Смертоносные плоды Империи

(в оригинале: Empire's Murderous Fruits, Antiwar.com, август 23, 2014; перевод Е.Г.)

Хаос, война и смерть

Ранее, на этой неделе, джихадисты принадлежащие к Исламскому государству - самопровозглашенному халифату в восточной Сирии и северном Ираке - ритуально обезглавили американского журналиста Джеймса Фоли, взятого ими в плен в прошлом году. Конечно же, они выставили ужасные кадры казни в интернете. ИГ с большими энтузиазмом использует социальные сети для проповеди джихада, не находя в этом никакой иронии.

Одичавшие друзья Империи

По некоторым данным, палач Фоли - "британец", точнее, гражданин Великобритании уехавший в Сирии поучаствовать в джихаде. А почему бы и нет? Ведь британское правительство вместе с США поддерживало сирийских "повстанцев", которые в конце концов стали ИГИЛом (Исламским государством Ирака и Леванта) и даже присылали им оружие. Все это должно было быть предлогом для еще одной "маленькой, зловредной войнушки", но все сорвалось в прошлом сентябре. Теперь, эти джихадисты, которых однажды рекламировали как "бойцов за свободу, демократию и права человека" обезглавливают журналистов, вырезают христианских детей и нанизывают головы своих на колы.

Это уже не первый раз когда Империя* находится в сговоре с убийцами и террористами. Главные политики Вашингтона прославляли Армию освобождения Косова (АОК) в ее борьбе "за права человека и американские ценности". А один политик, сенатор Джон Маккейн хвалил АОК и ИГИЛ. Так называемая "Республика Косово", находящаяся под контролем АОК даже помогала Империи "обучать" сирийских джихадистов в 2012 году. Может быть это и является объяснением, почему столько албанцев из Косово в наши дни убивают и погибают в Сирии и Ираке.

Конечно, имперские СМИ доказывают, что албанцы "возмущены" тем, что один из их соплеменников рубит людям головы. Но почему им этим возмущаться, ведь АОК не стеснялось рубить головы сербам и совершать другие зверства в 1998-1999 годах. Во время Боснийского конфликта, джихадисты часто обезглавливали своих противников, но сценарий СМИ по которому "добрые мусульмане" воевали со "злыми сербами" скрывал этот неудобный факт. Даже сейчас, Империя покрывает АОК.

Теперь, Имперские чиновники говорят, что ИГИЛ представляет большую опасность чем Аль-каида и требуют не просто нового вторжения в Ирак, но и вторжения в Сирию! Это "гамбит рыцаря на белом коне": сначала создается проблема, потом, "рыцарь" прискакивает и "решает" ее, срывая аплодисменты и восхищение. На самом деле, этот гамбит никогда не срабатывает, а его неудача оставляет за собой бесчисленные трупы.

„Шарли“, лицемери и топуз

Прошло је ево седам дана од масакра француских карикатуриста, наводно због „вређања ислама“. У складу са оном народном „не пада снег да покрије брег“, хајде да видимо каква нам сазнања о Западу (и о себи) нуде реакције на терористичко убиство редакције Шарли Ебдо.

Саме новине су трагедију искористиле за самопромоцију - док су донедавно кубурили са тиражом од највише триста хиљада, најновији број (са карикатуром Мухамеда на насловници, дабоме) штампан је у три милиона примерака и брзо распродат. Али преживели новинари запањили би свет дубином своје незахвалности - када би свет уопше могао да се било чиме изненади ових дана. Наиме, редакција Шарли Ебдо е на подршку милиона Европљана реаговала презиром и увредама. Шта ће им, веле, саучешће десничара, „смрдљивих клерикалиста“ или чега већ. Тако су се понели и према учесницима марша солидарности у Паризу у недељу - њих између милион и три милиона, зависно од процене.

(via The Independent)

Иначе, требало је да поверујемо како су на челу тог марша били председници и премијери ЕУропских, НАТО и њима наклоњених држава - али онда су се појавиле фотографије (нпр. овде) на којима се види да је то била пажљиво организована фото-операција, далеко од „стоке једне грдне“ (речима везира Селима из Горског вијенца) којом владају.

Занимљиво је колико се људи - и то не само на Истоку, већ и на самом Западу - присетило напада на РТС у априлу 1999. Нажалост, као део програма преумљавања који је претходио Жутом Октобру, али се наставља од тада, сама Србија је углавном прихватила гнусну лаж да су за покољ у Абердаревој криви српска власт и директор РТС, а не НАТО.

Упркос томе, политичко-медијски естаблишмент је успео да усмери емоције (мисли одавно више и нема) становништва кроз кампању на Твитеру. То је иначе сурогат за активизам ових дана: врхунац посвећености неком циљу је да се о њему „цвркуће“ како званичко правоверје прописује. Елем, западна јавност је хорски зацвркутала „Ја сам Шарли“ (#JeSuisCharlie), тобоже у знак подршке „слободи говора“. Чак и када је тај исти Шарли с презиром одбацио њихову солидарност. И када је француска држава почела да штити „слободу говора“ тако што је похапсила више од 50 људи за вербални деликт...

За причу о неком тобожњем рату Запада и ислама немам стрпљења. То нека причају народу који није преживео Босну или Косово, који на сопственој кожи није осетио тридесет-петогодишњу спрегу Збигњева и џихада. Који није и превише упознао што стварни ислам, што стварни Запад.

Слобода говора у ЕУропској Србији већ одавно не постоји. Постоји само тиранија активиста за „људска права“ и „независних новинара“ - који мисле да слобода говора значи да они могу да раде шта хоће, а нико други не сме ништа. За њих је идеја одговорности за изречено и написано (а камоли учињено) мислена именица, застарела флоскула превазиђеног моралног поретка. У врлом новом свету њихових империјалних господара важе нека другачија правила, нама познатија као закон топуза.

Но добро. Немам илузија да ће се сетити како је прошао „тешки топуз азијатски“, који се некада исто сматрао неприкосновеним господаром Србаља. Али нико не може побећи од судбине. Ни ми, ни они, ни Запад.

Дивљаци

„Пролеће у Приштини:
Нестало нам је жена (за силовање)“

Јуче, док су Православни широм света славили рождество Спаситеља, група маскираних нападача упала је у канцеларије сатиричног магазина Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) и убила десет чланова редакције - намерно тражећи главног уредника и четворицу карикатуриста. Француска полиција вели да се ради о француским држављанима алжирског порекла. Мотив је наизглед јасан: Шарли Ебдо је годинама на насловној страници објављивао карикатуре које су „вређале ислам и пророка Мухамеда“, а убице су током напада викали „Алаху акбар“. У нападу су убијена и два француска полицајца, од којих се један (наводно) звао Ахмед...

Како то обично бива, овај чин тероризма сви су похитали да уклопе у своју причу. Неки веле да је то „лажна застава“ француских националиста како би се за све француске недаће окривили муслимански имигранти. Други, пак, веле да је тероризам у срцу Париза знак да је ислам превршио меру и да је потребан рат против џихадиста. Званична прича је да су за напад одговорни „заведени“ муслимани које је узнемирио „провокативни“ часопис - јер је ислам „религија мира“ која никоме не би учинила нажао. А сигурно има и оних који сматрају да је масакрирање карикатуриста - као и паљевина Шарли Ебдо 2011. године - сасвим оправдано, пошто су „вређали Пророка“.

„Опроштај Срба од Косова:
 Растанак... је као мало умирање“

Шарли Ебдо је без икакве сумње магазин заснован на вређању које се представља као хумор. Својевремено су једнако пљували Србе (погледајте доле) као што су потом вређали муслимане. Видео сам фотографију на којој се једном њиховом издању (са анти-муслиманском насловницом) слатко смеје гнусни мрзитељ свега пристојног, Бернар Анри-Леви. Али то не значи да су заслужили да их овако побију.

Ти исти Западњаци (и њима склони квислиншки култисти) који сада крше руке над судбином Шарли Ебдо сматрају да је сасвим нормално, чак и пожељно, да џихадисти секу главе Србима, Русима, хришћанима по Блиском истоку, „непоћудним“ муслиманима у Сирији, Либији, Египту, Ираку, итд. Али када то ураде њима, онда је грех и злочин. Класична илустрација принципа „ко ће кога“. У њиховој Причи (намерно са великим П, јер је реч о илузији стварности која стварност пориче) Срби и остали „обележени негативци“, „нељуди“ и „подљуди“ (како се изразио њихов демократски демократа, пучистички премијер кијевске хунте Јацењук) немају никаква права, па ни на живот - док су они сами изузети од сваке одговорности, па и за убиство. А према муслиманима се одређују како-кад, односно како кога убију.

Нећу и не могу да пишем „ја сам Шарли“ (оно #JeSuisCharlie, на Твитеру), али не зато што ми није жао француских карикатуриста, него зато што ми смета лицемерје. Јер нисам пљувач, нихилиста и морални релативиста којем убиство смета када страдавају „моји“, а кад страдавају „други“ онда је добро и пожељно. Јер тако размишљају дивљаци - било да се куну у Мухамеда или Ујка Сема - а не цивилизовани људи, који верују у Бога и придржавају се Његових заповести и закона.

Србима се свашта може замерити - између осталог и то што сопствене мртве не поштујемо, а непријатеље величамо - али нико од нас није узео пушку или бомбу и напао Шарли Ебдо поводом гореспоменутих карикатура. И добро је што није. Значи да, колико год се наши непријатељи трудили да нас озвере како би постали сличнији њима, још нисмо подивљали.

РТС и „Косовијански“ самоубица

Данашња вест РТС да је за крвави напад у Багдаду 25. марта био одговоран први „балкански“ бомбаш-самоубица некако је успела да понуди много више питања него одговора.

С једне стране, сазнали смо да се џихадиста зове Блерим Хета, и да му је ратно име било „Абу Хабаб ел-Косови“. За овај други податак наводи се извор - Исламска држава Ирака и Шама, познатија под енглеском скраћеницом ISIL. Али не спомиње се откуд РТС информације о закључку ирачких истражитеља.

са странице РТС

Када цитирају речи Ремзија Хете, Блеримовог оца, није јасно да ли је он ту изјаву дао РТС, или неком другом. „Ми смо породица која дели европске вредности, а не екстремисти“ пре звучи као изјава за неку западну агенцију. Али ко ће знати.

Наводи се да је Хета пре поласка у џихад „слушао предавања“ Шефћета Краснићија и „Бекира Халимија еид Омера“, али се не каже ко су ти људи. Минут-два на Гуглу открива да се ради о вехабијским проповедницима; па зашто се онда то прећуткује?

А најважнији детаљ из Хетине биографије - то да је био запослен у америчкој бази Бондстил - спомиње се само у пролазу, без објашњења и додатних података. Кад је радио, и шта? Да ли је дао отказ или је био отпуштен, и какву је улогу у томе имао вехабизам? О томе ни речи, а итекако је значајно и занимљиво.

Али важно је да РТС без пардона говори како се „Косовске власти“ (?!) још нису изјасниле о овом случају. Кад већ није способан да ради новинарски посао, јадни сервис ЕУропске Жутије бар може да призна самопроглашену државу Тачиистан.

Лондон

Њујорк, Вашингтон, Мадрид, Лондон... џихад наставља да корача својим крвавим путем. Јутрошњи снимци су ме подсјетили и на Сарајево, негдје 1992. Не вјерују људи шта им се дешава. Само неко ко је већ прошао кроз сличан ужас може да одржи присуство ума пред оваквим призорима.

Док се питам да ли су моји први рођаци - који живе у предграћу Лондона - живи и здрави, чујем свакакве приче о реакцијама људи у Босни, Србији. Шок, дабоме, али и одређена сталоженост људи који су кроз нешто слично већ прошли. Ту и тамо, озлојеђенима због десет и више година британске србофобије, некима и није жао.

Немојте, људи, тако. Јасно ми је кад се реагује по принципу: „Ето и вама злотворима мало властитог зулума“, али то није поштено према сиротим људима који изгибоше. Да се нешто десило Тонију Блеру, па бих још рекао: „чудни су путеви Господњи, а правда Његова стиже свакога“. Али не знам да је било коме ко је у прољеће 1999. бомбардовао Србију или гледао дивљање УЧК по Косову зафалила длака с главе. А и да јесте, не на овај начин. Никако овако.

Уосталом, то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом (чиме се тек пред 11. септембар хвалисао Збигњев Бжежински) није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету. Да ли то самопроглашени глобални хегемон користи џихадисте као оружје против потенцијалне конкуренције, како тврди Збиг, или џихад користи империју да оствари своје мегаломанске циљеве, то баш није сасвим јасно. Али је јасно да су ту Балкан и поготово Срби само кусур. Послије 11. септембра је постојало убјеђење да ће Американци да схвате своју грешку и право лице неких групација које су подржавали. Па ето нису - него им је требало четири године да се врате на Клинтонову политику, сад кроз обријаног Николаса Бернса. Мислећи, ваљда, да га глупи домороци неће препознати без бркова?

Саосјећати са жртвама џихада у Лондону не значи подржавати Блера, Клинтона или Буша, већ пружити људима чији су властодршци починили злочин над нама једну основну мјеру људскости. Може онда да се каже и „Џабе смо вам говорили“ или „Можда вам је сад јасно с ким имате посла...“ Али никад не смије да нам буде драго што неко други овако страда. Управо та лакоћа мржње и одсуство људскости - производ модерног доба - објашњавају зашто је данас на западу тако лако бити србофоб.