Мешање босанског лонца

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:

Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.

Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.

И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.

Састанак у Стамболу

Одмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.

По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.

А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!

Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.

Чије заслуге?

Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.

Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:

Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”

Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.

Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.

Кључали лонац

Општи избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.

У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).

Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.

Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...

(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

Дипломатско сијело

Недуго пошто је турски министар иностраних послова у Сарајеву одржао слово о васкрсењу Османског царства, почео је редовно да се састаје са својим колегама из Загреба и Сарајева. Само је то изгледа некако промакло новинарима (или можда није?) па је у најави састанка заказаног за 15. јануар у Београду онако стидљиво речено да се тројка већ састала три пута, прво у Истанбулу, па онда у Сарајеву.

То што причају Јеремић и турски амбасадор у Београду да су њихови односи бољи него икада и да су Србија и Турска некакви стратешки партнери за мир на Балкану, то су стандардне флоскуле и продавање магле. Давутоглу је у свом сарајевском наступу јасно рекао шта Турска хоће на Балкану. Не знам шта је на уму Јеремићу (а ни Тадићу, без чијег аминовања Јеремић малтене и не дише), али чисто сумњам да је у питању ишта добро. Кад се већ толико слажу са Ахмет-ефендијом, онда се само питам шта ће им уопште ту Алкалај. Као икебана, можда?

Споменици

Још један болан доказ моралне беде и квислиншког положаја данашње Србије је тренутна полемика око споменика на Везирцу. На том брежуљку је 1716. стајао шатор турског везира који је командовао битком против Аустрије под Петроварадином. После турског пораза, Аустрија је ослободила Срем, Бачку и Банат све до Темишвара, протеравши Османску царевину јужно од Дунава. Сада Република Турска хоће да подигне споменик османској војсци и у томе изгледа има подршку ”мултикултурних” власти Србије, а посебно оних што би да праве Републику Војводину.

Изјава председника МЗ Петроварадин, Петра Мудрог, да је време ”да се сви окренемо будућности, да се људи, нације, државе окрену миру и што бољој сарадњи, па ће постављање споменика Турцима, на неки начин, представљати помирење међу народима”, тера ме на помисао да незаслужено носи ово презиме. По чему је то интерес данашњих Турака да подигну споменик Османлијама окретање будућности? Зар није Ататурк 1918. укинуо османску царевину и организовао Турску као секуларну републику, под претњом силе? А данас турска војска ”чува мир” по БиХ и на окупираном Косову и позива се на ”историјске и културне везе” са тамошњим становништвом, док Србију њени невладнички мучитељи прозивају за некакав ”клерофашизам” и опсесију прошлошћу...

То да су Срби опседнути својом историјом ноторна је лаж. Могло би се чак рећи да су Срби своју историју, што намерно што под притиском, заборавили!

Године 1683, Турци су подигли велику војску и кренули на Беч. У последњи час је опседнутом гарнизону стигла помоћ, у виду пољске коњице на челу са краљем Јаном Собјеским. Следећих 15 година су се водио велики рат између Турака и Свете Лиге, у којој су били хапсбуршка Аустрија, Венеција, Пољска и Русија (да, Русија!). Аустријски војсковођа Еуген Савојски чак је повео и војску на Босну, спаливши при томе Сарајево, да би на Косову изгубио од Турака. Тај аустријски пораз је покренуо и прву Велику сеобу Срба (1690). Еуген је касније потукао велику турску војску код Сенте (1697), тако да је 1699. закључен мир у Сремским Карловцима (Karlowitz) по којем је султан предао Аустрији данашњу Мађарску, Трансилванију и Славонију, а Далмација је припала Венецији. Током овог рата уништен је и Партенон у Атини, који су Турци користили као барутану.

Турци су 1716. покренули нови рат како би вратили изгубљене територије, али су Пожаревачким миром 1718. изгубили и већи део данашње Србије (од Београда до Крушевца). Освојили су је поново 1739, у рату који је изазвао другу велику сеобу Срба. Ето шта недостаје у дискусији о споменику Османлијама под Петроварадином.

Уосталом, баш у Србији већ постоји споменик који најбоље представља Османску царевину, а који су сами Турци подигли - и то пре двеста година.

За коју недељу навршиће се двеста година од битке на Чегру, маја 1809, неуспелог покушаја српских устаника да ослободе Ниш. Суочени са турском војском која је кренула у помоћ гарнизону, устаници су се укопали на Чегру. Када су Турци ипак продрли у шанац, командант устаника Стеван Синђелић дигао је у ваздух складиште муниције и тако, жртвујући себе, успео да обезбеди одступницу преосталим Србима.

Турски врховни командант, сераскер Хуршид Ахмед-паша, наредио је да му се донесу главе погинулих Срба. Платио је градским кожарима да их одеру и напуне ватом (као што се препарирају трофејне животиње) и пошаљу султану, а 952 лобање је узидао у ”ћеле-кулу” неких пет метара висине, а четири ширине и дужине.

Испочетка су Турци држали стражу око куле, да би спречили породице и локално становништво да скину лобање и сахране их по православним обичајима. После су је, међутим, напустили и предали на милост сунцу, киши, снегу и ветру. Наводно је 1861. Мидхат-паша хтео да сруши кулу, али су га у томе спречили локални Турци.

Када је кнежевина Србија 1878. добила Ниш, почела је изградња капеле која је штитила кулу од даљег урушавања. Капела је довршена 1938. године. Само 58 лобања је остало у зидовима. Синђелићева глава чува се одвојено, у витрини.

Вреди споменути да је Хуршид Ахмед-паша био син свештеника, Черкез са Кавказа, који је као дете одведен у Јаничаре. За своје заслуге у сламању Србије постаће велики везир (1812-1815).

Најпознатији запис о овој ”ћеле-кули” оставио је француски политичар, песник и државник Алфонс де Ламартин, који је на свом путовању у Свету земљу прошао је 1833. кроз Ниш:

"Сунце је пржило. Једну лигу од града, видео сам велику кулу на пољани, белу попут паришког мермера. Кренуо сам путем који је водио према њој. Сео сам у сенци куле да се одморим на тренутак. Али тек што сам сео и подигао поглед, схватио сам да зидове, за које сам мислио да су од мермера или белог камена, чине редови људских лобања, избељених сунцем и усађених у зидове песком и малтером... Ту и тамо се још видео прамен косе који се лелујао попут лишћа или маховине са сваким дашком ветра. Свеж планински поветарац провлачио се кроз бројне рупе у лобањама и звучао као тужно уздисање.”

У истом путопису, Ламартин каже и ово:

”Нека Срби сачувају овај споменик! Заувек ће да учи њихову децу вредности слободе свог народа и цене коју су њихови очеви морали за њу да плате.”

Од тада су прошла многа лета. И многе ствари које нису смеле, пале су у заборав. Данас осакаћеном Србијом владају људи који уче децу да је луксуз вреднији од слободе, ”добар живот” важнији од достојанства, а задовољство од части. Који би најрадије срушили Ћеле-кулу као симбол ”мрачне прошлости” који би, ето, могао да увреди народ пријатељске Турске.

Ћеле-кула није само споменик који подсећа на цену слободе, већ и сведочанство о Османској царевини која ју је подигла. То је споменик, између осталог, и окрутној, одвратној робовској институцији девширме, ”данка у крви,” која је од десетина хиљада хришћанске деце направила окрутне психопате типа Хуршид Ахмед-паше. Толико о ”мултикултурном” и ”толерантном” Османском царству, којем наводно секуларни и у ”будућност” загледани савремени Турци хоће на Везирцу да дижу нови споменик. Све у сарадњи са Србима који нису достојни тог имена, а ни наслеђа борбе за слободу и правду које су им оставиле генерације предака.