(оригилан објављен на РТ Балкан, пренесено овде у архивске сврхе)
"Ово је инвазија" и "Бог нека нам је на помоћи" су биле само неке од реакција Енглеза на групу Албанаца која је блокирала центар Лондона 28. новембра, прослављајући дан албанске независности.
Званична Британија је, међутим, ћутала. Како и неће, после понижења од 12. новембра, када је Черчилова статуа пред Парламентом осванула прекривена црним двоглавим орлом? Био је то одговор на речи Суеле Брејверман, министарке за домаће послове, која се усудула да масовно досељавање Албанаца на острво назове "инвазијом." Чак се и албански премијер Еди Рама брецао на наводни "расизам" Лондона.
Брејверман је имала на уму чињеницу да је од 40 хиљада миграната који су се ове године докопали Британије да траже азил, њих 12 хиљада били мушкарци из Албаније. С једне стране траже азил, а са друге машу албанским заставама по Лондону. И то не само двоглавим орловима; један од аутомобила који је блокирао раскрсницу Стренда и Трафалгар сквера имао је злогласни "аутохтони" барјак Велике Албаније, раније виђен на дрону који се појавио на стадиону Партизана у октобру 2014.
Ко памти даље од јуче, сетиће се да је због тог дрона ухапшен Рамин рођени брат, па после пуштен – наводно јер је био амерички држављанин – док је УЕФА казнила Србију, а међународни суд спорта у Лозани касније удвостручио ту казну у корист Албаније. Нешто се не сећам да су се Енглези, изумитељи фудбала и фер-плеја, тада жалили.
Нити су се грозили понашања Албанаца марта 2004. на Косову и Метохији, када су палили манастире и дивљачки кидали крстове са цркава, наочиглед целог света – и НАТО "миротвораца"који су то данима мирно посматрали. Напротив, тада су британски политичари и медији "објашњавали" да је то оправдани одговор незадовољних "косовијанаца" на недостатак независности, која би требало што пре да се прогласи.
Тониблери и Билклинтони
Питам се да ли је међу масом која је "китила" Черчила или славила албанство сред Лондона било икога по имену Тониблер, Билклинтон, Мадлен или Весликларк – популарних због, "хероја" агресије НАТО из 1999. Њу јесу предводили Американци, али је кључну улогу у целом злочиначком подухвату имао тадашњи британски премијер, док је главни пропагандиста алијансе, Британац Џејми Шеј, после отишао да ради за државни Би-Би-Си.
Албанофилија је тих деведесетих у Британији била опште место србомржње, која је у англојезичним медијима била нормална и пожељна. И нико се због тога није покајао или бар извинио. Напротив, данас британски медији и политичари немају потребу да србомржњу користе као заобилазну русофобију, јер то сад могу да исказују отворено. Свој проблем са албанским азилантима Британија би могла да реши колико сутра, повлачењем признања "Косова" и званичном ревизијом става према агресији 1999. и њеним последицама. Значило би далеко више од апстрактних извињења за робовласништво од пре триста година, рецимо. Међутим, сви знамо да се то неће десити.
Сваком нормалном би сметало да му главним градом дивљају “азиланти” са заставама земље од које су наводно побегли – или још горе, њеног великодржавног пројекта. Али с обзиром на горе наведену историју, за Енглезе немам ни разумевања ни саосећања.
Зато што се ама баш нико није нашао да каже “сад макар мало разумемо Србе,” или се бар упита како је до свега овога дошло. Не очекујем било какво покајање од Блера и његове камариле, који и иначе немају стида. Нити очекујем ишта више од Торијеваца који су им наводно политички противници, а наставили су Блерову политику скоро па неограничене имиграције из трећег света, да би им на крају и Валона дошла до Лондона.
Али основна самокритика је изостала и код “брегзитоваца” попут Најџела Фаража и других енглеских дисидената. Они на албанско парадирање пренеражено веле да једна суверена држава мора да има право да контролише своје границе и унутар њих заводи ред. Слажем се, господо, али онда то мора да важи и за Србију, а не само за вас.
Док то не схватите, тражили сте – гледајте.
Приказивање постова са ознаком Косово. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Косово. Прикажи све постове
субота, 3. децембар 2022.
четвртак, 24. март 2022.
Српско пролеће
Сваке године на овај дан сећамо се „хуманитарних“ бомби НАТО. Ове године, тужна годишњица је мало другачија: светски поредак који је тада успостављен на рушевинама СРЈ и гробовима српске деце озбиљно је пољуљан сукобом око Украјине.
Сумњам да ико од вас верује да се ради о „ничим изазваној агресији Русије“ на невину Украјину у којој апсолутно нема нациста која никоме није хтела да науди, а поготово не злим сепаратистима Донбаса, којима нипошто нису спремали „Олују.“
Сумњам да ико од вас верује да се ради о „ничим изазваној агресији Русије“ на невину Украјину у којој апсолутно нема нациста која никоме није хтела да науди, а поготово не злим сепаратистима Донбаса, којима нипошто нису спремали „Олују.“
Оно јесте да тако вели западна пропаганда, она иста што је сатанизовала Србе деведесетих - и никад није престала. Рачунам да ви који ово читате не верујете у те приче. Ако грешим, извол'те па у „украјинску легију“, чујем да плаћају оних фамозних триста евра. Ко преживи.
Синоћ је неко у Москви на зграду америчке амбасаде пројектовао речи „Нећемо заборавити, нећемо опростити, нећемо дозволити да се понови.“
Зли језици ће рећи да Руси то раде тек сада, како би оправдали своју „окупацију“ Украјине. Не могу а да не лажу. Превиђају да се Русија солидарисала са Србима и прошле године, давно пре ескалације рата у Донбасу (који се води од 2014, да будемо искрени). И сваке године пре тога, чак и чешће од мене. Док је превише Срба јурило „ЕУропску“ будућност коју су душмани обећали лаковернима после Жутог Октобра.
Сећам се тог марта као да је био данас. И дуге, мукотрпне борбе за истину и правду за протекле 23 године, где је шачица нас покушала да Запад убеди да је згрешио и да би и њима и нама било боље да се покају и промене политику.
Нисмо успели.
Нисмо успели.
Сада нада да ћемо вратити Косово и исправити неправде деведесетих - а можда, ако буде среће и памети, и оне претходних деценија - долази са истока. Ако има кога да је препозна.
петак, 1. октобар 2021.
Још један пораз или ипак победа? Кабул је променио све...
Шта се то десило на „граници“ између окупиране Србије и твв. Независне државе Косове (НДК)? Овај договор који је Мирослав Лајчак огласио у четвртак сви представљају као победу, али то је стандардна ствар у политици, а камоли на нашем Хелму.
„Још једна генијална дипломатска победа председника Србије у којој је испунио све што је Приштина од њега тражила, а заузврат није добио ништа. Али хеј, провозали смо мало тенкове укруг око блока, чисто да ухвате сунца“, вели Никола Танасић, којег изузетно ценим. Само, мислим да у овом случају греши.
Мени се одавде, са друге стране света, чини другачије. Можда је та дистанца оно „брдо“ које Владика Данило спомиње у Горском вијенцу, с којег се „повише“ види, а можда грешим. Елем, ево шта је Лајчак окачио:
We have a deal! After two days of intense negotiations, an agreement on de-escalation and the way forward has just been reached. I thank Besnik Bislimi and Petar Petkovic for their readiness to negotiate and agree for the good of the people. pic.twitter.com/OuhuUWvuG0
— Miroslav Lajčák (@MiroslavLajcak) September 30, 2021
Шиптарска полиција се повлачи истовремено са српским барикадама, а замениће их привремене патроле КФОР-а. Уместо промене таблица, примењиваће се налепнице док се не донесе трајно решење, за које је дат рок од шест месеци од састанка радне групе у Бриселу 21. октобра.
Рекло би се, још једно попуштање Приштини с овим налепницама. Али... ваљда вам је јасно да овде није реч ни била о регистарским таблицама. Ево шта се мени чини.
Аљбин Курти је у проблему. Врло би да се уједини своју отету НДК са Албанијом, али Тирана би на то пристала само ако би она била старији партнер у том односу. А Косовијанци би, опет, да су они главни. Отуд толика прича о „природној Албанији“ све ове године, а ништа од ње. Куртијев додатни проблем је што НДК тавори као некакав зомби, којем већ 20 година шиптарски сепаратисти обећавају мед и млеко чим дође независност, па нормализација, па признање... а све је то „не липши магаре до зелене траве“ док наталитет и популација падају брже него у остатку Србије а положај иностраних спонзора се труни (о том потом).
Куртија су прошле године рушили Американци, да би опет дошао на власт на изборима који су отприлике били фер и поштени као ови амерички 2020. Тачи је у Хагу док не ликвидира сведоке. Куртију се жури, па је поо свему судећи одлучио да удари на „границу“ надајући се репризи исхода од пре 10 година.
Сећате ли се тога, можда? Месеци барикада српских мештана, док се КФОР давио у сопственом отпаду, сам себе прскао сузавцем и беспомоћно беснео да удари међу где јој место није... док на крају београдски квислиншки култ није за њих урадио посао, издајничком руком српске жандармерије. Онда је у Београду промењена постава, али се политика наставила. На крају је управо Olyksandr Vuchych потписао споразум о управљају „границом“ на који се позвао Курти.
Само је овај пут било мало другачије. Уместо да се ограничи на кукњаву о неправди и сили која Бога не моли и међународној заједници... Vuchych је на међу послао тенкове и авионе. И после свега неколико дана, Курти - чија је основна линија да са Србима нема никаквих преговора ни о чему пре безусловног потпуног признања НДК - пристаје на тамо неке налепнице и преговоре око таблица!
Само је овај пут било мало другачије. Уместо да се ограничи на кукњаву о неправди и сили која Бога не моли и међународној заједници... Vuchych је на међу послао тенкове и авионе. И после свега неколико дана, Курти - чија је основна линија да са Србима нема никаквих преговора ни о чему пре безусловног потпуног признања НДК - пристаје на тамо неке налепнице и преговоре око таблица!
Ништа од права да једнострано тумачи и примењује споразуме, ништа од признања, ништа од таблица „косова репубљик“, ништа од осуде „великосрпске империјалистићке агресије“... Шта нам то говори? И шта нам говори чињеница да је српску војску обилазио руски амбасадор, док су шиптарима у походе ишли Американци и ЕУропљани, а да је Vuchych тријумфално прошетао Урсулу фон дер Лејен на де факто предизборни скуп у Доњем Међурову?
Чињеница је да је Vuchych показао зубе том војском, као никад раније. И да је Курти први „трепнуо“ и прихватио преговоре и повлачење. И да су и ЕУ и САД пожуриле да смире ситуацију, уместо да притисну Београд као пре. Шта се променило?
Чињеница је да је Vuchych показао зубе том војском, као никад раније. И да је Курти први „трепнуо“ и прихватио преговоре и повлачење. И да су и ЕУ и САД пожуриле да смире ситуацију, уместо да притисну Београд као пре. Шта се променило?
Можда то да је Америка у тешкој кризи, да је предводи човек који је очигледно сенилан и марионета, да је њихова недавна панична бежанија из Кабула развејала мит о свемоћној империји. Да је потом проглашена некаква англо-алијанска АУКУС против Кине, отворивши раздор у НАТО са Франзуцима, док им Турци шурују са Русијом. Ово више није свет какав је био још прошле године, а камоли 2008. или 1999, колико се год то Куртију и разним заменицима помоћника у Стејт департменту привиђало.
С обзиром шта сам све писао на Соколу, тешко ме је оптужити да сам љубитељ лика и дела господара Vuchycha, али ми се заиста чини да је у овом случају однео победу над Куртијем, макар и симболичну. Можда чак и први пут откад је доведен на власт да заврши посао за који Жутократија није имала снаге. Али ево, скоро десет година прође, а Срби још опстају. Биће да се ту неко прерачунао.
Неко ће рећи да превише учитавам у цео циркус. Да све више личи на прављење представе у медијима. И у великој мери неће погрешити. Само, све је данас у свету, поготово западном, управо производња медијских утисака који се проглашавају за стварност. Опет ми пада на памет Његош, оно кад Војвода Драшко прича о лажљивим Млечанима, па вели: „И посад му не бих вјеровао, млијеко је да рече бијело.“
Све то стоји. Али стајали су и они тенкови на међи, мало конкретније од медијских утисака. Шта ће бити даље, заиста не знам. Живи били па видели.
Бити Србин је ствар опредељења
(Ово је требало да објавим око Видовдана, али се изгубило у гужви око породичних и пословних обавеза. Прилажем уз извињење и без сувишних коментара, одломак и спону на есеј Николе Танасића који се само може описати као - антологијски)
„Бити Србин је - ствар опредељења. Оног, за које се монах Сава определио у манастиру Пантелејмон, оног за које се кнез Лазар определио на Косову пољу, Карађорђе у Орашцу, а Гаврило Принцип крај Латинске ћуприје у Сарајеву. Није то лако бреме, поготово за некога ко сматра да му је припало случајно, чином рођења на једној насумичној територији у једном насумичном времену. Али онај који га је добровољно и слободно прихватио зна зашто је то урадио - био он Топличанин који је са Гвозденим пуком за шест година препешачио пола Балкана и срушио три царевине, Црногорац који у Острогу чува мошти Светог Василија као сви његови преци пре њега, Словенац који је написао српску националну химну, или Француз који је узео Видовдан за своју кућну славу.“четвртак, 25. март 2021.
Дан Отрежњења
Руси би требало да 24. март 1999. „славе као Дан отрежњења,“ вели данас на Твитеру Александар Ђикић.
Па славе, Саша. Славе. Ево јутрос је амбасада у Вашингтону окачила осуду „агресије на суверену европску земљу, чланицу антихитлеровске коалиције и једну од оснивача УН.“ Амбасада у Лондону је поделила слику „заокрета над Атлантиком“ Виктора Черномирдина.
„Вечна љага на образу НАТО,“ рече Министарство иностраних послова у Москви.
Годовщина бомбардировок Югославии НАТО. Какие выводы сделали в России?https://t.co/7gIi9rd0MF pic.twitter.com/vi9eLvgUPM
— Дмитрий Стешин (@D_Steshin) March 24, 2021
Новинар Дмитри Стешин пише на ВК да је „сва наша домаћа и спољна политика последњих 20 година вођена с оком на НАТО бомбардовање Југославије“ када су геополитички „добротвори“ Русија нехотице показали шта им је стварна намера. Додаје да је „паметним и нормалним људима све јасно“ и да је тешко наћи замерку речима председавајућег комисије за спољне послове Думе.
А шта је то написао Леонида Слуцкиј (Слуцкий)? На Фејсбуку јутрос вели да је бомбардовање „ушло у историју као дан слома закона права и победе закона силе.“
„Распадом СРЈ колективни Запад почео је замену међународно-правних норми разбојничким концептима,“ пише Слуцкиј. „Југословенски сценарио је постао основа метода за мешање у унутрашње ствари суверених држава, и на овај или онај начин примењен је у Ираку, Либији, Сирији и Украјини.“
Па додаје:
„Пре 22 године није само поткопан принцип међународног права, већ и нанесен смртоносни ударац механизмима безбедности на европском континенту. И та политика се нажалост наставља и данас. Недавне изјаве о одбрамбеном карактеру деловања алијансе као реакције на наводне претње Русиjе гола је лаж како би се оправдала сопствена агресивна политика и само постојање блока НАТО. Више него икада, данас је важно не заборавити наравоученија балканског пролећа. Ми их памтимо и нећемо дозволити да се то понови на нашем тлу.“
Русима су, дакле, ствари савршено јасне. А нама?
петак, 19. март 2021.
Погром
Погром који је почео 17. марта 2004. године беснео је пуна три дана пре него што је заустављен - једнако напрасно као што је и почео - баш некако када су западни медији углас закукали да то нарушава „имиџ“ сиротих Косовијанаца који су они годинама стварали.
На црквама и манастирима које су спалили и оскрнавили, баштиници НАТО демократије су оставили графите „Смрт Србима“ и „UCK“, тек да се зна чији су.
У тродневној оргији насиља убијении су: Јана Тучев и Боривоје Спасојевић из Косовске Митровице; Добривоје и Борко Столић, отац и син из Штрпца; Драган Недељковић из Призрена, Бобан Перић и Југослав Савић из Косовског Поморавља; и Ненад Весић из Липљана.
Уништено је и оскрнављено 39 цркава и манастира, протерано око 4.000 Срба, спаљено око 800 кућа и станова.
На пету годишњицу погрома, 2009. године, написах да је Косово, више од Ирака или Авганистана „споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.“Живојин Ракочевић: Мартовски погром или Свет претворен у пепео https://t.co/RAmXp4cRoA
— Стање ствари (@Stanjestvari) March 19, 2021
Судећи по свему што се дешава у протеклих неколико месеци, то смо време и дочекали. Не знам да ли смо за то спремни, или хоћемо ли бити кад дође време да оно „догодине у Призрену“ од жеље пређе у стварну могућност. Надам се да хоћемо.
Погром над Србима на Косову и Метохији 17. и 18. марта 2004. године, није само последњи погром на тлу Европе, већ уједно и погром против Европе. Све цркве које су срушене, сви манастири који су нападнути, представљају делић европске цивилизације који је нестао заувек. pic.twitter.com/5U7CMcSUSm
— Arno Gujon (@ArnoGujon) March 17, 2021
уторак, 8. септембар 2020.
Без маске: О једној оловци, небеском и земаљском Јерусалиму
Ја вама лепо говорим годинама да је Трампова „супермоћ“ да све маске у његовом присуству падају, а ви мени не верујете... (извор)
Властодржац Србије (нипошто српски) Olyksandr Vuchych је сушта супротност Доналду Трампу. Јер док амерички председник развејава наративе и својим присуством буквално тера медије и супарнике да оголе своју истинску природу, тајна опстанка Vuchychа на власти је што међу Србима примењује технике управљања утисцима које је научио од тих истих Трампових такмаца, и то боље него његови жути претходници.
Властодржац Србије (нипошто српски) Olyksandr Vuchych је сушта супротност Доналду Трампу. Јер док амерички председник развејава наративе и својим присуством буквално тера медије и супарнике да оголе своју истинску природу, тајна опстанка Vuchychа на власти је што међу Србима примењује технике управљања утисцима које је научио од тих истих Трампових такмаца, и то боље него његови жути претходници.
То ради и после потписивања оних хартија у Вашингтону. Као, стајало је ту и још нешто али ја сам храбро одбио - па онда у истом даху тврди да су Американци заменили фасцикле и да није баш потписао то што је потписао... А слика документа лепо стоји на интернету, доступна свима, да се види коме ће веровати: Vuchychу или својим лажљивим очима.
Издаја pic.twitter.com/6VukkAz5B8
— Serbian Team UN SC 1244 🇷🇸 (@SerbianTeam) September 4, 2020
Рекло би се да је немогуће спиновати чињеницу да Vuchych буквално награђује Израел за признање Независне Државе Косове пребацивањем амбасаде Србије у Јерусалим. Мислим ево, пише, црно на бело, ту пред вама. Али то не спречава Vuchycha и његове посилне да вас убеђују како није тако, него некако другачије. Да ово није издаја већ некаква победа, а они нису послушници већ безмало хероји.
Да све буде још горе, премештање амбасаде у замену за израелско признавање НДК је једина конкретна мера у целом „споразуму“. Све остало су симболични гестови поклоњења Империји, од осуде Хезболаха до борбе за права иносексуалаца (!). Немају превише везе ни са Србијом ни са НДК, већ су просто спољнополитичка платформа Империје за коју се тражи од вазала да је подрже. И вазали лепо потпишу па добију пенкало на поклон, као ономад урођеници што су продали Менхетн за перле.
Ако вам није јасно: Vuchych је наградио отимачину српског небеског Јерусалима пресељењем амбасаде Србије у онај земаљски. Узалуд Ђурићу и Вулину парафразирање цитата из „Боја на Косову“ како би ту чињеницу некако сакрили. Није на њих никаква сила ишла, нити су икакву светињу одбранили; напротив.
Ово је у ствари суштина понижења: кад Бела кућа цитира Вулина, преко Бете, латиницом. Све говори. https://t.co/i0LxuuUdH3
— Nebojša Malić (@NebojsaMalic) September 8, 2020
Сам Гренел, Трампов изасланик, лепо је рекао да су на столу само економске везе. Могли су да га држе за реч. Кад оно, јок. Између царства небеског и служења земаљској Империји, они су брже-боље изабрали ово друго, а да их притом нико није терао. Неизнуђена грешка, буквално. А претварање да то није била грешка него неки велики успех је само по себи злочин против државе и народа који наводно представљају.
Трамп је победио пре четири године, а сви су изгледи да ће и опет, зато што је ударио на „управљаче утисцима“, медијско-политички комплекс који уништава Америку за рачун Империје коју предводи. Знам, иронија је што управо Трамп овим папиром учвршћује Империју. Али то је његов проблем. Наш је што уместо сличног државника имамо дестилат тог медијско-политичког комплекса, човека који глуми паћеника док разапиње земљу и народ на крст сопствене сујете. Жутократе су нам јеле и душу и тело, а он ради то исто - само нас све време убеђује да је у ствари спаситељ.
Ко тражи спаситеља мимо Христа и заслужује да га води лажни месија. Нама осталима преостаје „борба непрестана“ да вратимо светиње, част и достојанство - а сотони кажемо „иди од мене“, како једино и приличи.
недеља, 28. јун 2020.
Видовдан
Видовдан се не честита. Али се, по традицији, обележава радно.
Како рече Никола Танасић пре пар година:
Видовдан је празник суштине српског народа, и његово празновање како треба и доликује је неопходно да би се српски народ вратио себи, и најзад преодолео своју унутрашњу растрзаност и неурозу.
Видовдан је дан када су Срби постали Заветни народ. То није био пораз, већ победа. Они који на 1389. гледају као пораз пристали су на зомбирање које нуди Господар Лажи, на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову. О тој разлици, тој граници између њих и нас, говори Милошев лик из Шотриног филма.
Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.
четвртак, 9. април 2020.
Сећање на Кошаре
Знам да је вирус, карантин, пандемија, да смо сви под опсадом... али неке ствари не смемо заборавити, иначе џабе живимо.
Овога дана 1999. године почела је битка за Кошаре.
Вратите се соколови
Вратите се мени ‘амо
Траже од нас прађедови
Да душмане ишћерамо
Дижите се див јунаци
Почивати не смијете
Треба јарам да се збаци
И да опет погинете...
Овога дана 1999. године почела је битка за Кошаре.
Вратите се соколови
Вратите се мени ‘амо
Траже од нас прађедови
Да душмане ишћерамо
Дижите се див јунаци
Почивати не смијете
Треба јарам да се збаци
И да опет погинете...
недеља, 9. јун 2019.
Пораз је дошао после
Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окочана операција „Савезничка сила“, односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију.
Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?
Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).
Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве 16 месеци касније.
Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.
Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.
Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе - на овај или онај начин - да би мучење престало. И то није нимало случајно.
Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.
Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?
Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).
Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве 16 месеци касније.
Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.
Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.
Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе - на овај или онај начин - да би мучење престало. И то није нимало случајно.
Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.
недеља, 17. март 2019.
Мартовски погром 2004-2019
Памтите ли? Ако не, зашто?
Можда вам ово освежи памћење, написано је пре десет година.
Можда вам ово освежи памћење, написано је пре десет година.
Или ово, написано јуче:На данашњи дан 2004. год десио се погром Срба на Косову и Метохији од стране шиптарских терориста— Ујка (@IvanVrsac) March 17, 2019
Ово је само један од многих погрома Срба одатле кроз историју а ми морамо да памтимо и да тражимо правду
Преосталим Србима тамо желим рећи да се видимо ускоро
Догодине у Призрену pic.twitter.com/AvoNzxyDX4
Не знам постоји ли у свету игде случај зверскијег понашања над културним наслеђем целога света од онога када душманин стоји на крову цркве и кида крст. Нема снимка који је више обилазио планету, а да му је мање придавано значаја или да је више проглашаван као монтажа. Није могуће да у некоме има толико мржње да ризикује властити живот како би некоме нанео зло. Овај потез „младог борца за слободну државу“ је остао симбол српског страдања на Косову и Метохији.Памтимо ли ко су нам пријатељи, а ко непријатељи?
„Сједињене америчке државе и Ослободилачка војска Косова залажу се за исте људске вредности и принципе... Борба ОВК је борба за људска права и америчке вредности.“ - Сенатор Џозеф Либерман за Вашингтон Пост, 28. април 1999И шта су плодови њихових vrednosti i principa?
Ако вас ово не дотиче, ко сте? Шта сте? Која је сврха вашег постојања?17. 3. 2004. БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА,— У-срцу-Србије (@U_Srcu_Srbije) March 17, 2019
Направљена 1307 године.
Шиптари су је уништили, уништили су материју нису нам уништили веру и наду. Да се не заборави погром и насиље. 15 година ми и даље плачемо и сећамо се са болом!
НЕМА ПРЕДАЈЕ!!!! #Kosovo #Srbija #Serbia pic.twitter.com/RejLyou5vo
Догодине у Призрену.Како нам се никада не би поновио погром из 2004, Србија мора да покаже још већу одлучност у одбрани свог Устава и Резолуције 1244, и да на сваком месту у свету, доследно и упорно руши лажну државност тзв. Косова. Догодине у Призрену! 🇷🇸 https://t.co/zzBKYZL6Ph pic.twitter.com/XeJMPKG73U— Nenad Popović (@npopovicSNP) March 17, 2019
уторак, 24. јул 2018.
Жута кућа Србија, поново
Поводом данашњег усвајања закона о трансплантацији органа, присећам се нечега што сам написао пре осам година, поводом испада бившег империјалног гаулајтера Бернара Кушнера на питање о „жутој кући“ у Албанији:
Проблем, дакле, није само у Кушнеру... Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.Даљи коментар је сувишан.
А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).
ЕУропство - подвучено жутом.
недеља, 18. фебруар 2018.
Косово: Страх и очај у НАТО сатрапији
Не би био 17. фебруар да западна штампа, тај саучесник НАТО агресије од 1999. наовамо, не слави независност тзв. Косова. Из неког разлога, фото-есеји су изузетно популарни, ваљда као контраст између онда и сада. Дабоме, та пискарања служе да се понови градиво о геноцидним српским агресорима, недужним Косоваријанцима, и племенитом НАТО који је демократски бацао хуманитарне бомбе. Ту и тамо неуким фотографима, новинарима и уредницима поткраде се детаљчић истине, попут карте велике Албаније у фото-есеију Гардијана који Косово (без ироније) представља као „51. државу САД“:
Са ове стране Атлантика, Њујорк Тајмс је исто послао фотографа да напише хвалоспев Косовијанској неовисности. Кад оно:
Такозвана независна држава Косово заиста нема шта да слави. Нити је независна, нити је држава, нити има било какву будућност. Речима колеге Степског Сокола од пре пар месеци:
51st state: Kosovo's bond to the US – photo essay https://t.co/bvOJ2kOgYn @Dezfuli pic.twitter.com/jBRoE0xSc4— Joanna Ruck (@joannaruck) February 16, 2018
Са ове стране Атлантика, Њујорк Тајмс је исто послао фотографа да напише хвалоспев Косовијанској неовисности. Кад оно:
Био сам запањен колико је неумољиви оптимизам Косовара устукнуо пред губитком илузија. Људи су погнути под теретом очајања и свеопштег гнушања пред оним што виде као корупцију власти.Стани мало, на слободном, демократском, прозападном и ЕУропском Косову, Шиптари живе у страху ако се случајно сазна да су недовољно родољубиво разговарали са западним фоторепортерима? А у наводно гнусној, фашистичкој, назадној Србији тобож' угњетени борци за људска права и остали НАТОиди лају на сав глас по свим медијима и... ником ништа. Невероватна ствар, та демократија.
„Кунем се богом, да нису толики дали животе за ово, рекао бих 'ајде да се вратимо на како је било пре,“ вели ми један човек. „Живели смо боље тада, имали више могућности.“
То што говори је права јерес на Косову, па није хтео да му се објави име из страха да не испадне недовољно родољубив. Страх је за многе реалност живота.
Такозвана независна држава Косово заиста нема шта да слави. Нити је независна, нити је држава, нити има било какву будућност. Речима колеге Степског Сокола од пре пар месеци:
Косово ће бити прво место у Европи где ће клатно историје почети да се креће у обрнутом правцу од садашњег. Нема теорије да ће Срби икада прихватити отимачину своје прадедовске земље и духовне колевке од стране албанских гангстера и западне авијације.Јер ниједна империја не траје довека. Где су данас Османско царство, Аустро-Урарска, Трећи Рајх, или чак енглеска „империја над којом сунце не залази“? Имајте то на уму кад вам нуде „сва царства овога свијета и славу њихову,“ у замену за службу Нечастивом.
четвртак, 7. децембар 2017.
Оно кад су Руси већи Срби...
Водећи демократа у комитету за спољне послове америчког представничког дома, Елиот Енгел, оверени је спонзор шиптарских сепаратиста. Јуче се Енгелова посланичка група огласила на твитеру критиком руске амбасаде у Канади, која се ето усудила да критикује посету Хашима Тачија Отави изјавом „Косово је Србија.“
„Овом приликом хтели бисмо да подсетимо да је Косово независно а Крим је Украјина,“ рекоше демократе у конгресу.
Руска амбасада им није остала дужна, одговоривши на српском и на енглеском:
„Овом приликом хтели бисмо да подсетимо да је Косово независно а Крим је Украјина,“ рекоше демократе у конгресу.
Руска амбасада им није остала дужна, одговоривши на српском и на енглеском:
Одговор власти Србије је, нажалост, очекивано изостао.Наше америчке колеге морају знати да у складу са резолуцијом 1244 Савета Безбедности УН да Косово je део Србиjе. #KosovojeSrbija— Russia in Canada (@RussianEmbassyC) December 7, 2017
Читав текст резолуциje на енглеском: https://t.co/aABpR2hwXV pic.twitter.com/nL5DQMaKgm
четвртак, 26. октобар 2017.
О две столице заменика помоћника, или српско „клизање ка Кремљу“
(оригинал: Serbia’s two chairs: On choices, democracy and ‘sliding toward the Kremlin,’ RT, 25. октобра 2017.)
И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.
Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.
„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).
АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и „недипломатске“.
„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“
Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.
Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).
Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.
Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“
„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.
Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.
„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:
„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.
Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.
„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.
Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.
Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).
Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.
Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица и чланства у међународним установама, па до избора и судова.
Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“
Добро па сад знамо.
И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.
Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.
„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).
АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и „недипломатске“.
„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“
Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.
Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).
Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.
Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“
„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.
Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.
„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:
„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.
Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.
„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.
Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.
Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).
Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.
Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица и чланства у међународним установама, па до избора и судова.
Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“
Добро па сад знамо.
среда, 2. август 2017.
Мика Пензија против Мићуновић Вука, или Његош у служби демонског месије
„Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?“
(Петар II Петровић Његош, Горски вијенац)
Иначе, то је био скуп земаља тзв. Јадранске Повеље, коју су 2003. основали Хрватска и Албанија, као поносни баштиници традиције Вафен-СС и претенденти на улазак у НАТО (примљени су 1. априла 2009). Ове године је састанак вазала Империје пао на Светог Илију, и то баш у атару Ђукан-ефендије, доживотог владара Милогорског Монтенегра.
Па им вели Пензија Михајло, цитирајућ' Мићуновић Вука:
„У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци!“
(најозбиљније; ко дивани енглески може да провери овде.)
Е свашта сам чуо за ових четрес' година под капом небеском, али да велики везир Империје цитира Горски вијенац скупу острашћених српских душмана... ето вам ненамјерне ироније дана, доказа да живимо у свијету апсурда и бесмисла.
Свачега се још Пенс налупетао. Бива, западнобалканцима су НАТО и Америка дали прилику да „ријеше дојучерашње спорове и народе разних вјера и историја окупе у потрази за заједничким добром.“ Тако је говорио и Броз давне 1945, па то што је он тако окупио тај исти НАТО и Америка разокупише - и окупираше - педесет година касније.
Нахвали Пенс и допринос западнобалканаца борби против пошасти „радикалног исламског тероризма,“ што код куће што у Авганистану и још којекуда. Не знајући, шта ли, да пред њим сједе савезници тих истих радикалних исламиста (БиХ, Албанија, Косовија) које је управо његова земља годинама помагала - и наставља да помаже - бомбама и пропагандом. Оно, рече и остаде жив.
Да све буде још црње, међ' велможама који су дошли да чују овај ваз нашла се и Брнабић-ханума, јер је Србистан у том „натојунгенд“ клубу однекуд у статусу посматрача. Исти статус има и „неовисна држава Косова“, коју ваљда кочи само то што је Olyksandr Vuchych, Najveći Sin Regiona, још није званично признао (ал' само што није!).
Ни писка се од ње на све ово није чуло, дабоме. Никога се не нађе да у Подгорици, на Светог Илију, чаушу Империје на цитат из Горског вијенца узврати другим ријечима Вука Мићуновића, упућених охолом Хамза-капетану:
„Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да л' на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!
Што се хвалиш градом и господством -
сви градови што су до нас турски,
јесам ли их опсуо мраморјем,
те нијесу за људе градови
но тавнице за невољне сужње?
Бич сам божји ја сплетен за тебе,
да се стављаш што си урадио!“
субота, 29. јул 2017.
Ко то тамо пориче реалност, или један одговор A. Вучићу
Врховни Жутник, Olyksandr Vuchych лично, огласио се пре неки дан „ауторским текстом“ у атлантистичком Бљуц-у, позивајући „грађане“ Србије на „унутрашњи дијалог“ о Косову.
Пре него што прокоментаришем било шта што је у том тексту написано, морам да понудим контекст. Бљуц, олити Blic, гласило је у власништву Ringier Axel Springer AG, немачко-швајцарског конгломерата створеног да направи медијски „зид“ према Русији. Ако не верујете, ево вам њихове карте (на којој је, пази сад, Србија приказана у уставно признатим границама).
Бљуц од самог почетка ради на таблоидном преумљавању Србије (и то све латиницом), док је касније за додатно прање мозгова ангажован НИН, некада поштовања вредан лист од које ама баш ништа сем имена није остало. Тај Рингијеров НИН је недавно објавио насловну страницу поредећи Србију са Аушвицом.
У њиховим новинама, дакле, Врховни Жутник позива на „дијалог“. И на то морам да ставим примедбу, јер кад год на Западу либерали кажу да желе дијалог о нечему, то у пракси значи „ми да говоримо, а ви да ћутите, слушате, и стидите се што сте живи“. Звучи познато?
Тако је и са овим текстом. Нема у њему никаквог дијалога, већ је све монолог Врховног Жутника (како лепо рече Никола Танасић) - односно његових страних господара и налогодаваца, од амбасадора до заменика помоћника секретара. Свака реч је опште место атлантске пропаганде којом се Србија засипа још од 1999 - далеко дуже, више и убитачније него бомбама и осиромашеним ураном. Свако слово капље презиром према народу којем је учињена стравична неправда, коју Он жели да прогласи за правду у име признавања реалности.
Шта смо то „одавно изгубили“? И ко то забија главу у какав песак, кад Србију већ ево 17 година свакодневно квислинзи и медији не „суочавају“ са тобожњом стварношћу (створеном камом и камером) да је геноцидни агресор на сопственој земљи и да јој нема спаса док не нестане? Да Срби морају да престану да буду Срби како би постали људи по ЕУропској мери?
Јер ево, баш ове недеље Палестинци и Израелци се потукоше око џамије у Јерусалиму. Значи, све трче да дијалогом и одсуством сукоба реше свој нерешиви проблем засвагда и „отворе луке мира на целом Медитерану,“ како Перес наводно рече Vuchychy.
Узима онда у уста спортисте, вели да ће одрицањем од својих митова Србија почети да побеђује као ватерполисти и кошаркаши. Само што то рече, ватерполисти изгубе од Хрвата на светском првенству - после не знам колико година неприкосновеног злата. Па сад ви гледајте колико то што Он говори има везе са животом.
Каже, неће он да позива на рат како би народ учио географију. Какав рат? Ко то данас призива рат - осим Шиптара? Чак и њихови западни спонзори ћуте, јер немају чиме да ратују, нити могу да се сложе како ће и где ће.
Уосталом, би рат 1999 и шта? Је ли то можда НАТО победио војску тадашње Југославије, тенковима ушао у Београд и издиктирао безусловну капитулацију? Или је, можда, агресорска алијанса, после потпуног неуспеха да војно порази земљу на папиру далеко слабију од себе, на превару „дијалогом“ отворила себи пут на Косово - а годину и кусур касније, првом обојеном револуцијом, и у Београд? Која је верзија историје стварна, а која не?
И ту долазимо до још једног питања које Vuchych не поставља у свом монологу: да ли се рат мора избећи по сваку цену? Као, мора се мислити о будућности деце. Добро, али зашто се онда у демократски реформисаној Србији сваке године абортира више деце него што је Срба изгинуло у ратовима деведесетих? О чему онда причамо?
Одрицање од Косова није физичко убијање Српства (мада, шта су оних четврт милиона отуд истераних, Марсовци?) али јесте убијање у појам, обесмишљавање самог српског постојања. Није тај комад земље занимљив душманима због рудних богатстава, већ зато што је Косово срце и душа Српства било давно пре него што је настала Република Србија.
Ако Vuchych не предлаже одрицање од Косова, шта онда предлаже? Неће да каже отворено, али сваком реченицом наговештава. Каже, решење „ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.“ Обратите пажњу на једну малу али изузетно битну реч: „свих“. Значи, неких? Којих? Каквих?
О томе какве је све интересе, националне и државне, Vuchych досад жртвовао у име додворавања Западу, већ је писао Александар Павић; обавезно прочитајте његов текст, немам шта да му додам или одузмем..
У први мах ми није било јасно зашто Vuchych отвара питање Косова - окупираног, етнички очишћеног, противправно отуђеног али никада „изгубљеног“ - баш сада, кад нема апсолутно никакве потребе. Мислим да знам. Паника да се ово питање отвори и једном заувек реши предајом је резултат паничног страха, а не тобожње жеље за бољом будућношту Србије и српске деце. Страха, јер се атлантистички систем (на чијем олтару је 1991 ритуално жртвована Југославија) сваким даном све више урушава, и постаје све јасније да су самопроглашени „крај историје“ и мултикултурална либерална демократија отприлике онолико неизбежни колико ономад тријумф марксистичког научног социјализма.
Веровање у атлантизам данас је попут убеђења да ће Велики Немачки Рајх трајати хиљаду година у месецима после Стаљинграда: порицање реалности.
Пре него што прокоментаришем било шта што је у том тексту написано, морам да понудим контекст. Бљуц, олити Blic, гласило је у власништву Ringier Axel Springer AG, немачко-швајцарског конгломерата створеног да направи медијски „зид“ према Русији. Ако не верујете, ево вам њихове карте (на којој је, пази сад, Србија приказана у уставно признатим границама).
 |
| Земље у којима Рингијер група има медијско присуство (ringieraxelspringer.com) |
У њиховим новинама, дакле, Врховни Жутник позива на „дијалог“. И на то морам да ставим примедбу, јер кад год на Западу либерали кажу да желе дијалог о нечему, то у пракси значи „ми да говоримо, а ви да ћутите, слушате, и стидите се што сте живи“. Звучи познато?
Тако је и са овим текстом. Нема у њему никаквог дијалога, већ је све монолог Врховног Жутника (како лепо рече Никола Танасић) - односно његових страних господара и налогодаваца, од амбасадора до заменика помоћника секретара. Свака реч је опште место атлантске пропаганде којом се Србија засипа још од 1999 - далеко дуже, више и убитачније него бомбама и осиромашеним ураном. Свако слово капље презиром према народу којем је учињена стравична неправда, коју Он жели да прогласи за правду у име признавања реалности.
Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.Тако збори Vuchych, праћен громким аплаузом другосрбијанског квислиншког култа, невладника, и изасланика Империје.
Шта смо то „одавно изгубили“? И ко то забија главу у какав песак, кад Србију већ ево 17 година свакодневно квислинзи и медији не „суочавају“ са тобожњом стварношћу (створеном камом и камером) да је геноцидни агресор на сопственој земљи и да јој нема спаса док не нестане? Да Срби морају да престану да буду Срби како би постали људи по ЕУропској мери?
Цитира онда Шимона Переса и палестинско-изралески сукоб као пример саможртвовања за мир. Кад си толико пута разговарао са Пересом, Vuchychy, упита ли га кад шта би од тих преговора и тог мира?Kad je dete narkoman,ne prihvatate realnost.Menjate je.Inače bi agama šetali opanke,NDH bila u Sremu.Toliko o prihvatanju kosovske realnosti— Sinisa Kovacevic (@SinisaKovacevi6) July 29, 2017
Јер ево, баш ове недеље Палестинци и Израелци се потукоше око џамије у Јерусалиму. Значи, све трче да дијалогом и одсуством сукоба реше свој нерешиви проблем засвагда и „отворе луке мира на целом Медитерану,“ како Перес наводно рече Vuchychy.
Узима онда у уста спортисте, вели да ће одрицањем од својих митова Србија почети да побеђује као ватерполисти и кошаркаши. Само што то рече, ватерполисти изгубе од Хрвата на светском првенству - после не знам колико година неприкосновеног злата. Па сад ви гледајте колико то што Он говори има везе са животом.
Каже, неће он да позива на рат како би народ учио географију. Какав рат? Ко то данас призива рат - осим Шиптара? Чак и њихови западни спонзори ћуте, јер немају чиме да ратују, нити могу да се сложе како ће и где ће.
Уосталом, би рат 1999 и шта? Је ли то можда НАТО победио војску тадашње Југославије, тенковима ушао у Београд и издиктирао безусловну капитулацију? Или је, можда, агресорска алијанса, после потпуног неуспеха да војно порази земљу на папиру далеко слабију од себе, на превару „дијалогом“ отворила себи пут на Косово - а годину и кусур касније, првом обојеном револуцијом, и у Београд? Која је верзија историје стварна, а која не?
За рат није потребно двоје, само неко ко се оружја није унапред одрекао.Плаше вас ратом, да би вас у миру мирно "убијали"..— Стефан Високи (@Stefan_Visoki) July 29, 2017
И ту долазимо до још једног питања које Vuchych не поставља у свом монологу: да ли се рат мора избећи по сваку цену? Као, мора се мислити о будућности деце. Добро, али зашто се онда у демократски реформисаној Србији сваке године абортира више деце него што је Срба изгинуло у ратовима деведесетих? О чему онда причамо?
Одрицање од Косова није физичко убијање Српства (мада, шта су оних четврт милиона отуд истераних, Марсовци?) али јесте убијање у појам, обесмишљавање самог српског постојања. Није тај комад земље занимљив душманима због рудних богатстава, већ зато што је Косово срце и душа Српства било давно пре него што је настала Република Србија.
Ако Vuchych не предлаже одрицање од Косова, шта онда предлаже? Неће да каже отворено, али сваком реченицом наговештава. Каже, решење „ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.“ Обратите пажњу на једну малу али изузетно битну реч: „свих“. Значи, неких? Којих? Каквих?
О томе какве је све интересе, националне и државне, Vuchych досад жртвовао у име додворавања Западу, већ је писао Александар Павић; обавезно прочитајте његов текст, немам шта да му додам или одузмем..
Свачега нечега можемо да се одрекнемо у име опстанка нације, али срца и душе не можемо и не смемо. Јер без тога, све што преостаје постаје бесмислено.Председник се "не плаши никога и нипошто неће одустати од својих циљева".— Никола Танасић (@nikolatanasic) July 28, 2017
Чак и ако му у дијалогу изнесу убедљиве аргументе против њих?!
У први мах ми није било јасно зашто Vuchych отвара питање Косова - окупираног, етнички очишћеног, противправно отуђеног али никада „изгубљеног“ - баш сада, кад нема апсолутно никакве потребе. Мислим да знам. Паника да се ово питање отвори и једном заувек реши предајом је резултат паничног страха, а не тобожње жеље за бољом будућношту Србије и српске деце. Страха, јер се атлантистички систем (на чијем олтару је 1991 ритуално жртвована Југославија) сваким даном све више урушава, и постаје све јасније да су самопроглашени „крај историје“ и мултикултурална либерална демократија отприлике онолико неизбежни колико ономад тријумф марксистичког научног социјализма.
Веровање у атлантизам данас је попут убеђења да ће Велики Немачки Рајх трајати хиљаду година у месецима после Стаљинграда: порицање реалности.
субота, 14. јануар 2017.
Возови пролазе
Французи су мало збуњени: прво хапсе Рамуша, онда га условно пуштају док не одлуче шта ће с њим. Оно јесте да макар мало више поштују сопствене и међународне прописе од Словеније, која је Харадинаја ономад пустила после пар телефонских позива из Берлина и Вашингтона, али што су га уопште хапсили, онда? Или је можда цела прича доказ да амерички бефел није више неприкосновен, и да се све карте отварају доласком нове управе у Вашингтон...
Можда је зато Vuchych одлучио да према Митровици пусти воз, са све Ђурићем. Није квислинзима у Београду сметало што Шиптари руше манастире, цркве, гробља (у ствари, све српско на шта наиђу) још од почетка окупације - али сад одједном ките возове иконама. Нашли негде клицу храбрости, шта ли? Империја апелује на суздржаност и конструктивну нормализацију - у преводу, немојте да дирате кулу од карата коју смо мукотрпно и од ваше крви и земље саградили! - али то све мање звучи као претња а све више као молба. Или можда блеф „да се Власи не досете.“
У Сарајеву, онемоћали вицекраљ пореди РС са НДХ - знајући врло добро да се 10. април и те како празнује свуда где вијори шаховница. А о 1. марту ни речи. НАТО вели „не смете.“ Бања Лука одговара „а ко сте ви да нам забраните?“ И би трећи пук, и пуче зора. А душмани само шкргућу зубима, јер се још једном показало да немају моћ да својом вољом намећу стварност. Нису је никад ни имали, само су се добро претварали.
Кад је већ о гаулајтерима реч, и Скот (никакав „Скат,“ мада јесте спроводио фекалну политику) и Морин одлазе кући. Јесте да су технички професионалне дипломате, али су и они опозвани скупа са политичким прирепцима, јер је нови председник наредио чистке. Од министарства иностраних дела у Магленом Дну, до Пентагона преко реке, и свега између. Вели, хоће да „исуши мочвару“ у којој се за ових 25 година накупило превише крокодила. Нек' му је са срећом...
А ако су Загреб, Сарајево, Приштина и Подгорица мало нервозни због оваквог развоја догађаја... па шта? Знају добро за шта су криви. Само немојте мислити да ће седети докони док им се измиче тло под ногама; гледаће да се што пре удворе Императору Поморанџи (како на њега гледају, с правом или не).
До Београда и Бања Луке је да имају стратегију односа са пост-мочварном Америком (а не Атлантском Империјом, која све више постоји само у болесној машти угрожене олигархије). При чему воз није стратегија, већ у најбољем случају тактика.
Можда је зато Vuchych одлучио да према Митровици пусти воз, са све Ђурићем. Није квислинзима у Београду сметало што Шиптари руше манастире, цркве, гробља (у ствари, све српско на шта наиђу) још од почетка окупације - али сад одједном ките возове иконама. Нашли негде клицу храбрости, шта ли? Империја апелује на суздржаност и конструктивну нормализацију - у преводу, немојте да дирате кулу од карата коју смо мукотрпно и од ваше крви и земље саградили! - али то све мање звучи као претња а све више као молба. Или можда блеф „да се Власи не досете.“
У Сарајеву, онемоћали вицекраљ пореди РС са НДХ - знајући врло добро да се 10. април и те како празнује свуда где вијори шаховница. А о 1. марту ни речи. НАТО вели „не смете.“ Бања Лука одговара „а ко сте ви да нам забраните?“ И би трећи пук, и пуче зора. А душмани само шкргућу зубима, јер се још једном показало да немају моћ да својом вољом намећу стварност. Нису је никад ни имали, само су се добро претварали.
Кад је већ о гаулајтерима реч, и Скот (никакав „Скат,“ мада јесте спроводио фекалну политику) и Морин одлазе кући. Јесте да су технички професионалне дипломате, али су и они опозвани скупа са политичким прирепцима, јер је нови председник наредио чистке. Од министарства иностраних дела у Магленом Дну, до Пентагона преко реке, и свега између. Вели, хоће да „исуши мочвару“ у којој се за ових 25 година накупило превише крокодила. Нек' му је са срећом...
А ако су Загреб, Сарајево, Приштина и Подгорица мало нервозни због оваквог развоја догађаја... па шта? Знају добро за шта су криви. Само немојте мислити да ће седети докони док им се измиче тло под ногама; гледаће да се што пре удворе Императору Поморанџи (како на њега гледају, с правом или не).
До Београда и Бања Луке је да имају стратегију односа са пост-мочварном Америком (а не Атлантском Империјом, која све више постоји само у болесној машти угрожене олигархије). При чему воз није стратегија, већ у најбољем случају тактика.
четвртак, 30. јун 2016.
Порази, победе и завети
Опште је место савремене српске историје и политике да је на Косову јуна 1389. „изгубљено царство“, и да се малена Србија намерила на велике Турке - уместо да се паметно покори „азијским интеграцијама“, шталивећ - и пропала, да пет векова не устане.
Само, је ли било баш тако?
Знамо шта је опевао народни певач, али шта бележи историја - колико год касније „дотеривана“?
Бележи да су се Турци повукли. Да им је први и једини пут у боју погинуо султан. Вајни европски крсташи су онда напали ослабљене Османлије, али их је код Никопоља 1396. просто збрисао јаничарски јуриш. Када су Тамерланови Татари 1402. разбили Бајазитову ордију под Анкаром, преживели су само оклопници на десном крилу, под командом Стефана Лазаревића. Он је потом оживео српску државу као деспотовину. Тек 1459. Турци освајају Србију - седамдесет година после Косова! - у походу који је почео заузећем Цариграда. А и тада је османска стихија заустављена под Стефановим белим градом...
Дакле, Турцима је био потребан цео један људски век да се опораве од Косова. Можда то није искључиво заслуга Срба, али јесте великим делом. Исто као што, када је Хитлерову хорду победио понајвише Совјетски савез, сигурно није одмогло што су нацисти због Југославије и Грчке померили „Барбаросу“ с 15. маја на 22. јуни.
Поред ових физичких последица, Косово има и духовну димензију, још већу и важнију. Наиме, тај бој је био Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ.
Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма, поробљени али не покорени. И захваљујући њему су васкрсавали - прво 1804, па 1815, а онда век касније, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке бедне ништарије, чизмолисци убеђени да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара?
Аустрија је својевремено бирала Видовдан да симболично понижава Србе, од Тајне конвенције 1881. до Фердинандове посете Сарајеву 1914. Туђманова Хрватска је 1990. на Видовдан избацила Србе из устава. Ђинђићев квислиншки режим - који у поређењу са Тадићевим, а камоли овим данашњим, изгледа малтене родољубиво - управо је на Видовдан изручио Милошевића агресорима и окупаторима.
И где је данас Аустрија? Нестала, великим делом због фрустриране опсесије Србима. Ђинђића су ликвидирали његови господари, по свему судећи када је хтео да се иоле осамостали. Узалуд је Хрватима што су испунили Павелићев сан и вратили се под аустро-немачки скут; нема дана а да не живе фрустрацију и опсесију народом којем су направљени као антитеза. Узалуд је и Атлантској Империји што је убила Милошевића - јер је прави циљ био да нас поробе, а у томе још нису успели (мада се тако чини).
Могли бисмо извући нека наравоученија из свега тога, кад бисмо само застали да размислимо. Зато нас свакодневно зомбирају што медији у служби Империје, што њен „потрчко и послушник“. Да се не досетимо.
Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на то зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову. Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.
(првобитно објављено 27. јуна 2015.)
Само, је ли било баш тако?
Знамо шта је опевао народни певач, али шта бележи историја - колико год касније „дотеривана“?
Бележи да су се Турци повукли. Да им је први и једини пут у боју погинуо султан. Вајни европски крсташи су онда напали ослабљене Османлије, али их је код Никопоља 1396. просто збрисао јаничарски јуриш. Када су Тамерланови Татари 1402. разбили Бајазитову ордију под Анкаром, преживели су само оклопници на десном крилу, под командом Стефана Лазаревића. Он је потом оживео српску државу као деспотовину. Тек 1459. Турци освајају Србију - седамдесет година после Косова! - у походу који је почео заузећем Цариграда. А и тада је османска стихија заустављена под Стефановим белим градом...
Дакле, Турцима је био потребан цео један људски век да се опораве од Косова. Можда то није искључиво заслуга Срба, али јесте великим делом. Исто као што, када је Хитлерову хорду победио понајвише Совјетски савез, сигурно није одмогло што су нацисти због Југославије и Грчке померили „Барбаросу“ с 15. маја на 22. јуни.
Поред ових физичких последица, Косово има и духовну димензију, још већу и важнију. Наиме, тај бој је био Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ.
Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма, поробљени али не покорени. И захваљујући њему су васкрсавали - прво 1804, па 1815, а онда век касније, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке бедне ништарије, чизмолисци убеђени да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара?
Аустрија је својевремено бирала Видовдан да симболично понижава Србе, од Тајне конвенције 1881. до Фердинандове посете Сарајеву 1914. Туђманова Хрватска је 1990. на Видовдан избацила Србе из устава. Ђинђићев квислиншки режим - који у поређењу са Тадићевим, а камоли овим данашњим, изгледа малтене родољубиво - управо је на Видовдан изручио Милошевића агресорима и окупаторима.
И где је данас Аустрија? Нестала, великим делом због фрустриране опсесије Србима. Ђинђића су ликвидирали његови господари, по свему судећи када је хтео да се иоле осамостали. Узалуд је Хрватима што су испунили Павелићев сан и вратили се под аустро-немачки скут; нема дана а да не живе фрустрацију и опсесију народом којем су направљени као антитеза. Узалуд је и Атлантској Империји што је убила Милошевића - јер је прави циљ био да нас поробе, а у томе још нису успели (мада се тако чини).
Могли бисмо извући нека наравоученија из свега тога, кад бисмо само застали да размислимо. Зато нас свакодневно зомбирају што медији у служби Империје, што њен „потрчко и послушник“. Да се не досетимо.
Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на то зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову. Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.
(првобитно објављено 27. јуна 2015.)
недеља, 27. март 2016.
Истинско историјско „не“
Има пет година да сам писао о суштини 27. марта у српској историји, као аргумент против апологета подаништва. Медијско програмирање до те мере је моћно да и данас слушам исте одговоре, као да се нико и не труди да прочита текст већ аутоматски посеже за упакованом причом.
Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:
Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:
„нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.“Просто говорећи, они који би да се „приклоне јачем“ (тренутно, земаљски) из наше историје научили су само погрешне лекције.
Или да опет цитирам Танасића:Продолжаем прямую трансляцию в #Periscope с митинга против НАТО в Белграде https://t.co/V9ZM5aJ2cj pic.twitter.com/Nghvp7yPL7— RT на русском (@RT_russian) March 27, 2016
„Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.“Боље мртав, него злотвор. Боље гроб, него роб. Јер Бог Правде све види и све зна, и Његов суд ће доћи.
Пријавите се на:
Постови (Atom)