„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком рат. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком рат. Прикажи све постове

понедељак, 15. мај 2023.

Шејтанова понуда

Погледајте добро ову «вест» званичног пропагандног органа Империје:

Свакојаки невладници, грантовчани и штифтунговци - кметови све редом - објавили су у последње време рат муралима «злоћинаца». Данас видим да су напали и мурал Патријарха Павла. «Будимо људи» им смета. А да им неко прекречи барјак дугиног прогреса, скичали би да је геноцид, дабоме. 

Лако им је са муралима, не могу да се бране. Па кад се то још ради сред ноћи, као и свака «поштена» работа...

Мене више копка што се овај «антифашистички фронт», појавио баш сад, када свако гледа да преотме и преусмери народно незадовољство недавним физичким манифестацијама «америчке цивилизације» у ОШ Владислав Рибникар и општини Младеновац. И што је доказ свог «подвига» послао управо званичном гласилу Империје.

Мени то слути на зло. Јер је Империја још једино за то и способна.

Свет је својевремено покорила не оружјем, већ рекламом: сунчаном Калифорнијом филмова и ТВ серија, а преко њих брендовима које «сви носе» и предметима као статусним симболима. Једини проблем је што кад одете у ту исту Калифорнију, видите како некоме отимају кола сред Беверли Хилса, а тротоаре недалеко од Холивуда како су постали шаторско насеље дрогираних бескућника. И схватите да су «бољи живот» и «као сав нормалан свет» у ствари једна велика лаж.

Ђаво је нудио Христу «сва царства овога свијета и славу њихову» ако му се поклони (Матеј 4: 8-9). Империја тражи исто, али обећава далеко мање. И ни то што обећава не може да испуни. Можда је некад могла, ко ће знати, али данас не може.

Шта год је некад била, данас је само она Сенка о којој је писао Толкин, која није способна да ствара, већ само да изврће и квари. Нуди богатство и срећу, али све што може да испоручи је страх, страдање и хаос. Рат, злобу, и мржњу. «Направе пустош и зову је мир», како Тацитов Калгак ономад рече о Римљанима.

Зашто би било ко мислио да ће му бити добро ако се потчини ономе ко му доказано добро не жели? Ако сте заборавили деведесете, или још мислите да је Жути октобар донео «демократију», погледајте бар шта Империја ради од Украјине, коју наводно воли и подржава - и немилице жртвује као пиона на Великој шаховској табли Збигњева Бжежинског.  

И док вас хушкају на рат и инсистирају да продате душу («Цијена? Права ситница!») зарад тог фантомског «бољег живота», остаје ми само да се надам да сте читали Горски вијенац и да памтите шта је Владика Данило отписао Турцима:

Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте.

субота, 10. децембар 2022.

Меркел, Минск и куповина времена

(првобитно објављено на РТ Балкан, пренесено у архивске сврхе)

Сад имамо и званичну потврду да се Запад за сукоб у Украјини спремао годинама, али није једини

Први ћу да се захвалим Ангели Меркел што је признала да је Запад примирјем у Минску септембра 2014. хтео да "купи време" Украјини за припрему рата против Русије. Скоро свима је то било јасно већ одавно, али када то отворено каже неко чија страна у овом сукобу глуми моралну узвишеност, онда речи имају посебну тежину.

Како би мало "глајхшалтовала" своју политику према Русији са садашњим русофобичним курсом канцелара Шолца, Меркелова је немачком листу "Цајт" ове недење изјавила како је примирје у Минску било "покушај да се Украјини купи време", које је Кијев искористио да ојача своју војску.

"Украјина из 2014-2015 није Украјина коју видите данас", додала је Меркел. "Како се видело из битке код Дебаљцева ране 2015, када је Путин лако могао да их прегази. Притом сумњам да би НАТО могао тада толико да помогне Украјини као што то чини данас."

Казнена експедиција

Ко се не сећа, украјинска "казнена експедиција" на Донбас је код Дебаљцева у фебруару 2015. претрпела друго катастрофално опкољавање (прво је било у августу 2014. код Иловајска), и њени остаци су се повукли у Артемјовск – од тада преименован у Бахмут где се ових дана воде жестоке борбе.

Меркел у суштини вели да ни Украјина ни Запад тада нису били спремни на сукоб са Русијом, али данас ето јесу. Тим поводом су неке руске тзв. ура-патриоте завапиле како је Кремљ требало већ 2014. да пошаље војску у Украјину и тада "заврши посао".

Из те перспективе, чини се наивном прозивка Запада за "махинације, манипулације и све врсте извртања истине, закона и права која се могу замислити", како се изразила потрпарол руског Министарства иностраних послова Марија Захарова поводом признања Меркелове.

Па зар Москва не зна да Запад тако ради већ деценијама? Зар нису обраћали пажњу на искуство Срба, од Дејтона и Кумановског споразума до 2013. и Брисела, па не знају да Запад редовно крши не само обећано већ и потписано?

Неће бити да је Захарова та која је наивна у овоj ситуацији. Москва је и те како обраћала пажњу на искуство Срба; Владимир Путин га је чешће помињао него власти у Београду! Тешко да им је могло промаћи признање "мајдановског" председника Порошенка већ августа 2015. да је Минск био куповина времена, или објава његовог саветника Луценка да би за Кијев најбољи био "хрватски сценарио" из 1995. са свим што то подразумева. Путинов говор на почетку операције у Украјини је показао да су у Кремљу свега тога били свесни.

Империја лажи

Што се тиче односа према Западу, довољно говори што га је Путин том приликом крстио као "империју лажи", а приметићете да од тада у Москви више не користе синтагму "наши партнери", коју су годинама ионако рабили полу-саркастично.

Кад већ памтимо вероломност Запада и маштамо шта би било да је Москва интервенисала "на време", ваљало би се присетити да је Русија исто тако стајала по страни када је Аустро-Угарска 1908. анектирала Босну и Херцеговину. Тако је морала, због катастрофе у рату са Јапаном три године раније. Али то нечињење је после био језичак на ваги за одлуку цара Николаја II да устане против бечког ултиматума Србији, шест година касније.

Амерички историчар Давид Фромкин ("Последње лето Европе") тврди да се Немцима у јулу 1914. у ствари журило да зарате против Русије, док она још за то није била спремна. Исту је рачуницу имао и Адолф Хитлер, јуна 1941. Немачка је, судећи по речима Ангеле Меркел, у Минску 2014. ишла на неку "трећу срећу".
 
Ако је туча неизбежна - удари први

Путин је небројено пута показао да га занима историја, посебно руска. Не верујем да је случајно баш у октобру 2015. изјавио да га је "лењинградска улица научила пре 50 година једном правилу: ако је туча неизбежна, удари први".

Из свега овога намеће се одговор да нису само Запад и Украјина "куповали време" за неизбежни сукоб, у којем је улог цео свет, а поља Донбаса су само један од фронтова. А ко је ту боље пазарио, чини ми се да ћемо сазнати врло брзо.

среда, 5. октобар 2016.

Заборављени 5. октобар

Знате ли шта је данас?

Ако сте одговорили „годишњица народне револуције којом је срушен мрски диктаторски режим злог Слободана Милошевића који је крив за деведесете“ онда честитам, успешно сте се квалификовали за квислиншког култисту. Још ће од вас постати невладник, кад завршите програм преумљавања. Само ми није јасно како ово читате на мрској вам ћирилици...

О Жутом октобру рекао сам све што ми је било на души пре пет година; ако вас занима, подсетите се. Игром случаја, прошле године у ова доба био сам заузет и нисам стигао да се позабавим једним другим петим октобром, од пре тачно сто година.

Мајор Драгутин Гавриловић (лево) и одбрана Београда
Тог дана су аустроугарска и немачка војска напале Краљевину Србију са севеза и запада. Мајор Гавриловић предводи остатке свог пука у одбрани Београда. Већ 14. октобра Србију напада и Бугарска. Уз помоћ Шиптара, Бугари су до краја октобра заузели Качаничку клисуру и пресекли пут према Грчкој. Од Србије се очекивала капитулација.

Гаврилу Принципу, утамниченом у Терезину, рекли су да је Србија мртва.

Уместо тога, целокупна војска се са народом повлачи преко Албаније, уз стравична страдања, и већ средином 1916. враћа се на тзв. Солунски фронт. Две године касније, пробој тог фронта избацује Бугарску из рата и покреће распад Аустро-Угарске, доприносећи коначном краху Централних сила и ратној победи.

Мислите ли још увек да је датум „народне револуције“ - осмишљене када су се НАТО бомбе показале једнако неспособне да покоре Србију као ономад фелдцајгмајстер Оскар Поћорек - одређен случајно?

среда, 11. мај 2016.

Добро одбрана, а лечење?

На конференцији руског министарства одбране, крајем априла, политички аналитичар Ростислав Ишћенко (Ростислав Ищенко) изнео је девет теза о тзв. обојеним револуцијама (од „Жутог октобра“ наовамо). Овде бих издвојио само једну:
„Обојени пуч не може зауставити ни консолидација националне елите (у том случају само се прелази на следећу фазу), ни борбена готовост војске (која ће пре или касније бити исцрпљена), ни делотворни рад националних медија (које ће пре или касније посрнути пред техничким могућностима агресора).
Спремност државе-жртве да пружи отпор је неопходнан, али недовољан предуслов да се спрече механизми обојеног пуча.

Само подршка легитимним властима државе-жртве од стране суперсиле која је способна да се супротстави агресору истом мером, на сваки начин, може да заустави обојену агресију.“
Руски оригинал целог текста можете наћи овде. Превод је мој.

Како сам Ишћенко вели, његове тезе су засноване на искуству Сирије. Из његовог наступа види се да је Москва свесна кључног фактора у одбрани од тзв. обојених револуција.

Сад само остаје питање да ли руски државници имају планове за ослобађање пријатељских земаља окупираних обојеним превратима, што недавно што годинама уназад. И да ли у том процесу одлучујућу улогу треба да игра суперсила - или је сваким даном све тежи задатак опоравка од аутоимуне болести довезене са Запада искључиво препуштен самим жртвама?

петак, 13. фебруар 2015.

Минск

Шта је то договорено у Минску, у ситне јутарње сате четвртка, 12. фебруара? Макар и летимичан поглед на садржај „споразума“ открива да између њега и претхнодног примирја, потписаног почетком септембра, нема велике разлике. Отуд се поставља питање, на шта су онда Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и шеф украјинске хунте Порошенко протраћили целу ноћ?
(извор: Colonel Cassad)
Нико од њих - осим Порошенка - није веверица, нити Американац, па да поверује у сопствену реторику. Претпостављам да је свима било јасно да од споразума у пракси неће бити ништа. А то онда наводи на закључак да су га договарали са задњом намером.

субота, 30. август 2014.

Други пут вас пуштати нећемо

Из текста „Не брини, драга, заробљеник сам“ (Александр Коц/Димитриј Стешин, Комсомолскаја правда, 29 август 2014); са руског посрбио Сиви Соко
А. Захарченко са заробљеним украјинским војницима (фото Коц-Стешин, КП)
Пред стројем заробљеника стиже премијер ДНР Александар Захарченко. Дан после позива Владимира Путина војницима Новорусије, он је изјавио да ће армија ДНР оставити коридор за излаз окруженој украјинској војсци. Али с једним условом: морају да у окружењу оставе сву своју технику и тешко наоружање.
- Могу да вам покажем школе које сте порушили - обратио се он заробљеницима. - Децу у вртићима и избеглице које сте убили „Градовима“. Нисмо ми вама дошли преко Дњепра, него ви нама. Али знате, гледам вас... мом сину је 17 година, многи од вас су његови вршњаци. Данас ћу вам дати телефон, да се чујете са мајкама, женама, родбином. Ако се они јаве, пустићу вас. Просто тако. Из поштовања што сте ви војници, а не „Азов“, „Шахтерск“ или „Дњепр“ (1).
Хоћу и ово да вам кажем - чекам сваког од вас у гостима убудуће. Чекаће вас шоља чаја, чаша вотке и нешто на столу. Али не желим више да вас видим као непријатеље. Више вас пуштати нећу.
И још нешто: реците својим командантима, ви сте одлични војници. Нисте ви криви што сте допали заробљеништва. Борили сте се достојно, сваки од вас. Само што су ти који су вас овамо послали обична гамад.
Момци, дајте им сапун, дајте им да се оперу, и лежај у касарни. И донесите им чај и сендвиче.
Нема у његовим речима ничега вештачког или одглумљеног. Али пропаганди ефект могао би да буде разоран. Тамо одакле долазе младићи вољни да се боре за „јединствену Украјину“ не гледају руску телевизију и не читају наше новине. Али како би могли да порекну казивање својих најближих? Гласине ће брзо да пренесу оно што су украјински војници видели својим очима. Већ се прича да неки артиљерци намерно саботирају муницију како би умањили разарање. А ослобођени заробљеници вероватно ће се јавити својим колегама, који још увек седе опкољени у котловима. И то би могао да буде још један деморалишући ефекат који би могао да покрене ланчану реакцију.

Закорачити преко линије је за сваког заробљеника страшан корак, који по правилу са собом носи смртну опасност. Али ако знају да их у заробљеништву неће тући, судити или изгладњавати, на тај корак се много лакше одлучују. Посебно у садашњим условима, када шансе за јужну групу украјинске армије практично више нема.

(1) имена паравојних „казнених батаљона“ неонациста „Десног сектора“ (прим. прев)

среда, 27. август 2014.

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригинални видео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август  2014
[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере.  Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

недеља, 24. август 2014.

Симболично, али тачно

Војска Новорусије данас је, на украјински „дан неовисности“, организовала параду главном улицом Доњецка. Кроз шпалир грађана прошла је колона заробљених учесника у „казненој експедицији“ кијевског режима, од регуларне војске до наци-гарде и паравојних формација локалних феудалаца.

После проласка заробљених фашиста, три цистерне су симболично опрале улицу, употпунивши паралелу парадом из јула 1944 године, када је Москвом спроведено 57.000 немачких заробљеника из операције Багратион:


Тако увек са нацистима.

уторак, 15. јул 2014.

Геополитика, емоције и лаптоп-ратници

Као одговор „лаптоп ратницима“ који по руском интернету позивају Путина да „уведе војску“, направљен је следећи видео-снимак (такође на YouTube),  који објашњава зашто је то глупа идеја. А ко хоће да ратује, ено пушка, ено Донбас.


Ако не разумете руски (зашто?), имате титлове на енглеском, француском и немачком. Али све се плашим да ово неко не титлује на мачећем српском, па зато прилажем транскрипт:

„Путине, пошаљи војску“! Користите ли често ову тарабу?
Ако желите да Русија крене у рат, упитајте се: јесте ли спремни да ратујете у рову, уместо испред екрана рачунара?
Мислите ли да до тога неће доћи? Грешите. САД и желе да испровоцирају Русију да пошаље војску.
Један од планова САД је да Русију окриви за слом украјинске привреде.
Будимо реални: Украјина неће ући у ЕУ, а кредити ММФ неће васкрснути украјинску привреду.
Али кад наша војска уђе у Украјину, Русију ће окривити за све тегобе украјинског народа.
Биће да нема пензија због Русије; да је Русија уништила сву индустрију. Да им је Русија отела европски сан.
Можемо слушати генерале из фотеља и послати војску, али шта ће рећи међународна заједница?
Да је Русија ушла у независну Украјину без резолуције УН. Украјинске власти то нису тражиле,  а власт која је тражила помоћ нико још није признао. Међународна заједница ће то звати једном речју: агресија.
Запад ће онда цео свет да дигне против „агресора“. Хоће ли Русију тада подржати њени савезници?
Чак и да наметнемо зону забране летења на југоистоку Украјине, САД и НАТО ће прогласити забрану за наше авионе и ракете.
Шта ако нам оборе авион? Како да реагујемо? Да шаљемо тенкове до Ламанша?
Да заратимо са Европом, САД, Канадом и Аустралијом? То САД и желе.
САД грцају под тежином државног дуга, од преко 17 трилиона долара. Очајнички им је потребан велики рат.
Он би довео до масовног банкрота, колапса берзе и нестанка трилиона виртуелних долара.
Државни дуг био би поништен, а америчка војна индустрија и привреда добиле наруџбе из целог света.
Овај рат је за њих прилика да избегну неизбежни банкрот.
Русији рат није потребан. Одлагањем сукоба постајемо јачи.
Али народ Донбаса гине, и Русија се налази пред избором: између лошег и још горег.
Да ли да страдају стотине и хиљаде, или милиони? Избор је стравичан, али то је геополитичка реалност.
Значи, следећи пут кад кажеш да је Путин издао југоисток Украјине, помисли шта захтеваш од своје земље. Ако ниси спреман да је браниш оружјем, престани да шириш хистерију.
У ГЕОПОЛИТИЦИ НЕМА МЕСТА ЕМОЦИЈАМА.

субота, 3. мај 2014.

„Тајна“ руске стратегије

Случајно или намерно, на годишњицу „vojno-redarstvene operacije Blijesak“ отпочела је нова офанзива украјинске неонацистичке хунте против федералиста на истоку земље. Потпуно идентичну пропаганду какву су деведесетих Загреб и Запад примењивали против крајишких Срба сада Кијев и Запад примењују против „проруских милитаната“. Опет су с једне стране Атлантска Империја и католички неонацисти, а на њиховој мети аутохтоно православно становништво.

Ту, међутим, сличности престају. Владимир Владимирович Путин је научио све лекције распада Југославије и трагичне судбине Срба. Када је њена моћ била у успону и на врхунцу, Империја је десет година мрцварила Југославију и Милошевићеву Србију, да би је на крају окупирала тек на превару „Жутим октобром“. Да ли сада, када је у слободном паду, може да победи Русију (која је у успону)? Којешта. Што не значи да не може да направи много зла.

Јуче су неонацисти у Одеси напали мирне демонстранте против хунте у Кијеву, сатерали их у зграду синдиката, а онда је запалили. Према последњим извештајима, погинуло је преко 40 људи, што од ватре и дима, што од нацистичких куршума када су покушали да се спасу од пожара. Ко има јак стомак може да погледа слике; другима то не бих препоручио.

среда, 26. март 2014.

Рат није ни престајао

Колега Владимир Трапара пише данас о сукобу Запада и Русије. Не ради се, вели он, о новом „хладном рату“, већ најновијој фази конфликта који траје већ више од једног века - са повременим тактичким престројавањима типа 2. светског рата, када је то било у заједничком интересу.

Ја бих ишао чак и даље: амерички однос према Русији је само наставак британске русофобије. (У ствари, амерички поглед на свет је само мутација британског империјализма, о чему сам писао прошлог месеца.) А британски однос према Русији је опет само етапа у дугом сукобу одметнутог западног хришћанства са Православљем. Тако да би се могло рећи да овај рат не траје тек сто, већ скоро хиљаду година.

петак, 29. новембар 2013.

Дан Револуције

На данашњи дан, пре тачно седамдесет година, скуп револуционара у Јајцу прогласио се једином легитимном владом Југославије.
Само по себи то није морало да значи ништа. Свако може да се прогласи за власт, али му је то узалуд ако не може да је обезбеди силом. Али револуционарима је ишло у прилог неколико ствари. Иако су Југославију, распарчану 1941, тада још увек држали Немци, Мађари, Бугари, Албанци и НДХ, већ крајем лета 1943. било је извесно како ће се рат завршити. Црвена армија сломила је зубе Немцима прво код Стаљинграда, а потом код Курска. Није било питање хоће ли стићи Толбухинови тенкови, већ када.

За то време, западни савезници су обезбедили капитулацију Италије. Тај чин је на територији Југославије имао вишеструке последице. Талијани су до тада у својим окупационим зонама штитили цивилно српско становништво од зулума НДХ и „Природне Албаније.“ Немци су и једне и друге пустили с ланца, па још и организовали добровољачке СС-дивизије (Ханџар, Кама, Скендербег).

Комунистички револуционари нису ништа чинили да те злочине спрече. У складу са њиховом догмом, Срби су били искључиво „угњетачи“, док су Хрвати и Арбанаси били „потлачени“ - па иако су Павелић и Бали Комбетар сматрали „реакционарним“, њихово истребљивање Срба само по себи није сметало револуционарима.

Кажем „револуционари“, јер у Јајцу се нису окупили само комунисти. У редовима „делегата“ било је и предратних политичара - следбеника Радића, Мачека, Мехмеда Спахе - углавном оних незадовољних предратним уређењем, који су видели свој интерес у комунистичком предлогу федерализације. Тако увек бива: најгласнијима помажу „корисни идиоти“.

Срби у редовима револуционара су до те мере били убеђени у сопствену колективну кривицу за наводни „буржоаски империјализам“, толика је била њихова вера у револуционарну религију - јер комунизам је, да не буде забуне, итекако верски феномен, само што је његово божанство овоземаљско - да не само што су прихватили да ничим не спрече злочине над сопственом родбином, него су прихватили да те злочине после рата припишу појединцима, док су колективе наградили. Отуд Социјалистичка Република Хрватска, са све шаховницом, Истром, Јадраном, Дубровником и западним Сремом. Отуд Аутономна Област Косово и Метохија, касније САП Косово (али и „Војводина“).

Шта је то охрабрило револуционаре да у новембру 1943, када је пропаст Италије за резултат имала само још бруталнију немачку окупацију и злочине, прогласе нову Југославију и себе за њене владаре? Црвена армија је још била далеко; неће стићи до септембра 1944. Одговор је у понашању западних савезника. 

Наиме, влада у избеглиштву и Југословенска Војска у Отаџбини рачунали су на репризу претходног рата, у којој би западни савезници - Енглези и Американци - искрцавањем на Јадрану омогућили општи устанак и кампању ослобођења сличну оној из 1918. Ако су планови за искрцавање на Јадрану икада и постојали, од њих се у јесен 1943. одустало.

Дан пре скупа у Јајцу, Стаљин је на самиту у Техерану тражио од Черчила и Рузвелта да дотадашњу подршку Михаиловићу и ЈВуО обуставе и пренесу на Тита и револуционаре. Пошто је СССР још увек водио 90% борбе против Трећег Рајха, западним лидерима то није тешко пало. Чињеница да је декларација у Јајцу темпирана за термин техеранске конференције указује да се ради о планираном садејству Тита и Стаљина.

Енглеска вероломност је неупитна. Теорија које би је објасниле има више, од тајних комунистичких симпатизера у обавештајној служби (којих је било) до наводног инцидента из Черчилових младалачких дана, када је у Београду због клеветања Срба добио батине од Воје Танкосића. Највероватнији одговор је можда и најједноставнији: Лондон је увек гледао на Србе као продужетак омражене им Русије, тако да је влади Уједињеног Краљевства итекако одговарала Југославија коју би предводили Хрвати (отуд „споразум“ Тито-Шубашић, на пример) а у којој би српски фактор био максимално неутралисан. Гле чуда, исто је мислио и Хитлер.

Додатно образложење налази се у тачкама 3 и 4 одлуке да се краљу Петру II и влади у егзилу забрани повратак у земљу: председништву АВНОЈ-а налаже се да „у сврху поништења и поновног склапања, односно одобрења, прегледа све међународне уговоре и обавезе“ које је потписала краљевска влада, и да не признаје никакве будуће обавезе које би потписао било ко осим њих. (извор)

Ово је омогућило Британцима и Американцима да југословенско злато конфискују као „наплату“ за ратну помоћ коју су пружали како Титу, тако Михајловићу. По ценама које су они одредили, дабоме. Део који је остао у земљи пронашли су Талијани, али је само осам (од 60) тона испоручено Мусолинију. Половину од остатка „проналазач“ је 1944. поклонио Титу преко Палмира Тољатија, а остатак је „поштено“ задржао за себе (извор). Али зато од 1943. наовамо слушамо како су „издајнички“ краљ и влада покрали југословенско злато и побегли из земље. Ваљда је зато Петар II умро без пребијене паре, а „највећи син народа и народности“ у луксузу.

Западни савезници имали су вишеструки интерес да подрже Тита. Постоје тврдње да је барем Лондону било итекако познато да Тито није никакав стаљиниста (што се показало 1948, његовим иступањем из Коминтерне и приклањањем Западу). Подршка Титу омогућила је да се избегне неугодан проблем НДХ. Гнусни злочини усташке Хрватске, уз благослов Римокатоличке цркве, отежавали су реконструкцију Југославије у којој би српски „реметилачки фактор“ био под контролом. Тито је то решио тако што је федерализацијом узурпиране земље рехабилитовао Хрвате као нацију, сваливши кривицу за злодела НДХ на „два камиона усташа“. И док су Срби морали да се извињавају што су живи, Стево Крајачић је могао сред Јасеновца да каже „мало смо вас побили“.

Поштено говорећи, ни влада у избеглиштву није била ништа боља што се тиче односа према жртвама НДХ; ајде што су хрватски министри једногласно порицали све оптужбе, али су им се у томе придружили и многи српски. У сваком случају, та завера ћутања итекако је олакшала послератну употребу Римокатоличке цркве за рушење комунизма у источној Европи, нпр. у Пољској. Не мислите ваљда да Черчил, Рузвелт и Стаљин нису размишљали о томе шта после Хитлеровог пораза?

Тако су у Јајцу ударени темељи пројекту који је зацртан петнаест година раније у Дрездену, а изведен је по шаблону који је већ (нехотице) обезбедио Хитлер. Одобрење је стигло са конференције у Техерану. Годину и по касније, ратно комадање Југославије озваничено је као „федерализација“, металостругар из Кумровца (ако је то уопште био он) постао је Маршал и фараон, а Срби који су чинили већину и легитимног и револуционарног покрета отпора постали су другоразредни поданици у сопственој држави. И онда је тај кошмар проглашен за остварени сан, из којег се ни данас, седамдесет година после, нисмо сасвим пробудили. 

понедељак, 5. август 2013.

Павелићев остварени сан

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двеста хиљада хрватских војника кренуло је у „ослобађање“ Републике Српске Крајине од свега живог, а понајпре Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протерано или побијено, у операцији названој „Олуја“. Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - „Дан домовинске захвалности“ - који се као такав слави и данас.

Крајина је успостављена у пролеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, противзаконито проглашење неовисности. Нико, ни аутохтони Срби ни власти у Београду, није имао ништа против да Хрватска постане независна држава - али без територија на којима су живели Срби.


После кратког али жестоког сукоба, крајем 1991. је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану посредника УН Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на „потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак Хрватске“ подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Притом се мислило на територију - али не и становништво. О томе сведоче „топнички дневници“ и снимци са Бриона.

Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника: Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негде 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили „демократији и људским правима“. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумева МПРИ.
„Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није време да се буде преосетљив“.
Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у пролеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосетљиви ни за време „Бљеска“, ни за време „Олује“. Амерички амбасадор у Загребу, Питер Галбрајт, чак је изјавио да „Олуја“ не може бити етничко чишћење, пошто је то нешто што само Срби могу да раде!

А Холбрук сигурно није био „преосетљив“ када је у јесен 1995. давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима говорио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.

Званични Загреб, дабоме, и дан-данас инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено од Стаљина). Када је 2005 - пре него што је потпуно скренуо памећу - Борис Тадић „Олују“ назвао „организованим злочином“, из Загреба је стигао љутити одговор да се то не може поредити са Сребреницом.

Зашто да не? У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници су се трупе УН бар потрудиле да заштите цивиле; у Крајини су само скренуле поглед. Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!

Како да објаснимо ту „логику“? Који је то „принцип“ који Шиптарима даје Космет као независну државу јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. светског рата, или уставном положају који су имали пре Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „правилу“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ - али не и када је реч о Србији?

У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.

А та реалност коју силом и лажима ствара Империја - и захтева од Срба да је безусловно прихвате - је да, без обзира на околности, Срби никад нису у праву. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завере“ и злонамерном заменом теза оптужују Србе за комплекс жртве. Ово није нимало случајно: „реалност“ Империје почива управо на великој лажи да су сви остали народи - жртве Срба.

Последица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Кордуна, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то време Србији се намеће „косовијанска“ држава, Сарајево тражи „реинтеграцију“ БиХ, а Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ - и тужи Србе за геноцид!

O tempora, o mores...

петак, 21. јун 2013.

Злочин према себи и свету

Вашингтон Пост (Вашингтонска пошта) су новине које веродостојно представљају погледе империјалног естаблишмента. Зато је вредан пажње њихов редакцијски уводник од јуче, у којем се „господин Тачи“ и његова „држава“ представљају као светли пример америчког доброчинства у свету. Надам се да ће после читања овог мучног текста бити јасније зашто се Србија самоуништава по команди, кроз разне договоре, споразуме, датуме, декларације, итд.

Намера је да се и остатку света наметне онај исти очај и безнађе које је у Србији заведено путем теледиригованих медија и квислиншког култа. У Вашингтону на сламање Београда гледају као на кључ светске доминације САД. Зато не намеравају да престану са мучењем Србије и затирањем Срба, без обзира ко се и колико трудио да удовољи перверзним захтевима Империје.

Сламање Србије директно је омогућило не само стварање етнички чисте албанске „државе“ на окупираним територијама, већ и крваве ратове у Ираку, Либији, а ево сада и Сирији. Пристанак на поробљавање тако постаје истински злочин, како према себи, тако и према целом свету.
- Н.М.

Вашингтон Пост, редакцијски уводник
20. јун 2013.

Косово нуди пример за Сирију

Прошло је 14 година откад су САД, пркосећи руској опструкцији у Савету безбедности, покренуле ваздушну кампању како би зауставиле крваву агресију једног тиранина у сопственој земљи. Са америчком подршком, побуњеници на Косову, тада покрајини Србије, успели су да победе војску Слободана Милошевића и преузму контролу над покрајином. Критичари су тада упозоравали да ће америчка интервенција створити хаос и ојачати радикале. Уместо тога, утрла је пут демократизацији Србије, независности демократског Косова и на концу, почетку помирења.

Хашим Тачи, некадашњи лидер Ослободилачке војске Косова и сада премијер те државе (sic) током прошлонедељног боравка Вашингтону дао је изјаву о споразуму који је постигао са србијанским премијером Ивицом Дачићем о нормализацији односа две земље. Споразум је значајан и са политичког и са личног становишта. Г. Тачи је некада био заклети непријатељ г. Дачића, блиског сарадника г. Милошевића, а влада Србије никада није признала независност Косова. Споразум свеједно предвиђа да ће Србија прихватити суверенитет владе Косова над целом територијом, у замену за значајну аутономију подручја где су етнички Срби у већини.

Постигнут 19. априла, споразум је по свему судећи опстао: договор о имплементацији постигнут је прошлог месеца. „Ово је сада незаустављив процес,“ рекао нам је г. Тачи. „Имам потпуно поверење да ће доћи до имплементације“.

Предстојећи споразум је пример како интервенција Запада може зауставити крвави и наизглед нерешиви етнички рат - али и колико напора такав подухват захтева. НАТО одржава мировну мисију на Косову од краја борби 1999, међу којима је тренутно 760 Американаца. Споразум између г. Тачија и г. Дачића је постигнут непрекидним дипломатским напорима спољнополитичке шефице ЕУ Кетрин Ештон, која је надгледала 10 рунди напорних преговора.

Срећом, гђа Ештон је имала нешто вредно да понуди: могућност евентуалног придруживања обе земље ЕУ. Захваљујући одлуци да се помири са губитком своје бивше покрајине, Србија ће вероватно овог месеца добити од Брисела датум за почетак предприступних преговора, док ће Косово бити позвано да почне са радом на споразуму о придруживању. Косово такође жели да уђе у НАТО, што је био један од разлога посете г. Тачија Вашингтону: надао се да ће Обамина администрација погурати Алијансу ка почетним корацима на пријему његове земље.


САД треба да подрже те амбиције и притисне државе које нису још признале Косово, међу којима су и неке суседне земље на југоистоку Европе. Али било би добро да Обамина администрација научи ову лекцију из историје. Ограничена америчка војна интервенција, уз дугорочну подршку и одлучну дипломатију, може да спасе животе и стабилизује конфликтне регије - чак и без одобрења Русије и Савета безбедности УН.

уторак, 9. април 2013.

Заборављени хероји Кошара

Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.

Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.

09:43

Био је Велики Петак...

У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.

Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.

Слава браниоцима Отабине!


15:29

Велики дан у историји Србије који данас несме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада несме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.

Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србија 1912-13, Солунских бораца...

А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.

Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).

Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.

Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.

Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.

Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!

У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.

Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!

Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!

Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.

И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“

Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.

Херој! Слава ти и хвала Иване!

19:23

Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.

Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.

Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!

Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!

А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.

И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!

У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!

12:35
(одговор провокатору под надимком doda)

Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.

Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.

Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!

Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“

понедељак, 18. фебруар 2013.

Сироти мали разбојници

Када се крајем децембра прошле године причало о тобожњој апокалипси по мајанском календару, неко је из фиоке извукао класични виц о америчким медијима. У случају стварног краја света, веле, у Њујорк Тајмсу би вероватно освануо наслов: „Смак света: најтеже погођене мањинске заједнице“. 

То ми је пало на памет кад сам јутрос наишао на овај текст из Вашингтон Поста, у којем се предстојеће америчко повлачење из Авганистана посматра из угла продавача украдене војне робе. Сасвим озбиљно.  

Ни сад не могу да одгонетнем тачну намеру аутора текста. По тону би могло да се закључи како му не смета ни лоповлук, ни корупција, ни америчко „увођење демократије“, већ му је кабулски бувљак украдене робе некако пријатнији од аутентичних локалних продавница. Било како било, извештач Поста сасвим ненамерно описује како тачно изгледа „благостање“ под чизмом Империје.

Наравоученије, за оне који хоће и могу да уче. 

- Сиви Соко

У Кабулу, продавачи украдене америчке робе стрепе од будућности
Вашингтон Пост, 16. фебруар 2013
Ричард Лајби

Кад картон сапуна нестане из америчке војне базе, или из контејнера НАТО залиха, пре или касније завршиће на тезгама Буш Маркета, неке врсте лоповског шопинг-центра у центру Кабула.

Добивши име по Џорџу Бушу млађем, председнику САД који је почео рат у Авганистану, овај бувљак ради већ преко осам година, захваљујући присуству страних војника који обезбеђују ратни плен. У доба Обаме, међутим, константно повлачење америчких трупа наговештава фајронт за ову кошницу дућана, где је на продају све од смрзнутог пецива пуњеног пекмезом до шампона против перути.

На неки начин, бивљак служи као микроекономски барометар стрепње Авганаца од краја 2014, када се завршава борбена мисија коалиције предвођене САД. Најава председника Обаме у прошлонедељном обраћању Конгресу да ће убрзати повлачење преосталих 34.000 војника током ове године само је додатно забринула трговце, који не знају шта ће се десити када одлазак западне војске прекине доток новца и материјала.

„Бизнис је некад био добар“, вајка се дућанџија Сабур, наслоњен на полицу са препаратима против бубуљица и боје за косу (намењене мушкарцима). „Али сад је депресија.“

Неколико дућанџија вели да је промет опао за 50 одсто од прошле године, када је отишла већина војника пристиглих у „таласу“ 2009. Опала је и количина војне робе за крађу, а цене су порасле. Притом све мање страних хуманитарних радника долази у потрази за познатом западном робом.

„Да је Обама рекао да неће повући војску, бизнис би порастао“, тврди 47-годишњи Сабур, који нема презимена и спада у Авганце који се противе повлачењу. Председник Хамид Карзаи, пак, сматра да повлачење неопростиво касни.

Сабур тврди да је 11-годишње присуство САД донело његовој ратом напаћеној земљи безбедност, шансе за девојчице и жене, и функционалну државну управу. „Неки кажу да Американци треба да оду, али то је губитак за нас,“ вели он.

Друге дућанџије кажу да се ипак уздају у вишу силу од америчког долара. Двадесетогодишњи Самјулах, обучен у мајицу са лажним симболом армије САД, каже: „Алах је милостив. Ако нам Обама не да хлеба, даће Алах.“

Попуст „на пет прстију“

Кошница од неких 600 дућана и тезги, Буш Маркет је минијатурни пример масивне корупције која је израсла из дотока милијарди долара у војној и развојној помоћи за Авганистан, где је „скидање кајмака“ уобичајена пракса од врха до дна друштва.

Већина дућанџија се прави да не зна одакле потиче роба коју продају. Али како објашњава један трговац, Авганци који добију посао у војним базама веома вешто себи обезбеде „попуст од пет прстију“ на робу која пристиже. Сандуке потом кријумчаре у камионима за ђубре, вели трговац, који није хтео да се представи.

Авганске власти ретко шаљу рације у базар, осим кад Американци не посумњају да се међу украденом робом налази нешто осетљиве природе. Дућанџије кажу да су последњи пут видели америчке војнике током једне авганске рације, пре отприлике две године.

Америчка армија није одговорила на наша питања о пореклу робе на пијаци. Што не значи да проблем робе украдене из логора, или пошиљки скренутих пре одредишта, није службено примећен. Маја прошле године, генералмајор Ричард Лонго, заповедник одсека за борбу против корупције, посетио је базар на позив независног војног листа Stars and Stripes.

„Сигурно да не поричем да крађе има“, изјавио је Лонго новинарима, док су дућанџије купцима паковале робу у кесе са ознакама војне и ваздухопловне Службе Размене.

Многе тезге нуде асортиман војне робе, али је далеко више кинеских копија од  аутентичних војних ручних сатова, обуће, ранаца и мајица. Ту су још и ножеви и боксери какви могу да се нађу у Америци у продавницама војних вишкова.

Становници Кабула сећају се претече ове пијаце, тзв. „Брежњев маркета“ из времена совјетске окупације, где је на продају био кријумчарени, украдени и одбачени војни материјал, укључујући и оружје.

Ове недеље, у понуди Буш Маркета били су сандуци Готових Оброка (MRE), војних следовања на којима је одштампано упозорење о забрани препродаје. Нико се на то не обазире. Пад дућана ниже, радници истоварују сандуке чоколадица, на којима још стоје етикете: „Намењено службеним војним продавницама“.

„Тридесет милиона лопова“

„Људи донесу робу, не знам откуд“, каже 59-годишњи Сали Мухамед, чији дућан продаје чоколадице за око 40 центи. У Америци им је цена долар.

„Авганистан има 30 милиона лопова“, наставља Мухамед са киселим осмехом, цитирајући једну од процена укупног становништва земље, „и двеста хиљада странаца који су такође кварни.“

У хладном и блатњавом Кабулу, где се бетонски бункери и стражарнице испреплићу са  бакалницама где на отвореном висе животињске трупине, Буш Маркет је нека врста освежења за америчке очи, чудесна оаза познатог благостања.

Али понуда зависи од тога шта је којег дана „пало с камиона“: бочице љутог соса, паковања туњевине, протеински напитци, чак и божићни напитак од јаја.

То што се ради о украденој роби не значи да је јефтина. Паковање жвакаће гуме кошта два долара, више него у Америци.

Трговац и бодибилдер Рахметулах Кан (21), с поносом објашњава да његов инвентар протеинског прашка омиљеног међу војницима потиче директно из складишта ваздушне базе Баграм, и сличних места широм Авганистана.

Седећи у замраченом дућану - у Кабулу је поново нестало струије - Кан је понудио мрачну визију будућности. „Ми смо Авганци, хоћемо да задржимо своју земљу“, вели он. „Али данас нема посла, нема пара. Шта ћемо да радимо кад Американци оду?“

На то питање ни он није имао одговора.

субота, 9. фебруар 2013.

Плес златног медведа

Већ трећи дан на југу Калифорније траје рат. На једној страни је полиција, од Лос Анђелеса до Сан Дијега. На другој, Кристофер Дорнер.

Полиција или војска? Потера за Дорнером (фото: Reuters/CNN)
Ветеран ирачке окупације, Дорнер је 2004. напустио војску у чину морнаричког поручника (струка обезбеђење, специјализација стрелац) и запослио се као полицајац у Лос Анђелесу. Почетком 2009. је отпуштен, наводно због лажних оптужби на рачун претпостављеног. По званичној верзији, Дорнер је лажно оптужио надређено лице да је мимо прописа ударала осумњиченог цивила. Сам Дорнер се куне да је говорио истину и да је отпуштен зато што му је судила комисија састављена од пријатеља и сарадника оптужене инструкторке.

Озлојеђен оваквим третманом, Дорнер је постао одметник. Осумњичен је за убиство кћерке и зета председника полицијске комисије Квана, као и још три полицајца у Лос Анђелесу и околини. Као одговор, све полицијске управе у јужној Калифорнији мобилисале су и наоружале своје припаднике. Тешко наоружани и оклопљени полицајци сад крстаре улицама, трагајући за Дорнером. По неким извештајима, покушао је да украде једрилицу у Сан Дијегу. По другим, виђен је у хотелу код скијалишта Велики Медвед. Упркос свему, Дорнер још увек измиче потери. Нервозни полицајци су два пута припуцали на камионете за које им се учинило да одговарају опису Дорнеровог плавосивог Нисана. У једном инциденту није било повређених, док су у другом озбиљније рањене две жене које су достављале новине. Полицијско образложење подсећа на НАТО, с пролећа 1999: „опростите, омашка“.

Полиција и медији представљају Дорнера као психопату и поквареног полицајца. Његов манифест, међутим (потпуна верзија) тврди супротно: да је он родољубиви Американац који се целог живота борио за систем, али га је на крају систем изневерио и оклеветао. Чак и кад се куне у освету и прети дојучерашњим колегама да неће преживети ако га сретну, Дорнер хвали Холивуд, председнике Обаму и Буша, Хилари Клинтон и Џоа Бајдена, генерале Пауела и Петреуса, ЛГБТ активисте... Залаже се за оштру контролу наоружања, диви се Кристофу Валцу за улоге у Тарантиновим филмовима (да ли је овде можда реч о радикалној интерпретацији Тарантиновог моралног императива?), а највећа иронија је можда то што на сав глас хвали медијски естаблишмент - исти онај који је тај последњи део његовог манифеста изоставио, јер се не уклапа у званичну причу.

За амерички естаблишмент, Дорнер је отеловљење најгорег кошмара. Да је којим случајем био белац, истеран из војске, хришћанин или републиканац, нашао би се као поручен за улогу архинегативца у холивудском „ријалитију“ усмереном на остварење обећања Обаминог другог инаугуралног говора. Али реч је о тамнопутом Американцу, пожртвованом војнику, који не верује у Бога али верује у Обамину и Клинтонову либералну демократију (са све „ГЛБТ“ правима) - другим речима, један је од „њихових“. Зато се други део његовог манифеста у медијима не цитира. Али је на интернету - још увек - доступан.

За то време, ионако скоро непостојећи углед полиције на југу Калифорније полако нестаје, јер им Дорнер измиче упркос великој хајци. Притом је сама полиција замало убила исто онолико цивила, и то насумице, колико и Дорнер у својој вендети. Уз толико нервозних и до зуба наоружаних полицајаца, тешко је рећи колико ће још „грешака“ да се деси до краја потере. Сам Дорнер ће вероватно бити убијен у сукобу с полицијом, осим ако не успе да пређе у Мексико - под условом да му је то циљ. Није први, а вероватно неће бити ни последњи, Американац који је разочаран системом одговор потражио у насиљу.

Вишегодишње злостављање чињеница и силовање стварности које Империја упражњава у иностранству - од Балкана до Ирака и шире - полако али неминовно цури и на домаћи терен. Док је раније јавност била вољна да оправда мере забране наоружања после масовних пуцњава, одговор на недавни покољ у Конетикату био је велики скок у куповини оружја и муниције. Обамина власт је недавно узела за право да робот-летелицама напада и америчке држављане (чак и у самој Америци) без суда и суђења, ако их претходно прогласи терористима. Колико се год медији и политичари трудили да то порекну, Дорнеров случај показује да је мечка већ почела да игра и пред њиховим вратима. Можда баш она златна, са заставе Калифорније.

субота, 2. фебруар 2013.

Преокрет на истоку

Другог фебруара 1943, заробљени су и последњи остаци немачке 6. армије, чиме је окончана битка за Стаљинград.
Споменик „Мајка Отаџбина“ код Стаљинграда
Немачка ратна машина заустављена је пред Москвом децембра 1941, али је већ у пролеће следеће године поново кренула у напад. Уместо према престоници СССР, немачки удар - ојачан сателитским јединицама (међу којима је била и 369. легионарска пуковнија из НДХ) - усмерен је на југ, према доњем току Дона и Волге и нафтним пољима Кавказа.

У почетку су нападачи низали успехе и чинило се као да је поново 1941 - све док немачка 6. армија није стигла пред Волгу, код градића са судбоносним именом: Стаљинград.

Насеље Царицин (од татарског „Сари су“, Жута река) спомиње се први пут 1589. Првобитно тврђава на стратешком месту у доњем току Волге, око које су се својевремено борили побуњени козаци Стјењка Разин (1670) и Јемељан Пугачев (1774), у 19. веку у Царицин стиже железница и насеље почиње да се развија као трговачки центар региона. После октобарске револуције, град су држали бољшевици под командом Ј.В. Џугашвилија (Стаљина) - и у његову част, преименован је 1935.

Од трговачке варошице, Стаљинград је убрзо постао центар тешке индустрије, са заводима који су производили тракторе и камионе, а потом тенкове. Али Немцима није било занимљиво само да униште и осујете совјетску ратну производњу, или да остваре потпуну контролу над Волгом, већ да освајањем града названог по омраженом непријатељу остваре и моралну победу.

Али моралног значаја Стаљинграда били су свесни и Совјети, па је Стаљин издао чувено Наређење 227: „Ни корака назад“. Браниоци, под командом генерала Чујкова, борили су се од куће до куће, у рововима, тунелима, напуштеним и порушеним фабрикама. Немци су ушли у Стаљинград, али га никад нису освојили. Онда је дошла зима, а потом Операција Уран.

Под командом Григорија Жукова, совјетске резерве уништиле су немачке бокове и одсекле Шесту армију у рушевинама Стаљинграда. Немци су постали заробљеници сопствене стратегије: Хитлер је одбио предлоге за повлачење, не желећи да напусти град од којег је сам направио симбол. Упркос Геринговом обећању да ће снабдевати 6. армију из ваздуха, Луфтвафе није могла да испоручи ни десетину потребног материјала опкољеним јединицама, док је Манштајнов покушај да се пробије до њих заустављен.

Шеста армија предала се Совјетима само два дана после десетогодишњице Хитлеровог ступања на власт. „Хиљадугодишњи Рајх“ потрајаће само још две године. Генерал Паулус, којег је Хитлер унапредио у фелдмаршала у нади да ће овај извршити самоубиство, из совјетског заробљеништва се вратио 1953, а умро је четири године касније, на годишњицу предаје.

На месту где су Немци хтели да сломе отпор Совјетског савеза, сломљена је кичма немачких армија на источном фронту. Већ следећег лета, после битке за Курск, Црвена армија почиње незадрживо напредовање пут Берлина, и победе.

Током Хрушчовљеве „дестаљинизације“, 1961. је Стаљинграду промењено име у Волгоград. Пре два дана, градска скупштина Волгограда је донела одлуку да врати старо име граду на шест дана у години: 2. фебруара, 9. маја, 22. јуна, 23. августа, 2. септембра и 19. новембра. А петиција за стални повратак славног имена граду-хероју има већ преко 50.000 потписа...

четвртак, 13. децембар 2012.

Српски тамничари

ген. Здравко Толимир, ВРС
Јучерашњом осудом генерала Толимира, Хашка инквизиција је само још једном потврдила одавно већ неоспориву чињеницу да се ради о политичком квази-суду, а не институцији правде.

Исто тако, да Инквизиција и њени налогодавци до те мере презиру Србе, колективно, да не осећају ни најмању потребу да макар глуме правичност. До те мере су убеђени да Србију држе под чизмом, да се Срби побунити неће, и да ништа не може да спречи, заустави, или преокрене њихов пројекат глајхшалтовања Балкана тако да на њему Срби заувек престану да буду „реметилачки фактор“.

Оваква охолост је непријатна чак и неким саучесницима у том подухвату, на пример Дејвиду Харланду, који притом врло намерно не доводе у питање легитимитет (како га они виде) Инквизиције или хуманост и правдољубивост Империје којој служе, већ само у којој мери је такво понашање корисно. Али све док Србијом владају гаулајтери попут Малог Жутника, Ториса и Господара Vucich-a, који журе да пригрле свако понижење и прогласе га за напредак, чак и ти ретки гласови нелагоде падаће, што би се рекло, на глуве уши.

Горе и од презира, и од понижења, и од неправде је то што све то изгледа прихватамо као усуд. Што смо прихватили идентитетску матрицу непријатеља, језик непријатеља, контекст непријатеља. Тајна њихових „успеха“ и „победа“ није у њиховим врлинама, већ у нашим заблудама. Постали смо сопствени тамничари.

Одговор на питање како изаћи из тамнице се онда сам намеће: препознавањем заблуда.

Спознајом да Толимиру и многим другима нелегитимна Инквизиција суди не због нечега што су наводно урадили, него зато што су Срби, тј. да се преко њих суди Србима као нацији.

Спознајом да је апсурдно да неко ко ратује по целом свету и узима себи за право да нападне, окупира, убије и пороби кога год и гдегод, без пардона, изводи пред свој марионетски суд некога ко ратује да би одбранио кућни праг.

Кад те ствари схватимо, онда ће и Инквизиција и Империја имати разлога да зажале због своје охолости и нечовештва. Јер ћемо тада почети да ломимо ланце којима нас држе оковане они којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин, бивши. 

петак, 16. новембар 2012.

Неправда за све - и други пут

Поводом данашње одлуке Хашке инквизиције да амнестира Туђманове генерале Готовину и Маркача од сопствене пресуде:

Неправда за све 
Сиви Соко, 15. април 2011

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.
Хрватска прославља пресуду Маркачу и Готовини (Beta via B92)

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.