Српско пролеће

Сваке године на овај дан сећамо се „хуманитарних“ бомби НАТО. Ове године, тужна годишњица је мало другачија: светски поредак који је тада успостављен на рушевинама СРЈ и гробовима српске деце озбиљно је пољуљан сукобом око Украјине.

Сумњам да ико од вас верује да се ради о „ничим изазваној агресији Русије“ на невину Украјину у којој апсолутно нема нациста која никоме није хтела да науди, а поготово не злим сепаратистима Донбаса, којима нипошто нису спремали „Олују.“

Оно јесте да тако вели западна пропаганда, она иста што је сатанизовала Србе деведесетих - и никад није престала. Рачунам да ви који ово читате не верујете у те приче. Ако грешим, извол'те па у „украјинску легију“, чујем да плаћају оних фамозних триста евра. Ко преживи.

Синоћ је неко у Москви на зграду америчке амбасаде пројектовао речи „Нећемо заборавити, нећемо опростити, нећемо дозволити да се понови.“

Зли језици ће рећи да Руси то раде тек сада, како би оправдали своју „окупацију“ Украјине. Не могу а да не лажу. Превиђају да се Русија солидарисала са Србима и прошле године, давно пре ескалације рата у Донбасу (који се води од 2014, да будемо искрени). И сваке године пре тога, чак и чешће од мене. Док је превише Срба јурило „ЕУропску“ будућност коју су душмани обећали лаковернима после Жутог Октобра.

Сећам се тог марта као да је био данас. И дуге, мукотрпне борбе за истину и правду за протекле 23 године, где је шачица нас покушала да Запад убеди да је згрешио и да би и њима и нама било боље да се покају и промене политику.

Нисмо успели. 

Сада нада да ћемо вратити Косово и исправити неправде деведесетих - а можда, ако буде среће и памети, и оне претходних деценија - долази са истока. Ако има кога да је препозна. 

Мика Пензија против Мићуновић Вука, или Његош у служби демонског месије

„Па им поче демонски месија  

лажне вјере пружат посластице.  

Бог вас клео, погани изроди,  

што ће турска вјера међу нама?  

Куда ћете с клетвом прађедовском?“

(Петар II Петровић Његош, Горски вијенац)

Мајкл Пенс (Mike Pence), иначе велики везир Атлантске Империје, држао је ваз данас у Подгорици окупљенијем „западнобалканцима“ - пошто је, је ли, ријеч „Југославија“ најстрожије забрањена, а могли би и Шиптари да се увриједе.

Иначе, то је био скуп земаља тзв. Јадранске Повеље, коју су 2003. основали Хрватска и Албанија, као поносни баштиници традиције Вафен-СС и претенденти на улазак у НАТО (примљени су 1. априла 2009). Ове године је састанак вазала Империје пао на Светог Илију, и то баш у атару Ђукан-ефендије, доживотог владара Милогорског Монтенегра.

Па им вели Пензија Михајло, цитирајућ' Мићуновић Вука:
„У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци!“
(најозбиљније; ко дивани енглески може да провери овде.)

Е свашта сам чуо за ових четрес' година под капом небеском, али да велики везир Империје цитира Горски вијенац скупу острашћених српских душмана... ето вам ненамјерне ироније дана, доказа да живимо у свијету апсурда и бесмисла.

Свачега се још Пенс налупетао. Бива, западнобалканцима су НАТО и Америка дали прилику да „ријеше дојучерашње спорове и народе разних вјера и историја окупе у потрази за заједничким добром.“ Тако је говорио и Броз давне 1945, па то што је он тако окупио тај исти НАТО и Америка разокупише - и окупираше - педесет година касније. 

Нахвали Пенс и допринос западнобалканаца борби против пошасти „радикалног исламског тероризма,“ што код куће што у Авганистану и још којекуда. Не знајући, шта ли, да пред њим сједе савезници тих истих радикалних исламиста (БиХ, Албанија, Косовија) које је управо његова земља годинама помагала - и наставља да помаже - бомбама и пропагандом. Оно, рече и остаде жив.

Да све буде још црње, међ' велможама који су дошли да чују овај ваз нашла се и Брнабић-ханума, јер је Србистан у том „натојунгенд“ клубу однекуд у статусу посматрача. Исти статус има и „неовисна држава Косова“, коју ваљда кочи само то што је Olyksandr Vuchych, Najveći Sin Regiona, још није званично признао (ал' само што није!).

Ни писка се од ње на све ово није чуло, дабоме. Никога се не нађе да у Подгорици, на Светог Илију, чаушу Империје на цитат из Горског вијенца узврати другим ријечима Вука Мићуновића, упућених охолом Хамза-капетану:

„Какво Влаше, крмска потурице!  

Ђе издајник бољи од витеза?  

Какву сабљу кажеш и Косово?  

Да л' на њему заједно не бјесмо,  

па ја рва и тада и сада?  

Ти издао пријед и послијед,  

обрљао образ пред свијетом,  

похулио вјеру прађедовску,  

заробио себе у туђина!  

Што се хвалиш градом и господством -  

сви градови што су до нас турски,  

јесам ли их опсуо мраморјем,  

те нијесу за људе градови  

но тавнице за невољне сужње?  

Бич сам божји ја сплетен за тебе,  

да се стављаш што си урадио!“

Макни се, Душко! или НАТО добродошлица Милогорцима

Слика говори хиљаду речи, па ћемо почети од ње.

Did Trump just shove another NATO leader to be in the front of the group? pic.twitter.com/bL1r2auELd

— Steve Kopack (@SteveKopack) May 25, 2017

Требало је новинарима нешто времена да идентификују „НАТО лидера“ којег је Император онако спортски склонио себи с пута. Зашто? Зато што се испоставило да је новинар отпорашког CNBC погрешио.

Пошто Милогорија технички још није чланица НАТО, њен премијер Душко Марковић није „један од лидера“ алијансе, већ само неко ко се прогурао где му није место. После је новинарима објашњавао како се није увредио, како је све било по протоколу и како му је, ваљда, част што га је помиловао Император...

На самиту Ловачког друштва председник Прерије Слон је изгазио председника Горе Сокола.
Соко се захвалио,каже никад га леђа нису мање бољела.

— Зека (@medinkum) May 26, 2017

Питате како је Слону пошло за руком да згази Сокола?
Тај одавно више не лети, него гамиже наоколо са Змијом и њеним друштвом...

— Зека (@medinkum) May 26, 2017

Што би рек'о наш народ, тражили сте, гледајте.

Поводом одлуке сената САД да се Милогорија прими у НАТО

А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
(Горски Вијенац)

Истинско историјско „не“

Има пет година да сам писао о суштини 27. марта у српској историји, као аргумент против апологета подаништва. Медијско програмирање до те мере је моћно да и данас слушам исте одговоре, као да се нико и не труди да прочита текст већ аутоматски посеже за упакованом причом.

Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:

„нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.“

Просто говорећи, они који би да се „приклоне јачем“ (тренутно, земаљски) из наше историје научили су само погрешне лекције.

Продолжаем прямую трансляцию в #Periscope с митинга против НАТО в Белграде https://t.co/V9ZM5aJ2cj pic.twitter.com/Nghvp7yPL7

— RT на русском (@RT_russian) March 27, 2016

Или да опет цитирам Танасића:

„Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.“

Боље мртав, него злотвор. Боље гроб, него роб. Јер Бог Правде све види и све зна, и Његов суд ће доћи.

16 година у 10 слика

24.3.1999 - 23.3.2015

Дан када се све променило

У раним вечерњим сатима 24. марта 1999. године, Сједињене Америчке Државе и њихови вазали окупљени у војни савез НАТО почели су агресију на Савезну Републику Југославију.

Београд, 1999-03-24

Операција „Савезничка Сила“ (не „Милосрдни Анђео“) није имала одобрење УН и представљала је отворено кршење како повеље НАТО, тако и устава САД. Западни медији, дабоме, то нису ни споменули, већ су верно преносили пропаганду НАТО како „војна акција“ има за циљ да наметне „мировни план“ из Рамбујеа - срамотни ултиматум какав историја последњи пут бележи у јулу 1914, и тада упућен Србији. Тек неколико дана касније, када је постало јасно да се Београд неће предати после прве бомбе, променили су причу у заустављање „хуманитарне катастрофе“, коју су касније прогласили за „геноцид“.

Седамдесет и осам дана трајао је напад. Бомбама и ракетама из ваздуха придружио се копнени напад из Албаније, али без успеха. У Албанију су послати и хеликоптери „Апач“, али никада нису полетели. Званично, због „несрећа“ са далеководима. Незванично, због успешне акције југословенске авијације.

Сличне проблеме агресор је имао и са пропагандним ратом, па су бомбардовали зграду РТС. Истину нису зауставили - пионири интернет новинарства наставили су да је шаљу у свет - али су покушали да је удаве у мору лажи. У томе им је помагала „слободна и независна“ штампа на Западу - толико слободна, независна и објективна да се после сазнало како је ЦИА имала надзорнике у редакцији Си-ен-ена, а дописник Би-би-сија постао је нови портпарол НАТО после пензионисања злогласног Џејмија Шеја.

Тешко је рећи, на први поглед, која је највећа лаж НАТО. Да ли прича о „агресији“ Србије на сопствену територију, или „геноциду“ над Шиптарима, оличеном у фантомском плану „Поткова“? Или је то, пак, прича о „победи“ НАТО, која је кумановско примирје једноставно представила као безусловну капитулацију и омогућила терористима да на окупираним Косову и Метохији раде шта им је воља?

Рат је, вреди се сетити, стао тек када је НАТО одустао од три кључна захтева из Рамбујеа - референдума о независном албанском Косову, НАТО окупацији покрајине, и праву НАТО да располаже целом територијом СРЈ. Уместо тога, руски изасланик Черномирдин и „неутрални“ Финац (у ствари агент НАТО, тада и касније) Ахтисари представили су компромис: УН ће гарантовати суверенитет СРЈ и Србије и надзирати НАТО окупацију Косова и Метохије, у којој ће учествовати и Русија. Убрзо се испоставило да је тај договор био тројански коњ; како га је Империја испоштовала, већ знамо. Могли смо, уосталом, да питамо Индијанце.

Оно што се ретко ко усуђује да каже данас, у ментално и физички окупираној Србији, је да је агресија НАТО била неправедна и противзаконита, све и да се НАТО током ње понашао анђеоски. А није. За 78 дана рата, НАТО је убио 2544 цивила (од тога 88 деце) и 1031 војника; ранио око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено. (извор) НАТО медији и данас говоре од „10.000 убијених албанских цивила“, насумичној бројци која никада није документована или доказана.

Овај злочин против мира утро је пут за лажне револуције, па онда крсташке ратове за демократију, па онда џихад за Империју... све у режији оних који су сами себе убедили да је историја готова, а да су они крунисани за господаре реалности и људских судбина.

И данас мисле да су победници. Југославија је укинута 2003, сметало им је чак и име. Од окупиране покрајине је 2008. проглашена „Независна Држава Косова“, коју данас Београд фактички признаје, а тражи се да то уради и формално. У Приштини је подигнут велики позлаћени споменик Билу Клинтону, императору „ослободиоцу“, а код Урошевца (преименованог у Феризај) огромна војна база Бондстил. Немачка војска поново може да ратује по свету, по први пут после 1945. А у Србији је уведена апсолутна диктатура квислиншког култа, који „чини све што може“ да земљу уништи и на сваки начин понизи.

Али у својој безграничној охолости, самозвани западни господари света превидели су нешто. Прва бомба бачена на Београд учинила је што деценија политичког и економског силовања није успела - разбила је илузије Русије о Западу. Август 2008. био је упозорење, али нису хтели да га чују. Септембар 2013 био је друго упозорење, али су се и на њега оглушили. Онда је дошао март 2014, и повратак историје.

Русија није заборавила. Русија није опростила. А нешто ми говори да је Запад тек почео да плаћа цену за све агресије, лажи, преврате, и погроме којима су тако „задужили“ свет.

(Исправка: напад НАТО почео је у раним вечерњим сатима. У Америци је тада било рано послеподне.)

Порука у крви

.. јер одавде нема назад

Време решава све недоумице. Нисмо знали хоће ли Николић одржати реч и оспорити изборну крађу - док јуче није положио заклетву пред Покраденом Скупштином. А шта „међународна заједница“ (тј. Империја и њене скутоноше) мисле о Торису сазнали смо већ данас.

Јутрос су војници КФОРа пуцали на српске цивиле на северу Космета, приликом још једног покушаја уклањања барикада. Извештаји говоре о 3-4 озбиљно повређене особе. КФОР, дабоме, тврди да је неколико њихових војника такође повређено, али не нуди никакве доказе. Исто, значи, као и прошлог септембра.

Да се подсетимо, барикаде су подигнуте у јулу прошле године, после покушаја НДК („независне државе Косова“) да заузме „границу“ са Србијом на тачкама Јариње и Брњак. Пошто жутократија није имала никакве намере да се томе супротстави - чак је својевремено слала жандаре да помогну КФОРу и Тачистанцима - Срби који живе на северу Космета мобилисали су се и покренули отпор окупаторима.

Четири општине на северу још су једина територија која не признаје власт НДК. У остатку окупиране покрајине, Срби су или протерани, или живе у концлогорима окруженим бодљикавом жицом и „чуварима“ НАТО, који су и заслужни за стварање Тачистана. Квислиншки култ у Београду је учинио све у својој моћи да преда, прода и изда Косово, али су им Срби са севера помрсили рачуне. На Сретењском референдуму у фебруару ове године поручили су да не признају жуте „договоре“ са НДК.

КФОР већ месецима покушава да за рачун Тачијевог режима уклони барикаде, правдајући то измишљеним правом на неограничену слободу кретања (која за Србе, дабоме, не важи). Наспрам њихових тенкова, сузавца и бојеве муниције је живи зид. Срби према окупаторима поступају хумано: јесенас су их хранили, а током зиме су чак пуштали КФОР да снабдева своје истурене положаје, када су окупаторски војници били у озбиљној опасности од заразе због нагомиланог ђубрета. Али су остали на барикадама; ни страшна зима није их поколебала.

Од данас, вели један од лидера Срба са севера, ни КФОР више неће моћи кроз барикаде. Кад се понашају као Тачијева војска, тако им и треба.

Некадашњи службеник УНМИКа, амерички дипломата Џерард Галучи, писао је пре пар недеља да Шиптаре не занимају никакви договори, они хоће само безусловну капитулацију Срба. Зато су и намерили да испровоцирају сукоб, како би НАТО онда одрадио посао за њих, баш као и 1999. Помоћ им у томе пружају квислиншки Срби, како на Космету тако и у Београду.

Шиптарски мотиви су јасни: хоће територију и органски мрзе Србе - и то не због неких фантомских „кршења људских права“ већ још од турског вакта. Ко не верује, нека чита конзуларне извештаје из 19. века, давно пре Милошевића и „српске хегемоније“. Али шта мотивише НАТО, тј. Империју, да им у томе помаже?

Неки ће рећи да је Империја жељна пријатељски расположених муслимана, што није нетачно.  Али и то зависи од потребе: муслиманска вера већине Шиптара помиње се када треба истаћи да они као воле Америку, али се не спомиње када се шиптарски џихадисти баве тероризмом. Не, биће да је позадина стварања НДК нешто сасвим друго, што са Шиптарима нема неке претеране везе.

Наиме, ко хоће да влада Балканом, мора да покори Србе. А како би Срби остали покорени - што је најблаже речено увек био велики изазов свима који су покушали - мора им се одузети идентитет. Срж тог идентитета је Косово - не толико сама територија, колико косовски завет и сећање на херојску битку против турских освајача. Не само да је то вековима мотивисало Србе да опстану и пруже отпор Турцима, већ се борба за српску државност започета 1804. није зауставила док у балканским ратовима пре сто година није ослобођено Косово. Све од тада, приоритет сваког освајача је био да Косово одвоји од Србије: од Аустро-Угарске у првом светском рату и Немачке у другом, преко Титославије, до ево сада америчке Империје. Шиптари су сваки пут били само извођач радова.

„Проблем“ је, дабоме, што увек остане Срба који пружају отпор. Не могу им ништа ни санкције, ни опсада, ни бомбе, ни багери, ни тенкови - чак ни издаја квислиншког култа. Јер кад се све алтернативе сведу на један избор - слобода или смрт - нема тог освајача који може те људе да победи. Империји очигледно то још није јасно.

Година тринаеста

24.3. 1999 - 24.3.2012

Јесте ли заборавили?

Јесте ли опростили?

Зашто?

Бесмислени ратови?

Чуо сам ово пре дан-два, али рекох да не кварим празник:

Б. Тадић (архивски снимак)

14:10 БЕОГРАД, 2. јануара (Танјуг) - Председник Републике Борис Тадић изјавио је данас, током обиласка Копнене зоне безбедности (КЗБ) на југу државе, да ће у будућности Војска Србије „увек бити употребљавана у складу са домаћим и међународним правом“.

„Никада више наше војнике нећемо гурати у бесмислене ратове“ рекао је Тадић.

Ма шта рече! „У будућности“? „Никад више“? Па јесу ли онда сви дoсадашњи српски ратови били илегални или бесмислени? Знам да то мисле невладници и Тадићу блиски „либерали“ и „еуропејци“, али они мисле свашта нешто што са стварношћу нема ама баш никакве везе.

Систематска настраност

Министарство спољних послова СЦГ је реаговала данас на наводе појединих чланова владе Србије да је споразум са НАТО о слободном пролазу трупа потписан без одобрења и дозволе, наводећи низ чињеница које указују да је споразум потписан у складу са прописима, и уз учешће свих владајућих структура - тј. није нешто што је Вуку Драшковићу тек тако пало на памет (ма колико се то на први поглед чинило).

Како преноси Глас Јавности:

„...из документа правне службе МСП-a јасно је да су сва три министарства [правда, финансије и полиција] и њихове припадајуђе службе, попут Управе царина, дале сагласност на „неприхватљиви“ споразум, који је иницирао бивши генерални секретар НАТО Џорџ Робертсон у октобру 2001. године.“

Чек' мало, Робертсон, пре четири године? Па како то да јавност тек сад сазнаје за постојање овог споразума? Кад већ у Србији постоји толико силна љубав према НАТО бомбардерима, што није народу речено колико дуго траје веза ДОСманлија са страним „ослободиоцима“?

Даље се каже:

„...први конкретни разговори о споразуму [су] обављени у фебруару 2002. и од тада није било значајнијих помака у реализацији споразума све до усвајања Стратегије одбране државне заједнице СЦГ“.

Наводи се и да су „догађаји“ на Косову у марту 2004. убрзали рад на споразуму. Дакле, већ од октобра 2001. ДОС је радио на споразуму са НАТО, али га није могао провући мимо војске. За то су се побринули министри Тадић и Давинић, као и низ хашких оптужница и правовремено пласираних и никад расветљених скандала. Тек када је донесена нова „стратегија“ одбране - која је, колико се сећам, предвиђала стављање војске у службу Империје, односно борбе против тероризма, а не заштиту територијалног интегритета земље, који је нечијом одлуком одједном постао безначајан - створени су услови да се споразум потпише, а мартовски погром („догађаји“, у речнику МИП-а) је обезбедио импулс. Не бих сад да кажем да је НАТО намерно дозволио погром како би имао адут за потписивање баш оваквог споразума, али и то би питање ваљало поставити. Мотив је сигурно ту.

У сваком случају, јасно је да капитулација од 19. јула није само још један ексцентрични испад Вука Драшковића, већ да иза ње стоје и претходна, „револуционарна“ власт, а и садашња, у којој седе многи „револуционари“. Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.

Коначно, Рамбује

„Генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схефер и шеф дипломатије Србије и Црне Горе Вук Драшковић јуче су у Београду потписали спораазум о копненим линијама комуникације снага НАТО преко територије СЦГ.“

Тако почиње вест из данашњег Блица. Цитира се Драшковић, који хвали споразум као начин да КФОР реагује у случају новог 17. марта. Цитира се и Схефер, који назива ово „позитивним развојем“. Цитира се и неки Драгишић са рогобатно званог Факултета за „цивилну“ одбрану, који мисли да ће споразум да значи много за безбедност Срба на Косову и за односе СЦГ са НАТО.

Стварно понекад мислим да су људи у Србији скренули памећу. Па зар ово није управо Анекс Б злогласног ултиматума из Рамбујеа, којим се давао слободан приступ НАТО трупама на целој територији тадашње СРЈ? Дакле, потпуни дипломатски имунитет, уступање лука, путева, железница и имовине без накнаде једној страној војној алијанси. Србија је можда заборавила, али ја нисам, да је тај исти НАТО ту исту Србију дивљачки бомбардовао 78 дана у пролеће 1999, управо јер је одбила Анекс Б. Приче о „етничком чишћењу“ и „злочинима“ на Косову су дошле касније, кад су камере биле спремне...

Драшковић сад прича како ће ова, у суштини, капитулација да волшебно заштити Србе на Косову. А откуд Србима на Косову потреба за заштитом? Па ко је довео на власт Албанце - односно, „ОВК“ - него баш тај НАТО, бомбардовањем и окупацијом Косова и Метохије. И једно и друго су били апсолутно незаконита дела, без обзира на покушаје да се ретроактивно оправдају Резолуцијом УН 1244 и разним декретима самозване Контакт групе. Али ево, Србија - у лику Драшковића - третира јучерашње агресоре као данашње заштитнике и пријатеље.

Шта је КФОР радио кад су десетине хиљада чланова и симпатизера ОВК дивљале по Косову три дана, палећи села, цркве и манастире? Углавном ништа. Неке јединице су се бориле - на пример, Чеси. Друге су се сакриле у мишје рупе - као Немци - или опрале савест евакуишући Србе али препуштајући њихову имовину паљевини. Тек кад су америчке трупе коначно изашле из своје тврђаве и интервенисале против Албанаца, погром је стао.

Зар није двеста и кусур хиљада неалбанаца напустило Косово под претњом силе у првих месец дана по доласку КФОР-а, кад је ОВК дивљала по „ослобођеној“ покрајини, а тај КФОР стајао по страни и гледао? Шта је то КФОР урадио у протеклих шест година да заустави убиства, пљачку, паљевину и скрнављење Срба и српске цивилизације на Косову?

Косовски Срби ће први рећи: „Немој тако, па ми без њих не би могли ни до продавнице.“ Да, сада - али док они нису дошли - а с њима и ОВК - могли сте и до продавнице, и до њиве, и до школе, и до цркве, и где год друго сте хтели, а да вас не убијају као дивљач. Као да су, притиснути са свих страна албанским терором, заборавили ко је тај терор довео на власт. Задатак КФОР-а никад није био да штити Србе на Косову, већ да штити Косово (албанско, дабоме) од Србије.

Србија се понаша као банана-република са марионетском владом. Само такве потписују савезништва са својим окупаторима и дозвољавају „међународној заједници“ да им диктира политику. Црну Гору и не спомињем - сепаратисти у Подгорици већ воде своју спољну политику, обећавајући ратну одштету Загребу, ваљда од америчких донација које им и пуне буџет. И сама „државна заједница“ је пример српске срамоте, створена руком злочинца који је председавао бомбардовањем 1999. да би пар година после у Београду био добродошао, а не ухапшен.

Главешине које су 1999. предводиле један, својим речима (додуше, заменом теза) „заједнички злочиначки подухват“ сада пишу књиге, говоре на скуповима, добијају ордење и живе од „славе“ достигнућа свог, чији су најбољи споменици српска згаришта на Косову и Метохији.

Пет векова турске окупације није затрло српство на Косову. Шест година НАТО окупације скоро да јесте. Јер су Срби на то пристали, и свакодневно пристају. Ето и овим потписом.