„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком превод. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком превод. Прикажи све постове

петак, 26. мај 2023.

Држава против друштва

Преносим посрбљен и адаптиран текст аутора под псеудонимом Зли Мачор (el gato malo). Оно јесте да коментарише америчке прилике, али пошто су и друштвени и политички феномени са запада «прелили» код нас принципом спојених посуда, мислим да ту има којечега корисног и за нашег читаоца.

- Соко

Успешно друштво мора да се побрине о себи

Без обзира шта вам Левијатан говори, није на држави да ствара или одржава друштвене норме. Нити може, нити уме, нити то било ко заиста жели.

Друштво по дефиницији успоставља и морал, и обичаје и понашање које је вољно да прихвати. Цивилизација не долази одозго, већ је збир односа и поретка који настају кроз слободну вољу и удруживање њених чланова.

За «друштвени уговор» потребно је да будете самосвојни и да то очекујете и од других чланова друштва. Све друго је варваризам, укључујући и «држава да ово уради за мене». Тако мисле деца. Одрасли решавају сопствене проблеме, стварају сопствене системе, и поправљају оно што се покварило.

«Држава да поправи ово» је како лењи људи посматрају проблеме и одбијају да буду део решења. Представља признање да проблем постоји али Неко Други треба да га реши.

«Марим, али не довољно да сам нешто урадим» не инспирише превише.
«Велим да марим, али попљуваћу свакога ко покуша да заведе макар мало реда у друштву, јер хоћу да ми је добро али нећу сукоб» је далеко горе и још приде лицемерно. Представља детињасту неспособност да се призна одговорност и препознају узроци и последице.

Па то свеједно гледамо сваки дан на стотине места, и добијамо дегенерацију и пропадање као резултат. Не одвраћамо. Повлађујемо. Не желимо правду већ изговоре за пасивност, лењост и неред. Кршимо руке и цепамо кошуље, али нико неће ништа да уради. И тако бива што не треба, а оно што треба седи скрушено, јер је држава поставила правила против иницијативе појединца и способности друштва да заводи ред, како би нормални људи у њему хтели да живе. Власт је постала непријатељ поретка. Држава и «интелектуалци» су опозиција друштву, одузимају му слободу и намећу неодговорност. Успешно су застрашили друштво да прихвати распад јер веле да је сваки други пут немогућ, неморалан или (све више) противзаконит.

Бесни, и добићеш шаргарепу. Заустави онога ко бесни, следује ти штап. И онда беснило дивља. И сви ћуте, уједињени у својој усамљености. Јер тако изгледа кад друштво не постоји.

И сваки дан је све горе, јер нико ништа не чини. Јер ко год покуша да поправи ствари постане мета државе и интелектуалаца, које погрешно сматрамо заштитницима али који су у ствари постали преторијанци злотвора и непријатељи слободе, права и правде од којих је саткана цивилизација.

Оно што никада није било њихово, они би да преобразе по нечијем искривљеном обрасцу. Одричу се људске приче и намећу нешто нељудско, погрешно, уместо ње. У легализам заробљавају оно што би требало да буде морал. И у томе посежу за апсолутно свиме.

Тоталитаризам се тако и зове јер све жели да подреди свом гравитационом пољу. То постиже тако што нормализује ненормално. Шта је све данас «нормално»?
  • организоване банде пљачкају радње по градовима, док полиција, обезбеђење и муштерије не чине ништа да их спрече
  • лудаци се скидају, урлају и нападају пунтике у јавном превозу, пре него што се онесвесте у сопственом измету, у сваком великом граду.
  • на тротоарима и јавним површинама ничу шаторска насеља зомбификованих наркомана и насилних менталних болесника, претварајући градове широм америке у логоре «урбаног хорора»
  • по улицама се гомилају шприце, говна, лудило и насиље. На праговима леже обезнањене скитнице, док се полиција и народ праве да их не виде. Има више аутомобилске крађе него голубова.
И нико ништа не чини. Ништа од овога није чак ни вредно спомена. Као да је ово све постало нормално. А није нормално.

Корак по корак, изгубили смо се. Ни једна кап, сама по себи, није изгледала вредна протеста, док није прелила чашу и сад грцамо од силне воде. Шта ће тек бити за пет година? Нормализација овога није нормална. Нико ко од вас то тражи није нормалан. И јасно је да држава или не може или неће да то исправи. Чак се труди да све учини још горим.

Зато морамо да се ратосиљамо идеје да ће неко други да уради посао који је у ствари наш. До нас је. Док то не схватимо, ништа се променити неће. Мени се чини да имамо два избора: да се навикнемо да живимо овако, или да да урадимо нешто. Друштво које неће или не жели да се одбрани, само призива нападаче...

...и тако стижемо до тешке истине: Слабост, апатија и зависност не доводе до мира. Друштво које де одрекне насиља ће убрзо да га добије више него што може да га поднесе.

Претње, насиље и терористички театар су сада свуда око нас. И сви се праве да то није одвратно, да није насилно, и да је све у реду када сред бела дана пљачкају продавнице и каче снимке на интернет. Али није. Људи све више растежу дефиницију «нормалности» да покрије све ово, јер се плаше да нешто ураде. И свака мала капитулација чини следећу лакшом. Постали смо друштво деце која чека «тату» да дође и заведе ред. Али «тате» не само да нема, већ можда ради против нас.

Овако није било раније. Не мора да буде ни сада. Али ако хоћемо промену, морамо да то урадимо сами.

Друштво није кукање да држава уради нешто, већ када људи заједничким снагама реше своје размирице. Има ту и заједнице, и културе. Тако су нас завадили да смо поцепали тканину друштва. Сад је на нама, не на држави или неком другом, да је зашијемо.  И то мора да буде нормално, а не ова суманута дистопија «углавном мирног» паљења градова, јавног превоза као болнице за менталне случајеве и озакоњеног јавног разбојништва.

Ако вам то звучи грубо, запитајте се да ли је то разлог што се све ово и дешава. Јер слабост призива агресију. Или ћете имати друштво у којем је прихватљиво да мушкарац у јавном превозу интервенише да спречи човека који удара непознату жену, или ће вам то ударање бити нормално и прихватићете да живите у тихој и вечној срамоти. И жена коју су у том метроу ударили биће једина која ће те ноћи мирно да спава, знајући да није кукавица. Има ли то неке вредности? Требало би.

Утопистички апели типа «држава да уради нешто» не само да не успевају, већ са собом носе додатне проблеме и ризике. Значи, до нас је.

Ово није позив на опште осветништво и самовољу. Тога је било у прошлости, и неки су у томе претерали, из бољих или горих разлога. Али сад смо отишли у другу крајност. Постоји нека «златна средина». 

Држава ту не може да наметне правила која су довољно изнијансирана за сваку ситуацију. А и да може, у таквој држави стварно не бисте хтели да живите. Успешно друштво решава сопствене проблеме. То је посао сваког од нас, који захтева одређену дозу обавезе и одговорности. Слобода и спонтани поредак знају да буду «неуредни» али су бољи од овог хаоса. Процват цивилизације има своју цену. Ништа није савршено.

Има ли неко бољу идеју?

Човек на крају добије оно друштво и она права за које је вољан да се бори. И само за такво друштво ће и хтети да се бори. 

Пандан беспомоћности је узајамна помоћ. Нико од нас не може да промени цео свет. Али свако од нас може да промени оно мало света око нас.

четвртак, 3. октобар 2019.

Крхка плава линија: Француска полиција почиње да пуца по шавовима

(Оригинал: Crumbling blue line: Overworked, demoralized French police stretched to breaking point, RТ, 3. октобра 2019)

Године економске кризе и ванредног стања већ су узеле свој данак од француске полиције. Протести „жутих прслука“ су кап која је прелила чашу. Тротоарци су сада и сами изашли на улице, да дигну глас против епидемије самоубистава.

Замислите неких 20 хиљада људи окупљених у срцу Париза са заставама и бакљама, док певају Марсељезу и дувају у пиштаљке. Вичу „уа“ док жандармерија у оклопима одводи групу демонстраната, вероватно да их ухапсе. Неки у мaси чак и плачу.

Ако сте помислили да је то још један протест „жутих прслука“, грешите. У питању је „марш беса“ француске полиције. Демонстранти не носе жуте прслуке, већ црне полицијске дуксеве, а бакље и заставе су им плаве. Међу њима су полицајци, инспектори, детективи и административци који су сити свега и желе да поруче властима Еманулела Макрона „доста је било“.

Сада већ давне 1964, најпопуларнији филм у Француској био је комедија „Жандар из Сен Тропеа“, о полицајцу који долази у успавано приморско место и бори се са илегалним нудистима на плажи. Без сумње је Лудовик Крушо (насловна улога Луја де Финеа) у том филму и наставцима мотивисао многе Французе да потраже каријеру у полицији.

Данашњи Крушо, међутим, има 36% већу шансу да изврши самоубиство од обичног Француза. Патролира у колима која се често кваре, ради у станицама које се распадају, а користи застареле компјутере да производи све више и више папира које служба захтева.

„Лудовик“ се већ четири године налази у сталној потрази за терористима. Француска је прогласила ванредно стање у новембру 2015, после серије напада у Паризу у којој је погинуло преко 130 људи, већином у концертној дворани Батаклан. Можда је Лудовик био један од полицајаца који је учествовао у операцији неутралисања терориста Исламске државе (ИСИЛ).

Или је можда био у Ници, недалеко од Сен Тропеа, тог 14. јула 2016. када је још један терориста камионом на смрт прегазио 86 људи и повредио скоро 500 других, на прослави Дана Бастиље.

Већ скоро 47. суботу Лудовику наређују да одговара на протесте „жутих прслука,“ Француза незадовољних комбинацијом државних мера штедње и „зелених“ еко-намета Макроновог режима. Сметају им исте ствари као и њему, али наређења су наређења.

За Лудовика и његову породицу, викенд не постоји. Уместо њега је обавезни прековремени рад, за који није плаћен. Француској полицији дугују 23 милиона часова прековременог рада, по последњим прорачунима, али у државној каси пара нема.

Разјарени Лудовик некоме од демонстраната гуменим метком избије око, или палицом разбије нос. То, дабоме, буде снимљено и ускоро постане вирална сензација. Сада више није херој у плавом, него злотвор француском народу.
Сваког дана, Лудовик се враћа кући са службеним наоружањем. Једног дана, слуша како му се кћерка жали да су је у школи другови кињили и псовали што јој је отац полицајац. Гледа бригу на женином лицу и празну боцу на столу. И онда посеже за пиштољем.

Дабоме, наш „Лудовик“ није стварни лик, већ амалгам неких 50 француских полицајаца који су извршили самоубиство само током ове године - један свака четири дана, по подацима полицијског синдиката. Овим темпом, премашиће црни рекорд од 70 самоубистава 1996. године.

Давид Ле Бар (David Le Bars), генерални секретар полицијског синдиката СЦПН-Унса, описује ситуацију као „дубоко осећање очаја“. Стварност је можда кудикамо гора.

„Били смо хероји, сад смо нуле“ један од полицајаца вели листу Ле Паризијен (Le Parisien). И он и жена су у полицији, и не представљају се правим именима. Говоре о дугим и непредвидивим сменама, неплаћеном прековременом раду, и чињеници да њихово троје деце крију да су им родитељи полицајци да не би изгубили пријатеље или били физички нападнути.

Један полицајац са севера Француске изјавио је агенцији Франс-прес током марша у среду да се он и колеге осећају као „талог друштва“. Други, из Оксера (Auxerre) у централној Француској, сведочи да је у протекле две године један његов колега извршио самоубиство, а једна колегиница је покушала. Као преломну тачку наводи протесте „жутих прслука“.

У томе није усамљен. Сви полицајци које су интервјуисали француски медији - углавном под лажним именима - наводе недељне протесте као кап која је препунила чашу полицији већ измореној тероризмом, беспарицом и дугим сменама.

Некада су полицајци могли да разговарају о својим проблемима. Сада свако иде кући без речи, носећи све са собом, један од њих вели Ле Паризијену. „Сваки од нас има пиштољ, па ако више не иде, решење нам је при руци.“

„Само ми се чини да нама управљају апотекари који немају појма за шта служи панадол.“

Очај још није натерао полицију да се придружи „жутим прслуцима“, али штрајк у среду - први у 20 година - би требало да пошаље поруку Макрону и његовим „апотекарима“ да овако даље не иде. За „Лудовика“ и 50 његових колега, већ је касно.

четвртак, 26. октобар 2017.

О две столице заменика помоћника, или српско „клизање ка Кремљу“

(оригинал: Serbia’s two chairs: On choices, democracy and ‘sliding toward the Kremlin,’ RT, 25. октобра 2017.)

И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.

Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.

„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).

АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и  „недипломатске“.

„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“

Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.

Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).

Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.

Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“

„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.

Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.

„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:

„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.

Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.

„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.

Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.

Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).

Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.

Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица  и чланства у међународним установама, па до избора и судова.

Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“

Добро па сад знамо.

понедељак, 23. јануар 2017.

Слово једног родољуба

Говор Доналда Трампа, устоличеног као 45. председника САД, 20. јануара 2017. 
(превео Сиви Соко, сведок)


Грађани Америке, сада се налазимо на почетку великог националног подухвата да обновимо своју земљу и њено обећање целом нашем народу. Заједно ћемо да одлучимо путању Америке и света за многе наступајуће године.

Пред нама су изазови. Пред нама су тешкоће. Али испунићемо задатак.

Сваке четири године, окупљамо се на овим степеницама да извршимо пренос власти у реду и миру. Захвални смо председнику Обами и првој дами Мишел Обами што су током овог прелазног периода били од помоћи. Били су величанствени. Хвала.

Данашња церемонија, међутим, има посебан значај. Јер данас ми не преносимо власт само са једне администрације на другу, или са једне партије на другу. Не, ми данас преносимо власт са Вашингтона и дајемо је вама, народу.

Сувише дуго је мала група у нашем главном граду уживала све плодове власти док је народ плаћао сву цену. Вашингтон је цветао, али народ није запао ни део тог богатства. Док је политичарима било добро, радна места су се гасила а фабрике затварале.

Естаблишмент је штитио себе, али не и државу. Њихове победе нису биле ваше победе. Њихов тријумф није био ваш тријумф. И док су они прослављали у главном граду, широм наше земље угрожене породице нису имале шта да славе. Све ће то да се промени, почев сада и овде.

Ово је ваш тренутак, припада вама. Припада свима који су се овде окупили данас, и свима који гледају широм Америке. Ово је ваш дан. Ово је ваша прослава. И ове Сједињене Америчке Државе су ваша земља.

Није важно која партија је на власти, већ да ли је народ на власти. Овај двадесети јануар 2017. године остаће упамћен као дан када је народ поново посао владар ове државе. Заборављени људи наше земље неће више бити заборављени.

Сад свако чује ваш глас. Десетине милиона вас се придружило историјском покрету какав свет никада пре није видео. У срцу тог покрета је кључно убеђење да држава постоји да служи својим грађанима.

Американци желе одличне школе за своју децу, безбедне комшилуке за своје породице и добра радна места за себе. Ово су праведни и разумни захтеви правдољубивог народа и јавности. Али превише наших суграђана живи у другачијој стварности: мајке и деца зу заробљени у сиромаштву по градовима, зарђале фабрике се попут гробова простиру дуж наше земље, образовни систем који има пара напретек али ускраћује нашој омладини било какво знање. Криминал, банде и дрога су нам украли превише живота и отели нашој земљи толико потенцијала који никада није имао прилику да буде реализован. Овај амерички покољ престаје овде и сада.

Ми смо једна нација. Њихов бол је и наш бол. Њихови снови су и наши снови. Њихов успех биће и наш успех. Делимо једно срце, једну отаџбину и једну славну судбину.

Заклетва коју сам положио данас је завет свим Американцима. Деценијама смо богатили туђу индустрију на штету америчке, дотирали војске других држава а допустили тужну оронулост наше сопствене. Бранили смо границе других земаља, а одбијали да бранимо сопствену. Трошили трилионе долара по свету док је америчка инфраструктура пропадала и трунула.

Обогатили смо туђе земље док су богатство, снага, и поуздање наше земље нестали преко хоризонта. Једна по једна, фабрике су се затвориле и напустиле наше обале без помисли на милионе америчких радника који су остали за њима. Богатство наше средње класе отето им је са кућног прага и подељено широм света.

Али то је прошлост. Сада гледамо само у будућност.

Ми овде окупљени данас имамо поруку за сваки град, сваку инострану престоницу и сваки двор. Од данас, нашом земљом влада другачија визија. Од данас па убудуће, биће "Америка на првом месту."

Свака одлука о трговини, порезима, имиграцији или спољној политици биће на ползу америчких радника и америчких породица. Морамо да заштитимо наше границе од напасти других земаља које праве наше производе, краду наша предузећа и уништавају наша радна места. Та заштита ће довести до снаге и благостања.

Борићу се за вас сваким својим дахом. И никада вас нећу изневерити.

Америка ће почети поново да побеђује, као никад раније. Вратићемо радна места. Вратићемо границе. Вратићемо наше богатство и наше снове. Изградићемо нове друмове и мостове, аеродроме и тунеле и пруге, широм наше дивне земље. Покренућемо наш народ са милостиње на посао обнове ове земље, америчким рукама и америчком снагом. Водиља ће нам бити два проста правила: купујте америчко и запошљавајте Американце.

Тражићемо пријатељство и добру вољу са свим земљама света. Али чинићемо то са разумевањем да је право свих нација да сопствене интересе ставе у први план. Нећемо се трудити да наметнемо свој начин живота било коме, већ да га учинимо светлим примером. Ми ћемо заблистати, па ко хоће за нама, нека крене.

Обновићемо старе савезе и успоставити нове. Ујединићемо цивилизовани свет против радикалног исламског тероризма, који ћемо у потпуности избрисати са лица земље.

Темељ наше политике биће потпуна преданост Сједињеним Америчким Државама. Кроз оданост својој земљи, поново ћемо пронаћи оданост једни другима. Када отворите срце родољубљу, нема места за предрасуде.

Библија нам говори како је добро и угодно кад Божији народ живи у слози. Морамо бити искрени и отворени, поштено расправити све разлике, али увек тражити слогу. Када је Америка сложна, ништа нас не може зауставити

Не треба да се плашимо. Заштићени смо, и увек ћемо бити. Штитиће нас силни припадници наше војске и полиције. Али што је још важније, штитиће нас Бог.

Коначно, морамо мислити и сањати о величини. Ми у Америци смо свесни да је прегалаштво живот нације.

Нећемо више пристајати на политичаре који само причају а ништа не раде, само се жале али никада не решавају проблеме. Време празне приче је прошло. Сада је час за дела.

Не дозволите да вам било ко каже да се не може. Нема тог изазова који може да одоли срцу и духу Америке. Неуспеха неће бити. Наша земља ће опет да цвета. Стојимо на почетку новог миленијума, спремни да откључамо загонетке космоса, да ослободимо Земљу од болести, и да упрегнемо енергије, индустрију и технологију сутрашњице.

Нови национални понос покренуће наше душе, подићи наше видике и излечити наше поделе. Време је да се сетимо старе мудрости коју наши војници никад не заборављају: без обзира да ли смо црни, смеђи или бели, свима нам је црвена родољубива крв, сви имамо исте славне слободе, и сви поздрављамо исту америчку заставу.

Било да се дете роди у градској џунгли Детроита или на ветрометинама Небраске, гледа у исто ноћно небо и сања исте снове, душом коју му је исто удахнуо свемоћни Творац.

Свим Американцима, у сваком граду блиском или далеком, малом или великом, од планина до планина и од окена до океана, поручујем: Никад вас више неће игнорисати.

Ваш глас, ваше наде и ваши снови кројиће нашу америчку судбину. Ваша храброст, доброта и љубав водиће нас на том путу.

Учинићемо Америку поново снажном. Учинићемо Америку поново богатом. Учинићемо Америку поново поносном. Учинићемо Америку поново безбедном. И да, заједно - хвала вам - учинићемо Америку поново великом.

Бог вас благословио, и нека Бог благослови Америку.

понедељак, 30. мај 2016.

НАТО у Црној Гори: Припреме за 'Барбаросу II'?

(оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.)

Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.

Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе - а овериће - мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.

Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.

А симболички... ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.

Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“

Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.

Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну држву Милогорију.

Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова - 0,5% - Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.

Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.

Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.

„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.

Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ - баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем - који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.

Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да - упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета - карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.

Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру - може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.

Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.

петак, 3. јул 2015.

Како функционише пропаганда

Ово је извод из књиге Пропаганда: обликовање ставова човека, француског философа, правника и социолога Жака Елула (Jacques Ellul), објављене давне 1962. Заснован је на енглеском преводу (Propaganda: The Formation of Men's Attitudes), први пут објављеном 1965. Иако је од тада прошло пола века, Елулова запажања савршено описују данашње стање (не)свести, како на Западу тако и у Србији. Сва задебљања у тексту су моја.

Одговор на питање „шта да се ради“ почиње спознајом
зашто је данас овако. А онда предузимањем корака да даље тако више не буде.

- Сиви Соко

Човек тренутка и моћ заборава

„Пропаганда заснована на вестима не сме да дозволи време за мисао или размишљање. Човек захваћен вестима мора да остане на површини, да буде понесен бујицом, и не сме ни у ком тренутку да застане како би проценио, просудио, или размислио. За човека који живи у тренутку, не постоји свест - ни о себи, ни о друштву, ни о сопственом стању. Такав човек никада не застаје да истражи било шта понаособ, а камоли да повеже низ догађаја у вестима.

Већ смо споменули немогућност људи да разматрају неколико чињеница или догађаја истовремено и да их повежу како би се с њима суочили. Једна мисао замењује другу, нове чињенице протерују старе. У таквим околностима мисао је немогућа. Што значи да савремени човек не размишља о тренутним проблемима, већ их осећа. Он на њих реагује, али нити их разуме, нити за њих преузима одговорност. Још је мање у стању да запази недоследности између чињеница на које наилази; човек има безграничну способност заборава. То је једна од најважнијих и најкориснијих чињеница за пропагандисту, који увек може бити сигуран да ће одређена пропагандна тема, изјава или догађај у року од пар недеља бити заборављени.

Штавише, у појединцу настаје спонтана одбрамбена реакција против вишка информација, и - у обиму у којем се (несвесно) држи сопствености - против недоследности. Најбоља одбрана у овом случају је да се заборави на претходни догађај. Човек тако пориче сопствени континуитет. На исти начин на који живи на површини дешавања и од данашњи вести прави свој живот тако што заборавља јучерашње, он одбија да види противречности у сопственом постојању и осуђује себе на живот као пуки низ тренутака, неповезан и распарчан.

Овакво стање од 'човека тренутка' чини одличну мету за пропаганду. Такав човек је изузетно осетљив на утицај тренутних струјања. Без оријентира, просто прати сваку струју која га понесе. Није стабилан, јер прати само оно што се дешава данас; има однос према том догађају и зато не може да одоли ниједном импулсу који из тог догађаја произилази.

Психолошка слабост човека зароњеног у дневна догађања оставља га на милост пропагандисте. Никада не долази до сукоба догађаја и истине. Не постоји никакав однос између догађаја и личности. Такву особу никада не занима истинита информација.

Постоји ли ишта одлучније, важније или узнемиравајуће од цепања атома, осим атомске бомбе? Али о том великом догађају се просто не размишља, пошто је скривен иза пролазног али спектакуларног исхода неке катастрофе или спортског догађаја, јер је то површна вест која занима просечног човека.

Пропаганда се обраћа таквом човеку. Попут њега, она може да се односи само према најповршнијем аспекту спектакуларног догађаја, јединог који таквог човека може да заинтересује и наведе да донесе одређену одлуку или усвоји одређени став.“

- Жак Елул

среда, 28. јануар 2015.

Смертоносные плоды Империи

(в оригинале: Empire's Murderous Fruits, Antiwar.com, август 23, 2014; перевод Е.Г.)

Хаос, война и смерть

Ранее, на этой неделе, джихадисты принадлежащие к Исламскому государству - самопровозглашенному халифату в восточной Сирии и северном Ираке - ритуально обезглавили американского журналиста Джеймса Фоли, взятого ими в плен в прошлом году. Конечно же, они выставили ужасные кадры казни в интернете. ИГ с большими энтузиазмом использует социальные сети для проповеди джихада, не находя в этом никакой иронии.

Одичавшие друзья Империи

По некоторым данным, палач Фоли - "британец", точнее, гражданин Великобритании уехавший в Сирии поучаствовать в джихаде. А почему бы и нет? Ведь британское правительство вместе с США поддерживало сирийских "повстанцев", которые в конце концов стали ИГИЛом (Исламским государством Ирака и Леванта) и даже присылали им оружие. Все это должно было быть предлогом для еще одной "маленькой, зловредной войнушки", но все сорвалось в прошлом сентябре. Теперь, эти джихадисты, которых однажды рекламировали как "бойцов за свободу, демократию и права человека" обезглавливают журналистов, вырезают христианских детей и нанизывают головы своих на колы.

Это уже не первый раз когда Империя* находится в сговоре с убийцами и террористами. Главные политики Вашингтона прославляли Армию освобождения Косова (АОК) в ее борьбе "за права человека и американские ценности". А один политик, сенатор Джон Маккейн хвалил АОК и ИГИЛ. Так называемая "Республика Косово", находящаяся под контролем АОК даже помогала Империи "обучать" сирийских джихадистов в 2012 году. Может быть это и является объяснением, почему столько албанцев из Косово в наши дни убивают и погибают в Сирии и Ираке.

Конечно, имперские СМИ доказывают, что албанцы "возмущены" тем, что один из их соплеменников рубит людям головы. Но почему им этим возмущаться, ведь АОК не стеснялось рубить головы сербам и совершать другие зверства в 1998-1999 годах. Во время Боснийского конфликта, джихадисты часто обезглавливали своих противников, но сценарий СМИ по которому "добрые мусульмане" воевали со "злыми сербами" скрывал этот неудобный факт. Даже сейчас, Империя покрывает АОК.

Теперь, Имперские чиновники говорят, что ИГИЛ представляет большую опасность чем Аль-каида и требуют не просто нового вторжения в Ирак, но и вторжения в Сирию! Это "гамбит рыцаря на белом коне": сначала создается проблема, потом, "рыцарь" прискакивает и "решает" ее, срывая аплодисменты и восхищение. На самом деле, этот гамбит никогда не срабатывает, а его неудача оставляет за собой бесчисленные трупы.

уторак, 16. децембар 2014.

Моћ лудила

У неколико наврата сам овде цитирао писца и блогера Сару Хојт (Sarah Hoyt). Пре неколико месеци је написала текст који се бавио једном веома специфичном и врло успешном техником пропаганде. Прилажем превод зарад доприноса бољем разумевању данашњег света, изоставивши притом два специфична случаја која - по мом мишљењу - не би била претерано занимљива српским читаоцима. Онима који знају енглески свакако препоручујем да прочитају оригинал у целини.

Моћ Лудила (The Power of Crazy)

Сара Хојт, 28. август 2014

Да ли вас је икада, у неком великом граду, на препуној улици пратио лудак који је викао на вас?

То се десило мом сину, кад је имао 13 година. Изгледао је као да му је 15, али не довољно одрастао да има возачку дозволу. Срећом.

Шетали смо центром града. Један средовечан мушкарац нормалног изгледа (док му не погледате у очи), у оделу, видео је Роберта и почео да нас прати, вичући: „Ђубре једно, ти си ми прегазио кћерку. Како се усуђујеш да ходаш около, на слободи? Кога ћеш следеће да прегазиш?“ И тако даље, до бесвести.

Било је јасно да виче на Роберта, јер кад год бисмо се престројили он би нас пратио, тако да остане на пола метра од Роберта и гледа у њега.

Свима је такође било јасно да је човек потпуно луд. Бар се надам, јер мој син није ни издалека био довољно стар за волан.

Али цела породица је била у грчу, док је Роберт изгледао као да жели негде да се сакрије. И то је трајало осам блокова, до паркинга. А онда је лудак стајао и претио нам песницом док смо одлазили...

Ово за мене није било сасвим ново искуство. О култури Португала у којем сам одрасла (не знам да ли то важи за Португал данас) довољно говори када у романтичној песми момак обећава девојци да ће је штитити „кад те лудак на улици прати и виче на тебе“. То се дешавало довољно често када сам ишла на факултет, возом до Порта а онда аутобусом до кампуса. Лудаци би ме пратили и викали да сам украла нешто, да сам курва (пошто жена која носи црну сукњу и црни огртач средњевековног стила очигледно продаје себе, је ли), или просто „миленијум рачићи рука“ и сличне бесмислице.

Било је то довољно уобичајено да би се пролазници смешкали мојој нелагоди. Али у томе је ствар: ма колико уобичајено, ма колико неизазвано, увек се осећате као да сте нечим одговорни за то...

понедељак, 17. март 2014.

Велика пљачка Русије, или како се обогатио Харвард

Јавност на Западу кратко памти. Медији јој дресирају пажњу да буде у распону спастичне веверице. Ако звучи познато, то је зато што јесте. А ко год се усуди да примети нешто што медији и политичари не желе да се примети, бива проглашен за „заверолога“.

Један од тих што веома политички некоректно примећују ствари је блогер и филмски критичар Стив Сајлер (Steve Sailer). На његовом блогу сам недавно пронашао сведочанство новинарке Ане Вилијамсон (Anne Williamson) о Великој Пљачки Русије деведесетих. Ево шта каже Сајлер:
У време распада СССР, новинарка Ана Вилијамсон била је популарни слободњак на руске теме за Волстрит Журнал и друге престижне листове. Једна велика издавачка кућа у Њујорку дала јој је 1993. уговор за књигу о Русији. Али када је 1997. коначно послала рукопис, са предвиђањем да ће руско тржиште меницама да колабира 1998 (као што је и било), нико (nobody) од издавача није хтео ни да је дотакне. Вилијамсон је уверена да је постала „радиоактивна“ када је критиковала Клинтонову владу и посебно Џорџа Сороша. Есеј објављен 2001. у Њујоршком Књижевном Прегледу (New York Review of Books) наводи да је необјављени рукопис књиге Ане Вилијамсон „читан нашироко.“

Успут, сва ова прича о Русији подсетила ме на стару загонетку од пре ове економске кризе. Харвард се деведесетих обогатио толиком брзином да то није могла да објасни ни цењена Теорема о Ефикасном Тржишту. Када су их питали да објасне тако енормно висок поврат на инвестиције, харвардске рачуновође одговарале су општим местима о инвестирању у дрвену грађу (timber).

Тек касније сам схватио да је Харвард у овом периоду, гле случајности, добијао новац од америчких пореских обвезника да руску власт саветује како да приватизује своју позамашну имовину. Тај процес је био толико добар по Харвард, да је за председника школе 2001. године именован Клинтонов главни менаџер за политику према Русији, Лари Самерс (Larry Summers)
А ево шта је Вилијамс сведочила (testimony) пред Комисијом за Банкарство и Финансијске Услуге Представничког дома САД, 21. септембра 1999 (превод и обрада: Сиви Соко):


петак, 21. фебруар 2014.

На ломачи Империје

Antiwar.com, 21. фебруар 2014.

Ако је веровати људима који себе сматрају за наследнике Викинга, у суботу 22. фебруара наступиће Рагнарок (Ragnarök), нордијски смак света. Овај „Сумрак богова“ који је у 13. веку опевао Снори Стурлусон а у 19. веку музички обрадио Вагнер, предвиђа пропаст богова Асгарда и потонуће света. Колико год смешно звучала прича о апокалипси - сетите се панике због пророчанства Маја, децембра 2012 - чињеница да неки људи изгледа стварно желе да изазову смак света нимало не тера на смех. Судећи по понашању руководства Империје, они као да су следбеници Одина. Не желе само да гледају свет у пламену, већ и да сами запале ломаче.

уторак, 11. фебруар 2014.

Марионете Мајдана

Пре седам дана је на интернету освануо тонски запис разговора америчког амбасадора у Украјини Џефрија Пјата (Geoffrey Pyatt) и њему претпостављене Викторије Нуланд (Victoria Nuland), помоћника државног секретара за европска питања.

Иако се Вашингтон прави да није признао аутентичност снимка, Нуландова је већ упутила извињење у Брисел поводом живописног језика који је користила о ЕУ. Никоме, дабоме, није пало на памет да се извини Украјинцима што им руше уставно-правни поредак и нарушавају независност.

Ко разуме енглески, или руски (титловано), може да прати разговор на горе повезаном видео снимку. Стање Ствари је јутрос поставило српски превод, полазећи од транскрипта који је пре неки дан пренео Би-би-си, скупа са „анализом“ њиховог коментатора Џонатана Маркуса. Са дозволом преводиоца, прилажем интегрални текст превода, без сувишног спиновања:

среда, 27. новембар 2013.

„Ми смо злато“

Закључак есеја Ен Барнхарт (Anne Barnhardt) из фебруара 2012 (оригинал).

Иако госпођици Барнхарт није познато стање у Колонији Квислиншког Култа (алијас Србији), очигледне сличности нису нимало случајне.

(превод и адаптација, Сиви Соко)

„Ми смо злато“  

Кад се све одузме и сабере, покриће за било коју валуту није ни физичка материја, ни колективна апстракција коју зовемо „држава“. Не. Покриће за валуту је карактер и интегритет људи који стоје иза ње. Просто речено, ми смо златни стандард. Ми смо носиоци „пуног поверења“ у данашње новчанице Федералне Резерве [САД]. И тбог тога, драги читаоци, ова земља неће скоро оздравити, а на краће стазе јој прети скоро сигурна пропаст.

Све што сам протеклих дана читала на ову тему [банкарство и валута - прим. прев.] увек садржи кратку напомену да се описана теорија заснива на моралном друштву са владавином права, поштеним прописима и народом који је по правилу честит и поштен. То упозорење било је написано на различите начине, али је било присутно у сваком случају, лебдећи изнад свега осталог као измаглица. У случају морално посрнуле нације, сва теорија пада у воду. Ако су људи покварени а не поштени, ако се власт понаша као мафија, онда сви економски системи и постулати престају да важе. Ако не постоји владавина закона, а привреда се састоји од мита, крађе и пљачке, онда нема везе какве су вам банке, или да ли вам се валута заснива на поверењу или злату - пре или касније, тај систем и привреда ће без икакве сумње пропасти.

Нажалост, то је фаза у којој се налази ова земља [САД - прим. прев.]. Има још добрих људи, дабоме, али ни издалека довољно да понесе терет моралног посрнућа масе осталих. Чак ни они који никада сами не би украли или отели, немају храбрости да се одупру пљачкашима и силеџијама. Случај МФ Глобала је доказ. Жртве ове отимачине су углавном слегле раменима и прихватиле да су опљачкане, прихватиле да ништа не могу да учине - и вратиле се по још, тргујући на истој берзи која је омогућила превару и похару. Колико је мени познату, само један трговац је из чисто моралних разлога напустио професију, како би заштитио поштене клијенте и изразио протест против неправедног система.

Наша влада огрезла је у корупцији, пљачки, отвореном злочину и издаји, али већина народа не жели да зна за то, а камоли да се томе супротстави. Тиме су постали саучесници.  Штавише, нимало занемарљив део становништва свесно делује како би се окористио суштинским непоштењем система. Други, пак, желе да се придруже олигархији кроз избор на политичку функцију. Да не буде забуне, ово се односи и на такозвану левицу и на такозвану десницу. Посрнуће је свуда.

Друштва могу да пропадну веома брзо. Нама је требало 50 година. Ако узмемо Русију за пример, биће нам потребно много више од 50 година да ту штету поправимо, и то само ако је пропаст стигла до самог краја и ствари почињу да иду набоље. А мислим да дотле још нисмо стигли. Морал се не може завести уредбом. Културу је немогуће очистити од зла, себичности и лењости преко ноћи, чак ни ратом. Кад бих вам рекла да ће до расплета доћи за наших живота, без директне интервенције Бога, била бих неискрена.

Имали смо то нешто, и проћердали га. Сада га више нема, и неће га вратити никаква државна, економска, или монетарна политика. То може да дође само од Бога, али Бог помаже само онима који то отворено од Њега затраже.

Ми, народ, увек ћемо бити суштинска подлога наше валуте, јер је у принципу новац само мерило људске способности да ствара и производи. Непоштени људи нити стварају, нити производе, већ краду. Тако да је валута морално посрнулог друштва по дефиницији кварна. У дегенерисаном друштву, новац није мера способности за рад и размишљање, већ способности за крађу и избегавање рада.

Некада смо били попут злата, сјајни и лепи. Сада смо шљака: хладни, тврди и ни од какве користи. И од ТОГА се данас састоји „пуно поверење“ у амерички долар. Све док наша култура не престане да посрће, наша валута остаће бзевредно ђубре.

четвртак, 12. септембар 2013.

Последњи позив на разум

Позив на опрез из Русије

Њујорк Тајмс, страница А31, 12. септембар 2013. године (оригинал)

Москва - Недавни догађаји око Сирије подстакли су ме да се директно обратим америчком народу и његовом политичком руководству. Важно је да се то учини у времену када између наших друштава не постоји довољан степен комуникације.

Односи између нас прошли су кроз различите фазе. Стајали смо једни против других током хладног рата. Али пре тога смо били савезници и заједно победили нацисте. Универзална међународна организација - Уједињене Нације - успостављена је тада како би спречила да се такво разарање икада понови.

Оснивачи Уједињених Нација разумели су да би одлуке о рату и миру требало да се доносе само консензусом. Уз амерички пристанак, у Повељу Уједињених Нација уведена је институција вета за сталне чланице Савета безбедности. Овај мудри чин  био је темељ вишедеценијске стабилности у међународним односима. Нико не жели да УН доживе судбину Друштва народа, које је пропало јер није имало стварног утицаја. А постоји могућност да се то деси, ако утицајне земље заобиђу Уједињене Нације и предузму војне акције без одобрења Савета безбедности.

Могући напад Сједињених Држава на Сирију, упркос оштром противљењу многих земаља, као и политичких и верских вођа - међу њима и папе - имао би за последицу нове невине жртве и ескалацију сукоба, можда чак и далеко ван граница Сирије. Напад би појачао насиље и покренуо нови талас тероризма. Угрозио би мултилатералне напоре да се реше ирански нуклеарни проблем и израелско-палестински сукоб, и додатно дестабилизовао Блиски исток и северну Африку. Пореметио би равнотежу целог система међународног права и поретка.

Сирија није поприште борбе за демократију, већ оружаног сукоба власти и опозиције у мултирелигијској земљи. Мало ко у Сирији заговара демократију. Али зато има напретек бораца ал-Каиде и екстремиста свих врста, који се боре против власти. Амерички Стејт Департмент је прогласио за терористичке организације Фронт ал-Нусра и Исламску Државу Ирака и Леванта, које се боре на страни побуњеника. Овај унутрашњи сукоб, потпириван испорукама оружја побуњеницима из иностранства, тренутно је међу најкрвавијима у свету.

Проблем које изазива дубоку забринутост су плаћеници из арапских земаља који се тамо боре, као и стотине милитаната са Запада па чак и Русије. Хоће ли се вратити у своје земље са искуствима стеченим у Сирији? Сетите се да су после сукоба у Либији, екстремисти прешли у Мали. Ово је претња за све нас.

Русија се од почетка залагала за мирољубиви дијалог кроз који би Сиријци постигли компромисни план за сопствену будућност. Ми не штитимо сиријску власт, већ међународно право. Желимо да Савет безбедности УН испуњава своју сврху, и верујемо да је очување закона и реда у данашњем сложеном и турбулентном свету један од малобројних начина да спречимо хаос у међународним односима. Закон је закон, и морамо га поштовати свиђао нам се он или не. По садашњем међународном праву, употреба силе дозвољена је једино у самоодбрани или уз одобрење Савета безбедности. Све остало је неприхватљиво по Повељи Уједињених Нација и представља чин агресије.

Нико не доводи у питање да су у Сирији употребљени бојни отрови. Али све указује на то да их је употребила не сиријска војска, већ побуњеничка, како би испровоцирала војну интервенцију својих моћних страних спонзора на страни фундаменталиста. Не смемо игнорисати извештаје да милитанти спремају нови напад, овај пут на Израел.

Алармантно је што је војна интервенција у унутрашње сукобе других земаља постала тако уобичајена за Сједињене Државе. Је ли то у дугорочном америчком интересу? Сумњам. Милиони широм света све више виде Америку не као образац демократије већ као земљу која користи сирову силу, и склапа коалиције за ратне походе под паролом: „или сте с нама, или против нас“.

Али сила се показала као неуспешна и бесмислена. Авганистан је у ропцу и нико не зна шта ће се десити након повлачења међународних снага. Либију су распарчала племена и кланови. У Ираку се наставља грађански рат, где десетине свакодневно гину. У самим Сједињеним Државама, многи на Сирију гледају кроз аналогију Ирака, и питају се зашто њихова власт жели да понови сопствене недавне грешке.

Без обзира колико ограничени били удари, и колико прецизно оружје, цивилне жртве су неминовне. Међу њима ће бити деца и стари, које би интервенција требало да заштити.

Свет на ово реагује питањем, на које начине онда могу да заштите сопствену безбедност, ако не могу да се ослоне на међународно право? Све више земаља зато настоји да се домогне оружја за масовно уништење. То је сасвим логично: ако имате бомбу, нико вас не дира. И док причамо о значају неширења нуклеарног наоружања, у пракси се дешава управо супротно.

Морамо престати да користимо језик силе и вратимо се на пут цивилизованог дипломатског и политичког понашања. Нова прилика да се избегне употреба силе појавила се у протеклих неколико дана. Сједињене Државе, Русије и све остале чланице међународне заједнице морају да искористе прилику створену предлогом сиријске владе да свој арсенал хемијског наоружања преда под међународну контролу, где би био уништен. Судећи по изјавама председника Обаме, Сједињене Државе ово сматрају алтернативом војном ангажману.

Поздрављам председников интерес да настави дијалог са Русијом по питању Сирије. Морамо радити заједно да одржимо у животу наду - као што смо се договорили у јуну на састанку Групе 8 у Лох Ерну у Северној Ирској - и усмеримо дијалог поново на тему преговора.

Ако избегнемо примену силе против Сирије, то ће побољшати атмосферу у међународним односима и ојачати међусобно поверење. Наш заједнички успех отвориће врата сарадње у другим питањима од критичног значаја.

Мој радни и лични однос са председником Обамом у знаку је растућег поверења, што ја веома ценим. Пажљиво сам проучио његово обраћање Американцима у уторак. Не бих се нимало сложио са његовим аргументом да је Америка посебна, да је њена политика чини „другачијом и изузетном“. Веома је опасно охрабривати људе да себе виде као изузетне, ма чиме то било мотивисано. Постоје велике и мале државе, богате и сиромашне, оне са дугогодишњом традицијом демократије и оне које тек почињу тај пут. Њихова политика се такође разликује. Сви се разликујемо, али кад тражимо благослов од Господа, не смемо заборавити да нас је Бог све створио једнаке.

Владимир Владимирович Путин, председник Русије

недеља, 18. август 2013.

Њујорк Тајмс о „чишћењу“ Србије

Пре неки дан је колумниста Фонда стратешке културе Борис Алексић споменуо текст из Њујорк Тајмса у којем је својевремено описан план за покоравање Србије. Као допринос отпору против фалсификовања српске историје, прилажем превод тог текста. Нека имена споменута у њему биће вам позната, с разлогом. Оригинал је, можда намерно, објављен 9. маја 1999. године.(Сиви Соко)

Демократија, на НАТО начин
Културни рат: Шта је потребно за чишћење Србије

Блејн Харден, Њујорк Тајмс, 9. мај 1999.

Косово је тек сурово Данас у крвавој историји Југославије Слободана Милошевића. Хрватска и Босна биле су Јуче. Ако диктатура г. Милошевића опстане после његовог повлачења са Косова, што сада изгледа вероватно, балкански експерти предвиђају грозоморно Сутра.

Могућ је братоубилачки грађански рат у Црној Гори; етничко чишћење Мађара из србијанске покрајине Војводине; масовно убијање Муслимана у србијанској регији Санџак. Засад нема потребе да учимо где су ова опскурна места и како се изговарају њихова имена. Свет ће вероватно научити. Исто као што је научио где је (било) Косово - пре него што је више од 700.000 људских бића протерано из својих домова у систематској кампањи паљевине и застрашивања, пљачке и убијања.

Ако остане по старом, г. Милошевић ће наставити да ратује, манипулишући телевизијом преко Велике Лажи како би експлоатисао слабост у колективној свести Срба. Чак и док траје убијање и пљачка легија не-Срба, он ће наставити да раздражује Србе и штити своју власт тако што ће им рећи да су они у ствари жртве.

Имајућо у виду карактер режима г. Милошевића и знајући да скоро сигурно предстоје нове страхоте, тек сада почиње да се размишља о храбром и можда непрактичном предлогу. Да ли је коначно време да вањске силе прибегну неопходним мерама да излече националну психозу Срба која већ деценију ремети тај део Европе? Другим речима, је ли време да НАТО у Србији уради оно што су Савезници урадили у Немачкој и Јапану после 2. светског рата?

По том моделу, војска Србије морала би да буде уништена а г. Милошевић сломљен, инвазијом која би сигурно коштала на стотине живота америчких војника. После безусловне капитулације, политичка, друштвена и економска структура Србије била би реконструисана под надзором извана, како би Срби могли заузети своје место у благодатном и демократском свету.

Овде се постављају три питања. Хоће ли се ово десити? Да ли би требало да се деси? Да ли је оствариво? Одговор на прво питање, барем у скоријој будућности, је одлучно „Нема говора“. Али друга два одговора су довољно занимљива да завређују да на тренутак суспендујемо неверицу и маштамо о Балкану после Милошевића.

Почнимо, међутим, од стварности. Ни политичари ни посматрачи постепене интервенције Запада у Југославији током деведесетих не виде могућност војног пораза г. Милошевића и војне окупације Србије.

Прошлонедељни споразум Запада и Русије поставио је оквир за решење које ће стране силе да захтевају: повлачење са Косова Војске Југославије, полиције и паравојних снага, које ће заменити међународне безбедносне снаге. О детаљима договора се још увек расправља, али једно је сасвим јасно: ако стране силе успеју да га наговоре да потпише, г. Милошевић ће остати на власти у све мањој Југославији. Тако ће добити шансу да у будућности опет „чисти“. Рачуница Запада је изгледа да пуштање г. Милошевића из омче представља малу, иако дугорочну, цену за очување НАТО, избегавање копненог рата и крпљење односа са Русијом.

То је, дакле, реалност.

Али то, дабоме, ничим не доприноси истребљивању екстремног српског национализма.

Једини начин да се искорени ова болест, заштите мањине у Србији и донесе трајни мир на Балкану, је окупација Србије по обрасцу Јапана или Немачке, сматра Данијел Сервер (Daniel Serwer). Он је до пре две године био директор обавештајних операција и истраживања за Европу при Стејт Департменту. Г. Сервер признаје да окупација никада није била на списку реалних опција Запада, али дели став многих стручњака за Балкан кад каже да би требало да буде.

„Тешко је замислити како би Србија сама могла да прође кроз тај процес“, каже г. Сервер, сада на Америчком институту за мир, истраживачком телу у Вашингтону. „Ово је режим са дубоким коренима. Није реч о диктатури која ће нестати када јој одсечете главу. Покварен је у потпуности, а не само на површини.“

Данијел Џона Голдхејген (Daniel Jonah Goldhagen), харвардски историчар који је написао „Хитлерови вољни џелати: обични Немци и холокауст“, прошле недеље је написао једну врсту прогласа у којем захтева да се Србија „стави под старатељство“.

„Недела Србије разликују се од нацистичке Немачке само у обиму“, пише г. Голдхејген у листу Њу Рипаблик (The New Republic). „Милошевић није Хитлер, али јесте геноцидни убица који је одговоран за смрт десетина хиљада људи“.

Вреди се подсетити, међутим, да је г. Милошевић изабрани вођа, који је три пута победио на мање-више поштеним изборима. То, као и раст популарности српског вође током НАТО бомбардовања, указује да Србија има већи проблем од једног човека.

Нико са толико жара не говори о томе као Соња Бисерко, директор Хелсиншког одбора за људска права у Србији и бивши старији саветник у европском одељењу југословенског министарства иностраних послова. Госпођа Бисерко, која је побегла из Београда недељу дана по почетку НАТО бомбардовања, прошле седмице је у Њујорку изјавила да суштински проблем Србије није г. Милошевић, већ „морално посрнуће“ од којег болује њена нација.

„Народ у Србији масовно пориче варварско етничко чишћење на Косову,“ рекла је гђа Бисерко. „Ово порицање сразмерно је злочину који се дешава пред очима света.“

Гђа Бисерко се пре 10 дана састала са државним секретаром Мадлен Олбрајт да је моли да размотри окупацију. Верује да опозициони политичари у Србији нису способни да изађу на крај са културом жртве. „Срби су због НАТО бомбардовања успели да убеде сами себе да су жртве, па као жртве не могу бити одговорни за оно што се дешава на Косову,“ каже она.

Надреални осећај жртве у Србији није ништа ново. Током опсаде Сарајева, када су српске снаге опасале град артиљеријом и редовно убијале цивиле, београдска телевизија говорила је да босански Муслимани сами себе држе под опсатом. РТС је јављао како „Срби настављају да бране своја вековна брда око Сарајева“.

Како би се разбио овај комплекс жртве из искривљеног огледа, гђа Бисерко нуди следећи рецепт: Против г. Милошевића подићи оптужницу пред Трибуналом за ратне злочине. Србију војно поразити и демилитаризовати. Посветити велику медијску пажњу суђењима, да би се Срби натерали на суочавање са злоделима почињеним у њихово име. Успоставити контролу Запада над медијима, уз строгу забрану проповедања екстремног српског национализма.Маршалов план за Балкан.

Упитана зашто би Запад требало да се прихвати окупације, која би коштала многе животе и милијарде долара, а трајала годинама, гђа Бисерко слеже раменима: „Има ли другог избора?“

„Запад је изгубио политички инстинкт,“ додаје она. „Ако хоћете да реализујете идеале људских права, морате када за то дође време бити вољни да употребите војску.“

Али да ли би окупација Србије била успешна? Да ли би могла да прекине циклус насиља? Два уважена историчара верују да је то могуће, ако се уради на прави начин.

„У Јапану је кључ била безусловна капитулација“, каже Џон Дауер (John W. Dower), професор историје на Масачусетс институту технологије (MIT) и аутор књиге „Пригрљени пораз: Јапан после 2. светског рата“. „Американци су дошли и урадили све. Спровели су опсежну аграрну реформу. Укинули су војску, у потпуности. Саставили нови устав. Све то можете кад имате безусловну капитулацију.“

Г. Дауер је био запањен са колико воље је поражени народ прихватио реформе. „Просечан Јапанац био је уморан од рата, и мислим да је то случај и у Југославији,“ вели он. „Американци су разбили репресивни војни режим, и обични људи су попунили празнину.“

Окупација Немачке такође нуди примере за решавање проблема Југославије, каже Томас Алан Шворц (Thomas Alan Schwartz), историчар на Вандербилту и аутор књиге „Америчка Немачка“.

„Потпуним поразом Немачке створена је прилика,“ вели он. „Били смо физички тамо, контролисали проток информација, и користили суђења за ратне злочине да покажемо Немцима да су злочини почињени у њихово име“. Без нечега сличног у Србији, каже г. Шворц, „можемо очекивати проблеме и убудуће“.

„На Немачку ме подсећа поређење са крајем 1. светског рата,“ додао је. „Немци су тада имали снажан осећај да су жртве. И тај осећај је онда искористио Хитлер. Тако ће бити и у Србији када стане НАТО бомбардовање.“

Аналогије са Немачком и Јапаном, дабоме, нису савршене. Те велике силе су уништавале делове света за које је Америка марила. Окупација је била само неопходна медицинска тријажа за најгоре насиље у историји.

У поређењу с тим, г. Милошевић је ситна боранија. Он је вођа друголигашке државе која повремено пустоши сиромашне и стратешки небитне територије, којима не можемо да изговоримо имена. Приштина није Париз.

Међутим, постоје знаци да је Запад почео да размишља о решењу. У Босни, 32.000 трупа под командом НАТО и високи представник Карлос Вестендорп већ сада обављају тежак и спори посао лечења те земље.

Г. Вестендорп није покушао да примени јапански рецепт на половину Босне настањене Србима (исто као што нико то није покушао у суседној Хрватској, која има своје успехе у етничком чишћењу). Оптужени ратни злочинци Радован Караџић и Ратко Младић нису уловљени. Радикалне српске странке нису забрањене. Али предузете су неке одлучне мере. Г. Вестендорп је наредио чистку српских националиста са државне телевизије. Сменио је фанатичног националисту изабраног за председника босанских Срба. Ако Срби насилно приговоре на деловање миротвораца, трупе под командом НАТО пуцају да убију.

У недавном разговору у Сарајеву, г. Вестендорп је изјавио да већина босанских Срба сарађује јер је уморна од рата. Требаће времена, вели он, али Запад има довољно мишића и новца у Босни да угуши вољу за ратом. Једини нерешиви проблем, по њему, је лидер у Београду.

„Ако не успемо да се решимо Милошевића“, каже он, „све ће пропасти.“

субота, 13. јул 2013.

Добра власт (и добар народ)

Сара Хојт, 9. јула 2013
(превод и обрада: Сиви Соко)

Добра власт је попут једнорога или вилењака: сви знамо како треба да изгледа, али је никад нико није видео.

Власт је по правилу више или мање рђава. Камо среће да је равнодушна! Властољубиви нису лењи и не мисле да наређивање другима захтева превише труда, већ живе за то. У данашњим поучним причама увек ћете чути да је похлепа највећи грех, док се властољубље никада не спомиње - иако толико властољубивих новац посматра само као средство за стицање власти. Власт, по природи, жели да стекне што је више могуће моћи над што је више могуће људи. И у томе обично успева.

Можда замишљате тиранију као свет униформи, маршева, строгих прописа и хапшења за ситне преступе, па мислите да је ово што имамо далеко од тога. Али заборављате да држава има две врсте силе на располагању: физичку (полицију и насиље) и новчану.

Кад власт има право да вам отме приход (шта мислите шта су порези?) и расподели га како жели; да диктира шта сме а не сме да буде у уговорима између појединаца; да диктира како морају да се граде фабрике и које гориво сме или не сме да се користи... онда таквој власти нису потребне полиција и војска да вас контролише. Довољно је да ваше двориште прогласи за заштићену мочвару, или дечију играчку на којој сте се обогатили прогласи опасном и забрани даљу производњу, и тиме вам ускрати право на рад и живот.

Што је још горе, може да уреди друштво тако да је једини разуман избор за појединца да прихвати „услуге“ државе. А пошто већина онда не може да замисли живот без тих услуга, то значи да ће се борити за њихово очување.

Мени, на пример, замерају што критикујем владу, а деца ми иду у државне школе. Проблем је што нема алтернативе. Теоретски сам могла да школујем млађег сина код куће, али би ме то коштало једанаест хиљада годишње, и то не рачунајући тутора из математике (пошто моје знање није било довољно). А то би значило да немамо за хипотеку, па макар објавила шест књига те године.

Како? Зар возимо позлаћене аутомобиле? Јок. Мој камионет има 20 година, а Данијелов Мустанг 35. Позлата им не би пристајала. Кад год седнемо и покушамо да израчунамо где би могли нешто да уштедимо, дођемо до истог одговора. Осим куће, коју у ретроспективи нисмо могли да приуштимо, наш највећи трошак су - порези.

Те исте године када нисам могла да платим 11 хиљада да школујем сина, платила сам 14 хиљада пореза - на зараду од 28 хиљада. И ту се сетим нечега што ми је рекла Тони Вајскоф, која ради за мог издавача: „Шта да се ради, кад те држава тера да се понашаш неморално?“

Је ли неморално отимати од других зарад личне користи? Дабоме да јесте. Онај ко то ради је лопов и место му је у затвору. Али зашто онда држава сме да ради оно што не сме појединац? И зашто је онда крађа морална, све док се краде преко државе као посредника? Држава вас, дабоме, не присиљава да узимате паре или се користите прописима, али је све намештено да вас усмери на неморалан избор.

То се ради путем ваших најбољих намера. Сваки човек је дужан да се брине о себи и својим ближњим. Какав бисте били родитељ, какав супружник, па да одбијете нешто што вам се нуди, а што ће побољшати живот оних који од вас зависе? Ако останете без посла, зар није боље да примате социјалну помоћ, него да изгубите кућу и оставите породицу на улици?  А управо вас држава доводи у положај да морате да изаберете њене „услуге“ тако што вам отима од уста - порезима на плату, доприносима за пензије, и осталим „изузећима“ од прихода.

Без обзира шта појединац заиста жели, ако живи у систему који за циљ има отимачину и прерасподелу новца, мораће да користи тај систем. Зато не замерам конзервативцима који примају социјалну помоћ или инвалиднину. Њихов политички избор значи да су свесни да им држава купује душу на сламку и веже их свиленим гајтаном, па се труде да други не упадну у сличну замку (јер за њих саме, старе и онемоћале, више нема наде).

Глен Рејнолдс вели: „Направиће од нас просјаке, јер просјацима је и мало доста“. Камо среће да је само тако. Али судећи по све бројнијим прописима који диктирају кога смемо да запослимо, како да се бринемо за здравље, и шта смемо да радимо са сопственом имовином, чини ми се да власт жели да нас све претвори у децу. Одраслу децу, која животаре у родитељским подрумима, изолована од слободе и избора, која би требало да су захвална што и то имају...

Држава, оваква каква је данас, од јавних и приватних финансија прави Алајбегову сламу. Ако је не узмеш ти, узеће је неко други.

Као што рече Тони у нашој дискусији: „Ако уништиш институције које негују врлину, немој бити изненађена ако се људи одрекну врлине“. Сумњам да под врлином подразумева верску дефиницију тог појма, већ пре грађанске норме понашања - бригу о ближњима, одговорност, рад.

Али наша власт те врлине не само подрива, већ често и кажњава. Није им доста што људе попут нас - који плаћамо рачуне, радимо и кад нам се не ради, одгајамо децу да буду радини - терају да дотирамо стил живота људи који ништа од тога не раде. Још нас притом и понижавају - „Нисте ви то саградили!“ (чувени цитат Барака Обаме - прим. прев.) - док оне који се користе нашим радом величају јер „имају потребе.“ А нико не пита како су дошли у стање потребе...

Некада је појам средње класе био скуп вредности. Сада се под тим подразумевају материјална добра. Држава или не види или неће да види да ствари нису исто што и вредности, и да управо оне вредности које би могле да ослободе невољнике уништава прерасподелом и милостињом. Или можда види, па то чини намерно, је ли.

Што је још горе, та моћ државе онда изобличава политички дијалог. Ево на пример, случај „Чајанки“ и Пореске управе (ИРС). Често чујем: „А зашто су тражили ослобађање од пореза? Ако су против државе, што од државе траже услугу?“ Али већина тих група није тражила пореске олакшице - право да донатори своје донације одбију од пореза. Све што су хтели је да њихов благајник не мора да плаћа порез на прикупљене донације као на лични приход. Зато што је то права ноћна мора.

Говорим из искуства. Давно, пре рођења деце, водила сам финансије за конвенције и локална удружења, и верујте ми, ако донације пристижу у ваш рачун, то се рачуна као ваше паре и морате да их пријавите. Значи, како бисте основали групу која се противи узурпацијама државе, морате се регистровати код те исте државе да вас не би угасили због утаје пореза. Самим тиме дајете држави моћ да вас контролише.

Притом држава и медијско-индустријски комплекс форсирају идеју да ако неко ради за сопствени бољитак, тиме прави својеврстан преступ: од „ниси ти то саградио“ до „ми смо власништво државе“, до приче како је улога државе да помогне мање срећнима (што на језику државе, а не у стварности, значи оне који неће сами себи да помогну). Значи, да би вас сматрали за добре грађане, морате се одрећи баш оних буржоаских врлина које су подигле ову земљу - самоконтроле, планирања, независности - а које се данас омаловажавају.

Мој отац је знао да каже да слаб вођа од јаке земље направи слабу. Можда. Ја бих рекла да неморална власт од моралне земље може да направи неморалну. Роберт Хајнлајн је писао:
„Сиромаштво је природно стање човека. Напредак који омогућава да се то стање превазиђе - ту и тамо, понекад - дело је веома мало броја људи, обично презрених, често осуђиваних, а готово увек на мети свих правомислећих чланова друштва. Када ту малу мањину спрече да ствара, или (како зна да се деси) протерају, народ се врати у сиромаштво. То се онда зове 'пех'.“
Тај пех је загарантован ако власт форсира и подржава све погрешне потезе. То је онда лоша власт. Можда се може рећи чак и зла.

Шта је онда добра власт? Ја је не памтим. Рођена сам шездесетих, а дуго пре тога је власт схватила да може користити милосрђе како би приграбила што више моћи, а све у име деце и сиротиње. На тај начин већ дуго уништава грађанске врлине и оно што омогућава постојање цивилизације. Али кад бих морала да погађам, замишљам нешто попут овога:
„Ми сматрано ове истине очигледним: да су сви људи створени једнаки, да су обдарени од стране њиховог Творца одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом. – У циљу обезбеђивања ових права, владе установљене међу људима, изводе своје законите моћи из сагласности оних над којима се влада. (извор)“
А пошто су се аутори тог документа суочавали са влашћу која је одступила од тог циља, у том истом документу предлажу лек:
„Ако икада иједан облик владе постане препрека остваривању ових циљева, право је народа да га промени или укине, да установи нову владу, која ће лежати на темељима таквих начела, и организовати своје моћи тако да најбоље утиче на народну сигурност и срећу.“
Ово није посао који се предузима олако. Пре бих да се власт подрива, па пропадне када за то будемо спремни. У томе нам можда помажу технологија и општа неспособност власти. Али да бисмо у томе заиста успели, морамо се сетити шта је наша истинска природа, а шта је неморално понашање на које нас је приморала власт. Дужност нам је да преживимо и бринемо се за своје ближње, па можда морамо да се повинујемо нужди. Али морамо све време имати на уму да нисмо деца. Да је ово наша кућа, а не државна. Да смо је ми итекако саградили. И да можемо изаћи из подрума, на светло дана, кад год одлучимо. А дужност нам је да покушамо.

Напомена преводиоца: Сара Хојт рођена је у Португалу, емигрирала у САД, и живи у Колораду са породицом. Аутор је већег броја приповетки и романа. Приложени текст - скраћен јасноће ради - илуструје америчку стварност, али сличности са Србијом нису нимало случајне. Проблеми имају исти узрок - а самим тим, можда и исто решење.

уторак, 2. јул 2013.

Сам против свих

Политика и личност: Сноуден као симбол
 
Пише: Џастин Рејмондо
Antiwar.com, 1 јул 2013.

Расправа о откровењима Едварда Сноудена црта нове линије фронта у америчкој политици, али и мења слику о САД у очима света. Сноуденови симпатизери и браниоци нису одушевљени чињеницом да се медији баве његовом личном судбином, драматичном одисејом из хавајског раја до најсуморнијег аеродрома на свету. Кажу, то одвлачи пажњу од обелодањених садржаја. Тачно је да расправа о лику Едварда Сноудена не оставља много места за разматрање његовог дела - разоткривања система глобалног прислушкивања. Али такав поглед превиђа један битан аспект приче, који је недавно споменуо управо Глен Гринволд, новинар Гардијана који је објавио Сноуденове документе.

У говору од пре неки дан на конференцији Међународне организације социјалиста (ИСО), Гринволд је по први пут говорио из личне перспективе. Његов опис развоја догађаја и Сноудена као човека је фасцинантан и неопходан да би се разумео значај ове афере и контроверзе коју је произвела.

Месецима је трајала преписка Гринволда и Сноудена, док се коначно нису сусрели у Хонг Конгу. Гринволд прича како је замишљао свог саговорника: старији службеник ЦИА, на заласку живота и каријере, који је пред сусрет са Творцем добио напад савести. Да би онда доживео шок када је угледао најзначајнијег инсајдера америчке историје - тридесетогодишњака који је изгледао још млађе! Суочен са моралном дилемом - да ли да објави највећи скандал деценије по цену да неповратно уништи нечији живот - Гринволд је хтео да зна Сноуденову мотивацију. Некадашњи адвокат, у вишесатним разговорима Сноудена је испитао не само о садржају и значају докумената, већ и шта га је мотивисало да се одрекне живота на Хавајима, згодне девојке и плате од 122.000 долара годишње:
„Што смо више разговарали, све сам више разумео, и то је за мене било једно трансформативно искуство, које ћу носити до краја живота. Више пута ми је, на разне начине, рекао - са толиким убеђењем да ни часа нисам сумњао у његову искреност - да је живот више од материјалне удобности, каријере или дуговечности. Све време ми је говорио да он о свом животу суди не по својим убеђењима, већ по томе шта је урадио да та убеђења живи.“

Коментатори лево и десно „издајника“ Сноудена називају „нарцисоидним“, али упорно и намерно мешају нарцисоидност са самосвешћу, а независност проглашавају за „себичност“. Зар би неко нарцисоидан рекао да је живот више од материјалне удобности и каријере? Истински нарцисоидни људи су морални нихилисти, који не маре за друга људска бића а камоли за принципе саджране у Уставу. Насупрот томе, Сноуден је подредио чак и свој физички опстанак својим идеалима - како вели Гринволд: „спремио се да све то одбаци, постане бегунац и највероватније проведе остатак живота у кавезу“. Зашто?
„Кад сам га упитао како је дошао до тачке када се одлучио да преузме сав тај ризик, он ми је одговорио да је дуго тражио вођу, некога ко би дошао и решио све ове проблеме. А онда је једног дана схватио да је узалудно чекати вођу. Да је потребан неко ко ће кренути први и повести примером. На крају је рекао да просто не жели да живи у свету где је влади САД дозвољено да се бави овим насилним работама, да ствара систем који за циљ има затирање приватност сваког појединца. Да не жели да живи у таквом свету, и да му савест не дозвољава да стоји по страни и не учини ништа да то спречи, знајући да има могућност.“

Ето зашто тирјанима попут ове власти и њених апологета иде пена на уста. Не због инсајдера као таквих, већ због овог једног: Сноуденов пример показује да појединац итекако може нешто да уради. Амерички хегемон сада посрће под теретом откровења и безуспешно прогони Сноудена по свету јер је његово наравоученије за њих смртоносно; показује да они лажу, да нису свемоћни, и да их је могуће победити.

Задовољство је гледати Гринволда како, очигледно инспирисан Сноуденом, пркоси светским силницима и разбија покушаје да га лично оклевећу као што би неко убио досадног комарца. За њега је не само објављивање овог открића, већ и контакт са особом одговорном за то, био догађај који му је променио живот. Како он сам каже:
„Две сам ствари спознао током свега овога. Прво, храброст је заразна. Ако појединац учини један храбар корак, буквално ће променити свет, јер ће тиме утицати на бројне људе око њега, који ће опет да утичу на људе око себе. Никада немојте сумњати у ову способност да утичете на свет. Друго што сам спознао је да нема везе ко сте као појединац, или колико су јаке и моћне институције којима се супротстављате. Г. Сноуден никад није завршио средњу школу. Родитељи су му радили за савезну владу. Одрастао је у Вирџинији међу војничким породицама, у нижој средњој класи. Придружио се Армији САД зато што је веровао у племенитост Ирачког рата. Из истих разлога је ступио у ЦИА и НСА. Дакле, није имао никаквих привилегија, никакву моћ, никакав положај и никакав престиж - и опет је буквално променио свет, сам самцит.“

Шта може појединац? Ово је питање које мучи све нас, суочене са спознајом докле смо дошли на путу у ропство. Па зар ово не би требало да буде посао наших изабраних представника и судија, који су се заветовали да  штите Устав?

Сноуден нас је суочио са чињеницом да су нас те институције изневериле. Да су, чак штавише, саучесници у де факто рушењу 4. амандмана, јер је Конгрес озаконио већ постојећа непочинства Бушове владе, а тајни „судови“ су издавали бланко дозволе држави да приступи скоро свим комуникацијама преко телефона и интернета у САД. И онда ти људи Сноудену замерају што је погазио „заклетву“!

Храброст јесте заразна. Ето одакле толика подршка Сноудену, упркос свеопштој државно-медијској офанзиви против њега.

Када је петиција да се депортује (британски новинар) Пирс Морган прешла праг од 25.000 потписа за седам дана, Бела Кућа је подигла праг за одговор на сто хиљада. Дан после објављивања вести о НСА, покренута је петиција којом се Сноуден проглашава за „хероја нације“ и тражи се његово помиловање. Прешла је праг од сто хиљада потписа за мање од недељу дана. Ово је посебно значајно зато што све време, са обе стране политичког спектра, у медијима грме да је Сноуден „издајник“ и захтевају кривично гоњење не само њега, већ и Гринволда.

Ово нам говори да Американци нису робови апатије и паралисани осећајем сопствене беспомоћности. Попут Сноудена, ни они не желе да живе у држави која надгледа сваки њихов покрет, прати им сваку мисао, и контролише све аспекте живота. С презиром гледају на кампању клевета против Сноудена и Гринволда и захтевају одговоре.

И најциничнијем партијском послушнику Демократа од почетка је било јасно да је цела прича око петиција Белој Кући циркус, дабоме. Влада која себе проглашава „транспарентном“ и „приступачном“ у ствари је најохолији и најзатворенији режим од пада СССР. Али ако се некадашњи срески организатор који је постао председник сећа „правила за радикале“ Саула Алинског, једно од њих је употреба институција и патворене „демократије“ против моћника. А то је анонимни творац петиције Белој Кући учинио маестрално.

На томе се види још један пример наравоученија да не треба чекати вођу, већ преузети иницијативу и искористити потенцијал појединца да промени свет. Видећемо све више потврда тог принципа у току борбе која предстоји.

Упркос пређеном прагу од 100.000 потписа, ни после недељу дана нема одговора из Беле Куће. Заузети су смишљањем изговора за службену тишину. Можда се плаше да уопште признају постојање интерне народне побуне инспирисане Сноуденом, после одбијања Русије и Кине да се повинују хистеричним захтевима за изручење и критика европских савезника што су и њих прислушкивали.

Ширина овог покрета је задивљујућа. Гринволдовом говору је клицала публика на конференцији социјалиста, иако је као пример личне храбрости навео човека чије политичко опредељење је далеко ближе Рону Полу него Карлу Марксу. Сноуден је послао 500 долара Половој председничкој кампањи 2010, и његове изјаве личе на Полове протесте против државног Левијатана. А адвокат којег је у његово име ангажовао Сноуденов отац, Брус Фејн, истакнути је симпатизер Полове организације.

Хоће ли овај широки покрет, који је већ превазишао небулозне оквире „левице“ и „деснице“, имати довољну дубину да успе и под својом заставом окупи милионе, остаје да се види. Знам само једно: први пут после дуго времена, има наде.

(превод и обрада: Сиви Соко)

петак, 21. јун 2013.

Злочин према себи и свету

Вашингтон Пост (Вашингтонска пошта) су новине које веродостојно представљају погледе империјалног естаблишмента. Зато је вредан пажње њихов редакцијски уводник од јуче, у којем се „господин Тачи“ и његова „држава“ представљају као светли пример америчког доброчинства у свету. Надам се да ће после читања овог мучног текста бити јасније зашто се Србија самоуништава по команди, кроз разне договоре, споразуме, датуме, декларације, итд.

Намера је да се и остатку света наметне онај исти очај и безнађе које је у Србији заведено путем теледиригованих медија и квислиншког култа. У Вашингтону на сламање Београда гледају као на кључ светске доминације САД. Зато не намеравају да престану са мучењем Србије и затирањем Срба, без обзира ко се и колико трудио да удовољи перверзним захтевима Империје.

Сламање Србије директно је омогућило не само стварање етнички чисте албанске „државе“ на окупираним територијама, већ и крваве ратове у Ираку, Либији, а ево сада и Сирији. Пристанак на поробљавање тако постаје истински злочин, како према себи, тако и према целом свету.
- Н.М.

Вашингтон Пост, редакцијски уводник
20. јун 2013.

Косово нуди пример за Сирију

Прошло је 14 година откад су САД, пркосећи руској опструкцији у Савету безбедности, покренуле ваздушну кампању како би зауставиле крваву агресију једног тиранина у сопственој земљи. Са америчком подршком, побуњеници на Косову, тада покрајини Србије, успели су да победе војску Слободана Милошевића и преузму контролу над покрајином. Критичари су тада упозоравали да ће америчка интервенција створити хаос и ојачати радикале. Уместо тога, утрла је пут демократизацији Србије, независности демократског Косова и на концу, почетку помирења.

Хашим Тачи, некадашњи лидер Ослободилачке војске Косова и сада премијер те државе (sic) током прошлонедељног боравка Вашингтону дао је изјаву о споразуму који је постигао са србијанским премијером Ивицом Дачићем о нормализацији односа две земље. Споразум је значајан и са политичког и са личног становишта. Г. Тачи је некада био заклети непријатељ г. Дачића, блиског сарадника г. Милошевића, а влада Србије никада није признала независност Косова. Споразум свеједно предвиђа да ће Србија прихватити суверенитет владе Косова над целом територијом, у замену за значајну аутономију подручја где су етнички Срби у већини.

Постигнут 19. априла, споразум је по свему судећи опстао: договор о имплементацији постигнут је прошлог месеца. „Ово је сада незаустављив процес,“ рекао нам је г. Тачи. „Имам потпуно поверење да ће доћи до имплементације“.

Предстојећи споразум је пример како интервенција Запада може зауставити крвави и наизглед нерешиви етнички рат - али и колико напора такав подухват захтева. НАТО одржава мировну мисију на Косову од краја борби 1999, међу којима је тренутно 760 Американаца. Споразум између г. Тачија и г. Дачића је постигнут непрекидним дипломатским напорима спољнополитичке шефице ЕУ Кетрин Ештон, која је надгледала 10 рунди напорних преговора.

Срећом, гђа Ештон је имала нешто вредно да понуди: могућност евентуалног придруживања обе земље ЕУ. Захваљујући одлуци да се помири са губитком своје бивше покрајине, Србија ће вероватно овог месеца добити од Брисела датум за почетак предприступних преговора, док ће Косово бити позвано да почне са радом на споразуму о придруживању. Косово такође жели да уђе у НАТО, што је био један од разлога посете г. Тачија Вашингтону: надао се да ће Обамина администрација погурати Алијансу ка почетним корацима на пријему његове земље.


САД треба да подрже те амбиције и притисне државе које нису још признале Косово, међу којима су и неке суседне земље на југоистоку Европе. Али било би добро да Обамина администрација научи ову лекцију из историје. Ограничена америчка војна интервенција, уз дугорочну подршку и одлучну дипломатију, може да спасе животе и стабилизује конфликтне регије - чак и без одобрења Русије и Савета безбедности УН.

уторак, 18. јун 2013.

Тиранија града

(превод истоименог есеја Данијела Гринфилда од 17. јуна 2013)

Сваки град је по природи диктатура. Густина насељености диктира како људи могу, а како не могу да живе. Део слободе је и одсуство ефикасности, док градски живот почива на потреби да се буде друштвено ефикасан. Крајњи резултат напора у том правцу је Мајкл Блумберг, њујоршки градоначелник-дадиља.

Блумберг је можда најпознатији озлоглашени милијардер који се игра милионима живота, али већина градова има слична решења за своје становнике, увек на штету личне слободе. Иста она ефикасност с којом се максималан број људи сабија у постојећи животни простор продире и у све друге аспекте људског битисања.

Град је сам себи граница. Његова пустоловина није истраживање, већ опстанак. Град се увек мења, пропада и поново устаје под таласима новопридошлих становника и друштвених изазова. Градски простор је окренут према унутра, било да је реч о клубу у забаченом сокаку, цртицама из апстрактног уметничког дела, или психи појединца у претрпаном аутобусу.

Градови никад нису стабилни. То их чини узбудљиим. Истински древни градови постану фосили, али и тада су некако увек на ивици пропасти. Град је друштвена пропаст у покрету, са градским властима у улози кочничара. Ту негде је увек сиротиња, или неко спреман на нереде. Подкласа криминалаца уходи солитере и фавеле. Једина константа је да је у граду увек превише људи.

Слобода се мери простором, како физичким тако и концептуалним. У градовима је слобода углавном концептуална. Градски човек ће пре да истражи свој унутрашњи свет него да оде у природу на логоровање. Пошто нема много слободног физичког простора, становник града повлачи се на једино место где га нико не омета: у себе. У несташици физичког простора, спас налази у сопственом духовном тавану.

Култура која цвета у градовима тотем је статуса. Урбана култура мора да се труди да привуче пажњу огуглалих грађана кроз буку и гунгулу града. Статусни симболи унутар те културе иду корак даље и ремете комуникацију, стварајући непроницљива уметничка дела чије разумевање захтева инсајдерска сазнања. То бекство у дубину метафоре продужетак је грађанског истраживања сопствене психе, а притом затвара приступ подкласи како би сачувало издвојени статус уметника.

На град се гледа као на врхунац културе, тако да нема куда даље да се иде него у дубину. Ако је град исходиште људске цивилизације, онда је цврха те цивилизације усавршавање града.

Данашњи либерали не би постојали да није било разних иницијатива за друштвено усавршавање, од старих фотографија дерана из запуштених сокака до масивне социјалне државе модерног доба. Нестале су некадашње опсесије левице селом и индустријом. Остала је само опсесија градом као вечном фавелом - која је данас пре резултат државне политике него пуке пренасељености.

Сасвим је могуће да густина насељености диктира ко је наклоњенији већој или мањој улози државе. Није да градски свет нешто посебно воли државу, али на њу гледа као на неопходно зло и чежњиво посматра самозване реформаторе који би да их избаве од политичке машинерије.

Али недостатак простора - физичког, економског и структурног - у граду иде руку под руку са недостатком слободе. Претпоставка је да неко мора да регулише трење између становника града, јер алтернатива не постоји.

Друштвене норме које у другим срединама решавају међуљудске сукобе тешко се одржавају у средини која се вечито мења. Анонимност града доноси слободу од притиска и обичаја средине, али истовремено поништава снагу друштвених норми.

Урбане норме понашања избегавају сукоб. Градски свет је навикао да игнорише све око себе и у међусобним односима одржава учтиву дистанцу. Врхунац добрих манира је непримећивање других грађана. Равнодушност је очекивани одговор на повреде људских норми понашања, али не и на повреду ситних законитости урбаног простора. Нико се не обазире када човек скине све са себе у јавном превозу и почне да урла како долазе ванземаљци, рецимо, али куку њему ако рециклажу убаци у ђубре.

Једини слободни људи у градовима су особењаци и криминалци. Особеност је одговор на анонимност, док је криминал некад једини начин да се нешто уради. Свак крши понеки закон, јер закона има превише, а многи су неразумни или немогући. Сваки становник града је у ствари делом особењак, а делом криминалац. То је само питање степена. О најбољим особењацима пишу новине. Оне мање успешне нико не примећује. Најбољи криминалци постану легенде. Остали проводе старост гунђајући о новом олошу који не мари за част и гледа само себе.

Опсесија града су информације. Урбанизација Америке иде у корак са информатичком револуцијом. Уместо да телеприсуство покрене други талас сеоба у предтрађа, градови су постали још многољуднији.

Иако може да се користи за телеприсуство, нова мобилна технологија далеко боље превазилази осећај скученог простора. Могућност сажимања друштвених интеракција на уређај величине десетак сантиметара преобразио је град у мрежу невидљивих спона. Друштвене мреже допринеле су развоју унутрашњег простора града, стварањем широких виртуелних друштвених простора унутар згуснутог урбаног света.

Интернет је постао апотеоза града, виртуелна урбана средина препуна садржаја, која наизменично шокира, опчарава и збуњује док руши границе осетљивости. Свет је тако постао мултикултурни, глобални град, док појединачни градови почињу да личе на места на интернету, кратковечна и бесмислена али некако способна да довољно дуго привуку бар мало пажње.

Информација је једини разлог за постојање града. Индустрија је побегла у прљавије градове далеког истока. Детроит постоји једино зато што дотирана ауто-индустрија дотира град који су његови становници напустили. На ивици банкрота, Детроит је слика и прилика неуспеха, фосил индустрије која није успела да привуче довољно младих, паметних и богатих који би издржавали армаду градских чиновника.

Њујорк се опет узима за пример успеха. Сам град нема скоро никакву сврху, али служи као центар финансијера и одредиште за туристе. Све што има да понуди су информације и утисци, на шта онда додаје културу и образовање. У томе личи на многе друге градове, попут рецимо Лондона.

Нови град је делимично берза а делимично место где се скупљају хипстери, често обоје истоверемено. Али изван зачараног круга шпекуланата који имају времена и новца за уметничке изложбе, кроз градске капије улази све више вечно обесправљених, варвара пред вратницама декадетне империје финансија и културе.

Градови су гета. Стари механизам животног успона радника пропао је скупа са индустријом. Радници који су са југа дошли на север да раде у индустрији постали су становници гета. Сад им се придружује армија имиграната који су дошли у потрази за бољим животом, који могу да нађу још само у државној служби.

Град постоји како би управљао собом, служио сам себи, одржавао себе. Раст градова више није природан процес. Управо је ефикасност учинила од градова погодно место за концентрацију великог броја људи који потом постају штићеници власти. Тако у Детроиту постоје планови да се део града демолира, како би се лакше одржавало становништво у ономе што преостане.

Савремени град је неуспели ескперимент из којег потиче концепт идеалне државе. Становници градова још увек сањају прогресивни сан о глобалној држави у којој ће сви живети заједно као у једном великом граду. Нико се не пита зашто. За грађанина, град је сам себи сврха.