„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком преврат. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком преврат. Прикажи све постове

среда, 5. октобар 2016.

Заборављени 5. октобар

Знате ли шта је данас?

Ако сте одговорили „годишњица народне револуције којом је срушен мрски диктаторски режим злог Слободана Милошевића који је крив за деведесете“ онда честитам, успешно сте се квалификовали за квислиншког култисту. Још ће од вас постати невладник, кад завршите програм преумљавања. Само ми није јасно како ово читате на мрској вам ћирилици...

О Жутом октобру рекао сам све што ми је било на души пре пет година; ако вас занима, подсетите се. Игром случаја, прошле године у ова доба био сам заузет и нисам стигао да се позабавим једним другим петим октобром, од пре тачно сто година.

Мајор Драгутин Гавриловић (лево) и одбрана Београда
Тог дана су аустроугарска и немачка војска напале Краљевину Србију са севеза и запада. Мајор Гавриловић предводи остатке свог пука у одбрани Београда. Већ 14. октобра Србију напада и Бугарска. Уз помоћ Шиптара, Бугари су до краја октобра заузели Качаничку клисуру и пресекли пут према Грчкој. Од Србије се очекивала капитулација.

Гаврилу Принципу, утамниченом у Терезину, рекли су да је Србија мртва.

Уместо тога, целокупна војска се са народом повлачи преко Албаније, уз стравична страдања, и већ средином 1916. враћа се на тзв. Солунски фронт. Две године касније, пробој тог фронта избацује Бугарску из рата и покреће распад Аустро-Угарске, доприносећи коначном краху Централних сила и ратној победи.

Мислите ли још увек да је датум „народне револуције“ - осмишљене када су се НАТО бомбе показале једнако неспособне да покоре Србију као ономад фелдцајгмајстер Оскар Поћорек - одређен случајно?

понедељак, 3. октобар 2016.

Октобарско пророчанство

Није да нисмо знали, него нисмо хтели да верујемо...

„А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.“

„Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада...“

„Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.“
 
Лепо вели наш народ, ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. 

среда, 11. мај 2016.

Добро одбрана, а лечење?

На конференцији руског министарства одбране, крајем априла, политички аналитичар Ростислав Ишћенко (Ростислав Ищенко) изнео је девет теза о тзв. обојеним револуцијама (од „Жутог октобра“ наовамо). Овде бих издвојио само једну:
„Обојени пуч не може зауставити ни консолидација националне елите (у том случају само се прелази на следећу фазу), ни борбена готовост војске (која ће пре или касније бити исцрпљена), ни делотворни рад националних медија (које ће пре или касније посрнути пред техничким могућностима агресора).
Спремност државе-жртве да пружи отпор је неопходнан, али недовољан предуслов да се спрече механизми обојеног пуча.

Само подршка легитимним властима државе-жртве од стране суперсиле која је способна да се супротстави агресору истом мером, на сваки начин, може да заустави обојену агресију.“
Руски оригинал целог текста можете наћи овде. Превод је мој.

Како сам Ишћенко вели, његове тезе су засноване на искуству Сирије. Из његовог наступа види се да је Москва свесна кључног фактора у одбрани од тзв. обојених револуција.

Сад само остаје питање да ли руски државници имају планове за ослобађање пријатељских земаља окупираних обојеним превратима, што недавно што годинама уназад. И да ли у том процесу одлучујућу улогу треба да игра суперсила - или је сваким даном све тежи задатак опоравка од аутоимуне болести довезене са Запада искључиво препуштен самим жртвама?

недеља, 5. октобар 2014.

Жути Октобар

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић, и осталих перјаница „демократије“ и „људскик права“ - од Чеде Јовановића до Соње Бисерко - који Србији већ ево 14 година наживо ваде душу.
„'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину...“
Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

субота, 4. октобар 2014.

Од Рачка до Жутог Октобра

Део под насловом „Србија, године 2000“, из есеја Џона Лохленда (John Laughland) „Техника државног удара“, објављеног (оригинал) 21. јула 2009. 

Вилијам Вокер (извор)
„Ово није теорија завере - већ чињенице завере“

Свргавање Слободана Милошевића, дабоме, није први пут да је Запад тајним каналима мењао режим. Уклањање са власти Саљија Берише у Албанији 1997. и Владимира Мечијера у Словачкој 1998. десило се под великим утицајем Запада. У случају Берише, један веома насилан устанак представљен је као спонтани и добродошли пример снаге народа. Лично сам сведок како је међународна заједница, а посебно ОЕБС (OSCE) изманипулисала извештаје изборних посматрача како би дошло до промене власти. Међутим, петооктобарска смена Милошевића у Београду је важна зато што је сам Милошевић био толико познат, и зато што је „револуција“ којом је збачен послужила као пример „народне воље“.

Позадину пуча против Милошевића изванредно је описао Тим Маршал (Tim Marshall), репортер телевизије Скај (Sky). Његово сведочанство је вредно управо зато што он о тим догађајима пише са одобравањем; занимљиво је и зато што се овај новинар хвали својим везама са обавештајним службама, посебно оним Велике Британије и САД [...].

понедељак, 28. април 2014.

Против преврата у РС

У просторијама Академије наука и умјетности Републике Српске у Бања Луци 26. априла 2014. године одржан је научни скуп на тему „Обојене револуције као инструмент геополитичке трансформације,“ у организацији Фонда стратешке културе из Москве и Историјског пројекта Сребреница из Хага.

Учесници су разматрали искуство разних држава са „обојеним револуцијама“ као видом специјалног рата који воде страни центри моћи, и најефикасније начине њиховог проактивног неутралисања. Своје сумарне закључке и препоруке формулисали су у завршном документу „Бањалучка декларација: предлог мера за заштиту Републике,“ који је упућен Влади и јавности Републике Српске.

БАЊАЛУЧКА ДЕКЛАРАЦИЈА: ПРЕДЛОГ МЕРА ЗА ЗАШТИТУ РЕПУБЛИКЕ