Једна од последица вишедеценијског испирања мозга Србима (које је, спојено са плански извршеним мучењем, довело до феномена самомржње) је и сумњичавост, да не кажем параноја, која се уврежила у народу. Никоме се не верује. У свему се види завера, тајни план, превара.
Завера, дабоме, има - али најчешће стварне завере немају никакве везе са оним што чаршија прича. И није параноја ако нас заиста прогоне и сатанизују. Али та подозривост, која би била позитивна ствар да је барем у стању да нас учини имуним на свакојаке лажове, преваранте и демагоге, у ствари није донела ништа добро. Јер још увек има и превише људи који се куну у Броза, који верују у Тадићева обећања о „и Косову и ЕУропству“, који верују било чему што каже Млађан Динкић. Али зато виде УДБУ под сваким креветом, агенте ЦИА у сваком тексту, Сороша у свакој организацији...
Није ми намера да у овом тексту разлучујем завере од чињеница; о том потом. Понудићу, међутим, аргумент да је нешто друго одговорно за толико распрострањено неповерење, неслогу и раздор међу Србима уопште, па и онима родољубивог кова. Ради се, наиме, о искривљеној логици.
Постоји категорија логичке грешке која се зове argumentum ad hominem (лат. - аргумент према особи). Под њим се подразумева да се однос према неком ставу доноси основу особе која је став изнела, а не на основу самог става. Односно, није битно шта је речено, већ ко је то рекао.
Ово је уско повезано са појавом „постмодерног“ морала, исто тако заснованом на идентитету. Тако убијање није злочин ако то радимо „ми“, али је апсолутно неопростиво ако то раде „они“. Управо су по оваквој логици Срби сатанизовани деведесетих.
Илустративан је пример уништења Републике Српске Крајине, када је амерички амбасадор у Загребу инсистирао да то што ради хрватска војска није етничко чишћење, јер се то тако зове само када су починиоци Срби! Када српска војска и полиција употребе силу против терористичке организације у сопственој земљи, онда је то „агресија“ и „кршење људских права“, али кад САД нападну земљу са друге стране света под (фалсификованим) изговором да се тиме боре против тероризма, онда је то мировна акција и ослободилачка мисија, је ли. И тако редом.
Напоменуо бих да ова логика важи и за невладнике у Србији, иако би се на први поглед чинило супротно. Наиме, иако се они баве наводним српским злочинима а злочине према Србима умањују или негирају, треба имати на уму да они себе не виде као Србе, већ као нешто боље или другачије (ЕУропљане, космополите, Југословене, итд.). Дакле, опет су криви „они“ (тј. Срби), а не „ми“ (невладници).
Обе појаве имају за последицу оно што је Орвел у својим есејима о политичком језику и роману 1984 називао „спречавањем разумевања“. Али мада је манипулација појмовима у сврху манипулације стварношћу доживела процват у 20 веку, још су антички софисти и демагози били свесни да могу штошта постићи тенденциозном употребом језика како би искривили стварност у своју корист. То се данас зове „управљање утисцима“ (perception management), односно ситуација у којој није битно шта заиста јесте, већ шта се мисли да јесте.
Свакако да је један од критерија процене ваљаности сваког става и идентитет особе од које тај став потиче. Али то не сме да буде и једини критериј. Кад Харис Силајџић назива Србе геноцидним народом и говори о стотинама хиљада побијених муслиманских цивила и силованих Муслиманки, није проблем у томе што то каже Харис Силајџић, већ што су то лажи. Исто тако, не може и не сме нешто да буде истина само зато што то каже неко ко је Србин (или Американац, Рус или ко већ).
Невоља је што се готово сви труде да наметну ту искривљену логику чопора. Ако се неко усуди да каже да је све што је Слободан Милошевић рекао у свом последњем ТВ обраћању испало жива истина, исте секунде ће га жутократе жигосати као „Слобисту“. Да ли то онда значи да се тај човек слаже са свиме што је Милошевић икада урадио? Дабоме да не значи. Али се етикетирањем спречава било какво размишљање о чињеницама. Расправа се помера са „Да ли је то што је Милошевић рекао истина?“ на „Јеси ли то ти за Слобу?“ - и тиме, циљано, губи смисао.
У принципу, глупо је и беспредметно слагати се или свађати са људима а не ставовима. Па ко се још родио да се с неким другим слаже у апсолутно свему?
За ових пет година како пишем Сивог Сокола, хвалио сам и кудио многе ставове и преко њих, њихове ауторе. Налазио сам вредне текстове и у традиционалним медијима (мада у последње време све мање), и у интернет-магазинима попут НСПМ, и на блоговима. Сваки пут ми је одлучујуће мерило вредности текста био његов садржај, а не идентитет аутора. Знам да сам написао како бих морао лично да проверим ако би ми неки невладник рекао да је небо плаво, али то је ипак метафора. Сложио бих се и са Чедом Јовановићем да каже како у атмосфери има 75% азота, јер је то ипак чињеница. Да ли би то значило да се слажем са програмом ЛДП-а? Боже сачувај.
Чудним се чудом чудимо што као народ патимо од неслоге и раскола, што се међусобно трвимо горе него са силним душманима. А могао бих да се опкладим да је разлог томе у метастази наше природне сумњичавости у логику идентитета и неповерење према свакоме ко мисли иоле другачије. Па логика идентитета је и створена како би омогућила манипулацију, како би произвела расколе, заваду и конфликт који онда „душебрижници“ могу да искористе у своје, властољубиве и среброљубиве сврхе.
Никада нећете пронаћи некога с ким бисте се сложили у свему. То је јалов посао. Слога не значи једноумље. Почните да размишљате о садржају, а не о форми. Судите људе по речима и делима, пре него по имену и презимену. Видећете, тако ћете лакше наћи истомишљенике, сличности и разумевање, лакше ћете постићи договор, имаћете мање непријатеља а више савезника. Али што је најважније, таквим размишљањем може да се гради - друштво, нација, држава. За разлику од лажне логике идентитета, која је само у стању да уништава.
Завера, дабоме, има - али најчешће стварне завере немају никакве везе са оним што чаршија прича. И није параноја ако нас заиста прогоне и сатанизују. Али та подозривост, која би била позитивна ствар да је барем у стању да нас учини имуним на свакојаке лажове, преваранте и демагоге, у ствари није донела ништа добро. Јер још увек има и превише људи који се куну у Броза, који верују у Тадићева обећања о „и Косову и ЕУропству“, који верују било чему што каже Млађан Динкић. Али зато виде УДБУ под сваким креветом, агенте ЦИА у сваком тексту, Сороша у свакој организацији...
Није ми намера да у овом тексту разлучујем завере од чињеница; о том потом. Понудићу, међутим, аргумент да је нешто друго одговорно за толико распрострањено неповерење, неслогу и раздор међу Србима уопште, па и онима родољубивог кова. Ради се, наиме, о искривљеној логици.
Постоји категорија логичке грешке која се зове argumentum ad hominem (лат. - аргумент према особи). Под њим се подразумева да се однос према неком ставу доноси основу особе која је став изнела, а не на основу самог става. Односно, није битно шта је речено, већ ко је то рекао.
Ово је уско повезано са појавом „постмодерног“ морала, исто тако заснованом на идентитету. Тако убијање није злочин ако то радимо „ми“, али је апсолутно неопростиво ако то раде „они“. Управо су по оваквој логици Срби сатанизовани деведесетих.
Илустративан је пример уништења Републике Српске Крајине, када је амерички амбасадор у Загребу инсистирао да то што ради хрватска војска није етничко чишћење, јер се то тако зове само када су починиоци Срби! Када српска војска и полиција употребе силу против терористичке организације у сопственој земљи, онда је то „агресија“ и „кршење људских права“, али кад САД нападну земљу са друге стране света под (фалсификованим) изговором да се тиме боре против тероризма, онда је то мировна акција и ослободилачка мисија, је ли. И тако редом.
Напоменуо бих да ова логика важи и за невладнике у Србији, иако би се на први поглед чинило супротно. Наиме, иако се они баве наводним српским злочинима а злочине према Србима умањују или негирају, треба имати на уму да они себе не виде као Србе, већ као нешто боље или другачије (ЕУропљане, космополите, Југословене, итд.). Дакле, опет су криви „они“ (тј. Срби), а не „ми“ (невладници).
Обе појаве имају за последицу оно што је Орвел у својим есејима о политичком језику и роману 1984 називао „спречавањем разумевања“. Али мада је манипулација појмовима у сврху манипулације стварношћу доживела процват у 20 веку, још су антички софисти и демагози били свесни да могу штошта постићи тенденциозном употребом језика како би искривили стварност у своју корист. То се данас зове „управљање утисцима“ (perception management), односно ситуација у којој није битно шта заиста јесте, већ шта се мисли да јесте.
Свакако да је један од критерија процене ваљаности сваког става и идентитет особе од које тај став потиче. Али то не сме да буде и једини критериј. Кад Харис Силајџић назива Србе геноцидним народом и говори о стотинама хиљада побијених муслиманских цивила и силованих Муслиманки, није проблем у томе што то каже Харис Силајџић, већ што су то лажи. Исто тако, не може и не сме нешто да буде истина само зато што то каже неко ко је Србин (или Американац, Рус или ко већ).
Невоља је што се готово сви труде да наметну ту искривљену логику чопора. Ако се неко усуди да каже да је све што је Слободан Милошевић рекао у свом последњем ТВ обраћању испало жива истина, исте секунде ће га жутократе жигосати као „Слобисту“. Да ли то онда значи да се тај човек слаже са свиме што је Милошевић икада урадио? Дабоме да не значи. Али се етикетирањем спречава било какво размишљање о чињеницама. Расправа се помера са „Да ли је то што је Милошевић рекао истина?“ на „Јеси ли то ти за Слобу?“ - и тиме, циљано, губи смисао.
У принципу, глупо је и беспредметно слагати се или свађати са људима а не ставовима. Па ко се још родио да се с неким другим слаже у апсолутно свему?
За ових пет година како пишем Сивог Сокола, хвалио сам и кудио многе ставове и преко њих, њихове ауторе. Налазио сам вредне текстове и у традиционалним медијима (мада у последње време све мање), и у интернет-магазинима попут НСПМ, и на блоговима. Сваки пут ми је одлучујуће мерило вредности текста био његов садржај, а не идентитет аутора. Знам да сам написао како бих морао лично да проверим ако би ми неки невладник рекао да је небо плаво, али то је ипак метафора. Сложио бих се и са Чедом Јовановићем да каже како у атмосфери има 75% азота, јер је то ипак чињеница. Да ли би то значило да се слажем са програмом ЛДП-а? Боже сачувај.
Чудним се чудом чудимо што као народ патимо од неслоге и раскола, што се међусобно трвимо горе него са силним душманима. А могао бих да се опкладим да је разлог томе у метастази наше природне сумњичавости у логику идентитета и неповерење према свакоме ко мисли иоле другачије. Па логика идентитета је и створена како би омогућила манипулацију, како би произвела расколе, заваду и конфликт који онда „душебрижници“ могу да искористе у своје, властољубиве и среброљубиве сврхе.
Никада нећете пронаћи некога с ким бисте се сложили у свему. То је јалов посао. Слога не значи једноумље. Почните да размишљате о садржају, а не о форми. Судите људе по речима и делима, пре него по имену и презимену. Видећете, тако ћете лакше наћи истомишљенике, сличности и разумевање, лакше ћете постићи договор, имаћете мање непријатеља а више савезника. Али што је најважније, таквим размишљањем може да се гради - друштво, нација, држава. За разлику од лажне логике идентитета, која је само у стању да уништава.
