас тачно. Они који још знају разлику, а свесни су изопачене реалности у којој живе, пре него што изусте било шта о добру и злу које им је пред очима морају да мисле не хоће ли, већ како, то што кажу бити употребљено против њих.

Отуд многи ћуте. Мисле да ће их тако зло заобићи. Узалуд: њихово ћутање „управљачи утисцима“ протумачиће као сагласност. Пошто, дабоме, настоје баш све да уграде у своја непочинства.

Веле да је Орвел својевремено написао (мада није, али реченица је сасвим у духу његових дела) како је времену свеопште лажи, говорити истину револуционарни чин.

А у времену изопачене реалности, истинољубље постаје питање основне људскости.

Кад порастеш, каз'ће ти се само

или, Три белешке о Србији, Украјини, Емиратима и оружју

Вест прва: Портал „Око на Блиском истоку“ (Middle East Eye), 15. август 2014:

„Престолонаследника Абу Дабија Мухамеда бин Заједа ал-Нахјана оптужују да посредује у Источној Европи у име САД и Израела, док истовремено користи слабо регулисано војно тржиште у Србији да широм Блиског Истока дели оружје.

Иза великих инвестиција крије се тајновити лик изгнаног палестинског политичара Мухамеда Дахлана. За њега тврде да је у центру мреже која обезбеђује комункацију Емирата са америчким и израелским обавештајцима, док помаже корумпиране емиратске инвестиције у Србији помоћу којих се богате локални политичари.“

Ондашњи ППВ Olyksandr Vuyhych и шеик Абдулах бин Зајед ибн Нахјан,
18. фебруар 2013, међународна изложба оружја IDEX-2013, Абу Даби; (извор)

Вест друга: портал InSerbia (на енглеском), 2. фебруар 2015:

„Министарство одбране Србије саопштило је да ће почети са продајом више од 480 тенкова и хаубица, 220 оклопних возила, више од 20.000 пушака и пиштоља, као и веће количине муниције и остале опреме.“

Вест трећа: Агенција Спутњик (на енглеском), 24. фебруар 2014:

„Украјински председник Петро Порошенко објавио је потписивање уговора о војнох и техничкој сарадњи са Уједињеним арапским емиратима у уторак, током посете изложби оружја IDEX-2015 у Абу Дабију.

Преседник је рекао новинарима да је потписао 'веома битан меморандум о војној и техничкој сарадњи' са својим саговорницима из Емирата, али није саопштио детаље споразума. Договор је постигнут између украјинских званичника и шеика Мухамеда бин Заједа ал-Нахјана, престолонаследника и заменика команданта оружаних снага УАЕ.“

Без даљег коментара.

(Напомена: Свака реч овде написана је мој лични став, и апсолутно ничим не представља став RT, Русије, Владимира Путина или кога већ.)

Одсуство и објашњење

Знам да ме нема већ неко време, иако се дешава штошта вредно спомена. Разлог је врло једноставан: однедавно сам новинар на телевизији РТ, раније познатој као Russia Today.

Није тајна да са њима сарађујем већ годинама - као гост, коментатор и аналитичар. То сам радио без икакве надокнаде, добровољно и без задршке, као део борбе за ослобођење земље, државе и душе од агресије и окупације Атлантске Империје. Из истих мотива сам ушао у пројект Института Рајс, јануара прошле године - да бих почетком новембра изашао из њега, из разлога које сам објаснио на Митровдан.

После тога сам морао да одлучим шта и како даље. Када су ми колеге из РТ крајем јануара саопштиле да се отвара место за новинара, пријавио сам се - и био примљен. Радим у америчкој редакцији вести, тако да не очекујте да сад суфлирам Владимиру Владимировичу шта да ради са Украјином, нити да утичем на руско медијско присуство у Србији. Засад.

Шта то значи за Сокола? Значи да ћу много ређе да пишем него пре, чисто због обавеза. И захтева следеће појашњење:

Свака реч овде написана је мој лични став, и апсолутно ничим не представља став РТ, Русије, Владимира Путина или кога већ. Ко год доведе било шта написано на Соколу у везу са Руском Федерацијом или било којим њеним представником, лаже прво себе, а онда и друге. 

Знам да ће упркос овоме бити злих језика који ће то покушати, као што су и досад. Али то је њихов проблем. 

Минск

Шта је то договорено у Минску, у ситне јутарње сате четвртка, 12. фебруара? Макар и летимичан поглед на садржај „споразума“ открива да између њега и претхнодног примирја, потписаног почетком септембра, нема велике разлике. Отуд се поставља питање, на шта су онда Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и шеф украјинске хунте Порошенко протраћили целу ноћ?

(извор: Colonel Cassad)

Нико од њих - осим Порошенка - није веверица, нити Американац, па да поверује у сопствену реторику. Претпостављам да је свима било јасно да од споразума у пракси неће бити ништа. А то онда наводи на закључак да су га договарали са задњом намером.

Гаврилов избор

Ових дана, чизмолизац Атлантске империје Olyksandr Vuchych проглашава Србе за будале што су толико ратовали, а под њим (тј. његовим господарима на Западу) су наводно пронашли благодети „мира и стабилности“. Да није одвратно, било би смешно.

И док тобожњи владар Србије љуби скуте британском џелату и понижава се пред Немцима - не ради жртвовања за добробит Србије, већ искључиво зарад сопственог опстанка на власти - руски законодавци се према подлим западним акрепима односе са заслуженим презиром:

Глубоко миролюбивый альянс,бомбивший Белград, Триполи и создающей потенциал устрашения против нас, хочет лишь "доверия, уважения и сотр-ва"!
— Алексей Пушков (@Alexey_Pushkov) February 6, 2015

Овако вели председник одбора за међународне односе руске Думе: „Суштински мирољубива Алијанса, која је бомбардовала Београд и Триполи а нас би да застраши, сад тражи само ‘поверење, поштовање и сарадњу’!“ Сарказам просто цури између слова.

Ето зато мислим да Пол Крег Робертс греши када мисли да Руси не разумеју опасност са Запада. Јасно је њима, господине Робертс. Јасно је целом свету. Ако су некада имали илузије, оне су почеле да умиру са првом бомбом која је пала на Београд. И свет се већ ево скоро шеснаест година спрема да се никоме од њих не деси оно што је задесило Југославију.

Скоро да је невероватно, али ето - Русија боље памти шта се Србима десило, не од Срба, али сигурно од квази-српских медија и анти-српске власти. За то време, јадна Србија, полудела не толико од бомби колико од петнаест година силовања мозга којим је џелати убеђују да је све заслужила, да је у ствари сама крива, да је безвредна и одвратна и треба да буде срећна што је НАТО гази, черечи и понижава... Та земља, и народ у њој, животари у стању тихе језе и растућег очаја што су им све државне и друштвене стазе да то неслагање изрази злом намером затворене.

И све више им преостаје само Гаврилов избор.

Империја

или неопходност прецизног изражавања

Комплимент или увреда? Како коме.

Још су антички философи схватили да је немогуће правилно разумети ствари ако се оне не назову правим именом. Свесни тога, постмодерни идеолози су намерно почели давати стварима погрешна и искривљена имена, како би спречили разумевање. Тако је владавина банкара и финансијских шпекуланата постала „слободно тржиште“, бесмислени политички систем где се народ ништа не пита а у његово име се наводно влада је прозван „демократија“, а агресивни војно-политичко-економски блок на челу са САД крије се иза флоскуле „међународна заједница“.

Будући да сам читао Орвела и схватио шта се крије иза наметања лажних појмова - контрола размишљања, је ли - прецизно изражавање сматрам једним од приоритета још од првог написаног текста. Отуд ћете ретко од мене чути, било да пишем на српском, енглеском или којем већ језику, да кажем „Америка“, „српска власт“ или „грађанско друштво“ ако мислим на Империју, Државно Дно или квислиншки култ. Притом се заиста трудим да не претерам - нпр. да ми је свака трећа реч нека моја синтагма, или да „преводим“ цитате, као што неки раде. Писање је узалудна работа ако вас нико не разуме...

То је разлог и што при врху странице постоји упутница на „Соколов Лексикон“ - чисто да новији читаоци знају на шта мислим кад кажем ово или оно. Сасвим несвесно, Соко је испао нешто као роман у наставцима; текстови се неретко надовезују на раније написано. Тако се зна десити, када их преносе на другим местима, да се читаоци збуне: О чему сад овај? Шта му ово значи? Итд.

Многи „соколизми“ су лако разумљиви: јасно је ваљда да је Државно Дно пародија „државног врха“ који се понаша као „дно“ (у каквом год хоћете контексту). „Невладник“ је довољно описна реч да јој није потребно објашњење. А „квислиншки култ“ прецизно описује људе који су се одродили и са готово верским фанатизмом раде против свог народа и државе, било да сами себе зову „друга Србија“, грађанско друштво, либерал-демократе, космополите или како већ.

Зна се десити, међутим, поготово у комуникацији између различитих култура, да одређени израз има сасвим другачија значења зависно од контекста. Нажалост, најбољи пример за то је један од мојих омиљених соколизама - „Империја“. Мада сам по свему судећи највише одговоран што се он одомаћио у србосфери, нисам га измислио ја, већ амерички критичари империјализма Вашингтона средином ХХ века (нпр. Гарет Гарет). Не сећам се тачно ко је од мојих колега на Antiwar.com почео да га користи, али је испало да га ја једини користим редовно. А онда је из енглеског прешао у српски, путем Сокола. 

Рвање са Сауроном

На Стању Ствари јутрос је освануо један одличан текст Пола К. Робертса, некадашњег заменика америчког министра финансија (за време Регана) а у последње време оштрог критичара америчке Империје.

Читајући а потом преводећи текст, стекао сам утисак да Робертс прецењује моћ и утицај Империје, а потцењује обим и снагу отпора који јој се пружа - у конкретном случају, у Русији. Могуће је да грешим, да информације које добијам из Русије и од руских пријатеља нису реална слика тамошњег стања, већ пројекција мојих жеља и надања. Мада би у том случају моје процене руског деловања биле погрешне, а досад нису биле.

Око Сауроново у палантиру (извор)

Што се америчких процена тиче, сам Робертс наводи да је америчка политичка класа одавно изгубила сваки додир са стварношћу, а у горе наведеном тексту цифрама показује да америчка привредна има кризу ликвидности. Дакле, чињенице му говоре да је овакво стање неодрживо на дуже стазе.

Када је, при крају текста, Робертс споменуо Господара прстенова - назвавши Америку „Сауроном“ - присетио сам се на шта ме посдећа његов фатализам. Стари Денетор, отац Боромира и Фарамира, намесник („домостројитељ“ у Живковићевом преводу на српски) Гондора, био је обузет сличним црним мислима - што га је навело да сумња у Гандалфа и подухват Дружине прстена.

Питање писмености и пристојности

Рачунам да многи Срби прате шта се дешава у Украјини. Мало кога ће изненадити што бандеровци у Кијеву свако мало предлажу да се „украјински“ језик - франкенштајн из аустроугарских лабораторија XIX века - полатиничи, како би се што брже ратосиљали мрских им „Москаља“. Као одговор на такве испаде „демократске, напредне, људскоправашке толеранције“, Донбас је већ месецима под оружјем.

Ово није нова појава. Пре скоро сто година, у хаосу после Лењинове револуције, за Кијев су се отимали Немци, бољшевици и следбеници Симона Петљуре, претече данашњих Бандероваца. По роману Михаила Булгакова о догађајима из тог времена, „Бела гарда“, пре пар година у Русији је снимљена мини-серија. У четвртом делу има једна сцена, негде од 47. до 49. минуте, где протагонисту - доктора Турбина - присилно мобилишу Петљуровци. Од Турбинове гимназије направили су болницу, којом управља његов некадашњи колега, Курицки. Он се Турбину обраћа на „украјинском“, али добија антологијски одговор:

„Извините, али ја вас ништа нисам разумео.“

Какве везе то има са Србима и ћирилицом? Велике. Није први пут да се бавим овом темом, и нажалост сумњам да ће бити последњи, али шта да се ради кад људи једноставно не обраћају пажњу?

О плодовима подаништва

Само два пута се Сиви Соко дотакао Радоша Љушића: пре скоро седам година, када је колега Вронски писао о фијаску са штампањем уџбеника за српске школе, и пре четири године, када сам га похвалио у Оку због одговора комесару квислиншког култа С. Басари.

Љушић је још колико прошлог пролећа пружао отпор квислиншком силовању српске историје, када је гостовао у документарном серијалу РТРС „Рат за цивилизацију“ (видео-снимак, март 2014). Додуше, тада ми се учинило да мало превише инсистира на српском и националном карактеру неких ствари које су биле много шире...

Замислите онда моје изненађење када сам читао интервју са тим истим Радошем Љушићем у децембру, у Новостима - где је грмео о неопходности подаништва Немцима и кривици Срба, Гаврила Принципа и Младе Босне за све што нас је снашло у ХХ веку!

Ко је је имао прилике да чита и слуша србождерске небулозе Холма Зундхаузена, препознаће ову „мисаону матрицу“ без тешкоћа. На то је указао Александар Павић, у одговору неколико дана касније. Љушић је међутим остао веран својој новоусвојеној Зундхаузеновшчини, бранећи је од критика личним увредама. Лично сматрам да је Боривоје Милошевић остао победник у тој размени.

И сад тог таквог, преумљеног и глајхшалтованог, ЕУропског и квислиншком култу уподобљеног Љушића Државно Дно лепо смени - и на његово место постави Јелену Триван (иначе др-мр-фр за ЕУропске интеграције и демократска људска права Жутократске странке).

Пошто је Врховни Жутник признао да је лакеј и послушник Запада, својим речима, онда таква кадровска политика не би требало никога да изненади. Али Љушићева судбина је најбоље наравоученије да се „преумљавање“ не исплати. Јер издајнику нико не верује - а најмање они који су га на издају навели.

То добро знао и сам Vuchych, зато је толико и нервозан.

Смертоносные плоды Империи

(в оригинале: Empire's Murderous Fruits, Antiwar.com, август 23, 2014; перевод Е.Г.)

Хаос, война и смерть

Ранее, на этой неделе, джихадисты принадлежащие к Исламскому государству - самопровозглашенному халифату в восточной Сирии и северном Ираке - ритуально обезглавили американского журналиста Джеймса Фоли, взятого ими в плен в прошлом году. Конечно же, они выставили ужасные кадры казни в интернете. ИГ с большими энтузиазмом использует социальные сети для проповеди джихада, не находя в этом никакой иронии.

Одичавшие друзья Империи

По некоторым данным, палач Фоли - "британец", точнее, гражданин Великобритании уехавший в Сирии поучаствовать в джихаде. А почему бы и нет? Ведь британское правительство вместе с США поддерживало сирийских "повстанцев", которые в конце концов стали ИГИЛом (Исламским государством Ирака и Леванта) и даже присылали им оружие. Все это должно было быть предлогом для еще одной "маленькой, зловредной войнушки", но все сорвалось в прошлом сентябре. Теперь, эти джихадисты, которых однажды рекламировали как "бойцов за свободу, демократию и права человека" обезглавливают журналистов, вырезают христианских детей и нанизывают головы своих на колы.

Это уже не первый раз когда Империя* находится в сговоре с убийцами и террористами. Главные политики Вашингтона прославляли Армию освобождения Косова (АОК) в ее борьбе "за права человека и американские ценности". А один политик, сенатор Джон Маккейн хвалил АОК и ИГИЛ. Так называемая "Республика Косово", находящаяся под контролем АОК даже помогала Империи "обучать" сирийских джихадистов в 2012 году. Может быть это и является объяснением, почему столько албанцев из Косово в наши дни убивают и погибают в Сирии и Ираке.

Конечно, имперские СМИ доказывают, что албанцы "возмущены" тем, что один из их соплеменников рубит людям головы. Но почему им этим возмущаться, ведь АОК не стеснялось рубить головы сербам и совершать другие зверства в 1998-1999 годах. Во время Боснийского конфликта, джихадисты часто обезглавливали своих противников, но сценарий СМИ по которому "добрые мусульмане" воевали со "злыми сербами" скрывал этот неудобный факт. Даже сейчас, Империя покрывает АОК.

Теперь, Имперские чиновники говорят, что ИГИЛ представляет большую опасность чем Аль-каида и требуют не просто нового вторжения в Ирак, но и вторжения в Сирию! Это "гамбит рыцаря на белом коне": сначала создается проблема, потом, "рыцарь" прискакивает и "решает" ее, срывая аплодисменты и восхищение. На самом деле, этот гамбит никогда не срабатывает, а его неудача оставляет за собой бесчисленные трупы.