Од 6. јануара до 5. новембра: део први

Или, прича о једном шокантном политичком преокрету без грађанског рата, из којег можда може да се извуче наравоученије

Амерички избори 2020. године су били покрадени. Ко год је то тада говорио, дабоме, био је мета најгорих прогона: не само друштвеног канселовања, већ и кривичног гоњења. Демократе, које су годинама инсистирале да су избори подложни манипулацијама, застрашивању, варању и хаковању, одједном су прогласили да су то били најпоштенији, најтранспарентнији, најбезбеднији избори у историји - чишћи од свеже палог снега!

Скуп Трампових присталица пред Капитолом у Вашингтону, 6. јануар 2021. (Спутњик)

Шта су све урадили да наместе изборе, признали су (поносно!) тек после, почетком фебруара 2021, на страницама "Тајм" магазина. Исто као што су после 5. октобра 2000. по "Њујорк тајмсу" и "Вашингтон посту" причали о џаковима долара који су ишли на спонтани, аутентични студентски Отпор.

Проблем је што 6. јануара 2021. то још није било у јавности. Већ само онај претходни наратив, утериван преко медија и донекле силом, уз саучествовање политичког естаблишмента (војске, министарства правде, савезних тужилаца, ФБИ). Избори на којима је Џо Бајден добио највише гласова у историји - али током ноћи, када су се џакови и флеш-картице са гласовима магично појавили на одређеним бирачким местима! - били су најпоштенији икада, и тачка!

Реакција Републиканаца је била - улица. На крају крајева, Демократе су шест месеци дивљале широм Америке у име наркомана и ситног криминалца Џорџа Флојда, јер су лажно оптужиле полицију за његово "убиство". Па што не би могли Републиканци да се мирно окупе и кажу "стоп крађи"?

Нису схватили да је екипа које је, мимо њихових очију, већ извела "обојену револуцију" у Америци баш то имала у плану. Да су већ на сцени били убачени елементи, док су батинаши Демократа ("антифа" и БЛМ) добили наређење да седе и ћуте. И стварно, када је освануо 6. јануар у Вашингтону, од њих није било ни трага ни гласа.

Тог дана се састајао Конгрес, да овери резултате избора и прогласи победника. Неколико Републиканаца је намеравало да уложи приговор на ваљаност избора, што процедура дозвољава. Било је спремно и неколико делегација алтернативних електора, за државе које су биле спорне. Да ли би то Трампу пошло за руком? Вероватно не. Демократе су све то пробале против њега 2017. године (паралелно са "Русијагејт" пучем), али без успеха. 

И гле случајности, баш када су први Републиканци устали да уложе приговор на званичне резултате, тачно у том тренутку, убачени елементи пробијају кордон полиције око Капитола и отварају ограду. Позивају људе да уђу и тако "спасу демократију". Неки започињу тучу са полицијом. Друге полиција спроводи у зграду. Ови што су ушли, углавном се према свему односе са поштовањем. Један лик се сликао са говорницом, други је ставио ноге на сто Ненси Пелоси, председавајуће доњег дома. 

То је, међутим, било довољно да Демократе прекину сесију Конгреса, евакуишу све чланове у склоништа, и арлаукну (већ припремљеним) медијима да се ради о "устанку". И то користећи архаизам који се налази у уставном амандману усвојеном после Грађанског рата, да одузме право гласа непријатељу. Сасвим случајно, је ли.

"Хвала вам што штитите Нашу Демократију":
Ненси Пелоси се обраћа војницима испред Капитола, 13. јануар 2021. 

Тај медијски "шок и трепет" је постигао жељени ефекат код Републиканаца, који су се очас предали. Трамп је позвао на мир, јер није хтео устанак. Убрзо потом, међутим, све друштвене мреже су га цензурисале (после се испоставило да су биле у спрези). Остало је само (лажно) извештавање медија да је он позивао на побуну. 

Насиља јесте било. Смртно је страдало најмање четворо Трампових присталица. Ешли Бебит је убијена из пиштоља на улазу у Сенат. Розен Бојланд је, по свему судећи, насмрт пребила полиција па онда слагала да је добила срчани удар. Још двоје је оптужено да су се предозирали дрогама, што може да буде али не мора да значи.

После шестојануарског метежа, савезни тужиоци су наредили хапшење преко 1.500 људи. Нико није оптужен за "устанак", већ само за ремећење јавног реда и мира и рада Конгреса. Притвор је био гори од робије, како наводе сведоци, од шиканирања и физичког насиља полиције до преумљавања демократском пропагандом. У Вашингтон је послато неких 40.000 војника да обезбеде Бајденово устоличење од наводне претње "устаника". Заклетву је изрецитовао пред фантомском публиком, исто као што су га изабрали фантомски гласачи. То се звало "Наша Демократија".

Сам Трамп се суочио са низом политичких процеса, осмишљених да га банкротирају и онемогуће му поновну кандидатуру. Сви сарадници који га нису издали били су изложени прогону. Све је било спремно да Демократе владају вечно и раде са Америком шта хоће.

То се видело и на међуизборима 2022. године. Обично странка на власти те изборе губи, јер су људи незадовољни резултатима. Међутим, Републиканци су добили само девет места у Конгресу,  а изгубили једно у Сенату и два гувернера. 

Са које год стране да се посматра, шестојануарски скуп у Вашингтону је био фијаско. Иако нико није ништа пљачкао, палио или уништавао, иако нико од полицајаца није убијен, иако Трамп није позвао на насиље - он и демонстранти су за све то после лажно оптужени. 

После новембра 2022, чинило се да је Америка чврсто у канџама режима, да ће Наша Демократија владати заувек, а да су Републиканци сведени на улогу фикус-опозиције која целом систему само прибавља легитимитет.

Свега две године касније, ништа од тога више није било тачно. Како је до тога дошло? Наставак следи.

И после Vuchycha - Vuchych

Пошто ово није блог позоришне критике, нисам се ни бавио минулим изборима.

Најбољи доказ да су били фарса није Бели (иако је то било маестрално троловање самог концепта либерал-демократије) него што се оперативни шеф владе са још три године мандата кандидовао за церемонијалну функцију. Где то има?

Једино што ми пада на памет је тражење легитимитета за неку нову издају, попут званичног признања Косовије - која би се онда свалила на несрећника којег Vuchych именује за премијера-марионету.

Па ти Србијо гледај шта ћеш.. 

Кад вам #CIA #OTPOR #SrdjaPopovic
кроји капу, то #Србија треба.
Раде од Срба шта год им се ћефне!
Сви #CANVAS пројекти..#избори
Јад и чемер pic.twitter.com/HzFtPKBBiD

— Сербкиња (@TanyaSerbia) April 3, 2017

ФСК интервју: Небојша Малић о постизборној Америци

(Објавио Фонд стратешке културе, 27. децембра 2016.)

Разговарамо са Небојшом Малићем, политичким аналитичарем, који већ дуго живи у престоници САД, Вашингтону. Постао је познат широј публици у САД и шире кроз своју дугогодишњу колумну за утицајни антиратни, либертаријански сајт Antiwar.com, као и путем свог изврсног двојезичног блога Сиви Соко - Grаy Falcon. Већ пар година ради за вашингтонски биро глобалне телевизије РТ – Russia Today. Наравно, ставови које износи у интервјуу су искључиво његови.

ФСК: Како сада изгледа радити за РТ у Вашингтону, с обзиром на антируску хистерију која се потпаљује од стране штаба Хилари Клинтон, њених политичких савезника и медија који су је подржавали? Осећа ли се неки посебан притисак на РТ као организацију? На запослене и сараднике појединачно?

НМ: Нисам приметио неку велику разлику. Оно јесте да мало више на сараднике РТ кидишу клинтонисти и неоконзервативци по друштвеним мрежама, али то само њих дезавуише као поборнике теорија завере и губитнике којима је грожђе одједаред кисело. Нико да наведе неку конретну замерку, само вичу „Руси! Путин!“ Као да је то некаква увреда. Можда за њих, али то је њихов проблем.

ФСК: Да ли су САД после протеклих избора постале још више поларизоване као друштво? Осећа ли се то у ваздуху?

НМ: Искрено говорећи, већу поларизацију сам осећао пред саме изборе. Катастрофални пораз Клинтониста прво 8. новембра па онда 19. децембра када су гласали електори, само је показао да се иза њихове доминације у медијима и обалским елитама крила велика слабост и потпуно одсуство спознаје – или бриге – о „обичним Американцима“ (израз који је иначе Хилари лично презирала, како рекоше њени ађутанти у преписци коју је објавио Викиликс).

ФСК: Шта је, по Вама, тајна Трамповог изборног успеха?

НМ: Првенствено разочарење Обаминим обећањима „наде и промена“ од пре осам година, од којих се скоро па ништа није остварило. Звучи ли познато? Али Трамп је исто тако могао да заврши као 17. кандидат, да је слушао консултанте и стратеге републиканске партије. Уместо тога, од почетка до краја је водио камапњу по своме. Није звучао као типични било шта – политичар, републиканац, итд. Није марио за елитистичке медије, већ је са народом непосредно разговарао преко Твитера. Он није само добио изборе, већ је умногоме разбио елитистичку концепцију америчког империјалног председништва од Рузвелта наовамо. Да не спомињемо што је победио две политичке династије – Клинтон и Буш.

ФСК: Да ли алтернативни медији који су подржавали Трампа, попут Breitbart, Infowars, Drudge Report и сличних – имају шансу да постану утицајнији међу америчком публиком од досадашњег мејнстрима, попут CNN, NBC, ABC, CBS, FOX, New York Times, Washington Post, Los Angeles Times, и сличних? Да ли је, другим речима, медијска блокада коначно пробијена?

НМ: Па рекао бих да већ јесу, на одређени начин. Ако су 99% новина и све телевизијске мреже биле за Клинтонову, а јесу, па је она ипак изгубила изборе, то доказује да довољно Американаца не верује елитним медијима. Притом не мислим само на Трампове гласаче, већ и на оне који су одбили да гласају због начина на који су медији (слично самој Хилари Клинтон и демократској странци) третирали Сандерса. То крило демократа сад покушава да реформише партију, видећемо хоће ли успети.

ФСК: Да ли је Трамп права алтернатива, прави противник владајућег либерално-неокон естаблишмента? Колико Вам се чини да је решен да се бори против њих?

НМ: Трамп је сам рекао да је био део тог естаблишмента, да их добро познаје, и да је одлучио да се кандидује када је постало јасно да они својом политиком затиру Америку. Дошао је на власт са обећањем да ће да „исуши мочвару“ у Вашингтону. Е сад, знам да је то предизборно обећање, али Трампова моћ произилази из народа који га подржава, а не из страначке машине, богатих донатора, или елитистичких обалских медија. Сад је у позицији да мора да макар покуша да оствари своја предизборна обећања, јер више нема назад.

ФСК: Може ли се рећи да је Трамп искрени антиглобалиста, односно класичан амерички националиста, алергичан на либералне „обалске елите“? Да ли су људи које је изабрао да буду део његове администрације одраз тога?

НМ: То је мој лични утисак. Можда грешим, али Трамп је отворено осудио глобализам, транснационализам, или како се већ назива владајућа идеологија онога што сам прозвао Атлантска Империја. Његова реторика је амерички национализам, понекад и шовинизам. Либерали су га оптужили за расизам али то просто није тачно, и то се лепо видело на скуповима широм земље. Од досадашњих именовања, понајвише генерала Матиса за шефа Пентагона и Рекса Тилерсона да почисти „Маглено дно“ (Foggy Bottom) Стејт департмента, чини ми се да је реч о влади која жели да васкрсне америчку републику, а империју од протеклих 25 година полако и пажљиво одложи на ђубриште историје. Што би било добро, ако им успе.

ФСК: Да ли Трампова победа отвара нове прилике за Србију? Републику Српску? Србе уопште? Ако је одговор потврдан, како би то овдашњи политичари требало да искористе?

НМ: Бушова победа 2000. године била је огромна шанса да се промени политика САД на Балкану, али је пропуштена из неколико разлога. Чак и да је неоконзервативним империјалистима сметало силовање Југославије – а није, јер су били русофоби (па самим тим и србофоби) – нису хтели да дирају у концепт империје. Буш је то показао 2005, када је усвојио Керијеву (тј. клинтонистичку) политику према Србима готово од речи до речи. Други, важнији разлог је што је у Београду месец пре америчких избора успешно спроведена жуто-октобарска револуција, и устоличен режим којем је приоритет био подаништво. Тиме је успостављена динамика у односима Вашингтон-Београд која је на снази и данас. Ако се Срби не потруде да ту динамику промене, Трамп ће наставити да је спроводи по инерцији, јер има сијасет других приоритета. Да сам спољнополитички саветник, саветовао бих Београд да што пре редефинише односе са Вашингтоном и формулише зашто би то било не само у интересу Срба, већ и Америке. Е сад, друго је питање да ли у Београду постоји власт која је за то уопште способна, ма колико се правила да игра неку мудру игру између истока и запада.

ФСК: Берзе су значајно скочиле после Трампове победе, а неке анкете кажу да су и Американци већи оптимисти него што су били пре избора. Осећа ли се већи оптимизам у ваздуху?

НМ: Како где. На берзама јесте видљив оптимизам, али медији углавном говоре о људима који су престрављени Трамповим тријумфом и цртају слику Америке у којој само што нису почели да ничу концлогори за „неподобне.“ То је делом инерција а делом идеологија. Што се тиче Трампових присталица, и они су још увек у неверици. Промене су процес, ништа се неће десити преко ноћи.

ФСК: Колико је, по Вашем мишљењу, реално да Трамп поново учини Америку великом, како је обећавао?

НМ: Зависи од дефиниције величине, знате. Хилари је под величином подразумевала глобалну империју која влада анонимним масама преко Холивуда и Силиконске долине, Сиенена и Њујорк Тајмса, а по свету преко војске и морнарице, ко не послуша довољно брзо или се усуди да пружи отпор. Ми о томе понешто и знамо, је ли. Мислим да је Трампова визија Америке другачија, да он макар мало верује у идеал америчке републике у којој се производе челик и аутомобили, граде друмови и мостови, којој војска и морнарица служе за одбрану а не као рекеташи. Питање је колико је у томе искрен и колико је у прилици да заиста нешто учини да би то и остварио. Ако уради само десетину онога што је обећао, то ће бити огроман корак.

ФСК: За крај, да ли се ове године слободније честита Божић (по Грегоријанском календару) него ранијих година? Шта значи то што Трамп на својим јавним скуповима наглашено честита Божић свима? Да ли се хришћанска Америка поново враћа?

НМ: То са честитањем Божића је више борба против тираније политкоректности него повратак Христу, али свако путовање почиње првим кораком. Живи били па видели!

Девет питања Сивом Соколу (Србист)

(Објавио СРБИСТ 11. новембра 2016.)

Небојша Малић, најзначајнији српски политички аналитичар западно од потеза Карлобаг-Карловац-Вировитица, историчар, писац, блогер на српском и на енглеском језику, тренутно истражује политичке реалности и преноси нам их као новинар представништва ТВ Русија Данас у Вашингтону. Осматрачница као скројена за Сивог Сокола. Као дописник с прве линије фронта свједочио је овогодишњој – по много чему историјској – борби за Бијелу кућу, управо завршеној. Ексклузивно за Србист, Небојша одговара на девет питања везаних за изборни процес, кандидате, медије, Србе.

1. ПОБИЈЕДИ ТРАМП, УПРКОС СВИМ НАПОРИМА ИМПЕРИЈЕ ДА ГА ЗАУСТАВИ. КО БИ РЕКАО, ЗАР НЕ?

НМ: Неколицини мојих колега – па и мени, послије обје конвенције – се чинило да Трамп може да побиједи, јер су Демократе живјеле у сопственој фантазији, опасани њима наклоњеним медијима, и просто нису хтјели да виде што им је било пред носом. Најбољи доказ тога била је прогноза Њујорк Тајмсових блогера синоћ: Клинтон је почела са 84% шансом да побиједи, а на крају је Трамп имао 88% шанси – и добио.

2. ПРОВЕО СИ МНОГЕ ДАНЕ И САТЕ ИЗВЈЕШТАЈУЋИ ИЗ ГРОТЛА ИЗБОРНИХ ДОГАЂАЊА. ШТА НИСИ ЗНАО О АМЕРИЧКИМ ИЗБОРИМА, А НАУЧИО СИ ОВЕ ГОДИНЕ?

НМ: Па рецимо, нисам знао за систем „суперделегата“ који користе Демократе, или тачну разлику између „каукуса“ и примарних избора. Доста тога сам научио током саме кампање, у разговорима са партијским активистима, изборним комисијама, делегатима на конвенцијама… Амерички изборни процес је изузетно компликован, с неким карактеристикама које сежу 240 година (или више) уназад, док су друге пак установљене сасвим недавно, нпр. суперделегати. Једна ствар која фасцинира стране посматраче је што свака држава има своје изборне законе, тако да негдје гласач мора да има исправе, а негдје не. Присуство на бирачким списковима није аутоматско, већ се гласачи својевољно морају регистровати. А међу тим регистрованим бирачима је излазност онда 50% или мање…

3. КОЈИМ ПОЈЕДИНАЧНИМ ЧИНИОЦИМА ИЗБОРНЕ ГИМНАСТИКЕ И КОМБИНАТОРИКЕ ПРИПИСУЈЕШ НАЈВЕЋИ ДОПРИНОС ОВАКВОМ ИСХОДУ?

НМ: Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.

4. ХИЛАРИ КЛИНТОН ЈЕ, СЛОЖИЋЕШ СЕ, НЕЗАВИСНО ОД ТРАМПА И ОД СРПСКЕ ПРИСТРАСНОСТИ, БИЛА УЖАСАН ИЗБОР ЗА КАНДИДАТА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ. ТО СУ МОРАЛИ ЗНАТИ И ПРВАЦИ СТРАНАЧКЕ МАШИНЕРИЈЕ И ГЛОБАЛИСТИЧКИ СТРАТЕЗИ. ЗАШТО СУ И ДАЉЕ ТОЛИКО ИНСИСТИРАЛИ НА ЊОЈ?

НМ: Зато што су Клинтонови толико дубоко усађени у машинерију Демократа да је било просто незамисливо дати „њену“ номинацију аутсајдеру попут Сандерса – који, подсјетићу, није чак ни био један од њих, већ технички независни сенатор који се сврставао уз Демократе. Погледајте ко је руководио партијом: све Клинтонисти, од Деби Васерман-Шулц до Доне Бразил. Тим Кејн је својевремено био предсједик партије. Џон Подеста, шеф кампање, је својевремено био Билов шеф кабинета, а потом глава најутицајније партијске институције, Центра за Амерички Прогрес (ЦАП). Све смо то сазнали преко Викиликса. Не знам да ли је то и у коликој мјери утицало на америчке изборе, али ће сигурно имати ефекта на будућност Демократске партије, пошто је цјелокупна њена машинерија моћи сад огољена и обесмишљена, далеко више него Републиканци послије Буша млађег.

5. ШТА БИ МОРАЛО ДА СЕ ДЕСИ ОД ДАНАС ОД 19. ДЕЦЕМБРА, КАДА ЗАСИЈЕДА ЕЛЕКТОРСКИ КОЛЕГИЈУМ, ПА ДА ТРАМПУ ОДУЗМУ ПОБЈЕДУ НА НАРОДНОМ ГЛАСАЊУ?
НМ: На неки волшебни начин неких 66 електора би морало да промијени мишљење и гласа мимо својих држава, што се неће десити. Да су Клинтонова и Обама одбили да признају исход избора, рекао бих да је такво нешто можда и теоретски могуће, али пошто су данас признали Трампову побједу, то је то.

6. КАО НОВИНАР МРЕЖЕ КОЈА НЕ ПРИПАДА ИМПЕРИЈАЛНОМ МЕЈНСТРИМУ, ОБЈЕКТИВНО ГЛЕДАНО, КАКО ОЦЈЕЊУЈЕШ НЕЗАОБИЛАЗНУ УЛОГУ МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА У ОВОЈ ИЗБОРНОЈ КАМПАЊИ?
НМ: Клинтонисти ће за свој пораз да криве све и свакога, од „руских хакера“ до Сандерсових присталица или тзв. „трећих странака“ попут Зелених или Либертаријанаца, јер су наводно својим постојањем привукли „њихове“ гласове (што је била жалопојка Ала Гора из 2000.), али највећи кривац за њихов пораз су „лажљиви медији,“ како их је звао Трамп. Истина је да су посветили далеко више времена Трампу него Клинтоновој, али само да би га критиковали, кињили или клеветали. Презриви став медија и њихово ниподаштавање велике већине Американаца, по мом мишљењу су најодговорнији за пораз Клинтонове.

7. ИМАШ ЛИ ЛИЧНИХ ИСКУСТАВА КОЈА БИ МОГЛА ИЛУСТРОВАТИ ОДНОС МЕЈНСТРИМ МЕДИЈА И КАНДИДАТА?
НМ: Како да не. На примјер, на републиканској конвенцији у Кливленду сви мејнстрим медији су извјештавали о „тешкој атмосфери“ и сукобима унутар партије, али тога већ другог дана уопште није било и по мом запажању Републиканци су били изузетно уједињени. Седмицу касније, на конвенцији Демократа, ти исти медији су извјештавали да су Демократе уједињене око Хилари и да је атмосфера пуна енергије, док су у нашем медијском шатору буквално сједили Сандерсови делегати физички истјерани из дворане, који су се заклињали да ни мртви неће гласати за Клинтонову (и нису). Али за мејнстрим-медије то је био неважан детаљ, неки мали реметилачки фактор, и зар не знају глупаци да Кејти Пери пјева оде Клинтоновој у част?

извор: nypost.com

8. МОЖЕ ЛИ СЕ ДЕСИТИ САВЕЗ ТРАМПА И ПУТИНА И КАКО БИ ОН ПРОМИЈЕНИО ТОК ИСТОРИЈЕ?
НМ: Сумњам да ће то бити „савез,“ јер упркос неким заједничким карактеристикама Американце и Русе доста тога дијели. Русија је већ рекла да је спремна на равноправну сарадњу са САД, ако Вашингтон буде поштовао међународно право. Мислим да Трамп нема проблема с тим, све док то није једносмјерна улица – али толико дуго је управо то био случај, гдје је закон био шта год Вашингтон каже, и важио само за друге. Видјећемо шта ће се десити.

9. ГДЈЕ СУ СРБИ У ТОЈ ПРИЧИ?
НМ: Ово је велика прилика за Србе да „погурају“ промјену америчке политике на Балкану, с поруком да су Србија и Република Српска спремне да имају пријатељске односе са САД, али да то значи да колонијална окупација и подршка свим антисрпским опцијама на полуострву не смију да остану политика Вашингтона. Дипломатија САД-а је тренутно у пометњи, тако да постоји простор за дјеловање, али неће остати отворен веома дуго. Прошлу прилику са промјеном власти у Вашингтону Срби нису могли да искористе, јер је дошла малтене непосредно послије Жутооктобарског пуча 2000. године. Шта год је дијаспора покушала да уради за вријеме првог Бушовог мандата, режим у Србији – прво Ђинђићев, онда Живковићев – је рушио, да би 2004. Буш усвојио Керијеву платформу („независну Косову“ итд.). Од тада и није било прилике за промјену, чак и да Србијом нису владали квислинзи. А јесу. Сада је важно да се погура заокрет, и то што брже, јер је наступајућа Трампова администрација према Србима вриједносно неутрална. То значи да има шансе да позитивно одговори на сувисле приједлоге из Бања Луке или Београда, ако они буду стигли прије слаткорјечивих понуда из Загреба, Сарајева или Тиране.

(Разговор електронском преписком са Небојшом Малићем обавио Владан Ивковић, 10. новембра, 2016.)

Зашто је победио Трамп и шта то значи

У раним јутарњим сатима првог дана након америчких избора, Србист ми је послао девет питања о томе шта се десило и зашто.

„Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ 

Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.“

Остатак прочитајте тамо.

Момент одлуке

„Проблем је што све ово толико дуго траје,“ вели ми често један уман човек. Југославија је мучки убијена пре 25 година, Дејтонски договор зауставио је (али не и окончао) рат пред мојим вратима пре више од две деценије, прошлог месеца навршило се 16 година од Жутог Октобра... Ко каже да историја тече брже него негда? Код нас је, изгледа, стала као у Фукујаминим маштањима.

Годинама говорим да се наш усуд одлучује у нашим главама и срцима, па тек онда на биралиштима или ратиштима, зависно од тога како ствари крену. И остајем при томе. Док ту човек не победи, може само да броји поразе. Пошто све ово толико дуго траје, многи су престали да се надају, видевши шта нам је све одузето и шта би све морали да ослобађамо до коначне победе. Само, алтернатива није садашње стање ствари, већ нестанак. Натенане, да не приметимо. 

Можда зато што се ради о истој болести, коју су прво ширили светом онда је „просули“ и раширили по својој кући, али и Американци се сад налазе пред истим избором. Њихов је нешто лакши, јер могу за њега да гласају - барем још овај пут. Ако то не успе, мислим да су многи од њих спремни да се боре и физички, буквално „пушку па у шуму.“ Оружја бар имају напретек, као и ми деведесетих.

Да све буде трагикомично, међу Србима који овде живе има и превише оних којима не смета Императрица којој дижу споменике у Албанији и „независној држави Косови,“ која убиство југославије и успостављање америчког хаоса (не поретка, никад) на њених рушевинама сматра личним постигнућем - баш као и у Либији - и обећава да ће „усрећити“ свет на исти начин. Да се иронично послужим перфидном паролом плаћеника Империје, срачунатом да под јармом држи Србију: „Ако вам је добро, онда ништа.“

Бог је, дакле, погледао ову несретну земљу и дао јој избор: хоће ли мирно да се одрекне своје ђавоље Империје и врати се својим коренима, или ће цену за своја злодела морати крваво да плаћа као и „сва царства овога свијета“ којима влада Господар Лажи. Притом не мислим да је гарантовано да ће отпадник од олигархије који се усудио да заступа интересе обичног народа - и због тога га блате, проклињу и олајавају сви медији и целокупна империјална машинерија - успети у својој намери да спасе брод који тоне. Али мислим да искрено намерава да покуша. 

У музичкој адаптацији Игоових Јадника истиче се „песма срдитих људи, што робови више неће да буду.“ Ја данас чујем бубњеве у даљини, и слутим слободу. Па шта нам Бог да.

Трамп у 'Недељнику': Аутентични интервју или клинтонистичка подметачина

Републикански председнички кандидат Доналд Трамп је наводно дао ексклузивни интервју магазину Недељник, где се наводно извињава за бомбардовање Срба деведесетих.

Кажем наводно, јер цитати које је Недељник поставио на своју интернет-страницу звуче као лажни цитати који већ месецима циркулишу по српском контранету (по обрасцу „Том Хенкс брани Косово“). Волео бих да проверим веродостојност интервјуа, али је он објављен у штампаном издању, које ми није доступно.

Проблем је што је амерички часопис Њузвик - који већ дуго води прави крсташки поход против Трампа - узео овај наводни интервју на зуб да из пропагандном подрума извуче најцрње клевете и лажи против Срба.

Њузвик притом цитира Ерика Гордија (Eric Gordy), лондонског професора који за све криви Русију, дабоме.

„Ово је само Трампова реторика, јер је америчка политика на Балкану да подржава Србију још од бомбардовања деведесетих,“ вели Горди. „Америчка политика је тренутно просрпска да не може више да буде.“

Тек да видите како се ово спинује у Америци.

Па ако имате икакве информације о овом тобожњем разговору са Недељником, јавите. Истине ради.

Амерички избори 2016.

виђени српским очима

Најстарија превара на свету

(или, о грчком референдуму и потоњој „реформи“)

Поводом гласања у Атини, Таки Теодоракопулос пише:

„Када би влада једне државе, суочена са претњом великог суседа да ће да их нападне, заказала референдум са избором борбе или предаје, на којем би народ гласао за борбу, а влада потом не само потписала предају већ разоружала војску и пожелела добродошлицу окупаторима, такву власт би с правом звали колаборационистима и на крају судили за велеиздају.

Управо то је Сиризина банда сад урадила Грчкој. Добили су изборе обећањем да мере штедње неће дуго трајати и да имају план како да ослободе земљу окова званих евро. За шест месеци на власти, уништили су привреду и банковни систем док су се замајавали по ТВ екранима, а онда бацили копље у трње и пристали на услове далеко горе од оних којима су се противили да би били изабрани.

То је данашња Грчка, са 11 милиона идиота који су пали на најстарији трик у историји. Свако предизборно обећање и завет бирачима бачено је низ реку у највећој издаји данашњице. А ови злочинци ће остати на власти и смејати се до банака које ће спасавати Немци.

Ако је ово демократија, ја сам банана, ја сам Моника Левински, ја сам Ефијалт, онај што је показао Персијанцима заобилазницу око Термопила где је 300 храбрих Спартанаца држало линију.

Ово је тужан дан за Грчку, али је још тужнији за оно што кретени на левици називају демократијом.“

Сиви Соко: Чек' секунду, ово ми звучи и те како познато. Власт изабрана на обећању да ће се супротставити страним освајачима, а онда у потпуности уништи земљу и преда је непријатељу... где ли смо то већ видели?

Митровица на води против српске напредне чоколаде

Пише: Миодраг Зарковић

Фронтал.рс, 15. март 2014.

Предстојећи изборни пораз српске државотворне замисли, заказан за 16. март и гласање у Србији, морао би најзад да опомене родољубе на трагичне, а лако исправљиве грешке, које су до потонућа довеле

 „Једи, то је здраво.“ Ове свима познате речи свакако представљају најнеубедљивије објашњење икада изашло из људских уста. Нема детета које их, наглас или у себи, није одбацило истог часа кад их је чуло, чак и уколико је ипак било принуђено да се повинује. Тај здрави а одбојни спанаћ, или кељ, или кувани купус, детету неминовно постаје само још мање привлачан чим му родитељ укаже на то колико је користан. Родитељ је свемоћан у односу на дете, па клинцу нема друге него да послуша шта му се каже; али, када би имао могућност избора, клинац би без сумње просуо то здравље што га приморавају да једе и радије кусао чоколаду – за коју га, узгред, исти тај родитељ убеђује да је потпуно нездрава.

Ваљда нема особе а да у детињству није прошла кроз ово искуство. Укључујући ту и српске родољубе. Утолико је онда чудније што су на њега изгледа заборавили, па се нацији над чијом су судбином забринути скоро обавезно обраћају са становишта које превише подсећа на „Једи, то је здраво“.

Одговорност

Два ће гласања да се одрже у недељу. Једно ће бити најцрње ругање демократији, са намером да се устоличи власт која ће кршити суверенитет и интегритет земље. Друго ће бити референдум на Криму.

Нисам писао о сутрашњим „изборима“, не због предизборне тишине - будући да ни у којем погледу не потпадам под законе Србије, она ме нимало не обавезује - већ зато што сам све што сам имао да кажем о њима рекао пре месец и по.

Не видим сврху учествовања у поквареној и намештеној игри. То не значи да верујем у препуштање државе, друштва и нације злотворима и покварењацима. Напротив, мислим да је неопходно да се против њих боримо свим расположивим средствима, пазећи притом да не огрешимо душу (јер тако постајемо Они). Шта то конкретно значи?

План квислиншког култа је да сутра организују фарсу, после које ће рећи да имају мандат народа за сва своја недела, како већ учињена тако и она која тек намеравају да почине. Истински родољуби морају да одговоре на само једно питање - и то не мени, него себи и Богу: шта ће они, лично, да ураде да култисте у томе спрече?

То је све.

Швабе у дотираном филму

Давне 1984, сарајевски нео-примитивисти „Забрањено пушење“ певали су:

„Нећу да будем Швабо
у дотираном филму.
Нећу да будем статист
у животу, и у кину“.

Управо ми ове речи падају на памет кад посматрам реакције на расписане ванредне изборе у земљи креченој у жуто. Квислиншки култ - било фракције власти, било фингирана опозиција, било медији - трубе да је све дивно, али ће ето бити још дивније чим ППВ изгуби оно средње „П“ и постане Калиф Уместо Калифа. Али и родољуби су се примили на причу: хоће, веле, да изађу на изборе и победе култ.

Знате какве су им шансе? Као ономе ко се пријављује за статисту очекујући да тамани филмске партизане. А знате добро ко је кога таманио у Булајићевим „спектаклима“.

Има она пословица да се паметни уче на туђим грешкама, несретни на сопственим, а будале не уче никако. Чини ми се да као народ нисмо извукли ниједно наравоученије из 2008, 2012 - или 2000, кад смо већ код тога.

Присетите се мало игроказа из 2008, са изборима као прањем руку пред претњом Запада, после којих је по плану дошло до проглашења „Независне државе Косове“ (НДК). А онда је на роштиљу код тајкуна и амбасадора договорено да дојучерашњи следбеници „злог Милошевића“ уђу у власт са „добрим демократама“ и тако оснују жутократију.

После скоро четири године жутог пустошења земље, које је документовано што овде што на многим другим местима, дошао је Ђурђевдан 2012. Фиктивни бирачки спискови, џакови несталих па пронађених листића, рокада на власти „добрих демократа“ са „прогресивним напредњацима“ - које су пи-ар консултанти Империје пресвукли и прешминкали да не буду више „радикални ултранационалисти“ - и не само наставак, већ светлосно убрзање суноврата. И никоме да буде сумњиво што су резултати избора малтене у длаку били подударни са нарученим анкетама јавног мнења.

Ово што се дешава у Србији од 2000. године наовамо у потпуности обесмишљава идеју демократије - иначе речи која више одавно ништа не значи. Јер, петооктобарски пуч је најпластичније показао да нема везе ко је гласао и за шта, пошто ће заведена маса предвођена агентима Империје да запали листиће, силом да преузме власт, заведе своју какистократију и демократијом је зове. Исти тај филм - чак и са истим статистима! - смо потом гледали у Грузији, Украјини, Киргизији, Египту, а данас ево поново у Украјини. Исти сценаристи, исти продуценти, а све наводно свеже и ново. Само за лаковерне.

А ево шта је један од оснивача земље која је два века после постала Атлантска Империја, својевремено говорио о демократији:

Демократија никада није била, нити може бити, дуготрајна попут аристократије или монархије. Али док постоји, крвавија је од обе… Запамтите, демократија никада не траје дуго. Брзо се потроши, поквари и убије сама себе. Досад није било демократије која није починила самоубиство. Узалудно је рећи да је демократија мање охола, мање горда, мање себична, мање амбициозна, или мање похлепна него аристократија или монархија. То, штавише, није истина и није утемељено у историји. Све су то људске страсти, и у сваком облику владавине, у одсуству ограничења, прооизводе исте последице: превару, насиље и окрутност. - Џон Адамс

Звучи познато?

Крајем 2011 сам писао да треба бити спреман на све „јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде.“ Позвао сам да се на изборе изађе, али да се гласа: „не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били.“

На основу онога што се десило потом, мој утисак је да ће ови избори бити делом лажирани, а делом театар купљених гласова. Ако вам је 2012. предалеко, сетите се новембра прошле година и „избора“ у Тачистану. Иако су их Срби огромном већином бојкотовали, самозване демократе су их свеједно прогласили легитимним. А онда је испало да су Срби који су у том циркусу и добили неке гласове убијени (Јанићијевић) или затворени по фарсичној оптужници (Ивановић). Како оно иде народна пословица, ко с' ђаволом тикве сади...?

Ови избори имају два циља. Један је да се унутар Државног Дна изврши прерасподела моћи и плена. Други, важнији по њихове иностране спонзоре, је да се силовање Србије накнадно прогласи легитимним. Једно је када неизабрана власт потпише „бриселски споразум“ са Хашимом Тачијем, а друго је када ти исти људи добију огромну већину гласова. Како, није битно; ово је пропаганда, рачуна се само почетни утисак.

Немојте мислити да „свет“ неће дозволити изборну крађу. „Њиховима“ је све дозвољено - да пале скупштину (5. октобар), да пуцају на њу (Јелцин, 1993), да јуришају на полицију запаљивим бомбама (Кијев, 2014). За то време, предодређени негативци могу да буду мирни и ненасилни, добију какву год хоће већину, па су свеједно „ултраекстремисти“ и неприхватљиви. Као што је то пре седам година баш на примеру Србије уочио Филип Канлиф, демократија је шта год Империја каже.

Учествовање у овој представи директно значи прихватање улоге у националном самоубиству. Шта су онда алтернативе? Бојкот се подразумева, али није довољан. Нити су довољни неважећи листићи, јер ће власт једноставно да их игнорише. Само организовано оспоравање легитимитета избора може да произведе неки резултат. Колико у Србији има мобилних телефона? Колико камера? Када би се њима документовала изборна превара и крађа, када би се ти подаци раширили интернетом, можда би се успешно парирало пропаганди да је све дивно, законито и одговарајуће понизно. Можда би се тиме створило довољно гађења у народу. Можда. Не знам.

Оно што знам је да квислиншки култ жели смрт Србији. Да то желе и њихови страни господари. Да је убијају ево већ 14 година изнутра, а пре тога извана. А да су ови избори само „овера“, коначна цев на слепоочници, да би сами Срби повукли окидач и тако амнестирали сопствене џелате.

Пред изборе 2012. сам написао ово:

нећу да вам саветујем за кога да гласате. Немам на то право. Али имам право да вам саветујем следеће: упитајте се „зашто“. Сетите се да избор значи одлуку, која подразумева одговорност. Погледајте себи у душу и одлучите се у шта верујете. Ако сте верник, нађите ту нит која вас повезује с Богом. Ако нисте, нађите оно што је за вас морално сидро на узбурканом мору живота. Јер без те нити, без тог сидра, све је потпуно произвољно. И онда је у ствари сасвим свеједно да ли вас пљачка и издаје Бота или Тони или неко трећи, или што вас уопште пљачка и издаје - јер ако нема морала а закони су произвољни, онда пљачка и издаја нису ни грех, ни злочин.
Ако пристајете на такав свет, онда изволите: гласајте за жуте или неке од њихових клонова; убацујте празне листиће; подржите сујету једних наспрам сујете других; верујте да ће нешто променити глас за комедијанте. Само немојте после тога да се вајкате како вам је тешко, јер сте од силне жеље да побегнете од одговорности сами бирали да се одрекнете избора. А једино то Бог не опрашта.

Ето зашто, ако вам је имало стало до себе, треба да одбијете улогу „Швабе у дотираном филму“ квислиншког култа.