Ђурђевдан

Три су Ђурђевдана откако смо се понадали пропасти жутога акрепа, да би се испоставило како наводни витез на белом коњу није никакав светац, већ само други монструм - у служби исте оне аждаје коју се сви упорно претварају да не виде, не спомену, не увреде.

Баве се свим и свачим - крљуштима, канџама, комадићима поломљених и оглоданих костију, спрженом земљом - али никад и нипошто аждајом. Страхују. Од чега, не знам. Није прва аждаја која се случајно или намерно намерила на камен земље Србије. Па где су сада све претходне? Прогутао их је прах историје. 

За три дана биће 70. годишњица победе над једном таквом аждајом, којој смо ми и те како допринели. Немамо чега да се стидимо. А имамо чиме да се поносимо.

Ако Бога знате, ставите ленту светог Георгија на ревер тог дана, у инат душманима и повампиреним акрепима. У спомен очевима и дедовима које данашњи гробари српства поричу и понижавају. У нади да ћемо једног дана, врло скоро, устати из овог кошмара и стати у крај аждаји која нас држи под својом смрдљивом шапом.

Будимо витезови. А победа ће онда сигурно доћи.

ДАН ПОБЕДЕ

Сваког деветог маја, прво чега се сетим је легендарна фотографија чувеног Јевгенија Халдеја. Совјетски војник Михаил Мињин поставио је државни барјак СССР на круну статуе Германије, додуше, нешто раније, 30 априла 1945, током операција за ослобођење Берлина од нацизма. Тај догађај, на жалост, Халдеј није успео да овековечи, а саму заставу су оборили нацистички снајперисти јер су борбе још трајале. Ипак, два дана касније, заставу су поново поставили руски војници. И тај призор је Халдеј овековечио, а фотографија војника Михаила Јегорова и Мелитона Кантарије је остала упамћена као најснажнији визуелни и емотивни симбол победе слободног света, поготово СССР, државе која је највише учинила за спас света од нацизма, и која је тај подвиг платила са двадесет седам милиона жртава.

Неке од њих су пале и у борбама за ослобођење Југославије. Совјети су ослобађали наше градове са партизанима, и о томе се зна. Ослобађали су градове Србије и са четницима током 1944, о чему се далеко мање зна, и што захтева (и добиће) посебну тему, јер, срећом, постоје сачуване фотографије као и документи.

Углавном, само у борбама за ослобођење Београда, пало је око хиљаду бораца Црвене армије. Данас наша престоница нема ниједан (НИЈЕДАН!) назив улице који изражава макар симболичну захвалност војницима који су оставили своје породице на Дњепру, Волги, Уралу, Бајкалу и Пацифику, и дошли да погину за нашу слободу. Све улице које су обележавале успомену на совјетске хероје, варварски је УКИНУЛА градска власт Српског покрета обнове, пре десет година, и престоницу Србије и народа који је ПРВИ у Европи устао против Хитлера, ставила у исти срамотно-ревизионистички кош са градовима попут Риге, Будимпеште и Загреба, у којима су антирусизам и колаборација са нацизмом били и остали омиљени национални спорт.

Овај коментар је симболично подсећање на људе који су оставили своје животе код нас. Сетимо их се данас. Такође, нека ово буде и подсетник на нашу велику срамоту, коју нам ваља исправљати док није касно. Ако овај блог и овај коментар послуже као макар симболична инспирација за покретање иницијативе за враћање имена улица наших градова руским херојима који су у њима изгинули - бићемо више него поносни и на себе и на своје читаоце, и на нашу земљу. Кoја ће овим показати да памти и поштује људе који су гинули за њу и њен народ.