„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком 1999. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком 1999. Прикажи све постове

четвртак, 24. март 2022.

Српско пролеће

Сваке године на овај дан сећамо се „хуманитарних“ бомби НАТО. Ове године, тужна годишњица је мало другачија: светски поредак који је тада успостављен на рушевинама СРЈ и гробовима српске деце озбиљно је пољуљан сукобом око Украјине.

Сумњам да ико од вас верује да се ради о „ничим изазваној агресији Русије“ на невину Украјину у којој апсолутно нема нациста која никоме није хтела да науди, а поготово не злим сепаратистима Донбаса, којима нипошто нису спремали „Олују.“

Оно јесте да тако вели западна пропаганда, она иста што је сатанизовала Србе деведесетих - и никад није престала. Рачунам да ви који ово читате не верујете у те приче. Ако грешим, извол'те па у „украјинску легију“, чујем да плаћају оних фамозних триста евра. Ко преживи.

Синоћ је неко у Москви на зграду америчке амбасаде пројектовао речи „Нећемо заборавити, нећемо опростити, нећемо дозволити да се понови.“



Зли језици ће рећи да Руси то раде тек сада, како би оправдали своју „окупацију“ Украјине. Не могу а да не лажу. Превиђају да се Русија солидарисала са Србима и прошле године, давно пре ескалације рата у Донбасу (који се води од 2014, да будемо искрени). И сваке године пре тога, чак и чешће од мене. Док је превише Срба јурило „ЕУропску“ будућност коју су душмани обећали лаковернима после Жутог Октобра.

Сећам се тог марта као да је био данас. И дуге, мукотрпне борбе за истину и правду за протекле 23 године, где је шачица нас покушала да Запад убеди да је згрешио и да би и њима и нама било боље да се покају и промене политику.

Нисмо успели. 

Сада нада да ћемо вратити Косово и исправити неправде деведесетих - а можда, ако буде среће и памети, и оне претходних деценија - долази са истока. Ако има кога да је препозна. 

четвртак, 25. март 2021.

Дан Отрежњења

Руси би требало да 24. март 1999. „славе као Дан отрежњења,“ вели данас на Твитеру Александар Ђикић. 

Па славе, Саша. Славе. Ево јутрос је амбасада у Вашингтону окачила осуду „агресије на суверену европску земљу, чланицу антихитлеровске коалиције и једну од оснивача УН.“ Амбасада у Лондону је поделила слику „заокрета над Атлантиком“ Виктора Черномирдина. 

„Вечна љага на образу НАТО,“ рече Министарство иностраних послова у Москви.


Новинар Дмитри Стешин пише на ВК да је „сва наша домаћа и спољна политика последњих 20 година вођена с оком на НАТО бомбардовање Југославије“ када су геополитички „добротвори“ Русија нехотице показали шта им је стварна намера. Додаје да је „паметним и нормалним људима све јасно“ и да је тешко наћи замерку речима председавајућег комисије за спољне послове Думе.

А шта је то написао Леонида Слуцкиј (Слуцкий)? На Фејсбуку јутрос вели да је бомбардовање „ушло у историју као дан слома закона права и победе закона силе.“

„Распадом СРЈ колективни Запад почео је замену међународно-правних норми разбојничким концептима,“ пише Слуцкиј. „Југословенски сценарио је постао основа метода за мешање у унутрашње ствари суверених држава, и на овај или онај начин примењен је у Ираку, Либији, Сирији и Украјини.“

Па додаје:
„Пре 22 године није само поткопан принцип међународног права, већ и нанесен смртоносни ударац механизмима безбедности на европском континенту. И та политика се нажалост наставља и данас. Недавне изјаве о одбрамбеном карактеру деловања алијансе као реакције на наводне претње Русиjе гола је лаж како би се оправдала сопствена агресивна политика и само постојање блока НАТО. Више него икада, данас је важно не заборавити наравоученија балканског пролећа. Ми их памтимо и нећемо дозволити да се то понови на нашем тлу.“
Русима су, дакле, ствари савршено јасне. А нама? 

петак, 24. јул 2020.

Једино решење је да медији престану да лажу

Нисам ни сањао да ћу једног дана да браним Olyksandra Vuchych-a, али од почетка сам се заветовао да браним истину и чињенице а прозивам лажи и измишљотине, ма ко стајао иза њих. Замислите онда моју реакцију кад сам синоћ прочитао ово:
Отварам текст, дабоме, и имам шта да видим:
Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да је једино решење да Србија призна независност Косова, а да је оно што покушава да уради српска страна промена атмосфере у односима Срба и Албанаца на КиМ.
Будући да реченица као таква нема апсолутно никаквог смисла, потражио сам оригинал. Ради се о Вучићевом интервјуу за Pavlovic Today, портал новинарке Ксеније Павловић Мекатир (McAteer). И шта тамо пише? Нешто сасвим другачије!

Вучић вели, "The only complete solution that Albanians see is the full Serbian recognition of Kosovo’s independence." У буквалном преводу: „Једино свеобухватно решење које Албанци виде је потпуно српско признање косовске независности.“ Ова три задебљања која су изостављена из Танјуговог текста (који је без промена пренео НСПМ) потпуно мењају контекст реченице. Потпуно. 

Па добро људи, ко је овде луд? Је ли ово грешка у преводу, некога ко је с енглеским на ви а представља се као стручњак, или је ово намерно погрешна интерпретација Вучићевог интервјуа? Па онда још од тога направе наслов, који се иначе једино и чита! Погледајте реакције испод твита НСПМ, све ће вам бити јасно.

Ко је, где, како и зашто направио злонамерну папазјанију од Вучићевих изјава, не знам и не могу да нагађам. Не би било први пут да Танјуг показује основну новинарску неспособност. Кључно питање је да ли се ради о неспособности или злој намери? Пошто је реч о Косову, није свеједно.

Како год било, и шта год Вучић говорио и радио о Косову, ово што му Танјуг приписује није рекао, већ је реч о још једној вести типа „рек'о Том Хенкс.“

четвртак, 9. април 2020.

Сећање на Кошаре

Знам да је вирус, карантин, пандемија, да смо сви под опсадом... али неке ствари не смемо заборавити, иначе џабе живимо.

Овога дана 1999. године почела је битка за Кошаре.


Вратите се соколови
Вратите се мени ‘амо
Траже од нас прађедови
Да душмане ишћерамо
Дижите се див јунаци
Почивати не смијете
Треба јарам да се збаци
И да опет погинете...


недеља, 9. јун 2019.

Пораз је дошао после

Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окочана операција „Савезничка сила“, односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију.


Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?

Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).

Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве 16 месеци касније.

Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.

Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.

Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе - на овај или онај начин - да би мучење престало. И то није нимало случајно.

Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.

четвртак, 13. октобар 2016.

Трамп у 'Недељнику': Аутентични интервју или клинтонистичка подметачина

Републикански председнички кандидат Доналд Трамп је наводно дао ексклузивни интервју магазину Недељник, где се наводно извињава за бомбардовање Срба деведесетих.

Кажем наводно, јер цитати које је Недељник поставио на своју интернет-страницу звуче као лажни цитати који већ месецима циркулишу по српском контранету (по обрасцу „Том Хенкс брани Косово“). Волео бих да проверим веродостојност интервјуа, али је он објављен у штампаном издању, које ми није доступно.

Проблем је што је амерички часопис Њузвик - који већ дуго води прави крсташки поход против Трампа - узео овај наводни интервју на зуб да из пропагандном подрума извуче најцрње клевете и лажи против Срба.

Њузвик притом цитира Ерика Гордија (Eric Gordy), лондонског професора који за све криви Русију, дабоме.

„Ово је само Трампова реторика, јер је америчка политика на Балкану да подржава Србију још од бомбардовања деведесетих,“ вели Горди. „Америчка политика је тренутно просрпска да не може више да буде.“

Тек да видите како се ово спинује у Америци.

Па ако имате икакве информације о овом тобожњем разговору са Недељником, јавите. Истине ради.

понедељак, 30. мај 2016.

НАТО у Црној Гори: Припреме за 'Барбаросу II'?

(оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.)

Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.

Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе - а овериће - мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.

Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.

А симболички... ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.

Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“

Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.

Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну држву Милогорију.

Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова - 0,5% - Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.

Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.

Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.

„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.

Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ - баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем - који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.

Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да - упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета - карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.

Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру - може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.

Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.

недеља, 27. март 2016.

Истинско историјско „не“

Има пет година да сам писао о суштини 27. марта у српској историји, као аргумент против апологета подаништва. Медијско програмирање до те мере је моћно да и данас слушам исте одговоре, као да се нико и не труди да прочита текст већ аутоматски посеже за упакованом причом.

Ако већ нећемо логички да сагледавамо ствари, хајде онда да то урадимо емотивно. Имате ли осећај за правду? (Ако немате, шта радите овде?) Ако имате, прочитајте антологијски есеј Николе Танасића, који је лепо објаснио шта је нама 27. март, кроз призму „пузајуће интеграције“ Србије у НАТО:
„нису Срби против НАТО зато што их је он 1999. године бомбардовао, него зато што та организација представља моралног и политичког наследника империјалистичких силеџија, који су 1941. поробили пола Европе. Позивање на тековине 27. марта није нема везе ни са монархијом, ни са комунизмом, ни са русофилијом, ни са англофилијом, већ искључиво са вечним идеалом правде, коме пева српска химна, и који је наш народ у модерној историји непогрешиво наводио да се сврставамо против сваког силеџијства, сваког угњетавања, и сваког изазова слободи – на Балкану, у Европи, и у свету.“
Просто говорећи, они који би да се „приклоне јачем“ (тренутно, земаљски) из наше историје научили су само погрешне лекције.
Или да опет цитирам Танасића:
„Будући историјски склони геополитици и немарни према властитој политичкој култури, наши грађани су доказали да им је лакше помирити се са уништењем сопствене државе и институција, него сагласити са саучествовањем у глобалном злочину.“
Боље мртав, него злотвор. Боље гроб, него роб. Јер Бог Правде све види и све зна, и Његов суд ће доћи.

четвртак, 24. март 2016.

Порука (са) Крима

На годишњицу НАТО агресије и још једне лажне пресуде лажнога суда.

уторак, 9. јун 2015.

О договорима са нечастивим

Знате ли шта је данас?

(потписивање ВТС у Куманову, 9. јуна 1999. године;
британски генерал Мајкл Џексон је десно)
Не чуди ме ако не знате. Данашњим напредним, либералним и демократским деформаторима веома је у интересу да се заборави девети јун, годишњица споразума који је скоро истог дана прекршила Атлантска империја. А она је, у њиховим очима, свемоћна, непогрешива и непобедива. Па не би био ред да се њено вероломство памти.

Тешко да има бољег доказа о карактеру Империје од војно-техничког споразума потписаног тог јунског дана у Куманову. Дан после, по НАТО рачунању (а оно се једино и признаје, је ли) званично је престала агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију. Трајала је 78 дана и имала је банално зло име „Операција Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што неки мисле). Мислим, ако сте заборавили.

Елем, у том споразуму са НАТО обавезао да ће предузети „све неопходне мере да успостави и одржи безбедно стање за све грађане (sic) Косова“ (у енглеском оригиналу: "all necessary action to establish and maintain a secure environment for all citizens of Kosovo").

Масовно протеривање, убиства, отмице, паљевина и пљачка који су непосредно потом уследели (и трајали годинама) ваљда се нису десили? Или су се можда десили особама које командант КФОР-а, британац Мајкл Џексон, није рачунао као „грађане Косова“? Иначе, само његова реч се рачунала као коначно тумачење споразума. Пише у члану пет.

Пишући у Европском журналу међународног права (EJIL) сада већ давне 2003. године, Енрико Милано (Enrico Milano) је уочио да је ВТС прекршај члана 52 Бечке конвенције, јер је изнуђен под претњом или употребом силе супротно принципима међународног права из Повеље УН.

Сећате се, ваљда, да је НАТО агресија била директни прекршај Повеље УН и самим тиме злочин против мира? Мислим, могуће је да сте заборавили.

Милано је тада напоменуо да и члан 10 анекса 2 Резолуције УН 1244 (који се односи на ВТС) крши Бечку конвенцију, и написао да је правни проблем НАТО окупације Косова и Метохије решив потписивањем споразума о статусу снага (тзв. СОФА).

(на истој страни: фотографија из 1999.
Слева на десно: Хашим Тачи, Бернар Кушнер, Мајкл Џексон, Агим Чеку, Весли Кларк)
Режим Vuchych-Дачи је тај споразум потписао јануара 2014. године.

СР Југославије већ одавно није било; укинута је 2003, споразумом који је сред Београда потписао бивши генсек НАТО а тадашњи комесар иностраних дела ЕУропске уније Хавијер Солана.

„Републику Косовију“, проглашену фебруара 2008 а признату од стране стотињак сателита и поданика Империје - фактички је признао исти тај режим, у име силоване, оскрнављене и окупиране Србије, Бриселским „споразумом“ о границама. Мислим, ако сте заборавили.

А да је било ко памтио 9. јун 1999. у Куманову, и шта је било после, било би му јасно да Империја не намерава да се придржава нити једног слова на ма којем папиру којег потпише, и да тумачи све своје споразуме како јој драго. Да познаје само право свог топуза, и да никакву правду од ње нико никад није могао да очекује, а камоли добије. Послушници и поклисари најмање.

Американци слабо познају сопствену историју, а камоли туђу, па сумњам да је за место потписивања ВТС - који су увек намеравали да протумаче као безусловну капитулацију - намерно изабрано Куманово као место велике српске победе у првом Балканском рату. Било би у томе неке шејтанске симетрије, да ето баш на том месту савремени наследници Турака и Шваба утерују Србе у гроб предкумановских граница који су им наменили.

Додуше, превише је невероватна подударност да су амерички политички консултанти за извођача послушничких радова после потрошених Демократа одабрали исто име као за поданичку странку аустрофила са краја XIX века; при чему су и ти Напредњаци били смртни непријатељи Радикала.

Мислим, ако сте заборавили.

понедељак, 24. март 2014.

Дан када се све променило

У раним вечерњим сатима 24. марта 1999. године, Сједињене Америчке Државе и њихови вазали окупљени у војни савез НАТО почели су агресију на Савезну Републику Југославију.
Београд, 1999-03-24
Операција „Савезничка Сила“ (не „Милосрдни Анђео“) није имала одобрење УН и представљала је отворено кршење како повеље НАТО, тако и устава САД. Западни медији, дабоме, то нису ни споменули, већ су верно преносили пропаганду НАТО како „војна акција“ има за циљ да наметне „мировни план“ из Рамбујеа - срамотни ултиматум какав историја последњи пут бележи у јулу 1914, и тада упућен Србији. Тек неколико дана касније, када је постало јасно да се Београд неће предати после прве бомбе, променили су причу у заустављање „хуманитарне катастрофе“, коју су касније прогласили за „геноцид“.

Седамдесет и осам дана трајао је напад. Бомбама и ракетама из ваздуха придружио се копнени напад из Албаније, али без успеха. У Албанију су послати и хеликоптери „Апач“, али никада нису полетели. Званично, због „несрећа“ са далеководима. Незванично, због успешне акције југословенске авијације.

Сличне проблеме агресор је имао и са пропагандним ратом, па су бомбардовали зграду РТС. Истину нису зауставили - пионири интернет новинарства наставили су да је шаљу у свет - али су покушали да је удаве у мору лажи. У томе им је помагала „слободна и независна“ штампа на Западу - толико слободна, независна и објективна да се после сазнало како је ЦИА имала надзорнике у редакцији Си-ен-ена, а дописник Би-би-сија постао је нови портпарол НАТО после пензионисања злогласног Џејмија Шеја.

Тешко је рећи, на први поглед, која је највећа лаж НАТО. Да ли прича о „агресији“ Србије на сопствену територију, или „геноциду“ над Шиптарима, оличеном у фантомском плану „Поткова“? Или је то, пак, прича о „победи“ НАТО, која је кумановско примирје једноставно представила као безусловну капитулацију и омогућила терористима да на окупираним Косову и Метохији раде шта им је воља?

Рат је, вреди се сетити, стао тек када је НАТО одустао од три кључна захтева из Рамбујеа - референдума о независном албанском Косову, НАТО окупацији покрајине, и праву НАТО да располаже целом територијом СРЈ. Уместо тога, руски изасланик Черномирдин и „неутрални“ Финац (у ствари агент НАТО, тада и касније) Ахтисари представили су компромис: УН ће гарантовати суверенитет СРЈ и Србије и надзирати НАТО окупацију Косова и Метохије, у којој ће учествовати и Русија. Убрзо се испоставило да је тај договор био тројански коњ; како га је Империја испоштовала, већ знамо. Могли смо, уосталом, да питамо Индијанце.

Оно што се ретко ко усуђује да каже данас, у ментално и физички окупираној Србији, је да је агресија НАТО била неправедна и противзаконита, све и да се НАТО током ње понашао анђеоски. А није. За 78 дана рата, НАТО је убио 2544 цивила (од тога 88 деце) и 1031 војника; ранио око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено. (извор) НАТО медији и данас говоре од „10.000 убијених албанских цивила“, насумичној бројци која никада није документована или доказана.

Овај злочин против мира утро је пут за лажне револуције, па онда крсташке ратове за демократију, па онда џихад за Империју... све у режији оних који су сами себе убедили да је историја готова, а да су они крунисани за господаре реалности и људских судбина.

И данас мисле да су победници. Југославија је укинута 2003, сметало им је чак и име. Од окупиране покрајине је 2008. проглашена „Независна Држава Косова“, коју данас Београд фактички признаје, а тражи се да то уради и формално. У Приштини је подигнут велики позлаћени споменик Билу Клинтону, императору „ослободиоцу“, а код Урошевца (преименованог у Феризај) огромна војна база Бондстил. Немачка војска поново може да ратује по свету, по први пут после 1945. А у Србији је уведена апсолутна диктатура квислиншког култа, који „чини све што може“ да земљу уништи и на сваки начин понизи.

Али у својој безграничној охолости, самозвани западни господари света превидели су нешто. Прва бомба бачена на Београд учинила је што деценија политичког и економског силовања није успела - разбила је илузије Русије о Западу. Август 2008. био је упозорење, али нису хтели да га чују. Септембар 2013 био је друго упозорење, али су се и на њега оглушили. Онда је дошао март 2014, и повратак историје.

Русија није заборавила. Русија није опростила. А нешто ми говори да је Запад тек почео да плаћа цену за све агресије, лажи, преврате, и погроме којима су тако „задужили“ свет.

(Исправка: напад НАТО почео је у раним вечерњим сатима. У Америци је тада било рано послеподне.)

среда, 19. март 2014.

Путин, Крим и Косово

В. В. Путин (фото: Факти)
У јучерашњем говору поводом повратка Крима и Севастопоља у Русију, руски председник Владимир Путин споменуо је и Косово, и бомбардовање СР Југославије. Неки медији су већ парафразирали Путина како је „Крим исто што и Косово“ - тј. претворили руски чин у подршку „неовисној републици“ Тачистан. И то не први пут. Али шта је руски председник стварно рекао?

Цео говор су данас у српском преводу пренели Факти; издвајам релевантне одломке:
...кримске власти су се позвале и на познати косовски преседан, преседан који су направили сами наши западни партнери, што се каже – својим сопственим рукама, у ситуацији која је апсолутно аналогна кримској признали су отцепљење Косова од Србије за легитимно. При том су свима доказивали да никаква дозвола централне власти земље за једнострано објављивање независности није потребна. Међународни суд ОУН се на основу тачке 2, члана 1. Повеље ОУН сагласио са тиме и својом одлуком од 22. јула 2010. године указао на следеће.

Наводим дослован цитат: „Никаква генерална забрана на једнострано проглашење независности не произлази из праксе Савета безбедности” – и даље: „Међународно право не садржи никакву забрану која би се применила на проглашење независности”. Овде је, што се каже, све крајње јасно.

Не волим да се користим цитатима, али ипак не могу да се уздржим да не наведем део још једног званичног документа, овога пута из Писаног меморандума САД од 17. априла 2009. године који је био представљен поменутом Међународном суду у време процеса о Косову. Опет цитирам: „Декларације о независности могу, а често се тако и догађа, кршити унутрашње законодавство. Међутим, то не значи да је дошло и до кршења међународног права”. Крај цитата.

Сами су то писали, трубили о томе по селом свету, натерали све да то признају, а сад негодују. Због чега? Деловање Кримљана потпуно се уклапа у ту, да тако кажем, инструкцију. Због нечега се оно што је могуће Албанцима и Косову (а ми се према њима односимо с уважавањем), забрањује Русима, Украјинцима и кримским Татарима на Криму. Опет се намеће питање, зашто?
Из Сједињених Држава и Европе слушамо да је Косово тобоже неки посебни случај. У чему се то, по мишљењу наших колега, састоји његова посебност?

Испоставља се да је током конфликта на Косову било много људских жртава. А шта је то – правни аргумент, шта ли?

У одлуци Међународног суда тим поводом се уопште ништа не говори. Знате, ово чак више нису ни двоструки стандарди. Ово је неки зачуђујући примитивни и праволинијски цинизам.

Не сме се тако грубо све користити искључиво у свом интересу, па један те исти предмет данас називати белим, а сутра – црним...
Путин се овде не позива на стварање „Косовистана“ агресијом, војном окупацијом и кршењем резолуције УН - став Русије је и даље да је „косовијанска“ тзв. независност повреда међународног права - већ на одлуку МСП из 2010, коју су изнудили Американци, да проглашење независности само по себи није противзаконито. У случају Косова, шиптарске привремене институције самоуправе нису имале право да крше Резолуцију 1244, јер је њихов легитимитет био заснован искључиво на њој.

Не верујете? Послушајте како је, пар минута касније, Путин говорио о нападу на СРЈ 1999:
Наши западни партнери на челу са САД у својој практичној политици највише воле да се руководе не међународним правом, него правом моћнога. (ваљда „правом јачег“)

Они су поверовали у своју изабраност и ексклузивност, у то да им је дозвољено да одлучују о судбини света, да у праву увек могу бити једино они. Они делују онако како им падне на памет: час овде, час тамо, примењују силу против суверених држава, формирају коалиције по принципу „ко није с нама, тај је против нас”. А да би агресији обезбедили привид законитости – прогуравају неопходне резолуције кроз међународне организације, а ако им то из неког разлога не пође за руком – потпуно игноришу и Савет безбедности УН и Уједињене Нације у целини.

Тако је било у Југославији, то добро памтимо, 1999. године. Тешко је било у то поверовати, сам својим очима нисам веровао, али су крајем 20. века по једној од европских престоница – по Београду - током неколико недеља наношени ракетно-бомбашки удари, а потом је уследила права интервенција. Шта, зар је постојала Резолуција Савета безбедности УН о том питању, која је дозволила такво деловање? Ни случајно.
Дакле, агресија НАТО из 1999 је била апсолутно противправна, па самим тим и стварање „Косовије“ силом и преваром нема основу у закону. Јесте непријатно, у одсуству бољег израза, што В. В. Путин уопште „уважава“ Шиптаре, чије се вишевековно понашање на Косову и Метохији може описати једино као геноцидна колонизација. Али да се из тога извлачи закључак да он одобрава то што се на Косову десило, како би имао оправдање за Крим, не стоји.

У ствари, једина спорна теза овде је да је косовска ситуација била „апсолутно аналогна кримској“. Тзв. независност Косова проглашена је после скоро девет година оружане окупације НАТО и етничког чишћења Срба, чему је претходила противправна агресија 1999. Ништа од тога се није десило на Криму.

Међутим, из Путиновог говора - како из овде наведених делова који се односе на Југославију, тако и остатка излагања - јасно се види да он не сматра насилно одвајање Косова од Србије легитимним, већ управо супротно, повратком Крима и Севастопоља у Русију даје наду жртвама „америчког мира“ деведесетих, заробљеним у границама које су једина тековина комунизма призната на Западу.

недеља, 18. август 2013.

Њујорк Тајмс о „чишћењу“ Србије

Пре неки дан је колумниста Фонда стратешке културе Борис Алексић споменуо текст из Њујорк Тајмса у којем је својевремено описан план за покоравање Србије. Као допринос отпору против фалсификовања српске историје, прилажем превод тог текста. Нека имена споменута у њему биће вам позната, с разлогом. Оригинал је, можда намерно, објављен 9. маја 1999. године.(Сиви Соко)

Демократија, на НАТО начин
Културни рат: Шта је потребно за чишћење Србије

Блејн Харден, Њујорк Тајмс, 9. мај 1999.

Косово је тек сурово Данас у крвавој историји Југославије Слободана Милошевића. Хрватска и Босна биле су Јуче. Ако диктатура г. Милошевића опстане после његовог повлачења са Косова, што сада изгледа вероватно, балкански експерти предвиђају грозоморно Сутра.

Могућ је братоубилачки грађански рат у Црној Гори; етничко чишћење Мађара из србијанске покрајине Војводине; масовно убијање Муслимана у србијанској регији Санџак. Засад нема потребе да учимо где су ова опскурна места и како се изговарају њихова имена. Свет ће вероватно научити. Исто као што је научио где је (било) Косово - пре него што је више од 700.000 људских бића протерано из својих домова у систематској кампањи паљевине и застрашивања, пљачке и убијања.

Ако остане по старом, г. Милошевић ће наставити да ратује, манипулишући телевизијом преко Велике Лажи како би експлоатисао слабост у колективној свести Срба. Чак и док траје убијање и пљачка легија не-Срба, он ће наставити да раздражује Србе и штити своју власт тако што ће им рећи да су они у ствари жртве.

Имајућо у виду карактер режима г. Милошевића и знајући да скоро сигурно предстоје нове страхоте, тек сада почиње да се размишља о храбром и можда непрактичном предлогу. Да ли је коначно време да вањске силе прибегну неопходним мерама да излече националну психозу Срба која већ деценију ремети тај део Европе? Другим речима, је ли време да НАТО у Србији уради оно што су Савезници урадили у Немачкој и Јапану после 2. светског рата?

По том моделу, војска Србије морала би да буде уништена а г. Милошевић сломљен, инвазијом која би сигурно коштала на стотине живота америчких војника. После безусловне капитулације, политичка, друштвена и економска структура Србије била би реконструисана под надзором извана, како би Срби могли заузети своје место у благодатном и демократском свету.

Овде се постављају три питања. Хоће ли се ово десити? Да ли би требало да се деси? Да ли је оствариво? Одговор на прво питање, барем у скоријој будућности, је одлучно „Нема говора“. Али друга два одговора су довољно занимљива да завређују да на тренутак суспендујемо неверицу и маштамо о Балкану после Милошевића.

Почнимо, међутим, од стварности. Ни политичари ни посматрачи постепене интервенције Запада у Југославији током деведесетих не виде могућност војног пораза г. Милошевића и војне окупације Србије.

Прошлонедељни споразум Запада и Русије поставио је оквир за решење које ће стране силе да захтевају: повлачење са Косова Војске Југославије, полиције и паравојних снага, које ће заменити међународне безбедносне снаге. О детаљима договора се још увек расправља, али једно је сасвим јасно: ако стране силе успеју да га наговоре да потпише, г. Милошевић ће остати на власти у све мањој Југославији. Тако ће добити шансу да у будућности опет „чисти“. Рачуница Запада је изгледа да пуштање г. Милошевића из омче представља малу, иако дугорочну, цену за очување НАТО, избегавање копненог рата и крпљење односа са Русијом.

То је, дакле, реалност.

Али то, дабоме, ничим не доприноси истребљивању екстремног српског национализма.

Једини начин да се искорени ова болест, заштите мањине у Србији и донесе трајни мир на Балкану, је окупација Србије по обрасцу Јапана или Немачке, сматра Данијел Сервер (Daniel Serwer). Он је до пре две године био директор обавештајних операција и истраживања за Европу при Стејт Департменту. Г. Сервер признаје да окупација никада није била на списку реалних опција Запада, али дели став многих стручњака за Балкан кад каже да би требало да буде.

„Тешко је замислити како би Србија сама могла да прође кроз тај процес“, каже г. Сервер, сада на Америчком институту за мир, истраживачком телу у Вашингтону. „Ово је режим са дубоким коренима. Није реч о диктатури која ће нестати када јој одсечете главу. Покварен је у потпуности, а не само на површини.“

Данијел Џона Голдхејген (Daniel Jonah Goldhagen), харвардски историчар који је написао „Хитлерови вољни џелати: обични Немци и холокауст“, прошле недеље је написао једну врсту прогласа у којем захтева да се Србија „стави под старатељство“.

„Недела Србије разликују се од нацистичке Немачке само у обиму“, пише г. Голдхејген у листу Њу Рипаблик (The New Republic). „Милошевић није Хитлер, али јесте геноцидни убица који је одговоран за смрт десетина хиљада људи“.

Вреди се подсетити, међутим, да је г. Милошевић изабрани вођа, који је три пута победио на мање-више поштеним изборима. То, као и раст популарности српског вође током НАТО бомбардовања, указује да Србија има већи проблем од једног човека.

Нико са толико жара не говори о томе као Соња Бисерко, директор Хелсиншког одбора за људска права у Србији и бивши старији саветник у европском одељењу југословенског министарства иностраних послова. Госпођа Бисерко, која је побегла из Београда недељу дана по почетку НАТО бомбардовања, прошле седмице је у Њујорку изјавила да суштински проблем Србије није г. Милошевић, већ „морално посрнуће“ од којег болује њена нација.

„Народ у Србији масовно пориче варварско етничко чишћење на Косову,“ рекла је гђа Бисерко. „Ово порицање сразмерно је злочину који се дешава пред очима света.“

Гђа Бисерко се пре 10 дана састала са државним секретаром Мадлен Олбрајт да је моли да размотри окупацију. Верује да опозициони политичари у Србији нису способни да изађу на крај са културом жртве. „Срби су због НАТО бомбардовања успели да убеде сами себе да су жртве, па као жртве не могу бити одговорни за оно што се дешава на Косову,“ каже она.

Надреални осећај жртве у Србији није ништа ново. Током опсаде Сарајева, када су српске снаге опасале град артиљеријом и редовно убијале цивиле, београдска телевизија говорила је да босански Муслимани сами себе држе под опсатом. РТС је јављао како „Срби настављају да бране своја вековна брда око Сарајева“.

Како би се разбио овај комплекс жртве из искривљеног огледа, гђа Бисерко нуди следећи рецепт: Против г. Милошевића подићи оптужницу пред Трибуналом за ратне злочине. Србију војно поразити и демилитаризовати. Посветити велику медијску пажњу суђењима, да би се Срби натерали на суочавање са злоделима почињеним у њихово име. Успоставити контролу Запада над медијима, уз строгу забрану проповедања екстремног српског национализма.Маршалов план за Балкан.

Упитана зашто би Запад требало да се прихвати окупације, која би коштала многе животе и милијарде долара, а трајала годинама, гђа Бисерко слеже раменима: „Има ли другог избора?“

„Запад је изгубио политички инстинкт,“ додаје она. „Ако хоћете да реализујете идеале људских права, морате када за то дође време бити вољни да употребите војску.“

Али да ли би окупација Србије била успешна? Да ли би могла да прекине циклус насиља? Два уважена историчара верују да је то могуће, ако се уради на прави начин.

„У Јапану је кључ била безусловна капитулација“, каже Џон Дауер (John W. Dower), професор историје на Масачусетс институту технологије (MIT) и аутор књиге „Пригрљени пораз: Јапан после 2. светског рата“. „Американци су дошли и урадили све. Спровели су опсежну аграрну реформу. Укинули су војску, у потпуности. Саставили нови устав. Све то можете кад имате безусловну капитулацију.“

Г. Дауер је био запањен са колико воље је поражени народ прихватио реформе. „Просечан Јапанац био је уморан од рата, и мислим да је то случај и у Југославији,“ вели он. „Американци су разбили репресивни војни режим, и обични људи су попунили празнину.“

Окупација Немачке такође нуди примере за решавање проблема Југославије, каже Томас Алан Шворц (Thomas Alan Schwartz), историчар на Вандербилту и аутор књиге „Америчка Немачка“.

„Потпуним поразом Немачке створена је прилика,“ вели он. „Били смо физички тамо, контролисали проток информација, и користили суђења за ратне злочине да покажемо Немцима да су злочини почињени у њихово име“. Без нечега сличног у Србији, каже г. Шворц, „можемо очекивати проблеме и убудуће“.

„На Немачку ме подсећа поређење са крајем 1. светског рата,“ додао је. „Немци су тада имали снажан осећај да су жртве. И тај осећај је онда искористио Хитлер. Тако ће бити и у Србији када стане НАТО бомбардовање.“

Аналогије са Немачком и Јапаном, дабоме, нису савршене. Те велике силе су уништавале делове света за које је Америка марила. Окупација је била само неопходна медицинска тријажа за најгоре насиље у историји.

У поређењу с тим, г. Милошевић је ситна боранија. Он је вођа друголигашке државе која повремено пустоши сиромашне и стратешки небитне територије, којима не можемо да изговоримо имена. Приштина није Париз.

Међутим, постоје знаци да је Запад почео да размишља о решењу. У Босни, 32.000 трупа под командом НАТО и високи представник Карлос Вестендорп већ сада обављају тежак и спори посао лечења те земље.

Г. Вестендорп није покушао да примени јапански рецепт на половину Босне настањене Србима (исто као што нико то није покушао у суседној Хрватској, која има своје успехе у етничком чишћењу). Оптужени ратни злочинци Радован Караџић и Ратко Младић нису уловљени. Радикалне српске странке нису забрањене. Али предузете су неке одлучне мере. Г. Вестендорп је наредио чистку српских националиста са државне телевизије. Сменио је фанатичног националисту изабраног за председника босанских Срба. Ако Срби насилно приговоре на деловање миротвораца, трупе под командом НАТО пуцају да убију.

У недавном разговору у Сарајеву, г. Вестендорп је изјавио да већина босанских Срба сарађује јер је уморна од рата. Требаће времена, вели он, али Запад има довољно мишића и новца у Босни да угуши вољу за ратом. Једини нерешиви проблем, по њему, је лидер у Београду.

„Ако не успемо да се решимо Милошевића“, каже он, „све ће пропасти.“

уторак, 9. април 2013.

Заборављени хероји Кошара

Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.

Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.

09:43

Био је Велики Петак...

У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.

Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.

Слава браниоцима Отабине!


15:29

Велики дан у историји Србије који данас несме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада несме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.

Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србија 1912-13, Солунских бораца...

А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.

Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).

Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.

Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.

Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.

Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!

У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.

Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!

Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!

Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.

И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“

Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.

Херој! Слава ти и хвала Иване!

19:23

Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.

Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.

Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!

Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!

А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.

И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!

У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!

12:35
(одговор провокатору под надимком doda)

Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.

Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.

Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!

Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“

недеља, 17. март 2013.

Памтимо ли Косово?

„Сједињене америчке државе и Ослободилачка војска Косова залажу се за исте људске вредности и принципе... Борба ОВК је борба за људска права и америчке вредности.“
 - Сенатор Џозеф Либерман за Вашингтон Пост, 28. април 1999


Косовска Митровица, март 2004.
Овим речима је Либерман, тада сенатор из реда владајућих Демократа (потом чак и кандидат за подпредседника), правдао агресију НАТО и САД на СР Југославију, која је била у току. Резултат те агресије била је окупација дела територије Србије. Неких 40.000 „миротвораца“ НАТО потом је посматрало како „ослободилачка војска“ Хашима Тачија убија, пљачка, пали и истерује преко 200.000 становника Србије, док су медијски навијачи НАТО то правдали као „одмазду“.

Седамнаестога марта 2004, неких 50.000 Арнаута почело је тродневно дивљање окупираним територијама. Палили су српска села, цркве и манастире; демолирали гробља; убијали чак и стоку по оборима. Један службеник УН описао је овај погром као репризу нацистичке „Кристалне ноћи“, а један амерички адмирал је чак изговорио синтагму „етничко чишћење“.

„Смрт Србима“ полуписмено су шврљали по развалинама:


па су онда фотографисали скрнављење, за успомену:


Нико од починилаца никада није кажњен. Адмирал је ућутао, УН су се повукле, а САД и њихови сателити (тзв. „међународна заједница“) погром су наградили успостављањем „Републике Косовa“, фебруара 2008. Све савршено доследно „вредностима“ које је у априлу 1999 прокламовао сенатор Либерман.

Ево где је проблем: од октобра 2000, у Београду седи екипа која има задатак да те „вредности“ наметне Србима. Глумци се мењају - некад Ђинђић, па Чеда, па Коштуница, онда Тадић и Ивица, сада Ивица и Томица, а увек Динкић и банкстери из Г17 - али улоге у трагикомедији „ЕУропско-атлантске вредности“ остају исте: дозволи окупацију, потпиши капитулацију, направи границу, дај руку Тачију, признај „Косову“, уништи Србију.

Што нам душмани раде о глави, то разумем. Таква им је ћуд, такве су им вредности. Што им издајице међу Србима у томе помажу, од прављења алибија до одрађивања прљавих работа, ни то ме не изненађује. Није први пут.

Али што ми ћутимо, што пасивно трпимо понижења. што смо статисти у дотираној представи сопственог истребљења... то никако не могу да објасним.

понедељак, 12. април 2010.

Како се НАТО агресија није звала



Напад НАТО (тј. САД и њихових послушника) на тадашњу СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, није се звао „Милосрдни анђео”.

Не знам ко је први пут употребио ту синтагму. Можда на то питање може да одговори неко ко је пажљивије пратио медије у Србији тог крвавог пролећа, али ја не могу да нађем никакве индикације о пореклу тог имена.

Званично име НАТО операције је било "Allied Force" (Савезничка сила). У америчкој војсци агресија је била позната под алтернативном шифром "Noble Anvil" (Племенити наковањ). Као што видите, нигде нема ни милосрђа, ни анђела. Осим ако неко није страховито погрешно превео онај наковањ...

Зашто се, онда, већ 11 година инсистира на „Милосрдном анђелу”? Је ли зато да критика НАТО агресије (није сасвим исправно рећи „бомбардовања”, пошто су у тим догађајима као копнене компоненте учествовале и тзв. ОВК и албанска војска) буде сочнија? Па зар треба да се ишта додаје тој страхоти? Побијена деца, угљенисани возови и аутобуси, срушени мостови, разнесене пијаце и стамбене зграде, опустошени и окупирани Косово и Метохија - мало ли је?

Да ли се то можда НАТО ишта мање огрешио о своју повељу и међународно право ако је своју војну операцију - а која се савршено уклапа у класичну дефиницију злочина против мира - назвао прозаично, а не цинично? Чак бих рекао да у имену „Савезничка сила” има много више симболизма. Јер то су њихове „вредности”: закон силе, правда која лежи у топузу...

Немојте, дакле, да користите израз „Милосрдни анђео”. Ем што не приличи, ем што је измишљотина. А истина и правда не требају и не смеју да се бране измишљотинама.