Логика раздора

Једна од последица вишедеценијског испирања мозга Србима (које је, спојено са плански извршеним мучењем, довело до феномена самомржње) је и сумњичавост, да не кажем параноја, која се уврежила у народу. Никоме се не верује. У свему се види завера, тајни план, превара.

Завера, дабоме, има - али најчешће стварне завере немају никакве везе са оним што чаршија прича. И није параноја ако нас заиста прогоне и сатанизују. Али та подозривост, која би била позитивна ствар да је барем у стању да нас учини имуним на свакојаке лажове, преваранте и демагоге, у ствари није донела ништа добро. Јер још увек има и превише људи који се куну у Броза, који верују у Тадићева обећања о „и Косову и ЕУропству“, који верују било чему што каже Млађан Динкић. Али зато виде УДБУ под сваким креветом, агенте ЦИА у сваком тексту, Сороша у свакој организацији...

Није ми намера да у овом тексту разлучујем завере од чињеница; о том потом. Понудићу, међутим, аргумент да је нешто друго одговорно за толико распрострањено неповерење, неслогу и раздор међу Србима уопште, па и онима родољубивог кова. Ради се, наиме, о искривљеној логици.

Постоји категорија логичке грешке која се зове argumentum ad hominem (лат. - аргумент према особи). Под њим се подразумева да се однос према неком ставу доноси основу особе која је став изнела, а не на основу самог става. Односно, није битно шта је речено, већ ко је то рекао.

Ово је уско повезано са појавом „постмодерног“ морала, исто тако заснованом на идентитету. Тако убијање није злочин ако то радимо „ми“, али је апсолутно неопростиво ако то раде „они“. Управо су по оваквој логици Срби сатанизовани деведесетих.

Илустративан је пример уништења Републике Српске Крајине, када је амерички амбасадор у Загребу инсистирао да то што ради хрватска војска није етничко чишћење, јер се то тако зове само када су починиоци Срби! Када српска војска и полиција употребе силу против терористичке организације у сопственој земљи, онда је то „агресија“ и „кршење људских права“, али кад САД нападну земљу са друге стране света под (фалсификованим) изговором да се тиме боре против тероризма, онда је то мировна акција и ослободилачка мисија, је ли. И тако редом.

Напоменуо бих да ова логика важи и за невладнике у Србији, иако би се на први поглед чинило супротно. Наиме, иако се они баве наводним српским злочинима а злочине према Србима умањују или негирају, треба имати на уму да они себе не виде као Србе, већ као нешто боље или другачије (ЕУропљане, космополите, Југословене, итд.). Дакле, опет су криви „они“ (тј. Срби), а не „ми“ (невладници).

Обе појаве имају за последицу оно што је Орвел у својим есејима о политичком језику и роману 1984 називао „спречавањем разумевања“. Али мада је манипулација појмовима у сврху манипулације стварношћу доживела процват у 20 веку, још су антички софисти и демагози били свесни да могу штошта постићи тенденциозном употребом језика како би искривили стварност у своју корист. То се данас зове „управљање утисцима“ (perception management), односно ситуација у којој није битно шта заиста јесте, већ шта се мисли да јесте.

Свакако да је један од критерија процене ваљаности сваког става и идентитет особе од које тај став потиче. Али то не сме да буде и једини критериј. Кад Харис Силајџић назива Србе геноцидним народом и говори о стотинама хиљада побијених муслиманских цивила и силованих Муслиманки, није проблем у томе што то каже Харис Силајџић, већ што су то лажи. Исто тако, не може и не сме нешто да буде истина само зато што то каже неко ко је Србин (или Американац, Рус или ко већ).

Невоља је што се готово сви труде да наметну ту искривљену логику чопора. Ако се неко усуди да каже да је све што је Слободан Милошевић рекао у свом последњем ТВ обраћању испало жива истина, исте секунде ће га жутократе жигосати као „Слобисту“. Да ли то онда значи да се тај човек слаже са свиме што је Милошевић икада урадио? Дабоме да не значи. Али се етикетирањем спречава било какво размишљање о чињеницама. Расправа се помера са „Да ли је то што је Милошевић рекао истина?“ на „Јеси ли то ти за Слобу?“ - и тиме, циљано, губи смисао.

У принципу, глупо је и беспредметно слагати се или свађати са људима а не ставовима. Па ко се још родио да се с неким другим слаже у апсолутно свему?

За ових пет година како пишем Сивог Сокола, хвалио сам и кудио многе ставове и преко њих, њихове ауторе. Налазио сам вредне текстове и у традиционалним медијима (мада у последње време све мање), и у интернет-магазинима попут НСПМ, и на блоговима. Сваки пут ми је одлучујуће мерило вредности текста био његов садржај, а не идентитет аутора. Знам да сам написао како бих морао лично да проверим ако би ми неки невладник рекао да је небо плаво, али то је ипак метафора. Сложио бих се и са Чедом Јовановићем да каже како у атмосфери има 75% азота, јер је то ипак чињеница. Да ли би то значило да се слажем са програмом ЛДП-а? Боже сачувај.

Чудним се чудом чудимо што као народ патимо од неслоге и раскола, што се међусобно трвимо горе него са силним душманима. А могао бих да се опкладим да је разлог томе у метастази наше природне сумњичавости у логику идентитета и неповерење према свакоме ко мисли иоле другачије. Па логика идентитета је и створена како би омогућила манипулацију, како би произвела расколе, заваду и конфликт који онда „душебрижници“ могу да искористе у своје, властољубиве и среброљубиве сврхе.

Никада нећете пронаћи некога с ким бисте се сложили у свему. То је јалов посао. Слога не значи једноумље. Почните да размишљате о садржају, а не о форми. Судите људе по речима и делима, пре него по имену и презимену. Видећете, тако ћете лакше наћи истомишљенике, сличности и разумевање, лакше ћете постићи договор, имаћете мање непријатеља а више савезника. Али што је најважније, таквим размишљањем може да се гради - друштво, нација, држава. За разлику од лажне логике идентитета, која је само у стању да уништава.

Вјечнаја памјат, Ксенија

Са тугом обавештавам читаоце Сивог Сокола да је Ксенија Тошић, новинар Гласа Русије, изненада преминула у 41. години живота.

Ксенија је од 2008. имала свој блог, који сам редовно посећивао (а линк је ту, са десне стране, па се надам да сте и ви). Била је неуморна у потрази за истином и правдом.

Нека јој је покој души и вечна слава.

Клање у Вејкфилду

У петак, 7. маја, у британској казнионици Вејкфилд, бившег генерала ВРС Радислава Крстића брутално су напала тројица затвореника. Генерал Крстић није само претучен, како се у почетку јављало, већ су нападачи покушали и да га закољу импровизованим ножем (жилет у четкици за зубе). Нису у томе успели, али замало.

Западни медији су очас овај напад прогласили за „освету за геноцид у Сребреници“ и пола сваког извештаја посветили „чињеницама“ о осам хиљада побијених Муслимана и правоснажној осуди Трибунала у Хагу. Крстићеви нападачи описани су као „муслимани“. И то је требало да буде то: Крстић је од жртве покушаја клања претворен у геноцидно чудовиште, а тројица робијаша који су хтели да га убију постали малтене прадвољубиви осветници. А успут је искориштена прилика да се „понови градиво“ везано за тзв. геноцид у Сребреници.

Само што прича о „освети“ нема никаквог смисла. Једини нападач идентификован именом и презименом је Индрит Краснићи (22), Шиптар који је у Британију илегално емигрирао из Хрватске. Краснићи тренутно робија због групног силовања 16-годишње Енглескиње почињеног 2006. године, и са БиХ и Сребреницом нема никакве везе. Идентитет Краснићијевих саучесника није још објављен; у разним извештајима се спомињу као црнци, али ту и тамо се каже да је један од њих Муслиман из БиХ.

Ако је један од Крстићевих несуђених кољача заиста из Босне, шта је онда био мотив Краснићија и трећег нападача? Панисламска солидарност? То се некако имплицитно прихвата у западним медијима, као да је сасвим нормална Изетбеговићева визија рата у БиХ, где је у ствари у питању био свеисламски џихад против „неверника“ Срба и Хрвата. Само, у том случају не може да буде говора о неком „толерантном и мултикултурном“ мирољубивом босанском народу који су напали из чиста мира зли ратоборни Срби...

У сваком случају, извештавање о покушају клања српског генерала срамотно је колико и сам напад. Да је случајно неки од заточених вођа ал-Каиде или неке друге џихадистичке организације (а и тих има по британским казаматима) овако нападнут, без сумње би штампа данима брујала о „повредама људских права“ и „нечовечном третману“ угрожених мањина. Али пошто су муслимани (заштићена група) клали Србина (дежурни кривци, ван закона) онда ником ништа. Па чак и када у улози „осветника“ треба да наступи силоватељ и педофил.

Радислава Крстића је Хашки трибунал осудио на тридесет и пет година затвора због „саучесништва у геноциду“, јер је као командант Дринског корпуса ВРС био - по њиховој дефиницији - део „заједничког злочиначког подухвата“ да се истреби несрпско становништво. Формулација о „заједничком злочиначком поодухвату" је посебно цинична квази-правна флоскула. Она се користи како не би требало доказивати специфичне злочине нити постојање кривичне намере (mens rea), што би обично био предуслов за осуду. Овако, то није потребно. Постојање злочина се престпоставља, а оптужени се терети не за чињење или нечињење, већ за само постојање.

У суштини, Крстић је осуђен што је био генерал ВРС, јер је - према тврдњама Тужилаштва које су некритички прихватиле судије - самим тим морао да зна шта ће се десити у Сребреници. Фантомска злочиначка завера је претпостављена, без доказа, а онда је пресуда Крстићу узета као доказ њеног постојања! Оваква кружна логика била би недопустива у иоле ваљаном правном систему. Хашки трибунал то очигледно није.

Штавише, Крстићева пресуда се узима као доказ да је „геноцид“ у Сребреници заиста почињен (на то се позивала и фамозна пресуда МСП, која је одбацила тужбу муслиманских власти у БиХ против Србије), иако нико до дана данашњег није осуђен као починилац тог наводног геноцида. Крстић и Благојевић робијају као „саучесници“ а Дражен Ердемовић, по сопственом призању извршилац масовног стрељања (чији је исказ у најмању руку проблематичан), живи удобно негде на западу под новим именом. Имамо, дакле, апсурдну ситуацију да се целом једном народу приписује кривица за „геноцид“ који нити је било када чињенично доказан, нити је за њега било ко директно осуђен!

Покретањем иницијативе о скупштинској декларацији којом би се осудио „геноцид“ у Сребреници, Жутократе су отвориле врата досад невиђеној јавној расправи у Србији. Јавност којој је дуго година преко послушних медија сервирана само званична прича о осам хиљада побијених муслиманских цивила могла је по први пут да види стварне резултате форензичких испитивања, податке о броју и идентитету пронађених тела, датуме када су први пут почеле приче о „масакру“ (месецима после јула 1995), сведочанства присутних војника и службеника УН... Укратко, познате чињенице уопште не иду у прилог званичној верзији приче о „геноциду“ - напротив, увелико је доводе у питање.

Имајући то на уму, намеће се питање које поставља Историјски Пројекат Сребреница:

...да ли су Хашки трибунал и његова продужена рука, власти у Великој Британији, намерно игнорисали животну опасност којој је генерал Крстић био изложен у затвору Вејкфилд да би се уз помоћ локалних криминалаца заувек затворио његов предмет и спречило његово формално преиспитивање пред судом и пред међународном јавношћу.

Не би било први пут да се хашки Трибунал, односно његови спонзори, придржавају пословице, „Мртва уста не говоре.“

Зато је обавеза живих да не ћуте - док се не истера правда, како генерала Крстића тако и за све нас.

Узалудно бежање од себе

Поводом тридесете годишњице смрти Јосипа Броза, сведоци смо излива југоносталгије. С једне стране она се чини оправданом: за Маршалово време се „живело боље“ и „к’о сав нормалан свет.“ А са друге, онима који су свесни до које мере је друга Југославија уништила Србе духовно и физички, носталгија за Дјечаком са Сутле испада у најмању руку непримерена, чак и дегутантна.

Она је, међутим, само симптом исте болести која се манифестује у некритичкој ЕУфорији и у ликовима попут Соње, Наташе, Чеде, Латинке, ШуНАТОвца, Врховног Жутника... Некада сам је звао србофобија, али то није страх од Срба колико мржња према њима. Сви ти људи, са све легијама пришипетљи, мрзе свој идентитет и хоће да буду неко други. Србијом владају родомрсци. Онима који је мрзе, све је у тој земљи могуће и дозвољено. Онима којима је воле, више скоро ништа.

Самомржња је рак душе. Рађа се из осећаја понижења, срамоте и кривице. Још од 1944. се Србима намеће осећај кривице за наводни „великосрпски хегемонизам“ краљевине Југославије (Просто питање: Ако је била хегемонистичка, што ли сте је онда васкрсавали, другови?), а понижавају се поделама, стварањем покрајина и производњом нових нација. На четири и по деценије таквог психолошког злостављања онда долазе ратови за уништење те исте Југославије, у којима њени разбијачи тријумфују, Срби губе скоро све, а онда још бивају за то и окривљени и обележени као „агресори“ и „геноцидни“. Санкције, бомбе и окупација су само последње капи у не чаши, већ правој кофи жучи која се свакодневно силом испија. А меда ниоткуд.

Не треба да чуди, дакле, да се после свега овога у некада поносном, слободољубивом и правдољубивом народу уврежила малодушност, очај, умор, безнађе. Од хероја који су два пута победили аустро-мађарску царевину, прешли Албанију, и две године касније ослободили своју земљу пешке брже од француских коњаника, остали су мали слаби људи, сенке сенки, мукли одјек минулих дана.

Ти и такви људи мирно гледају како њихова самопроглашена „елита“ уништава земљу и затире последње трагове њиховог бића. Мисле, ако „свет“ мрзи Србе, онда ће да престане да их мрзи кад престану да буду Срби. Ето, проблем решен. Да ли?

Најокрутнија иронија у свему овоме је да тај „свет“ (односно самозвана „међународна заједница“ која није ни једно ни друго) Србе још увек види као онај тврди орах о који су зубе поломили Турци и Швабе. У очима сујетних чиновника Стејт департмента и њима подређених министарстава других „савезничких“ сатрапија, Срби су народ који воли слободу, негује традиционалне вредности и самопоштовање. Њихово размишљање могло би се сажети овако:

Не сме се никада допустити да на Балкану постане сувише моћан један народ који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге.

Није случајно што је аутор ове мисли Адолф Хитлер (цитат је из мемоара његовог изасланика за Балкан, Хермана Нојбахера).

Данашњи наследници Хитлерове политике и савезника Србе су сатанизовали као „геноцидне агресоре“, силоватеље, господаре концлогора и дивље варваре који су без разлога и повода напали своје мирољубиве хрватске, муслиманске и албанске комшије. Да је и било српског одговора на ове сатанске оптужбе, он није могао да се чује - захваљујући санкцијама УН без преседана у историји.

Најстрашније од свих мучења је комора за изолацију. Одсечен од било каквог контакта, светла, звука, човек убрзо полуди и спреман је у све да поверује. Срби су деведесетих плански и намерно затворени у државни еквивалент коморе за изолацију. За то није био одговоран Милошевић; то је тек била прича коју су мучитељи захтевали да се прихвати, као предуслов за пуштање.

И како онда да не посрну? Како да не поверују у шарене лаже, пуста обећања повратка у дивна стара времена Титославије која ће да се препороде кроз ЕУропско унијаћење, под само једним малим, малецким, ама ситним и безначајним условом: одрицањем од себе?

Нисмо први у историји који би, тако прогоњени и излуђивани, пожелели да нисмо то што јесмо, да смо неко и нешто друго, не би ли нас тако мучитељи пустили на миру. Али из своје коже се побећи не може. Понајпре зато што сами мучитељи - знам, опет иронија - то бекство неће да прихвате.

Јер колико год се ови данашњи Срби трудили да буду нешто друго - добри ЕУробови, Атлантисти, НАТОфили, Војводинијанци, равноправни грађани ЕУропске регије Донау-Маргус, шта већ - свет ће у њима увек видети само и једино Србе. Некада се под тиме подразумевао херојски народ којем је слобода била важнија од живота. Данас је то име, барем на „Западу“, претворено у синоним за зло. Али то не значи да је та перцепција истинита, или да мора да буде прихваћена као тачна. Или да ће опстати довека.

Самомржња се лечи самоспознајом. Кад неко прихвати да није савршен, али да јесте то што јесте, онда више не мрзи себе. Наметнути осећај недостојности, кривице, срамоте и ниже вредности нестаје. Остаје човек.

Будимо људи, онда. Мржња уништава.

Мешање босанског лонца

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:

Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.

Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.

И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.

Састанак у Стамболу

Одмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.

По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.

А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!

Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.

Чије заслуге?

Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.

Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:

Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”

Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.

Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.

Кључали лонац

Општи избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.

У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).

Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.

Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...

(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

Суноврат

Када су ме ономад питали из Фонда Слободан Јовановић да ли ће улазак у ЕУ бити условљен признавањем „Независне државе Косово,“ рекао сам им да је то већ случај. Не морамо да читамо вести да би нам то било јасно. Нити мора да се чита између редова, чак и оних вести које нуде жутократски медији, да би се видело до које мере је владајућа камарила у Београду узнапредовала на свом пакленом ЕУропском путу. Показаћу то на примеру три данашње вести.

Вест прва. Бета преноси изјаву немачког политиколога Боде Вебера за Дојче веле како би хапшење Ратка Младића и одрицање од Косова можда могло да промени политику Берлина према Београду.

„Ако Србија промени своју државну политику према Косову и изручи Ратка Младића још ове године Хашком трибуналу, ни Немачка у том случају више неће моћи да кочи Европску унију при давању Србији статуса кандидата“, рекао је Вебер за Дојче веле.

Не брините се ништа, Herr Вебер - наћи ће се неки нови разлог.

Уосталом, и Вебер каже да су сви службени разлози у ствари параван, а да је „Први разлог... што Србија не жели да призна независност Косова“. Па још напомиње да је значајно што у Берлин да моли немачку подршку долази Божидар Ђелић, а не министар иностраних дела Вук Јеремић (којем би то нормално био посао). Јер, вели Вебер, Јеремић је „својим националистичким иступима последњих месеци прилично удаљио Србију од Европске уније“.

Стварно? Дакле, нема везе што је влада Ангеле Меркел одлучила да нема даљег ширења ЕУ на исток (осим Лијепе им Њихове Данке-дојчландије), или што од Србије тражи да призна „независност“ силом отетих и окупираних територија како би се и разговарало о апсолутно фиктивној кандидатури, већ су за све криви „националистички иступи“ Вука Јеремића! Ако је и од Немаца - много је.

Жутократе очигледно не мисле тако, чим шаљу Ђелића у немогућу мисију омекшавања срца Frau Bundeskanzlerin. Или је можда његов задатак нешто сасвим друго?

Вест друга. Како наводи Блиц (иначе лист близак Жутократији) „Вашингтон већ скоро два месеца припрема план да од Београда, у замену за бржи приступ ЕУ и њеним фондовима, тражи пристанак за укидање Резолуције 1244 и учвршћивање независности Косова.“

Да ли се због тога икоме у Београду диже притисак? Нипошто! Штавише, Блиц сазнаје „из дипломатских извора у Вашингтону“ да је у последњих месец-два одржано „неколико неформалних сусрета између представника Београда и Приштине у којима су учествовали представници Министарства спољних послова Србије, МУП и кабинета председника Бориса Тадића.“

Значи, док је Тадић био „запрепашћен“ уништавањем телефонских предајника на окупираном Космету, представници његовог кабинета су се неформално (!) састајали са одметничким шиптарским „властима“!

Постоји правна и морална категорија за опис оваквог понашања: велеиздаја. Један од многих проблема данашње Србије је што овај термин више нема никакву тежину, јер је издаја постала нормална, очекивана, свакодневна ствар.

Нажалост, њен одвратни задах не избија само из Скупштине, Владе и канцеларије Председника. Из треће значајне вести данас сазнајемо да је Сабор СПЦ донео одлуку о пензионисању владике Рашко-призренског Артемија.

То је земаљска награда човеку који се годинама опирао стравичној и огромној земаљској сили, и њеним настојањима да га присили да изда свој народ и веру и подржи окупаторе Косова и Метохије? Награда што је толико учинио да одржи тамошње Србе које је „ослободилачка“ Империја поробила и од њихових живота направила овоземаљски пакао? Артемије да је лопов, а ови што псују литургију, призивају римског папу, или се чак одричу српског имена Цркве, они да му суде?!

У почетку сам мислио да је цела афера изрежирана да би се уништило поверење у Цркву. То мислим и сада. Али тада сам мислио да неким епископима манипулишу Жутократе. Сада већ сматрам да ти људи и сами јесу Жутократе. Да им је преча шака власти од образа и од части. И да својим инквизиторским понашањем не само што уништавају углед Цркве, већ и злочиначки продају преостале Србе на окупираном Косову и Метохији.

Гле чуда, то раде баш у час када Немачка (тај велики српски пријатељ) размишља да можда размотри могући приступ Србије њеној тамници народа, у замену за одрицање од баш тог Косова и Метохије. И када Вашингтон (још један осведочени српски пријатељ) жели да уз помоћ Жутократа отклони и последњу формалну препреку „Независној држави Косово.“

А све ово само десет дана после највећег недавног „успеха“ жутократске политике: Истанбулске декларације о заједничкој политици са нео-османским властима у Анкари - и Сарајеву.

Што пре крене она контрареволуција, то боље.

Распакивање

Премда са готово двонедељним закашњењем, морам да се осврнем на громогласно најављивану и недавно започету ауторску емисију Антонеле Рихе, Распакивање, четвртком на државној телевизији. О комплетном утиску, другом приликом (кад погледам још макар неколико издања, неопходних за колико-толико утемељену слику).
Овде ме интересује искључиво емисија емитована у четвртак, 22 априла, посвећена Емиру Кустурици (доступна у целини на сајту РТС-а). Конкретније: зловоља, тенденциозност, једностраност и на моменте непријатно вулгарна и очигледна политичка острашћеност Антонеле Рихе. Другим речима, све оно по чему је памтимо са РТВ Б92. Додуше, РТВ Б92, какав год био, НИЈЕ државна фирма, финансијски не зависи од пореских обвезника ове земље (мада упућенији помињу пореске обвезнике неких других земаља као уредне донаторе, али овде није тема). Дакле, Б92, као и свака друга приватна медијска компанија, ИМА право на острашћеност и тенденциозност (док год тиме не угрожава законске прописе, или било чији лични интегритет). Дочим РТС, једноставно, право на ту врсту “независности” нема па нема, будући да је у питању “јавни сервис” који се финансира харачем који држава узима од нас, драгих гледалаца. Кренимо редом.

Већ у уводном делу, Риха се устремила на Кустуричине политичке ставове из разних периода, прогласивши га за кривца и одузевши му СВАКО право на морални легитимитет става који заступа. Реченице попут “Сарајлије Кустурици не опраштају”, “Кустурица подржава човека који је разарао град” и слично, на тренутке сам доживео као читање потернице за Кустурицом, од стране неког (рецимо) провинцијског огранка ветерана Изетбеговићеве војске. Једноставно, у политичком универзуму Антонеле Рихе и тзв. Друге Србије, “српску страну ратова” на рушевинама СФРЈ, чине, рекло би се, ИСКЉУЧИВО дехуманизовани бомбадери, опсадници градова, масовне убице и кољачи. Па тако нема ни српских жртава, ни српских жена и деце, ни српских цивила. Јер би, у случају да их признаје, Риха под “Сарајлијама” можда подразумевала и оних сто педесет хиљада Срба који су до 1995 готово у целини “етнички очишћени” из тог града, многи од њих су трпели опсаду на другој страни (јер су и делове града под српском контролом погађале неке гранате и снајпери, из овог дела којем Риха додељује ексклузивитет патње и жртвовања). У том случају, можда би и Неле Карајлић, један од саговорника у емисији, био упитан за вредносни суд око Сарајева, а овако, Риха је само Абдулаху Сидрану пружила прилику да шаком и капом дели моралне дискредитације, па чак и да Кустурицу ставља у исту реченицу са нацистичким сарадником Кнутом Хамсуном (сарајевски Срби, који се сећају Сидранових ратних наступа на Изетбеговићевој телевизији, управо њега и помињу као својеврсног “Хамсуна” и човека који је итекако доливао уље на ватру етничке мржње тих година - написавши тада своје уметнички најслабије, али политички најострашћеније, наменске и наручене стихове и чланке). Уз све то, потпуно неумесно и непримерено поређење Кустурице са Богданом Богдановићем, односно преглумљено Сидраново вајкање “зашто Куста није као Богдан”. Митологизовани морални парагон другосрбијашке сцене, Богдан Богдановић, уредно је, од првог испаљеног метка, подржавао СВЕ војске на Балкану, под условом да пуцају на Србе. Вероватно једини градоначелник у писаној историји, који је јавно апеловао на бомбардовање града на чијем је челу стајао (НАТО је Богдановићу испунио молбу пар година касније). Заиста, проблематичан морални узор, и бизаран избор за поређење.

Истовремено, Кустуричин искрен, честит и људски осврт на једног Бошњака који је преживео тортуру у српском заробљеништву (немам линк, нажалост, постављам кад нађем), Риха није третирала као део његовог општег СТАВА о паклу Босне тих година, и емпатијe коју је исказивао са “Расимима” из све три националне скупине, него искључиво као некакав вулгарни “олакшавајући аргумент”, у смислу “ето, овамо навија за четнике, али је написао ипак и овај текст”. Очигледно неразумевање и феноменологије Босне, и Кустуричиног односа према завичају. Јер, унутар уредно испарцелисаног и клинички стерилног односа према СФРЈ-покољу, који је Рихина дојучерашња матична кућа довела на ниво идеолошког ултиматума данашње Србије а који гласи “сви су добри, само су Срби грозни, и сви су патили, осим Срба, чије жртве, и ако их има, и нису нешто”, заиста и не може да постоји разумевање за Кустуричину позицију, која жртвама не броји ни крвна зрнца ни имена и презимена, нити заборавља историју. И то не разуме ни Риха са својим НВО-овски скицираним манихејством (у којем су све стране, осим cрпске, имале добоко хумане и морално неупитне циљеве) нити Сидран, са својим митоманијама бошњачког народа као једине и ексклузивне жртве.

Емисија је доведена до својеврсног апсурда пред сам крај, када је Кустурица, интервјуисан у неком гестапоовском полумраку, покушао да објасни разлоге своје блискости са политичарима, и својеврсну еквидистанцу коју покушава да одржи. Изван кадра, строги Рихин глас га је прекидао упадицама попут “али ви сте подржали Коштуницу” (оптуживачко-шокираним тоном). У грехе му је убројан и (одлични) говор на митингу поводом једнострано проглашене независности Косова (срећом, овде смо остали поштeђени Сидрановог мишљења, јер он би вероватно и овде призвао невиђени морални узор у лику и делу Богдана Богдановића).

Осим тога, крајње тенденциозан и аматерски увредљив је био и избор психолога као саговорника (?) о човеку који је изабран као тема емисије. Да ли би Антонела Риха довела психолога и у емисију са, рецимо, Биљаном Србљановић или Гораном Марковићем? Не би, наравно. Срећом, Жарко Требјешанин се овде показао као озбиљан и учтив човек, што, опет, не мења ствар. Ако о нечијој личности у емисији говори психолог (осим уколико није у питању лично пријатељство или сроднички однос), то обично значи да особа негује ставове које ваља тумачити клиничком психологијом.

Отужно је звучало и ауторкино млако и неубедљиво правдање и релативизација шовинистичко-расистичког испада Весне Пешић на рачун Емира Кустурице, који је Антонела Риха брже-боље покушала да разблажи и онеозбиљи објашњењем да се “Весна Пешић извинила” за грозоту коју је изговорила.

Уз све то, Риха је показала и завидан ниво непознавања предратне сарајевске уметничке и рокенрол сцене, можда и најважније у бившој Југославији। На ту тему су и Кустурица и Неле (и још пар саговорника за које Риха очито није ни чула) могли да кажу много тога интересантног.

Да не буде забуне, нити су Кустуричини ставови изузети од преиспитивања и критике, нити Антонели Рихи треба доводити у питање право да се бави својим послом Али, овде ПРОБЛЕМ и ЛЕЖИ у томе што у овој емисији Риха није била новинар, него инквизитор. Јер, НИЈЕДНОМ од својих сличномишљеника, не би ни у сну држала политичке лекције, нити њихове ставове подвгравала суду и преиспитивању. Обашка и инсинуација на граници клевете, она о Кустуричном пројекту Мећавник, где је наметљиво и непрестано помињано његово богатство и земља "добијена од државе" (држава је "дала" земљу која је пре тога била пустара ван цивилизације а сада је тамо европски фестивал сваке године и атракција која је запослила много околних села, држава уредно убира свој део прихода отуд, а еколошку транзитну таксу у џеп не ставља Кустурица него држава).

Уосталом, далеко интересантније (и по пореске обвезнике осетније) финансијске аранжмане је са државом (и ван ње :)), правила Рихина дојучерашња матична кућа, па се нешто не сећам да је она о томе икад рекла и реч. Ужички крај, српска кинематографија, па и Србија као држава, од Мећавника имају неку корист. Од закупа велике и скупе зграде коју је Б92 добила у бесцење, корист има само та медијска корпорација, а грађани, град Београд/држава Србија, ништа осим рупе у буџету. Чисто сумњам да ће то икад бити део иједног издања Распакивања.

Све у свему, језиво тенденциозна, карикатурално острашћена и фанатично паролашка емисија. Чуди ме то да је Кустурица прихватио опцију те врсте интервјуа, у које Риха има право да, “ауторством” мотивисана, сече, лепи, појашњава и интерпретира по сопственој вољи речи које је чула од саговорника, да их уклапа у сопствене идеолошке калупе и да им изриче оптужнице, врши саслушања и доноси пресуде.

За РТС, нимало значајан квалитативни допринос. Али ионако неће променити ништа у имиџу те станице, јер тамо осим сивила, поклоничког односа према власти, глупавих серија и идиотских живих емисија, ионако нема ништа, нити је икад било у последњих 20-ак година. Осим што се мењају режими, и карикатурално подаништво РТС-а са њима. Али Рихина тенденциозност и НВО-овско утеривање “истине” по Б92-рецепту, су нешто друго, и наступом и намером. Сви који из овог или оног разлога не прате Пешчаник и екипу, кроз ову емисију ће стећи прецизан увид у тај део политичко-идеолошке сцене у Србији, додуше, у малој питкијој и пристојнијој форми.

ЕУропске илузије

Фонд Слободан Јовановић већ неко време води анкету на тему „ЕУ и(ли) Косово?“ међу познатим личностима из јавног и културног живота. Мени су питања стигла прошлог месеца, док сам путовао, а одговори су објављени данас.

Већ тада је признавање „Независне државе Косова“ било постављено као имплицитни услов фамозних ЕУропских интеграција - замотан у флоскулу о „добросуседским односима“. У међувремену су званичници ЕУ и САД почели отворено да говоре о признању њиховог абортираног државоида као неопходном предуслову за нормализацију односа са Србијом (о неким „интеграцијама“ да и не говоримо).

За то време, мисија „реда и закона“ ЕУ спонзорише шиптарску репресију на окупираним територијама, Брисел изражава задовољство њеним радом, а Борис Жути је „запрепашћен“ што се Србима гасе телефони и предајници.

Стварно? Као ономад капетан Рено у „Казабланки,“ када је био „шокиран“ коцкањем у Риковој кафани - све док му крупије уручује добитак! Има ли краја лажима и понижењима? Ко је овде луд?

Мислим да је цели интервју који сам дао Фонду Слободан Јовановић занимљив, али прочитајте и сами па просудите. Ако баш морам нешто да издвојим, било би то следеће:

„...не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу. Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун?“

О штапу и шаргарепи

У свом чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946, Џорџ Орвел је критиковао језик којим се служе политичари, а који је обиловао идиотизмима пажљиво сроченим да створе утисак памети и способности а у ствари не кажу апсолутно ништа садржајно. Ова појава није ограничена на енглески језик; и код нас се земљорадник некада звао „индивидуални пољопривредни произвођач,“ на пример. Нажалост, пропаст комунизма (која се на нашим просторима у ствари и није десила) није значила ослобађање језика ових злочина против значења, већ замену некадашњих соцреалистичких флоскула модерним „демократским“ западним.

Тако се у српски увукла и фраза о штапу и шаргарепи, иначе енглеског порекла (први пут забележена у листу Економист, 1948. године). Најчешће се тумачи као комбинација награде (шаргарепе) и казне (штапа) како би се постигло жељено понашање - магараца у буквалном значењу, људи и држава у метафоричком.

Али постоји могућност и да је метафора погрешно изведена од израза „шаргарепа на штапу,“ којом се описује нешто другачија метода манипулације магарцима. Наиме, кочијаш би везао шаргарепу канапом, а онда канап окачио на подужи штап. Онда би држао шаргарепу, тако на штапу, пред магарцем, који би се трудио да до ње дође (али је, дабоме, никад не би стигао - пошто је вукао кола на којима је седео кочијаш са штапом).

О којем год значењу да је реч, остаје чињеница да се оба односе на магарце. Тако испада да, када се неки политичар жали како Империја према његовој земљи води политику само штапом и да би било пожељно да ту буде и шаргарепе, он имплицитно прихвата да је магарац, а да је народ који води - стока.

Немам ништа против да политичари себе сматрају магарцима - мада је то увреда за животињу која барем поштено обавља свој незахвални посао. Али зашто народ пристаје да буде стока, то ми никад неће бити јасно.

Прича и акција

На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“

Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.

На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?

Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може.

Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.

Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?

Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?

Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.

Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.

Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.

Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.

Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна.

Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.

Од Бишкека до Београда

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.

Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”

Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.

Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.

Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.

Зашто? Овде је потребна мала дигресија...

Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.

Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).

У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.

Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...

Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.

Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.

Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.

Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.

Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.

Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.

А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

Како се НАТО агресија није звала

Напад НАТО (тј. САД и њихових послушника) на тадашњу СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, није се звао „Милосрдни анђео”.

Не знам ко је први пут употребио ту синтагму. Можда на то питање може да одговори неко ко је пажљивије пратио медије у Србији тог крвавог пролећа, али ја не могу да нађем никакве индикације о пореклу тог имена.

Званично име НАТО операције је било "Allied Force" (Савезничка сила). У америчкој војсци агресија је била позната под алтернативном шифром "Noble Anvil" (Племенити наковањ). Као што видите, нигде нема ни милосрђа, ни анђела. Осим ако неко није страховито погрешно превео онај наковањ...

Зашто се, онда, већ 11 година инсистира на „Милосрдном анђелу”? Је ли зато да критика НАТО агресије (није сасвим исправно рећи „бомбардовања”, пошто су у тим догађајима као копнене компоненте учествовале и тзв. ОВК и албанска војска) буде сочнија? Па зар треба да се ишта додаје тој страхоти? Побијена деца, угљенисани возови и аутобуси, срушени мостови, разнесене пијаце и стамбене зграде, опустошени и окупирани Косово и Метохија - мало ли је?

Да ли се то можда НАТО ишта мање огрешио о своју повељу и међународно право ако је своју војну операцију - а која се савршено уклапа у класичну дефиницију злочина против мира - назвао прозаично, а не цинично? Чак бих рекао да у имену „Савезничка сила” има много више симболизма. Јер то су њихове „вредности”: закон силе, правда која лежи у топузу...

Немојте, дакле, да користите израз „Милосрдни анђео”. Ем што не приличи, ем што је измишљотина. А истина и правда не требају и не смеју да се бране измишљотинама.

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Именом и презименом

Посланици ”Народне скупштине” Републике Србије који су у среду, 30. марта 2010, гласали за срамотну резолуцију о Сребреници:

Nada Kolundžija
Dragoljub Mićunović
Suzana Grubješić
Slavica Đukić Dejanović
Meho Omerović
Veroljub Stevanović
Vlajko Senić
Aleksandar Vlahović
Aleksandar Jugović
Marko Đurišić
Nenad Konstantinović
Srđan Milivojević
Nenad Čanak
Boško Ristić
Konstantin Samofalov
Jelena Trivan
Gordana Čomić
Aleksandar Čotrić
Esad Džudžević
Bajram Omeragić
Balint Pastor
Branko Ružić
Dušan Bajatović
Dragan Marković
Simo Vuković
Dragi Damnjanović
Viorel Žura
Nebojša Zdravković
Željko Ivanji
Vladimir Ilić
Branislav Jovanović
Saša Milenić
Branislav Mitrović
Jovan Nešović
Nikola Novaković
Miroslava Pejica
Stojanka Petković
Gordana Rajkov
Miljan Ranđelović
Snežana Sedlar
Stevica Spajić
Snežana Stojanović-Plavšić
Jelena Travar Miljević
Šerif Hamzagić
Sava Čojčić
Borjan Agatonović
Dragoslav Božović
Željko Brestovački
Janko Veselinović
Maja Videnović
Nataša Vučković
Milan Vučković
Slobodan Gojković
Žika Gojković
Vuk Dinčić
Dragiša Đoković
Aniko Žiroš-Jankelić
Ljiljana Zdravković
Aleksandar Janković
Miloš Jevtić
Aleksandra Jerkov
Ivan Jovanović
Jadranka Jovišić
Branka Karavidić
Bojan Kostreš
Petar Kuntić
Maja Laušević
Daniela Lovrin-Gavrilović
Gabor Lodi
Branka Ljiljak
Jon Magda
Miroslav Marinković
Vesna Marjanović
Miroslav Martić
Pavel Marčok
Srđan Miković
Dušan Milisavljević
Smiljana Milisavljević
Radoslav Milovanović
Milena Milošević
Kosta Milošević
Slavoljub Mitov
Vitomir Mihajlović
Gorica Mojović
Đura Mučenski
Tijana Nikolić
Dejan Nikolić
Olena Papuga
Zoran Petrov
Žarko Pivac
Munir Poturak
Mihailo Purić
Radovan Radovanović
Vlatko Ratković
Slavoljub Stajković
Milan Stanimirović
Živojin Stanković
Bojana Stanojević
Goran Stefanović
Miodrag Stoilović
Svetlana Stojaković-Milovanović
Tamaš Tot
Nebojša Ćeran
Milan Urošević
Biljana Hasanović-Korać
Dragomir Cimeša
Mirko Čikiriz
Edip Šerifov
Bajram Šehović
Laslo Varga
Elvira Kovač
Arpad Fremond
Nikola Krpić
Đuro Perić
Siniša Stamenković
Momo Čolaković
Zoran Bortić
Saša Dujović
Mile Ilić
Zoran Kasalović
Đorđe Milićević
Jasmina Milošević
Miletić Mihajlović
Milan J. Nikolić
Petar Petrović
Milisav Petronijević
Dejan Radenković

(Извор: Печат)

Да се не заборави.

Блајбург у Поточарима

Спомен-плоча у Блајбургу, са усташком шаховницом и муслиманским полумесецом
посвећена „невиним жртвама“ (извор)

Крајем фебруара, Арапска телевизија Ал-џазира направила је репортажу о Радовану Караџићу, са све интервјуом. Прилог од неких четрдесетак минута почиње редовима зелених табута, наричућих Муслиманки, и имена на споменику у Поточарима. Веле, Срби су извели преко осам хиљада невиних, ненаоружаних цивила и стрељали их, малтене пред кућама. Нема везе што то није истина - у арапском свету, а и шире, мисле да се баш то десило. Од ове фиктивне Сребренице је направљен симбол за цели рат у БиХ: злочиначки Срби из чиста мира и мотивисани мржњом убијају невине, ненаоружане, мирољубиве Муслимане док Запад мирно посматра „геноцид“.

Годинама се узимало здраво за готово да је број жртава рата у БиХ био око 250.000, углавном Муслимана. Извештај демографа Хашке инквизиције (Ева Табо и Јакуб Бијак) из 2003. у ком се наводи да је укупан број жртава био око 100.000, дуго је био сакривен од јавности. Када је споменут, крајем 2004, изазвао је буру порицања у медијима и најава да ће званични извештај, на ком је радила комисија Мирсада Токаче, поставити ту цифру на 150.000. То се, међутим, није десило, и Токачина коначна бројка била је 97.000. Занимљиво је, међутим, да се, упркос тој значајној корекцији броја жртава рата, и у Токачиној студији тврди да је број страдалих у Сребреници - осам хиљада!

А ево шта кажу чињенице. Од 7.661 несталих на списку Трибунала, за које се тврди су погинули после пада Сребренице у Јулу 1995, њих 5.371 су припадници Армије БиХ. Идентификовани су посмртни остаци 3.837 особа. Од тога су 3.602 мушкарци старости 15-65 година, 201 мушкарци преко 65 година, 9 дечаци млађи од 14 година, 11 жене, а 14 особе непознатог пола и узраста. Истраживачи Трибунала нашли су 448 повеза за очи и 423 повеза за руке, што указује на стрељања. Закључили су да је 1.785 лица сигурно а 169 вероватно убијено ватреним оружјем, 67 је погинуло од шрапнела, 11 од ватреног оружја и шрапнела, 6 од трауме, а за 1.441 узрок смрти је непознат.

Од „осам хиљада цивила“ стижемо прво до 5.300 војника, 3.800 идентификованих тела, 1800 жртава ватреног оружја, и око 450 стрељаних. А цело време стоји чињеница да су жене и деца, које су „храбри борци“ 28. дивизије и осталих формација под командом Насера Орића оставили у бази УН у Поточарима, безбедно превезени до Тузле камионима и аутобусима које је од цивилног српског становништва за ту сврху реквирирала ВРС. Какав је то „геноцид“ у којем цивили, жене и деца остану на животу?

Ствари додатно компликују чињенице да се 3.000 људи са списка несталих налазило на бирачким списковима у БиХ 1996. Или се радило о изборној крађи (мртви гласају?) или ти људи у ствари нису мртви! Миливоје Иванишевић („Лична карта Сребренице“) оптужује власти у Сарајеву да су у спомен-центру у Поточарима сахрањивале људе који су умрли давно пре рата, као и борце погинуле пре јула 1995. Бугарски истраживач Жерминал Чивиков доводи у сумњу сведочење Дражена Ердемовића, човека чије сведочења је у темељу сваке пресуде за Сребреницу у Хагу; Чивиков у својој књизи „Крунски сведок“ показује да просто није било физички издводљиво да Ердемовић и његове колеге за једну ноћ побију онолико људи колико је наведено у сведочењу (1.200). На локацији коју је Ердемовић навео нађено је 127 лешева.

Генерал Крстић, који је први осуђен за „саучеснштво у геноциду“ није био ни близу Сребренице, већ је команду над Дринским корпусом преузео 20. јула 1995. Момир Николић, још један „крунски сведок“ у десетак процеса о Сребреници, разобличен је као лажов - али су његова сведочења свеједно остављена на снази. А Трибунал је у својим пресудама навео да, иако је „немогуће са сигурношћу утврдити шта се заста десило“, судије свеједно „верују да је убијено 8.000 људи“. Али у праву није битно шта ко верује, већ шта ко може да докаже. А „геноцид“ у Сребреници нити је доказан, нити је доказив, јер се није десио.

У лето 1992. године, британски новинари монтирали су слику тешко болесног Фикрета Алића, који се налазио у избегличком логору Трнопоље, тако да изгледа као заточеник нацистичких логора смрти. По западним медијима се говорило о „Белсену '92“ и Србима као новим нацистима. Иако је лист који је објавио анализу трнопољске обмане натеран да банкротира тужбом за клевету (мада је британски судија рекао да нико не оспорава истину анализе, већ само тврдњу да су то репортери урадили са злим намерама!), истина је изашла на видело и данас се о Фикрету Алићу и „логорима смрти“ више и не говори. Али зато се инсистира на Сребреници, као „највећем злочину у Европи од Хитлера“.

У Поточарима, где је некад била база Холандских миротвораца, изграђен је велики спомен-центар. На свечаном отварању је био бивши амерички император Клинтон, то оличење искрености и врлине. Нема везе што је народ у Федерацији БиХ гладан, што муслимански повратници у Сребреницу немају посла, важно је било да се направи огромно светилиште у Поточарима. Да „освета постане правда“ како каже посвета на арапском. Да лаж о „геноциду“ постане истина. Баш како приказује Ал-Џазира.

Крајем II светског рата, приликом повлачења из Југославије, један број усташа и домобрана заробили су у Корушкој партизани. Енглези су такође предали неколико хиљада заробљеника Титу. Партизани су неколико хиљада тих заробљеника стрељали у селу Блајбург, баш као што су од 1944. па надаље стрељали десетине хиљада „народних непријатеља“ по Србији, рецимо. Али, усташка емиграција и католичка црква су од Блајбурга после рата направиле светилиште, а данашња хрватска историја назива повлачење усташа „крижним путем“ и тврди да је у Блајбургу убијено 60.000 људи (!).

Ево како то објашњава енглески историчар Д.Б. Мекдоналд:

Преувеличавање броја мртвих у Блајбургу имало је више нивоа значења. Прво, Хрвати су тиме постали жртве Срба/комуниста, што им је омогућило да оспоравају геноцид над Србима у Јасеновцу тезом о геноциду над њима самима. Друго, омогућило је Хрватима да се дистанцирају од Срба и комунистичког режима који је починио масакр, и тако прикажу Хрватску као невољну чланицу СФРЈ, више затвореника него конститутивну нацију. Треће, кроз тај масакр Хрвати су прешли свој „крижни пут“, како се то често описивало у хрватским текстовима.
(Balkan holocausts?: Serbian and Croatian victim-centered propaganda and the war in Yugoslavia, David Bruce MacDonald, Manchester University Press, April 19, 2003)

Паралелно са дизањем броја жртава Блајбурга, ишло се са смањивањем броја жртава Јасеновца, да би се успоставила морална једнакост усташа и „Србокомуниста“ (које је водио Хрват Броз...), па чак и дотле да су усташе проглашаване стварним жртвама, јер ето Јасеновац је био радни логор у којем су Јевреји убијали сами себе а Срба није ни било...

Чак је Стјепан Месић, који тешко да се може назвати србофилом, својевремено изјавио да је Блајбург усташки фестивал о државном трошку, као и да су они у Јасеновцу жртве, а у Блајбургу јасеновачки џелати. Па ништа.

Баш као што су у Блајбургу усташе направиле светилиште да од себе направе жртву (на страну сад што је инсинуација „крижног пута“ најгоре бохољуљење), тако је у Поточарима направљено светилиште лажном „геноциду“, како би се једна агресивна идеологија - чије је инсистирање на унитарној босанској држави у којој би не-муслимани били мањине и довело до грађанског рата - камуфлирала ореолом жртве. Иде се чак дотле да се овај „геноцид“ ставља раме уз раме са холокаустом, као што је то прошле године урадио верски поглавар БХ муслимана, Мустафа Церић.

Блајбург у Поточарима јесте симбол рата у БиХ, мада не онако како су његови творци намеравали. Он представља врхунац манипулација и лажи, који вређа не само жртве Хитлеровог „коначног решења“ већ и здрав разум.

Жута Кућа Србија

Кад сам пре неки дан кратко коментарисао посету „Независној држави Косово“ садашњег француског министра Кушнера, нисам знао за инцидент када је овај урликнуо на новинара Гласа Америке (иронија да не мож' бит' већа) због питања о случају „жута кућа“.

Дакле, некадашњи гаулајтер окупираног Космета, сада француски министар иностраних послова, вређа и псује новинара у служби оне исте Америке чијим интересима и он сам служи (бар по речима свог пријатеља Холбрука), јер се усудио да спомене случај који се „цивилизовани“ свет труди да заташка, јер добрано сведочи о стварној цивилизованости, тј. њеном недостатку.

За разлику од наводних масовних гробница наводно угрожених и „геноциду“ изложених Албанаца, на окупираном Космету су пронађене стварне масовне гробнице Срба које је онако цивилизовано и милосрдно побила УЧК. О томе је стидљиво јављено, онако у фусноти, у истим оним медијима који су громогласно захтевали уништење Србије хуманитарним бомбама. И после ништа. Несталим Србима ни данас се не зна траг, али сви причају о некаквим хладњачама, или браћи Битићи. Тек смо од Карле дел Понте чули за кућу у Албанији где су заточеним Србима вадили органе за продају богатим западним болесницима. Причу о „жутој кући“ није измислио неки Србин, већ жена која се прославила својим прогоном Срба као нови Вишински.

Хашка инквизиција је уништила све материјалне доказе о „жутој кући“. Кушнер псује новинаре који се усуђују да о томе питају. Њени дојучерашњи наредбодавци се понашају као да дел Понте не постоји. Али зато се инсистира на скупштинској резолуцији којом би Србија признала фиктивни „геноцид“ у Сребреници.

Проблем, дакле, није само у Кушнеру. Овај испад је само потврда онога што се о њему већ одавно зна на нашим просторима, а судећи по књизи о њему објављеној у Француској (Свет по К), и другде. Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.

А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).

ЕУропство - подвучено жутом.

Вести из несвести: 1. март 2010

Неколико вести које су обележиле почетак марта, са коментарима:

Француски министар иностраних дела и чувени хуманитарац и србофил Бернар Кушнер посетио је Београд и уз велику помпу обишао Ђинђићев гроб, да би потом у Приштини грмео како је „независност“ те окупиране територије неповратна. Уместо да му Београд ускрати гостопримство као осведоченом србомрсцу и представнику непријатељске земље која подржава окупацију Косова и Метохије, Кушнера дочекаше са почастима. Ниједна озбиљна држава не би толерисала таква понижења, а Србија се њима поноси.

Кад смо већ код понижења, СПЦ је издала саопштење да ће устоличење патријарха Иринеја, најављено за крај априла, бити одложено за јесен. У образложењу се наводи да није било довољно времена за „адекватну организациону и логистичку припрему“ али и да „високи гости, домаћи и из света“ имају времена да испланирају пут. Мени ово не звучи нимало убедљиво. Како то да два месеца нису доста за планирање церемоније? Пре ће бити да нису добили дозволу од Тачија и Фејта да се појаве у Патријаршији. Толико о слободи и људским правима у „Косовији“...

Изненадила ме вест да је Ејуп Ганић, некадашња десна рука Алије Изетбеговића, ухапшен у Лондону и задржан у притвору. Или су Енглези напрасно одлучили да српске потернице ипак важе (за разлико од, рецимо, Бугара, Словенаца, Мађара или Колумбијаца, који су хапсили па експресно пуштали Тачија, Чекуа и остале „Косоваријанце“), или Ганићу, за разлику од вођа УЧК, Американци више не држе леђа. Занимљиво је да је сам Ганић демантовао да је ухапшен, и изјавио да је то „оркестрирано из Београда“. Али онда су вест потврдили и британска влада и Би-би-си, па сад би видите коме је веровати.

Збунила ме и вест да је покренута иницијатива да се посмртни остаци краља Петра II врате у Србију из Америке, где се тренутно налазе. Зашто? Је ли се то данашња Србија по било чему битно разликује од Брозове квази-републике која је краљу забранила повратак у земљу? Закони из тог времена још су на снази, Србија је и даље република и партијска држава, а партија на власти државу третира као своју приватну прћију. Док распродаје страним господарима све што може, не пада јој на памет да врати отету имовину „народних непријатеља“ који су страдали (између осталог) због оданости краљу.

Уосталом, зар на Дедињу још не стоји спомен-маузолеј његовом узурпатору? Ако неко хоће да утре пут за обнову монархије, мора прво да почисти наведени неред, а онда да нађе бољег кандидата за круну. А краља оставите да почива у миру док не буде имао где да се врати.

Како би Сребреницом да трансформишу Србе

У 999. броју недељника Време - те квислиншке имитације америчког Тајма - од 25. фебруара ове године, објављен је опширан интервју са Врховним Жутником лично. Поред већ стандардних булажњења о бољем животу, ЕУропској будућности, потреби да се великим силама и суседима угоди на штету Срба и Србије и тако даље, тандара-броћ, поткрала су се и два признања везана за резолуцију о Сребреници.

На њих је указао Тадија Нешковић у суботњем коментару на НСПМ. Тадић, наиме, сматра да је резолуција важан корак „у укупној трансформацији нашег друштва у цивилно друштво“, као и да подршка невладиних организација значи да иза ње стоји цело српско друштво. Вреди прочитати Нешковићев текст, и ја овде не намеравам да понављам ствари које су у њему већ апсолвиране. Али бих да додам неколико сопствених запажања.

Прво, „цивилно друштво“ је флоскула. Појам „цивил“ и придев „цивилни“ на српском имају врло ограничено значење, првенствено као антоними од „војник“ и „војни.“ Да је Тадић рекао грађанско друштво, то би још нешто и значило - али није, већ је употребио енглески израз "civil society."

Али то ни на енглеском не значи ништа. Наиме, по већини дефиниција (које су углавном произвољне, типично постмодернистички) под „грађанским друштвом“ се подразумева скуп свих добровољних организација грађана које не спадају у домен државе или тржишта. Не знам зашто тржишта, јер и оно је ваљда засновано на добровољној размени добара и услуга (ако је та размена присилна, онда је већ реч о држави), али онда испада да је „цивилно друштво“ у ствари само - друштво. Само што у класично друштво спадају и црква, породица, задруге, итд. а ово новокомпоновано, „цивилно“ чине разни комитети, иницијативе, одбори, и „боркиње“. Однос између овог патвореног „цивилног“ друштва и оног обичног је нешто као однос између међународног суда правде и хашког трибунала. Једано је аутентично, друго је имитација створена са сврхом да обмане, присили и превари.

Е, у ту имитацију - а из употребе енглеске фразе јасно је одакле му инспирација за њу - Тадић хоће да „трансформише“ Србе. И то помоћу резолуције о Сребреници.

Како? Тако што ће жртве Сребренице прогласити „невино страдалим,“ рецимо. По њему испада да су Срби ушли у Сребреницу, затекли ненаоружане цивиле, и ту их на лицу места побили. Осим што то, дабоме, апсолутно није истина. Како може припадник 28. дивизије „Армије БиХ“ који се с пушком у руци пробијао пут Тузле да буде „невина жртва“? А ако се зна колико је ненаоружаних цивила убијено (стрељано, шта већ), онда нека се то лепо каже. Али тих података напросто нема. Уместо тога, учитава се пропагандна флоскула од „преко осам хиљада мушкараца и дечака“ која се понавља по медијима већ годинама, а има исто онолико везе са истином као прича о 250.000 погинулих Муслимана у целом рату.

Управо на ту митску Сребреницу мисли Врховни Жутник кад каже да је у свету постала „симбол страдања у ратовима деведесетих.“ И он то хоће да призна!? Размислите мало о томе на тренутак. Од једног пропагандног мита прави се симбол за све ратове деведесетих. А зашто тај симбол не би била колона српских избеглица из Крајине, или шиптарска руља која руши манастире у Метохији у марту 2004? Та два догађаја су пуно симптоматичнија за оно што се десило него Сребреница, која у самом босанском рату није имала ама баш никакву улогу. Да је Сребреница била битна руководству Б-Х Муслимана, зар је не би тражили у Дејтону? А нису, већ су тражили Брчко и коридор до Горажда. Тек после рата је од Сребренице направљен симбол и светилиште.

Значи, Врховни Жутник и његова жутократија хоће да заузму наводно високоморални став признавањем пропагандне фантазије која Србе представља као геноцидне злочинце! Како ће то да Србији донесе „углед“ или „регионални кредибилитет“? Ко ће то да воли и поштује Србију ако сама себе прогласи геноцидном? Па ко је овде луд?!

Али, ако се има на уму да резолуција мора да игра улогу у трансформацији Срба у небулозне и ЕУропске грађане, онда постаје јасно зашто се инсистира баш на оваквим идиотизмима. Није ово први пут да жутократе говоре о потреби да Срби постану нешто друго. Сетимо се оног култур-комесара Димитријевића, чије је амнестирање Јасеновца ономад изазвало бурне полемике. И он је говорио о „промени кода“.

Џабе што је петицију против резолуције о Сребреници подржало преко стотину удружења грађана и истински невладиних (тј. оних које не финансирају ни САД ни ЕУ) организација. За Врховног Жутника је једино истинско „друштво“ оно које представљају Соња, Наташа, Борка и Латинка.

Србија се, дакле, глајхшалтује по шаблону невладника. Српско друштво се систематски затире и замењује патвореним ЕУропским. Кључну улогу у свему томе имају жутократе и њихов врховник, а алатка којом то раде је мит о Сребреници.

Линколнова мудрост и Франклинов избор

Миодраг Зарковић свој коментар дана на НСПМ данас завршава цитатом приписаним Абрахаму Линколну: „Можете цео свет да лажете неко време и можете некога да лажете све време, али не можете цео свет да лажете све време.“

Није баш сасвим јасно да ли је први амерички император заиста аутор ове мудрости, али њено порекло није толико битно колико његова примена на данашњу „ЕУропску регију равноправних грађана Морава-Донау“, претходно познату као Србија.

Ономад је НАТО (тј. самозвана „међународна заједница“) безочно лагао цели свет неко време - тачније, 78 дана, колико је бомбардовао тадашњу Југославију како би успоставио окупацију - пардон, међународно војно присуство - и Косово и Метохију претворио у „Независну државу Косова“ (НДК). О успеху свог напада лагали су довољно да им сами Срби поверују и дозволе ту окупацију. Онда су наставили да лажу, описујући погроме над неалбанским становништвом као „одмазду“ а етничко чишћење и систематско уништавање имовине и светиња као „међуетничке инциденте.“ Правдали су и рат и окупацију наводним геноцидом и некаквом великом завером за истеривање Албанаца. Пре или касније се установило да су све то биле лажи, али дотад је штета већ била учињена.

Пошто се показало да бомбе и ракете нису онолико ефикасне у покоравању Срба колико се мислило, прешло се на друге врсте оружја: кофере пара, „пријатељске“ савете и курсеве, мирно и демократско паљење Скупштине... и лажи, дабоме. Малтене од првог дана „демократије“ народу Србије се лаже. За ових десет година распродало се све што је „демократама“ дошло под шапу, Косово и Метохија су отети и проглашени „Независном државом Косово“, гладни радници су почели да секу прсте, али не брините Срби, бољи живот само што није!

Лагали су безочно и дрско и пре две године, када су обећавали „и Косово и ЕУ.“ Неки су им поверовали, па гласали за њих. Неки им нису веровали, али су веровали другима, који су се пред изборе заклињали родољубљем а после избора свечано мирили са дојучерашњим непријатељима да би дошли на власт. У сваком случају, преварише букадар људи и једни и други. Можда не трајно, али довољно дуго да учине штету.

Цела је стратегија од 2000. наовамо била да Срби сами себи пљуну у лице. Није било довољно што су осиромашени, протерани, сатанизовани и опљачкани, не - морали су сами да признају да је све то било добро и пожељно, да су то заслужили. Владајућој жутократији то није било тешко; то су људи којима је увек била преча шака власти од образа и од части. Али сад су и они запели да цели народ натерају да буде попут њих (у тој функцији је још једна лаж: теледиригована резолуција о Сребреници). Ако се то деси, онда Србије и Срба коначно нестаје, и стварају се „равноправни грађани ЕУропске регије“ омеђене реком Донау - пошто„Дунав“ звучи србонационалистичко-клерофашистички - и сведене на долину Мораве, којој ће се првом приликом наћи ЕУропскије име.

Ако је у пролеће 2008. било илузија о будућности Србије и Косова-Метохије, данас их више нема. Лепо рекли амбасадори „међународне заједнице,“ нема ЕУропства док се не призна НДК. Значи, више се ни не труде да нас лажу. Сад већ лажемо искључиво сами себе.

Почео сам цитатом који се приписује Линколну. А завршио бих једним који се приписује Бену Франклину: „Они који би да се одрекну слободе да би имали безбедност, не заслужују ни слободу ни безбедност“.

Избор је и данас исти као и у мају 2008, али и много пута пре тога. Од њега не можемо да побегнемо, ма колико се трудили. То је избор између слободе и ропства, између части и понижења, између истине и лажи. О томе се не одлучује убацивањем листића у некакву ћораву кутију, већ у срцу и души сваког од нас.

Упркос свему што говоре лажљиве жутократе и још лажљивија „међународна заједница“, мислим да Срби још нису одлучили. Још се ломе, али нису сломљени. Отуд и толики притисак, толики напор, толика журба да се „заврши посао“. Јер ови што лажу итекако добро знају да све што су својим лажима створили може да се рашчини, само ако Срби одбију да им се и даље лаже. И тиме поново заслуже и слободу, и безбедност.

Послушници

Слободан Антонић у свом најновијем тексту тражи „велику идеју“ која мотивише бивше Радикале и дабоме, не може да је нађе. Односно, открива да иза свих политичких опција у данашњој Србији стоји мање-више једна те иста идеја:

Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он то боље умети да уради. Свако од њих је пактирао са Империјом како би лакше заузео место супарника и тако све више појачавао њен утицај у Србији.

...Што је најгоре, сваки од наших лидера замишља да ће сам надиграти не само све своје домаће супарнике, него и стране команданте. Они изгледа и даље мисле да је најважнија ствар на свету домоћи се власти и да су у том циљу допуштена сва средства. Укључив и издају.

Тако су Турци освојили Балкан. Тако су Енглези освојили Индију. Тако су западни Европљани освојили скоро цели свет. Увек се нађе неки локални деспот који мисли да може да искористи страну силу у свом личном интересу. Његова „стратешка“ визија досеже до краја свог обора, а ни на памет му не пада да и ти странци имају неки свој интерес, и да у ствари он служи њима, а не они њему.

Могли би, да хоће, да тако размишљају, да нису кварни до сржи а не само глупи, да направе неки „џентлменски споразум“ о минимуму националних интереса. Али неће и не могу, јер нису џентлмени.

Зато и тврдим са толиким поуздањем да неки нови избори неће решити ама баш ништа, пошто се бира из галерије квислинга. Све док се не појави опција да странци не буду господари, политика у Србији ће остати зачаран круг. А та опција уопште није нереална нити фиктивна, већ је свакоме надохват руке.