Империја

или неопходност прецизног изражавања

Комплимент или увреда? Како коме.

Још су антички философи схватили да је немогуће правилно разумети ствари ако се оне не назову правим именом. Свесни тога, постмодерни идеолози су намерно почели давати стварима погрешна и искривљена имена, како би спречили разумевање. Тако је владавина банкара и финансијских шпекуланата постала „слободно тржиште“, бесмислени политички систем где се народ ништа не пита а у његово име се наводно влада је прозван „демократија“, а агресивни војно-политичко-економски блок на челу са САД крије се иза флоскуле „међународна заједница“.

Будући да сам читао Орвела и схватио шта се крије иза наметања лажних појмова - контрола размишљања, је ли - прецизно изражавање сматрам једним од приоритета још од првог написаног текста. Отуд ћете ретко од мене чути, било да пишем на српском, енглеском или којем већ језику, да кажем „Америка“, „српска власт“ или „грађанско друштво“ ако мислим на Империју, Државно Дно или квислиншки култ. Притом се заиста трудим да не претерам - нпр. да ми је свака трећа реч нека моја синтагма, или да „преводим“ цитате, као што неки раде. Писање је узалудна работа ако вас нико не разуме...

То је разлог и што при врху странице постоји упутница на „Соколов Лексикон“ - чисто да новији читаоци знају на шта мислим кад кажем ово или оно. Сасвим несвесно, Соко је испао нешто као роман у наставцима; текстови се неретко надовезују на раније написано. Тако се зна десити, када их преносе на другим местима, да се читаоци збуне: О чему сад овај? Шта му ово значи? Итд.

Многи „соколизми“ су лако разумљиви: јасно је ваљда да је Државно Дно пародија „државног врха“ који се понаша као „дно“ (у каквом год хоћете контексту). „Невладник“ је довољно описна реч да јој није потребно објашњење. А „квислиншки култ“ прецизно описује људе који су се одродили и са готово верским фанатизмом раде против свог народа и државе, било да сами себе зову „друга Србија“, грађанско друштво, либерал-демократе, космополите или како већ.

Зна се десити, међутим, поготово у комуникацији између различитих култура, да одређени израз има сасвим другачија значења зависно од контекста. Нажалост, најбољи пример за то је један од мојих омиљених соколизама - „Империја“. Мада сам по свему судећи највише одговоран што се он одомаћио у србосфери, нисам га измислио ја, већ амерички критичари империјализма Вашингтона средином ХХ века (нпр. Гарет Гарет). Не сећам се тачно ко је од мојих колега на Antiwar.com почео да га користи, али је испало да га ја једини користим редовно. А онда је из енглеског прешао у српски, путем Сокола. 

Питање писмености и пристојности

Рачунам да многи Срби прате шта се дешава у Украјини. Мало кога ће изненадити што бандеровци у Кијеву свако мало предлажу да се „украјински“ језик - франкенштајн из аустроугарских лабораторија XIX века - полатиничи, како би се што брже ратосиљали мрских им „Москаља“. Као одговор на такве испаде „демократске, напредне, људскоправашке толеранције“, Донбас је већ месецима под оружјем.

Ово није нова појава. Пре скоро сто година, у хаосу после Лењинове револуције, за Кијев су се отимали Немци, бољшевици и следбеници Симона Петљуре, претече данашњих Бандероваца. По роману Михаила Булгакова о догађајима из тог времена, „Бела гарда“, пре пар година у Русији је снимљена мини-серија. У четвртом делу има једна сцена, негде од 47. до 49. минуте, где протагонисту - доктора Турбина - присилно мобилишу Петљуровци. Од Турбинове гимназије направили су болницу, којом управља његов некадашњи колега, Курицки. Он се Турбину обраћа на „украјинском“, али добија антологијски одговор:

„Извините, али ја вас ништа нисам разумео.“

Какве везе то има са Србима и ћирилицом? Велике. Није први пут да се бавим овом темом, и нажалост сумњам да ће бити последњи, али шта да се ради кад људи једноставно не обраћају пажњу?

Преумљени

У овонедељном магазину британских Срба, Бritić, нашао сам занимљив есеј на тему језика и средине. Реч је о резимеу научне дисертације Марије Томовић, резултату вишемесечне студије говорних навика Срба у Енглеској (Лидс, Лондон, Телфорд, Дарби и Лестер). Цитат једног од саговорника послужио је као наслов дисертације: "Stop talking English! That's not the point."

илустрација: еБritić

Та парадоксална команда да се престане говорити енглески - на енглеском! - је, вели Томовић, савршена илустрација начина говора учесника у студији: 26 Срба, прве или друге генерације (20 је рођено у Енглеској), у распону година од 18 до 69.

Резултати у целини - пише Томовић - показују да се енглески користи као „матрица“, тј. темељ, у који се онда ту и тамо убацује српска реч или фраза. Иако су ти прелази течни и чести, енглески је свеједно доминантан. Чак и у мешаним језичким конструкцијама, српски је био „матрица“ далеко мање (40% ређе) - што, наводи Томовић, потврђује закључак холадског професора Питера Мајскена (Pieter Muysken) да је процес мешања језика једносмеран.

Притом непознавање српског није било проблем: сви учесници су били способни да „изговоре дуже реченице на српском, показавши јасно познавање српске синтаксе и граматике.“ Томовић сматра да је пресудна била чешћа употреба енглеског у свакодневном животу. Такође наводи да су екавци чешће говорили српски од ијекаваца - али се суздржава од преурањених закључака зашто је то случај, пошто би то захтевало политичко и социо-лингвистичко истраживање ван оквира њене тезе.

Куси споменик Цару Константину

(или, Цар Константин на мачећем српском) 

Поред Тврђавског моста у Нишу прошлог месеца никао је споменик римском императору Константину. Зашто? Па Константин (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus) је рођен у месту Naissus, данашњем Нишу, а остао је запамћен као први римски владар који је примио хришћанство и оснивач нове престонице на истоку - Константинопоља.

„Тетрархија“ коју је увео император Диоклецијан 293. године почела је да се распада после његове смрти. По ко зна који пут, Рим је утонуо у грађански рат. Син цезара на западу, Константија (Constantius), Константин се тако нашао у сукобу са својим тастом Максимијаном - а након Максимијановог пораза, са својим шураком Максентијем (Maxentius). У октобру 312. године, малобројнија Константинова војска суочила се са Максентијевом - и победила.

Константин је у бој стигао под заставом дотад непознатом Римљанима, састављеном од грчких слова Х и Р (ХРистос). По предању, пред битку му се указао Христос и рекао да ће победити под тим симболом: In hoc signo vinces (на латинском). Годину дана касније, захвални Константин доноси Милански едикт, у којем проглашава толеранцију свих религија (па самим тим и хришћанства) у римској царевини.

Тај Константинов крст јесте представљен на нишком споменику - као празнина у металном стубу, на којем су угравиране године 312 и 2012. На средини стуба налази се Константинов портрет, урађен у стилу римског новца, са натписом на рубу: IN HOC SIGNO VINCES. Да је на томе остало, могло би се расправљати о уметничкој вредности скулптуре, али јој се не би могло много замерити. Нажалост, латински натпис попраћен је и „преводом“ на нешто што би требало да буде српски. Али није.

"победицес" - куса латиница са споменика Константину

Као што се из приложене слике види, наводни српски „превод“ гласи: POD OVIM ZNAKOM POBEDICES. Сасвим оправдано, на рачун овог лингвистичког абортуса одмах су стигле примедбе. Прво и пре свега, зашто натпис није на српском - тј. ћирилици? А ако је већ на латиници, што бар није на српској, са словима Ć и Š, уместо некој „кусој“?

Одговор вајара Милета Коцева на примедбе био је типично драматичан:

„Уметност не трпи празне приче... (она) је изнад свега, изнад идеологија, ускогрудог размишљања, празних позадинских порука а надасве изнад плитке свести. Она нас уздиже и изградјује, чини нас племенитијим и умно широким бићима... (она је) потпуно самостална, потпуно универзална, слободна...“

Толико, дакле, о неподношењу празне приче.

Иначе, страница на којој се појавио вајаров драматични коментар и сама одражава збуњеност савремене Србије. Адреса је на енглеском. Наслов и поднаслов такође. А онда су рубрике, садржаји и скоро све остало на српском, и то ћирилицом!

Не знам да ли вам је познат концепт „мачећег“ енглеског - хумористичне пародије на енглески лишен граматике и правописа, који је пре неколико година постао популаран на интернету. Тешко је превести о чему се ради, јер је суштина приче у разликама између говорног и писаног енглеског (проблем који српски, срећом, нема). Укратко, то је енглески каквим би га рецимо говориле мачке са смешних слика, у машти његовог кореанског творца. Човек се обогатио, десетине милиона људи сваки дан се смеје „мачећем“ енглеском, а неко је чак почео вики-пројект превода Библије на овај „језик“. (За то време Срби кукају што немају бољег превода од скоро два века старе верзије Вука и Даничића...)

Е на тај, намерно искварени енглески, подсећа ме српски написан „кусом“ латиницом. Српски са силом убаченим енглеским изразима, енглески са српским, мачећи, или овај споменички језик (који год био) - свима је заједничко што звуче рогобатно, неприродно, искривљено. За „мачећи“ се бар може рећи да је намерни производ нечијег креативног рада, па има бар неку уметнички вредност. За кусати српски - тешко.

Никаква прича о универзалности и неразумевању уметности ту не пали. Шта, вајар је геније, а ми обични мамлази нисмо у стању да схватимо његову генијалност у укидању непотребних квачица? Зар нисмо ономад сви читали Андерсенову бајку у цару који се шеткао к'о од мајке рођен, јер су га преваранти убедили да само глупи и некултурни не могу да виде његово велелепно одело?

Подршка Коцеву углавном иде линијом: зашто се толико узбуђујете, па и латиница је српско писмо - рек'о тај и тај лингвиста, пише у Политици. Аргумента ради, хајде да прихватимо и ту тезу. Али натпис на споменик није на српској латиници! Полемика која се повела око вајарове изјаве дотиче се свега и свачега, од лингвистичког (и политичког) рата латиничара и ћириличара, преко националности и патриотизма учесника, али се не дотиче суштине: да наводно српски натпис то нипошто није.

Дозволите ми да образложим ту моју тезу илустративно:

„Посто видим да вам је свеједно сто се натпис на споменику појавио кусом латиницом (па одговарате само на цирилицне примедбе), хтедох да илуструјем апсурд цинјенице да натпис на споменику вредја српски језик јер НИЈЕ написан на њему, вец на нецему несувислом и полуписменом. Мозете ли да процитате ово сто сам вам написао на „кусој“ цирилици? Или вам звуци смесно, као да је дело некога са говорном маном? Тако сам и мислио.“

На страну што су учесници у овом пројекту (иза којег иначе стоји једна фондација из Аустрије) залутали у живот - али шта им би да немаују ни трунке самопоштовања, па се обраћају urbi et orbi на неком несувислом полујезику? Знам да је у Србији данас самопонижавање уносан посао, али горе од самопонижавања је једино када се њиме баве људи превише глупи да тога буду свесни...

Ћирилица

Ђирилица на тастатури

Три занимљива текста освануше недавно на НСПМ: један на Бадње вече, један пред нову годину, а један јуче. Прво је Василије Клефтакис понудио студију о систематском затирању ћирилице, са све табелама и графиконима. Онда је Никола Танасић прокоментарисао један заиста глуп (али и зао) текст Жутитике о српском писму. На крају је причу о ћирилици заокружио одличан есеј Александра Ђикића.

Дилема, у ствари, и не постоји. Ћирилица је оригинално српско писмо, створено за потребе овог народа и његовог језика. Можемо да расправљамо до које мере је Вукова реформа отуђила савремени српски језик и правопис од својих историјских корена и братских језика попут руског, али ваљда је неспорно да је и Вукова ћирилица аутентичнија од некаквог римског писма са накалемљеним квачицама?

За очување ћирилице, односно супротстављање пројекту расрбљавања чији је саставни део наметање гајевице, није потребна никаква државна репресија, никакво судско кажњавање, забране, и слично. Довољно је само да се свесно чини напор да се пише сопственим језиком и писмом, а да се према онима који то не чине примене мере друштвеног остракизма, од пријатељског савета, преко подсмеха, па све до бојкота.

То, дабоме, неће имати неког великог ефекта на kulturkämpfer-e из невладничко-жутократских редова, који латинишу из политичких и идеолошких разлога -али њих свакако морамо да се решимо како би физички опстали, тако да је њихов став према ћирилици небитан. Што се трговаца тиче, најбоља мотивација је профит: када они који користе гајевицу примете да због тога губе промет, видећете колико ће брзо да је напусте. Не каже бадава народ: „Пара врти где бургија неће“. Не односи се та изрека само на мито...

На крају, највећи савезник ће нам бити технологија. Баш ти мобилни телефони и компјутери, за које злобно-будаласта новинарка тврди да нису исплативи на ћирилици. Како? Просто. Водећи светски произвођачи софтвера нису добили допис од Невладе Жутије да све има да буде на кусој латиници, већ у оквиру сваког оперативног система постоји уграђена опција за „српски - ћирилица“. Гугл сваку страницу на гајевици идентификује као Croatian, док све писано на српској ћирилици лепо идентификује као Serbian. Па ко хоће да се сматра Croatian нека пише гајевицом.

СМС и мобилне телефоне са физичким тастатурама увелико замењују „паметни телефони“ са виртуелним и програми за дуже поруке. И што је најлепше, сви ти програми имају аутокоректор за енглески (будући да енглески има глупа и конфузна правописна правила, па англофони често погрешно напишу речи), који све писано кусом латиницом преврћу у (по њима) исправан енглески. Будући да постоје виртуелне тастатуре на српској ћирилици, и да текст писан на њима неће да масакрира енглески аутокоректор, упитајте се колико ће брзо „текстери“ да почну да пишу на српском, из чисте фрустрације?

Знам да је иронија што управо Империја нуди технолошко решење за супротстављање сопственом пројекту „културног чишћења“ Срба, али тако иначе функционише Божија правда.

Прво о језику

Кад сам почео да се бавим интернет-новинарством, у љето 1999, писао сам и на српском и на енглеском. Али од јесени 2000, моја недељна колумна на antiwar.com, затим и antiwar.com блог, па и „старији брат“ Сивог Сокола, Gray Falcon, су сви на енглеском. Отуд Сиви Соко, начин да представим своје коментаре, анализе и насумичне мисли и на властитом језику.

Ово је можда изненађење неким људима којима су моји текстови познати, али мој матерњи дијалект је сарајевски, дио језика који се некад звао српскохрватски, који и даље течно говорим (упркос чињеници да у Америци живим већ више од 9 година, колико год привремено). Након 15 година скрнављења и силовања, тај језик се сада назива „босански“. Али jа њиме никад нисам говорио, нити намjеравам да почнем.

Знам да је садашња ситуација таква да језик који би требало да служи за комуникацију ту комуникацију често спречава. Пошто намјеравам да често пишем о Србији (проблеми у БиХ су, еуфемистички речено, сувише лични) апсолутно задржавам право да то чиним на „источном српском“, колико и да се служим својим „западним“. И један и други су дио истог језика, колико год се неки трудили да их раставе.

На крају крајева, није толико битно како говорим, већ шта кажем.