„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком пропаганда. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком пропаганда. Прикажи све постове

среда, 24. новембар 2021.

Лажи, лажи ме...

Има већ више од 20 годинa да се бавим анализом медија, испочетка аматерски па онда професионално. Одавно знам да је у послу управљања утисцима, у шта су се медији претворили, најважнија прва информација. Са пропагандног становишта, није важно је ли нешто тачно или није - битно је ко се огласи први. Колико пута смо на сопственој кожи осетили шта значи када клевета падне прва, па се онда на њој заснивају и први утисак и потоња политика, а исправке (ако их уопште буде) немају никаквог ефекта? 

Да све буде још горе, првобитна информација може да буде и тачна, али управљачи утисцима увек убаце неку своју лаж како би јој дали одговарајући емотивни тон. Ако догађај не одговара њиховој причи, онда се „загађује“ емотивном неистином, како би она одвукла пажњу. 

Најновији пример је покољ у америчком градићу Вакиша (Waukesha), близу Милвокија, где је у недељу један човек колима прегазио божићну параду. Пет људи је остало мртво на месту, а осмогодишњи дечак је преминуо два дана после. Има још шездесетак повређених, међу њима и деце. За возача се испоставило да је вишеструки преступник (насилник, силоватељ, подводач малолетница, итд.) и црначки националиста, којег је локални тужилац - доведен на то место помоћу Сорошевих пара - пустио из затвора зарад „социјалне правде“.

Пошто се ништа од тога не уклапа у званичну причу медијско-демократског комплекса у САД, разни сиененови су пустили причу да је Дарел Брукс ето па случајно колима налетео на параду, јер је као бежао од напада ножем. Ту причу, коју је полиција после демантовала, и данас понављају наивни мештани Вакише, јер забога, алтернатива је да је острашћени црнац напујдан медијском хистеријом намерно насрнуо на децу. 

„Ето зашто корпоративни медији пожуре са дезинформацијама“, вели данас на Твитеру одличан мислилац  под налогом MartyrMade (мученик). „Знају да ће се лаж примити код одређеног постотка становника, и зато лажу“.

„Знају да се у народу највише прима почетни емотивни утисак“, наставиће он, позивајући се на лаж о шестојануарским нередима и наводном убиству једног полицајца. Лагали су, вели, да „усаде екстремну озлојеђеност на самом почетку, знајући да ће она остати и после, када буду демантовали вест и за њу више не буде никаквe основe“. Тако, вели он, функционише пропаганда.

Кад је реч о Вакиши, на делу је исти принцип, само са другим предзнаком. Покољ је био толико стравичан да су медији знали да ће почетни емотивни утисак бити погубан по њихову службену причу, па су што брже пустили лаж - нема везе какву - да би „загадили“ информативну атмосферу, опет знајући да после неће бити важно шта је истина.

И даље парафразирам „мученика“: Циљ је да се манипулише емотивним стањем, у првим тренуцима када се о неком догађају формирају емотивни утисци. Било да се фабрикује бес лажима о убијеном полицајцу, како би се шестојануарски нереди описали као „смртоносни устанак“, било да се стварни бес око безочног гажења недужног народа расплине причом о ето, јадном црнцу који је само бежао од жандара или нечијег ножа. 

Е сад, кад мени који се већ 20-плус година бавим медијима ово није било сасвим јасно док „мученик“ то није овако лепо објаснио... како ли је тек људима који само желе да живе како-тако нормално и да их не лажу кад отворе новине или укључе телевизор? 

уторак, 28. април 2020.

Храм руске армије или ко је овде јеретик

Вероватно постоје боље вињете за опис садашњег стања у Србији од иначе добронамерних људи који неиронично деле текстове N(DH)1, па још у прилог аргумента да Храм Воскресења Христова (илити главна црква оружаних снага Русије) представља „јерес православизма“, али одлучио сам да се баш овом позававим јер се директно тиче моје струке.

Елем, у понедељак је N(DH)1 - како је крсти прогоњени новинар Зоран Ћирјаковић, показаће се с правом - објавила текст у којем прозива Русију што је саградила „огромну катедралу с мозаицима Путина, Лаврова и Стаљина“:

Катедрала? Па још у парку „Domoljub“ (стварно тако пише)? И онда видим да је аутор текста буквално ХИНА, пропагандна агенција хрватске државе. Само то је довољно да потврди Ћирјаковићеву карактеризацију „балканског сиенена“, који и те како конкурише својим америчким газдама за награду у категорији лажних и злонамерних вести.

Као и сва пропаганда, и ова садржи клицу истине. Наиме, храм оружаних снага се гради већ пар година у парку „Патриот“ у Кубинки, шездесетак километара западно од Москве. Парк је део великог војног комплекса, у којем се између осталог налази и највећи светски музеј тенкова, као и полигон за међународне армијске игре (на којима су својевремено бриљирали српски тенкисти, мада у оближњем Аљабину). Црква је централни елемент комплекса „Пут сећања“ (Дорога Памяти), који обухвата и музеј посвећен победи у 2. светском рату, и било је предвиђено да буде освештана управо 9. маја, на 75. годишњицу предаје нацистичке Немачке.


Прошле седмице је МБХ - портал који држи прогнани пљачкаш-олигарх Михаил Ходоровски, данас Лондонац - објавио „скандалозне“ фотографије два мозаика са зидова храма. На једном се заиста налази Јосиф Стаљин, док су на другом председник Владимир Путин, министар војни Сергеј Шојгу, министар иностраних дела Сергеј Лавров, и још неки чланови владе.

О чему се ради? Ходорковски је представио два мозаика ван контекста, веле у Руској Православној Цркви. Два мозаика су део веће композиције, која одаје пошту историји Русије и њених оружаних снага. Путин, Шојгу и Лавров приказани су међу становницима Крима у вињети о мирном повратку тог полуострва у састав Русије, марта 2014. Имајући у виду православну традицију да на зидовима храма прикаже владаре и ктиторе (а Путин је и једно и друго), као и историјске догађаје, ту не треба да буде ништа спорно.

Али шта ћемо са Стаљином, који је предводио комунистички режим злогласан по прогону Цркве? На то питање порталу РБК одговара еписког клински Стефан, старешина храма.

„Што се Стаљина тиче, њега су пре свега осликали по историјској фотографији“ каже он. Мозаик приказује параду победе 1945, где су у првом плану војници Црвене армије који прослављају свој тријумф, док плакат са ликом Стаљина стоји у позадини.

„Овај храм подиже се у част Победе, и не може да се не прикаже парада победе,“ додаје епископ Стефан. „Ту је још и ред мозаика на којима су партизани из Великог Отаџбинског Рата, учесници битака из 1812, и другима који су ратовали током историје наше државе,“ на пример Суворов, Кутузов, итд.

Око одлуке да се у мозаику прикаже Стаљин јесте било спора, али је црквени савет за игзрадњу и украшавање храма на крају одлучио да је то „одраз историјске истине, из које не треба произвољно чупати странице“, по речима протојереја Леонида Калињина, председавајућег тог савета.

Где су ту скандал и јерес, а где зла намера „весника“ попут МБХ и N(DH)1, просудите сами.

среда, 11. мај 2016.

Добро одбрана, а лечење?

На конференцији руског министарства одбране, крајем априла, политички аналитичар Ростислав Ишћенко (Ростислав Ищенко) изнео је девет теза о тзв. обојеним револуцијама (од „Жутог октобра“ наовамо). Овде бих издвојио само једну:
„Обојени пуч не може зауставити ни консолидација националне елите (у том случају само се прелази на следећу фазу), ни борбена готовост војске (која ће пре или касније бити исцрпљена), ни делотворни рад националних медија (које ће пре или касније посрнути пред техничким могућностима агресора).
Спремност државе-жртве да пружи отпор је неопходнан, али недовољан предуслов да се спрече механизми обојеног пуча.

Само подршка легитимним властима државе-жртве од стране суперсиле која је способна да се супротстави агресору истом мером, на сваки начин, може да заустави обојену агресију.“
Руски оригинал целог текста можете наћи овде. Превод је мој.

Како сам Ишћенко вели, његове тезе су засноване на искуству Сирије. Из његовог наступа види се да је Москва свесна кључног фактора у одбрани од тзв. обојених револуција.

Сад само остаје питање да ли руски државници имају планове за ослобађање пријатељских земаља окупираних обојеним превратима, што недавно што годинама уназад. И да ли у том процесу одлучујућу улогу треба да игра суперсила - или је сваким даном све тежи задатак опоравка од аутоимуне болести довезене са Запада искључиво препуштен самим жртвама?

субота, 2. април 2016.

Караџић и Шешељ: Другачије пресуде, иста ујдурма

Пресуда Хашке Инквизиције Радовану Караџићу није изненадила ама баш никога, па ни мене. Сетимо се, реч је о лажним кадијама у црном, који су план НДХ за Србе којим се хвалио Миле Будак приписали Караџићу. Да не говоримо о томе да је НАТО још 1999. јавно признао да их плаћа и спонзорише, док је жарио и палио по тадашњој СРЈ.

Дабоме, пресуда Караџићу дочекана је сасвим очекивано као доказ српске кривице за ратове деведесетих. Седам дана касније, Инквизиција пресуђује Војиславу Шешељу - и ослобађа га по свим тачкама оптужнице. Оно јесте да је човек изгубио 13 година живота у процесу за вербални деликт, и да (веле) умире од рака јетре, али ето.

Само, и та друга пресуда била је сасвим очекивана. Не зато што је Шешељева оптужница била апсурдна - јер, биле су то и све друге пред лажним судом - него зато што је циљ процеса остварен већ 2012, преумљавањем СРС у СНС и доласком на власт „заменских квислинга“.

Циљ ослобађајуће пресуде био је да се створи утисак како је Трибунал, ето, непристрасан и поштен и праведан, што је ноторна лаж. Како вели колега Никола Танасић,
„...ослобођење Шешеља коинцидира са правдом, али није правда – јер тај суд је до сада недвосмислено доказао да за правду није способан, и ова пресуда је у том смислу једнако ништавна, колико и осуђујуће пресуде другим хашким осуђеницима. Уколико су, дакле, промотери „хашке правде“ хтели да ослобађањем Шешеља натерају српски народ да „лакше прогута“ пресуду Караџићу, и предстојећу (несумњиво осуђујућу) пресуду Младићу, то се свакако неће догодити, јер је Хаг давно изгубио сваки морални и правни ауторитет међу српским грађанима, и о томе у Србији и Републици Српској постоји практично општи консензус.“
С друге стране, примећује Танасић:
Истовремено, хистерија која већ прати ослобађање Шешеља у Загребу и Сарајеву (баш као и саблажњавање над „преблагом“ пресудом Караџићу) показују да ове две политичке средине од Хага не очекују никакву „правду“, већ једнозначну и недвосмислену потврду њихових идеолошких, пропагандних и квазиисторијских флоскула о распаду Југославије као нечему за шта су криви „Милошевић“, „српски националисти“ и „идеологија Велике Србије“.
Танасић закључује да ослобађајуће и осуђујуће пресуде једнако служе основном циљу Хага, да народе некадашње Југославије држи стално завађене и под чизмом Запада.

Или што рече Ненад Кецмановић, коментаришући пресуду Караџићу:
Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да бавећи се фрагментима заборавимо цјелину, и да сви завршимо као “скуване жабе”.

уторак, 9. фебруар 2016.

Кадија и смрт

Данас је у хашком казамату умро генерал Здравко Толимир (1948-2016). Из непознатих разлога, веле.

Западни медији су у извештајима о његовој смрти обавезно истицали да је осуђен за „геноцид“ у Сребреници и Жепи. Неће рећи да је то био закључак лажног суда који је Империја основала да своја злодела на просторима некадашње Југославије заодене плаштом праведности, дабоме.

На спомен Сребренице, сви су потегли фразе о покољу „осам хиљада муслиманских мушкараца и дечака“ (ово обавезно) и како је то био „најгори злочин у Европи од 2. светског рата“. Неки су чак цитирали и Теодора Мерона, америчког председавајућег хашке Инквизиције, који је пресудио да је Толимир „одговоран за геноцид“ и да је „био свестан геноцидне намере руководства босанских Срба“.

То је онај исти Мерон који је у јулу 2013. описао као „доказ“ против Радована Караџића план НДХ за уништење Срба који је 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак. Само што је, је ли, намера да се трећина побије, трећина протера а трећина покрсти - уместо Хрватима, припсана Србима, при чему су БХ-муслимани наводно били жртве. Толико о хашким „доказима“ и истинољубивости.

Мерон и његови саучесници у злочину у децембру 2012. су осудили Здравка Толимира. Изузетак је била Приска Нијамбе (Prisca Matimba Nyambe), судија из Замбије, која је у свом изузетом мишљењу одбацила не само све наводе оптужнице, већ се усудила и да доведе у питање „чињенице“ које је наводно установио суд.

Ко разуме енглески може да прочита храбро сведочанство судије Нијамбе на 534. страници званичне пресуде - бар док Инквизиција не нађе начина да тај документ некако не одстрани. Овде бих да цитирам само пар реченица.

„Већина се ослонила на посредне доказе како би дошла до закључка о кривичној намери, а да притом није пронашла нити један писани доказ постојања удруженог злочиначког подухвата да се почини убиство,“ написала је Нијамбе.

Цео случај против Толимира заснивао се на претпоставкама и спекулацијама судија, сведочењима пристрасних или у лажи ухваћених сведока или информацијама из треће руке злонамерно протумаченим на штету окривљеног.

„Имајући у виду све доказе у овом случају, убеђена сам да оптужени није крив ни по једној тачки оптужнице,“ закључила је судија из Замбије.

Пред лажном инквизицијом Атлантске Империје још увек се воде процеси против Радована Караџића и Ратка Младића. С обзиром на досадашња искуства, не сумњам да ће се пре краја свог прљавог посла хашки трибунал још прописно обрукати. До тада, Здравко Толимир остаће најбољи пример стварног лица „истине и правде“ Империје и њених судија - али и храбрости, истинољубивости и интегритета судије Нијамбе.

У неком праведном свету, захвални Срби подигли би јој споменик. 

понедељак, 28. децембар 2015.

Ко то каже, ко то лаже - или Трамп, ДеНиро и Том Хенкс

Једном је било превише. Два пута, намерно. Три пута, то је већ увреда за здрав разум.

Јесте ли чули да је Доналд Трамп бранио Србе? Веле медији у Србији (пример) како је лично водећи кандидат за републиканску председничку номинацију рекао Ларију Кингу да су Клинтонови направили велику грешку што су бомбардовали традиционалне америчке савезнике 1999.

Стварно? Није баш да виђам Ларија Кинга сваки дан, али радимо за исту медијску кућу... Знам поуздано да му Трамп није био гост у последњих 6 месеци. А ако је гостовао код њега када је Кинг још био на Сиенену, то је онда било пре неколико година. Кад? Где? Нико не зна. Нема ни тачног цитата, већ само парафразе. 

Одмах потом, ето и Холивуда: наводно је Роберт Де Ниро изјавио како се осећа као Србин и како је Србија претрпела велику неправду. Опет исто - нема датума, нема емисије, нема сведока, нема цитата. Само „рек'о де Ниро“. 

Сећате ли се можда чувене подршке Тома Хенкса Србима поводом отимачине Косова? Како се не сећате, јављали сви пре две године, па онда опет пар месеци касније, и тако редовно? Иста методологија: нема датума, нема цитата, само се понегде спомене телевизијски канал где је наводно Хенкс дао изјаву. Једна моја колегиница је лепо позвала Хенксовог агента и питала о чему се ради, а он запањено одговорио да нема појма, и да та изјава просто не постоји. Никада је није било. Измишљена у потпуности. 

У сва три случаја приметна је идентична методологија: нема датума, нема цитата, нема конкретног повода - само неке небулозне одреднице попут Ларија Кинга, британске штампе, телевизије Е! и томе слично, које су у пракси непроверљиве. Па ти, Соколе, сад копај по архивама ако можеш, па докажи да ли су или нису... 

(Александар Лазић је медијски детектив par exellence, међутим, и лепо је документовао одакле су стигле обе лажне вести. Обратите пажњу ко све кога преноси, а ко кога у том вилином колу финансира... да човеку памет стане.)

Неће моћи. Ако су Де Ниро, Трамп, Хенкс или било ко други рекли нешто о Србима, онда има да се документује шта, када, где, коме, како и зашто. Да се тачно зна - а не овако, као пијачни трач, да се прича шта је баби мило. А кад се сутра неко озбиљан позове на те измишљотине, мислећи ваљда да не би толико новина и телевизија углас слагало, ти исти медији ће да га прозивају што не може да докаже свој (у ствари, њихов) навод. 

Раније сам се чудио како серијски лажови и преваранти могу Србију да држе под чизмом већ годинама. Сад ми је јасно.

петак, 10. јул 2015.

Скупљачи лоптица, манири и енглеско лицемерје

Фрустрирани, ваљда, неуспехом да резолуцију о „геноцидним Србима“ баронесе Арминке Хелић прогура кроз УН, енглески медији су се острвили на Новака Ђоковића. Као, повисио је тон и расплакао девојчицу која на Вимблдону скупља лоптице. Каква грозота!

Како вели Миодраг Зарковић:
Овде се ради о енглеској култури, која налаже да се енглеска девојчица има узети у заштиту, без обзира на то што није била истински угрожена, или на то што је на оптуженичку клупу изведен најбољи тенисер данашњице. Између Ђоковића и девојчице, енглеска јавност бира девојчицу – само зато што је она, оправдано или не, била потресена због нечега што је он урадио. То су Енглези, највећи националисти у историји.
Дочим Србима или Русима - и осталима на које примењују „законе џунгле“ - апсолутно не дозвољавају право на заштиту сопствене деце. Или на постојање.

Притом нико у западним медијима - за српске више и не знам, ако их је уопште више претекло од силне демократије и напретка - не спомиње снимак који апсолутно доказује да се Ђоковић далеко боље понаша према „послузи“ него такозвана господа са Запада, пуна празнословља о толеранцији, једнакости и људским правима.

Са прошлогодишњег Ролан Гароса:

петак, 3. јул 2015.

Како функционише пропаганда

Ово је извод из књиге Пропаганда: обликовање ставова човека, француског философа, правника и социолога Жака Елула (Jacques Ellul), објављене давне 1962. Заснован је на енглеском преводу (Propaganda: The Formation of Men's Attitudes), први пут објављеном 1965. Иако је од тада прошло пола века, Елулова запажања савршено описују данашње стање (не)свести, како на Западу тако и у Србији. Сва задебљања у тексту су моја.

Одговор на питање „шта да се ради“ почиње спознајом
зашто је данас овако. А онда предузимањем корака да даље тако више не буде.

- Сиви Соко

Човек тренутка и моћ заборава

„Пропаганда заснована на вестима не сме да дозволи време за мисао или размишљање. Човек захваћен вестима мора да остане на површини, да буде понесен бујицом, и не сме ни у ком тренутку да застане како би проценио, просудио, или размислио. За човека који живи у тренутку, не постоји свест - ни о себи, ни о друштву, ни о сопственом стању. Такав човек никада не застаје да истражи било шта понаособ, а камоли да повеже низ догађаја у вестима.

Већ смо споменули немогућност људи да разматрају неколико чињеница или догађаја истовремено и да их повежу како би се с њима суочили. Једна мисао замењује другу, нове чињенице протерују старе. У таквим околностима мисао је немогућа. Што значи да савремени човек не размишља о тренутним проблемима, већ их осећа. Он на њих реагује, али нити их разуме, нити за њих преузима одговорност. Још је мање у стању да запази недоследности између чињеница на које наилази; човек има безграничну способност заборава. То је једна од најважнијих и најкориснијих чињеница за пропагандисту, који увек може бити сигуран да ће одређена пропагандна тема, изјава или догађај у року од пар недеља бити заборављени.

Штавише, у појединцу настаје спонтана одбрамбена реакција против вишка информација, и - у обиму у којем се (несвесно) држи сопствености - против недоследности. Најбоља одбрана у овом случају је да се заборави на претходни догађај. Човек тако пориче сопствени континуитет. На исти начин на који живи на површини дешавања и од данашњи вести прави свој живот тако што заборавља јучерашње, он одбија да види противречности у сопственом постојању и осуђује себе на живот као пуки низ тренутака, неповезан и распарчан.

Овакво стање од 'човека тренутка' чини одличну мету за пропаганду. Такав човек је изузетно осетљив на утицај тренутних струјања. Без оријентира, просто прати сваку струју која га понесе. Није стабилан, јер прати само оно што се дешава данас; има однос према том догађају и зато не може да одоли ниједном импулсу који из тог догађаја произилази.

Психолошка слабост човека зароњеног у дневна догађања оставља га на милост пропагандисте. Никада не долази до сукоба догађаја и истине. Не постоји никакав однос између догађаја и личности. Такву особу никада не занима истинита информација.

Постоји ли ишта одлучније, важније или узнемиравајуће од цепања атома, осим атомске бомбе? Али о том великом догађају се просто не размишља, пошто је скривен иза пролазног али спектакуларног исхода неке катастрофе или спортског догађаја, јер је то површна вест која занима просечног човека.

Пропаганда се обраћа таквом човеку. Попут њега, она може да се односи само према најповршнијем аспекту спектакуларног догађаја, јединог који таквог човека може да заинтересује и наведе да донесе одређену одлуку или усвоји одређени став.“

- Жак Елул

петак, 13. фебруар 2015.

Минск

Шта је то договорено у Минску, у ситне јутарње сате четвртка, 12. фебруара? Макар и летимичан поглед на садржај „споразума“ открива да између њега и претхнодног примирја, потписаног почетком септембра, нема велике разлике. Отуд се поставља питање, на шта су онда Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и шеф украјинске хунте Порошенко протраћили целу ноћ?
(извор: Colonel Cassad)
Нико од њих - осим Порошенка - није веверица, нити Американац, па да поверује у сопствену реторику. Претпостављам да је свима било јасно да од споразума у пракси неће бити ништа. А то онда наводи на закључак да су га договарали са задњом намером.

четвртак, 5. фебруар 2015.

Рвање са Сауроном

На Стању Ствари јутрос је освануо један одличан текст Пола К. Робертса, некадашњег заменика америчког министра финансија (за време Регана) а у последње време оштрог критичара америчке Империје.

Читајући а потом преводећи текст, стекао сам утисак да Робертс прецењује моћ и утицај Империје, а потцењује обим и снагу отпора који јој се пружа - у конкретном случају, у Русији. Могуће је да грешим, да информације које добијам из Русије и од руских пријатеља нису реална слика тамошњег стања, већ пројекција мојих жеља и надања. Мада би у том случају моје процене руског деловања биле погрешне, а досад нису биле.

Око Сауроново у палантиру (извор)
Што се америчких процена тиче, сам Робертс наводи да је америчка политичка класа одавно изгубила сваки додир са стварношћу, а у горе наведеном тексту цифрама показује да америчка привредна има кризу ликвидности. Дакле, чињенице му говоре да је овакво стање неодрживо на дуже стазе.

Када је, при крају текста, Робертс споменуо Господара прстенова - назвавши Америку „Сауроном“ - присетио сам се на шта ме посдећа његов фатализам. Стари Денетор, отац Боромира и Фарамира, намесник („домостројитељ“ у Живковићевом преводу на српски) Гондора, био је обузет сличним црним мислима - што га је навело да сумња у Гандалфа и подухват Дружине прстена.

понедељак, 26. јануар 2015.

О „лењим“ Грцима и ЕУропском благостању

Победа странке „Сириза“ на јучерашњим грчким изборима међу Србима је дочекана са мешавином наде - да ће се Алексис Ципрас можда усудити да пркоси Бриселу и Берлину - и опреза, јер би се врло лако могло десити да и ова странка буде само још један тројански коњ Атлантске Империје. Повод за потоњи осећај сигурно је и непријатељски став Сиризе према Цркви. С друге стране, Ципрасову победу су поздравили суверенисти широм Европе - међу којима су и „десничари“ попут Марин ле Пен.

Не бих овде и сада да расправљам о добрано излизаној али још увек неапсолвираној теми „левице и деснице“ (осим да препоручим један текст који подсећа да су Срби заборавили своје друштвене вредности), већ бих да се осврнем на нешто што сам јутрос чуо на друштвеним мрежама. Неко ко се потписује српским именом и презименом, наиме, рече да су Грци сами криви, да су варали на порезима, примали 14 плата, позајмљивали превише, итд. Није први пут да чујем ту причу. Али њен извор су они исти западни медији по којима су Срби геноцидни, украјински нацисти најдемократскије демократе, а Руси агресори на „неовисну и демократску суверену Украјину, с Кримом“.

Ту ми падне за око овај текст (оригинал), америчког економског аналитичара Тада Беверсдорфа (Thad Beversdorf). Како је могуће, пита се он, да нација која је измислила демократију и поноси се својом историјом малтене преко ноћи постане ордија лезилебовића, пореских варалица, нерадника и социјалних случајева? Неће бити, вели Беверсдорф.

понедељак, 12. јануар 2015.

Vuchych: потрчко и послушник

За мене није вест да је BIRN пропагандни орган. То ми је било јасно пре 15 година, када су се још звали IWPR. Пратио сам - и критиковао - њихов рад 1999, када им је један од уредника био апологета шиптарског терора пригодног имена Фрон Наци. И када су цензурисали, а потом отпустили, једног енглеског новинара који се усудио да замери Хашкој инквизицији што користи лажљиве сведоке-сараднике (афера Момир Николић). Само, њих не плаћа ЕУ, него министарства спољних послова САД и Велике Британије, плус стандардни сумњивци из фондова за „отворено друштво“, демократију, људска права и остале методе „усрећивања“.

Vuchych је мало нервозан...
Оно што јесте вест, међутим, је што је Olyksandr Vuchych, у својој патетичној „критици“ ове пропагандне организације - која само ради свој посао утеривања топузом Србије у ЕУропску лудницу - признао ко је и шта је он сам.

Наиме, у агенцијским извештајима који наводе његову изјаву - обавезно уз категорички деманти из Брисела, да не би било забуне ко је стварно господар - налази се и овај цитат:
„Узгред, ако вам лично представљам сметњу јер нећу да будем ваша лутка на повоцу, већ само слуга грађана Србије, јасно ме и недвосмислено о томе обавестите, и не брините, склонићу вам се са пута, а знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“
Погледајте шта је све ту речено. Прво се користи фраза „лутка на повоцу“; иначе очајно лоше преведена енглеска синтагма puppet on a string, која означава - марионету. Vuchych вели да он, као, неће да буде марионета, већ „само слуга грађана Србије“. Стварно? Било који слуга који би овако бесрамно, систематски, презриво и вулгарно упропаштавао свог господара, одавно би добио отказ. Једини контекст у којем ове речи имају икаквог смисла је ако под „грађанима Србије“ мисли на самозване „грађане“ и грађанисте, тј. квислиншки култ - док су за њега (и њих) нормални Срби тек презрени „народ“, који треба „преумљавати“ у ЕУропство.

Чак и да неким чудом он под тим подразумева народ Србије, погледајте шта тобоже захтева од Брисела: нека му безбрижно „јасно и недвосмислено“ кажу шта хоће, он ће истог часа да им се „склони с пута“! Па да ли је и у једном моменту Vuchych понудио да се „склони с пута“ народу Србије? Јок. Коме онда он заиста служи?

И ту долазимо до последње, и кључне, реченице: „знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“

Овим речима, премијер Србије признао је - случајно или намерно - да је он сам, тренутно, у улози потрчка и послушника. Проста анализа структуре ове реченице показује да се њен објект („улогу потрчка и послушника“) недвосмислено односи управо на положај премијера Србије.

Е сад, то многима од нас није ништа већа новост од чињенице да је BIRN пропагандни мегафон Империје. Али је лепо од Vuchycha што је то коначно и признао. Признање је први корак на путу до покајања. Само, нешто ми говори да му то не пада ни на крај памети. Да парафразирам народну пословицу: Vuchych длаку мења, али ћуд никада.

Post Scriptum: Што не значи да ЕУ нема своје плаћенике међу медијима у Србији. Погледајте кога све и зашто финансирају, по сопственом признању. (дописано 13. јан. 2015)

четвртак, 8. јануар 2015.

Дивљаци

„Пролеће у Приштини:
Нестало нам је жена (за силовање)“
Јуче, док су Православни широм света славили рождество Спаситеља, група маскираних нападача упала је у канцеларије сатиричног магазина Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) и убила десет чланова редакције - намерно тражећи главног уредника и четворицу карикатуриста. Француска полиција вели да се ради о француским држављанима алжирског порекла. Мотив је наизглед јасан: Шарли Ебдо је годинама на насловној страници објављивао карикатуре које су „вређале ислам и пророка Мухамеда“, а убице су током напада викали „Алаху акбар“. У нападу су убијена и два француска полицајца, од којих се један (наводно) звао Ахмед...

Како то обично бива, овај чин тероризма сви су похитали да уклопе у своју причу. Неки веле да је то „лажна застава“ француских националиста како би се за све француске недаће окривили муслимански имигранти. Други, пак, веле да је тероризам у срцу Париза знак да је ислам превршио меру и да је потребан рат против џихадиста. Званична прича је да су за напад одговорни „заведени“ муслимани које је узнемирио „провокативни“ часопис - јер је ислам „религија мира“ која никоме не би учинила нажао. А сигурно има и оних који сматрају да је масакрирање карикатуриста - као и паљевина Шарли Ебдо 2011. године - сасвим оправдано, пошто су „вређали Пророка“.

„Опроштај Срба од Косова:
 Растанак... је као мало умирање“
Шарли Ебдо је без икакве сумње магазин заснован на вређању које се представља као хумор. Својевремено су једнако пљували Србе (погледајте доле) као што су потом вређали муслимане. Видео сам фотографију на којој се једном њиховом издању (са анти-муслиманском насловницом) слатко смеје гнусни мрзитељ свега пристојног, Бернар Анри-Леви. Али то не значи да су заслужили да их овако побију.

Ти исти Западњаци (и њима склони квислиншки култисти) који сада крше руке над судбином Шарли Ебдо сматрају да је сасвим нормално, чак и пожељно, да џихадисти секу главе Србима, Русима, хришћанима по Блиском истоку, „непоћудним“ муслиманима у Сирији, Либији, Египту, Ираку, итд. Али када то ураде њима, онда је грех и злочин. Класична илустрација принципа „ко ће кога“. У њиховој Причи (намерно са великим П, јер је реч о илузији стварности која стварност пориче) Срби и остали „обележени негативци“, „нељуди“ и „подљуди“ (како се изразио њихов демократски демократа, пучистички премијер кијевске хунте Јацењук) немају никаква права, па ни на живот - док су они сами изузети од сваке одговорности, па и за убиство. А према муслиманима се одређују како-кад, односно како кога убију.

Нећу и не могу да пишем „ја сам Шарли“ (оно #JeSuisCharlie, на Твитеру), али не зато што ми није жао француских карикатуриста, него зато што ми смета лицемерје. Јер нисам пљувач, нихилиста и морални релативиста којем убиство смета када страдавају „моји“, а кад страдавају „други“ онда је добро и пожељно. Јер тако размишљају дивљаци - било да се куну у Мухамеда или Ујка Сема - а не цивилизовани људи, који верују у Бога и придржавају се Његових заповести и закона.

Србима се свашта може замерити - између осталог и то што сопствене мртве не поштујемо, а непријатеље величамо - али нико од нас није узео пушку или бомбу и напао Шарли Ебдо поводом гореспоменутих карикатура. И добро је што није. Значи да, колико год се наши непријатељи трудили да нас озвере како би постали сличнији њима, још нисмо подивљали.

уторак, 16. децембар 2014.

Моћ лудила

У неколико наврата сам овде цитирао писца и блогера Сару Хојт (Sarah Hoyt). Пре неколико месеци је написала текст који се бавио једном веома специфичном и врло успешном техником пропаганде. Прилажем превод зарад доприноса бољем разумевању данашњег света, изоставивши притом два специфична случаја која - по мом мишљењу - не би била претерано занимљива српским читаоцима. Онима који знају енглески свакако препоручујем да прочитају оригинал у целини.

Моћ Лудила (The Power of Crazy)

Сара Хојт, 28. август 2014

Да ли вас је икада, у неком великом граду, на препуној улици пратио лудак који је викао на вас?

То се десило мом сину, кад је имао 13 година. Изгледао је као да му је 15, али не довољно одрастао да има возачку дозволу. Срећом.

Шетали смо центром града. Један средовечан мушкарац нормалног изгледа (док му не погледате у очи), у оделу, видео је Роберта и почео да нас прати, вичући: „Ђубре једно, ти си ми прегазио кћерку. Како се усуђујеш да ходаш около, на слободи? Кога ћеш следеће да прегазиш?“ И тако даље, до бесвести.

Било је јасно да виче на Роберта, јер кад год бисмо се престројили он би нас пратио, тако да остане на пола метра од Роберта и гледа у њега.

Свима је такође било јасно да је човек потпуно луд. Бар се надам, јер мој син није ни издалека био довољно стар за волан.

Али цела породица је била у грчу, док је Роберт изгледао као да жели негде да се сакрије. И то је трајало осам блокова, до паркинга. А онда је лудак стајао и претио нам песницом док смо одлазили...

Ово за мене није било сасвим ново искуство. О култури Португала у којем сам одрасла (не знам да ли то важи за Португал данас) довољно говори када у романтичној песми момак обећава девојци да ће је штитити „кад те лудак на улици прати и виче на тебе“. То се дешавало довољно често када сам ишла на факултет, возом до Порта а онда аутобусом до кампуса. Лудаци би ме пратили и викали да сам украла нешто, да сам курва (пошто жена која носи црну сукњу и црни огртач средњевековног стила очигледно продаје себе, је ли), или просто „миленијум рачићи рука“ и сличне бесмислице.

Било је то довољно уобичајено да би се пролазници смешкали мојој нелагоди. Али у томе је ствар: ма колико уобичајено, ма колико неизазвано, увек се осећате као да сте нечим одговорни за то...

четвртак, 6. новембар 2014.

Кастрација лажима

Поводом све надреалнијих пашквила и изјава Омиљених Колумниста Америчке Амбасаде, Врховних Повијеснићара Друге Србије, и Преводилаца у Трилатералу, нудим овај цитат:
„...сврха пропаганде била је не да убеди или да обавести, већ да понизи; зато што је мање имала везе са истином, то боље. Када натерате људе да ћуте док им саопштавате најочигледније лажи, или још горе, када их натерате да те лажи и сами понављају, онда занавек изгубе сваки осећај за правду и истину. Пристајући на очигледну лаж они сарађују са злом, на неки начин и сами постају зли. Тиме се руши и коначно уништава могућност отпора било чему. Најлакше се влада друштвом кастрираних лажова.“
Аутор цитата је конзервативни колумниста др. Теодор Делрампл (из интервјуа магазину ФронтПејџ, 31 .августа 2005), и ово се односило на тзв. „политичку коректност“, западну верзију комунистичке пропаганде. Свака сличност са Недржавом Жутијом је сасвим намерна.

субота, 1. новембар 2014.

(Х)историја Очима Непријатеља

Признајем да Политику ретко читам. Смучила ми се својевремено кад је „пожутела“ - мада је то, веле ми познаваоци, константа за лист који је у сваком времену био режимски. То је разлог што ми је промакао текст „Политика и српско национално питање“ од 28. 10 - за који сам сазнао преко Стања Ствари - али и разлог што осећам потребу да на тај текст реагујем. Јер једно је када се de facto званичне новине какве год Србије (па и овакве) понашају тако да их нимало одмилоште зовем Жутитика; али када се у њима појави до овакве мере злонамерна замена теза, то је већ нешто друго.

Тексту који потписује „Бруно Ђурђевић, аналитичар“ (Piješćanika, дабоме), од почетка до краја илуструје покушај да се српска историја утера у оквир наших непријатеља. Скоро сваки пасус је у духу и слову хисторија какве пишу Кристофер Кларк, Холм Зундхаусен, Бранка Прпа или Латинка Перовић. Да не буде забуне, уопште ми није намера да БЂ дезавуишем асоцијацијом са овим именима, већ га отворено сврставам у њихове редове.
(via hr.wikipedia.org)
Беч се само бранио

Попур Кристофера Кларка, на самом почетку своје пашквиле БЂ означава Мајски преврат 1903. као почетак српског ХХ века и Србију описује овако: „земљица која је под влашћу Обреновића јасно знала своје место у међународном поретку.“ Мало касније у тексту закључује да би „логичан крај дугог српског 20. века“ био враћање Србије на територијални и политички оквир из 1903: „кроз признање независности Косова, политичку интеграцију Републике Српске у БиХ и признање државног субјективитета Војводине“.

Ето вам повијесне одреднице колумниста и читалаца Пешчаника - и њихових иностраних спонзора. Хвала БЂ што ју је овако сажео и без увијања обелоданио.

По БЂ, деценија после Мајског преврата прошла је у знаку „неспутаног бујања националног покрета,“ што је представљало „изазов потентне Србије“ на који је Аустро-Угарска „морала да одговори“. Испаде да се Беч само бранио од злих Великосрба.

петак, 22. август 2014.

Шта је нама Фергусон

Јуче је на Стању Ствари објављен текст који сам превео са блога Moon of Alabama - иначе одличног места за размену мишљења и деконструкцију лажи од Сирије и Ирака, до Украјине и ево самих САД.

Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?

У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.

После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.

Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.

Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.

уторак, 15. јул 2014.

Геополитика, емоције и лаптоп-ратници

Као одговор „лаптоп ратницима“ који по руском интернету позивају Путина да „уведе војску“, направљен је следећи видео-снимак (такође на YouTube),  који објашњава зашто је то глупа идеја. А ко хоће да ратује, ено пушка, ено Донбас.


Ако не разумете руски (зашто?), имате титлове на енглеском, француском и немачком. Али све се плашим да ово неко не титлује на мачећем српском, па зато прилажем транскрипт:

„Путине, пошаљи војску“! Користите ли често ову тарабу?
Ако желите да Русија крене у рат, упитајте се: јесте ли спремни да ратујете у рову, уместо испред екрана рачунара?
Мислите ли да до тога неће доћи? Грешите. САД и желе да испровоцирају Русију да пошаље војску.
Један од планова САД је да Русију окриви за слом украјинске привреде.
Будимо реални: Украјина неће ући у ЕУ, а кредити ММФ неће васкрснути украјинску привреду.
Али кад наша војска уђе у Украјину, Русију ће окривити за све тегобе украјинског народа.
Биће да нема пензија због Русије; да је Русија уништила сву индустрију. Да им је Русија отела европски сан.
Можемо слушати генерале из фотеља и послати војску, али шта ће рећи међународна заједница?
Да је Русија ушла у независну Украјину без резолуције УН. Украјинске власти то нису тражиле,  а власт која је тражила помоћ нико још није признао. Међународна заједница ће то звати једном речју: агресија.
Запад ће онда цео свет да дигне против „агресора“. Хоће ли Русију тада подржати њени савезници?
Чак и да наметнемо зону забране летења на југоистоку Украјине, САД и НАТО ће прогласити забрану за наше авионе и ракете.
Шта ако нам оборе авион? Како да реагујемо? Да шаљемо тенкове до Ламанша?
Да заратимо са Европом, САД, Канадом и Аустралијом? То САД и желе.
САД грцају под тежином државног дуга, од преко 17 трилиона долара. Очајнички им је потребан велики рат.
Он би довео до масовног банкрота, колапса берзе и нестанка трилиона виртуелних долара.
Државни дуг био би поништен, а америчка војна индустрија и привреда добиле наруџбе из целог света.
Овај рат је за њих прилика да избегну неизбежни банкрот.
Русији рат није потребан. Одлагањем сукоба постајемо јачи.
Али народ Донбаса гине, и Русија се налази пред избором: између лошег и још горег.
Да ли да страдају стотине и хиљаде, или милиони? Избор је стравичан, али то је геополитичка реалност.
Значи, следећи пут кад кажеш да је Путин издао југоисток Украјине, помисли шта захтеваш од своје земље. Ако ниси спреман да је браниш оружјем, престани да шириш хистерију.
У ГЕОПОЛИТИЦИ НЕМА МЕСТА ЕМОЦИЈАМА.

субота, 31. мај 2014.

Страх и гађење у Њујорк Тајмсу

Барак Хусеин Обама, император-самодржац
Охола глупост, како рекох неки дан новинару Гласа Русије, ендемска је појава у седишту Империје. Овдашњи моћници заиста верују да вољом могу да мењају реалност (1), да је свет њихова приватна прћија, да је Америка „земља без које се не може“ (2), и да им је Бог (или у шта већ верују ових дана) дао да буду господари планете.

Типичан примерак ове психопатологије је Дејвид Брукс, тобоже „конзервативни“ коментатор иначе „либералног“ Њујорк Тајмса - што само показује колико ове етикете више ништа не значе. Брукс је иначе члан „елите“, радо виђен на свим коктелима „исправног“ високог друштва, док сам Њујорк Тајмс опстаје само захваљујући инфузији средстава мексичког телефонског монополисте и олигарха Карлоса Слима.

У свом коментару у Тајмсу од четвртка, 29. маја, Брукс критикује Императора Обаму што у фамозном вестпоинтском говору (3) није био довољно империјалиста. Као, не сумња он у Обамину посвећеност идеологији демократије, али 2. светски рат је избио зато што је Америка запоставила своју богомдану дужност да буде господар света...

Не, стварно. Брукс заиста пише како је америчка јавност двадесетих и тридесетих „била расположена за повратак кући, као и данас“, и да је резултат тога био „свет без вође, постепени распад светског поретка и на крају 2. светски рат.“

петак, 23. мај 2014.

Презир, подвучен жутом

Потоп је најбоље показао шта је жутооктобарска „демократија“ заиста донела Србији.

После лажне револуције, легије „реформатора“ острвиле су се на институције државе које су некако преживеле санкције и бомбе, пре свега на војску. Пре него што је постао Врховни Жутник, Борис Тадић је био министар телефонски, па онда министар војни. Познат је његов став да су сви српски ратови били „бесмислени“ - и то зато што је он, својом политиком безусловне капитулације Вашингтону и Бриселу, настојао да их обесмисли. Па су тако он и његови наследници уништавали војску како никада не би представљала претњу Тачију, Изетбеговићима, Туђмановим наследницима и НАТО лешинарима - али ни природним непогодама. За сваки случај.
Пре неки дан је до мене дошла преписка два Американца, од којих је један бранио истину о Србима а други - професор на „Ломоносову“! - понављао општа места пропаганде деведесетих. Цитирам овде репрезентативни „аргумент“ овог другог: