Очекивао сам да неко од уредника НСПМ прочита оно што сам написао пре два дана о коментарима, али признајем да нисам баш очекивао да НСПМ тај текст и пренесе. Ако им је намера била да преношењем текста инспиришу полемику, у томе су успели. Тон већине коментара увелико демантује моју тезу да су коментари у принципу „ђубре“ - мада их има неколико који би могли да јој послуже у прилог. Али све у свему, иако се преко 90% људи не слаже са мном, бар су у свом неслагању пристојни.
Зато дугујем извињење онима који се на НСПМ оглашавају смисленим и конструктивним запажањима, што сам њихове коментаре прешироком генерализацијом стрпао у категорију „е-ђубрета“. Али нисам сасвим убеђен да сам погрешио генералном осудом коментара на интернету. Изузеци само потврђују правило.
Тачно је да живимо у тоталитарном глобализму, где јавно присуство повлачи одређене последице. Моја одлука да већ ево десет и кусур година пишем под правим именом и презименом ми је не једном донела главобољу. На пример, од прошле године сам мета највулгарнијих клевета и лажи професионалних пропагандиста о „геноциду“ у БиХ, који се свим силама труде да ми оцрне име по интернету. Али ето, ја се и даље потписујем на све што кажем.
Анонимни коментари, без икаквог корисничког налога, просто призивају троловање. Свако може да се потпише како хоће. Не једном се десило баш на НСПМ да се човек јави коментаром и каже "Не знам ко је ово горе, али то нисам ја."
За пет-шест година колико пишем „Сокола“ и његовог близанца на енглеском, али и скоро десет година како пишем колумну на Antiwar.com (која однедавно има коментаре, али пре тога су била писма читалаца), нагледао сам се и начистио гомила е-ђубрета. Са истим проблемом се суочавају људи који су добијали књижевне награде за своје блогове (нпр. Џон Скалзи). Да парафразирам још једног писца-блогера, Чарлса Штроса, свака минута коју проведем у том послу је минута мање коју могу да проведем у истраживању, писању, послу, спавању или разоноди.
Али као и сваки аутор, и ја бих да знам шта моји читаоци мисле. Зато и дозвољавам коментаре на блогу. Истина, нема их прегршт, али то је резултат захтева да се поставља само под налогом. Свестан сам да то спречава и многе легитимне одговоре, као и да не гарантује потпуну заштиту од тролова, али то је по мени најмање лош компромис, који сам изабрао тек после дужег експериментисања.
И сам спадам у оне читаоце НСПМ који воле да пишу коментаре. Али свима нама треба да је јасно да НСПМ нема обавезу да нам пружа ту прилику. NSPM.rs је њихово власништво, и они морају да сносе трошкове његовог одржавања, па између осталог и модерације коментара. Из тога произилази да коментарисање на НСПМ није право, већ привилегија. Ако НСПМ жели да по сваку цену одржи ту привилегију, па макар то угрозило опстанак самог сајта, онда је то њихов избор. Ја само рекох да ми се тај избор не допада, и зашто.
Највећу иронију видим у томе да доста коментатора моју критику схвата као неки израз егоизма и сујете, док истовремено коментаре сматра најјачом, најбољом и најпожељнијом страном НСПМ. Испаде да НСПМ ништа није ваљала док није увела коментаре!
Откад сам почео да пишем, позивам људе у Србији да не буду пасивни објекти жутократије, већ да се претворе у субјекте. Таман посла да ми смета када то онда и ураде. Свака им част. Али у заглављу НСПМ стоји „часопис за политичку теорију и друштвена истраживања“, а не Хајд Парк. Односно, то није јавна установа која у опису своје делатности има обавезу да читаоцима обезбеди простор за слободно изражавање. То што НСПМ то ипак чини служи јој на част, али отвара могућност злоупотребе - и то управо типа „коментари су најјача ствар на овом сајту“. А све ово што пишу аутори је ваљда тандара-броћ?
Дакле, не ради се овде ни о каквом притиску на НСПМ. Напротив. Није реч ни о некој сујетом мотивисаној вендети према коментаторима. Ако где има сујете, то је у аргументу да су коментари најбољи део НСПМ и да без њих часопис губи на значају и снази.
Обећао сам донацију не зато што сматрам да би ми у том случају НСПМ била нешто дужна, већ зато што сматрам да, као дугогодишњи читалац који је у многим текстовима нашао инспирацију, ја имам обавезу да им се на неки начин одужим. Верујем да већина коментатора који су реаговали на мој текст размишља на сличан начин, макар се и не слажемо око природе коментара и потребе да се они омогуће по сваку цену.
четвртак, 28. јануар 2010.
уторак, 26. јануар 2010.
Сувишно ђубре
Читаоци Сивог Сокола знају да често цитирам ауторе и текстове које објављује Нова српска политичка мисао (НСПМ). У ситуацији када је Србија готово у потпуности под шапом жутократуре, а медији су или директне огласне службе владајућих странака или квислиншке креатуре истих, НСПМ је оаза отпора али и здравог разума.
Али нигде у свету, па ни у Србији, нема ништа за џабе. Односно, све кошта, па тако и одржавање сајта НСПМ. Прошлог викенда је уредништво објавило апел потенцијалним донаторима да помогну опстанак часописа. Иако намеравам да пошаљем донацију, морам признати да то чиним са задршком. А ево зашто.
Један од послова за који се траже донације је и „модерација корисничких коментара“. Проблем је у томе што тај посао неко на НСПМ обавља стравично лоше. Мој став о коментарима уопште познат је редовним читаоцима: коментари, поготово анонимни, најчешће не доприносе ама баш ништа квалитету текста који се коментарише. Штавише, у већини случајева загађују дискурс и скрећу пажњу са битних на перифералне теме. Нити је реч о некаквом механизму повратне информације о ефектима текста, пошто се проценат читалаца текста који остављају коментаре по правилу мали.
Признајем да сам се не једном огласио коментаром на НСПМ. Не сећам се да су ме икада цензурисали, тако да ово није питање неке моје личне увређености. Најчешће бих хвалио кључне тачке добрих текстова, истицао исте у лошим (углавном глупостима душмана које би НСПМ, онако фер и академски, преносио без редакцијског коментара), али повремено и „ударио контру“ некој кретенчини која се ту иживљавала упркос модератору. Нажалост, таквих у последње време има све више. Кретенчина, мислим.
Верујем ја у слободу говора, али у јавности. Исто тако верујем у приватну својину. Овај блог је моје власништво, па самим тим и ја имам апсолутно право да бришем или пуштам коментаре на њему, и немам обавезу да будем „фер“ или „неутралан“, већ само доследан сопственим принципима. То исто важи и за НСПМ. Њиховом принцијелном и аргументованом побијању зла, глупости, мржње и лицемерја тзв. друге Србије нимало не помаже чињеница да без задршке објављују коментаре њених провокатора.
Није тешко препознати провокаторе, односно „тролове“: посао им је да запаљивим коментарима испровоцирају расправу која ће потрошити много времена и нерава осталих коментатора а целу дискусију огадити читаоцима, тако да се на крају нико неће сећати о чему се у ствари радило у самом тексту. Расправа с њима је потпуно бесмислена; када им неко разбије аргумент чињеницама, они брже-боље измисле нови аргумент, представе своје „чињенице“ или почну са вређањем, све време призивајући „правду“ и модератора да их заштити.
„Квалитет“ коментара није само проблем НСПМ, већ и интернета уопште. Ако имају публику и потпуну анонимност, сасвим нормални људи постану инкарнација Петра Луковића. Анонимност их ослобађа страха од одговорности за своје речи, а теоретски неограничена публика пружа прилику да „и они буду неко“. А најлакше је „бити неко“ пљувањем по бољима од себе.
У последње време ни не читам коментаре на НСПМ, а када и добијем инспирацију да прокоментаришем неки текст то радим овде. Да сутрадан укине коментаре, НСПМ не би ништа изгубила на квалитету, а уштедела би ко зна колико новца којим сада плаћа што модерацију што додатни проток података.
Све ово говорим зато што ми је стало до НСПМ. Не желим да пређу на модел нпр. Печата, где широка јавност може да прочита само пар текстова, а остало мора да купи. То можда има смисла из перспективе профита, али у политичком новинарству је од профита далеко важнији продор идеја. У протеклих неколико година сам од НСПМ много научио, а усуђујем се да кажем да су ту и тамо читаоци НСПМ научили понешто и од мене (из оних неколико текстова који су тамо пренесени). Зато ћу и постати донатор - али ћу увек имати задршку да се од тих донација плаћа чистач ђубрета којег врло лако може уопште и да не буде, али ето неко из НСПМ воли кад га има. Без потребе.
Али нигде у свету, па ни у Србији, нема ништа за џабе. Односно, све кошта, па тако и одржавање сајта НСПМ. Прошлог викенда је уредништво објавило апел потенцијалним донаторима да помогну опстанак часописа. Иако намеравам да пошаљем донацију, морам признати да то чиним са задршком. А ево зашто.
Један од послова за који се траже донације је и „модерација корисничких коментара“. Проблем је у томе што тај посао неко на НСПМ обавља стравично лоше. Мој став о коментарима уопште познат је редовним читаоцима: коментари, поготово анонимни, најчешће не доприносе ама баш ништа квалитету текста који се коментарише. Штавише, у већини случајева загађују дискурс и скрећу пажњу са битних на перифералне теме. Нити је реч о некаквом механизму повратне информације о ефектима текста, пошто се проценат читалаца текста који остављају коментаре по правилу мали.
Признајем да сам се не једном огласио коментаром на НСПМ. Не сећам се да су ме икада цензурисали, тако да ово није питање неке моје личне увређености. Најчешће бих хвалио кључне тачке добрих текстова, истицао исте у лошим (углавном глупостима душмана које би НСПМ, онако фер и академски, преносио без редакцијског коментара), али повремено и „ударио контру“ некој кретенчини која се ту иживљавала упркос модератору. Нажалост, таквих у последње време има све више. Кретенчина, мислим.
Верујем ја у слободу говора, али у јавности. Исто тако верујем у приватну својину. Овај блог је моје власништво, па самим тим и ја имам апсолутно право да бришем или пуштам коментаре на њему, и немам обавезу да будем „фер“ или „неутралан“, већ само доследан сопственим принципима. То исто важи и за НСПМ. Њиховом принцијелном и аргументованом побијању зла, глупости, мржње и лицемерја тзв. друге Србије нимало не помаже чињеница да без задршке објављују коментаре њених провокатора.
Није тешко препознати провокаторе, односно „тролове“: посао им је да запаљивим коментарима испровоцирају расправу која ће потрошити много времена и нерава осталих коментатора а целу дискусију огадити читаоцима, тако да се на крају нико неће сећати о чему се у ствари радило у самом тексту. Расправа с њима је потпуно бесмислена; када им неко разбије аргумент чињеницама, они брже-боље измисле нови аргумент, представе своје „чињенице“ или почну са вређањем, све време призивајући „правду“ и модератора да их заштити.
„Квалитет“ коментара није само проблем НСПМ, већ и интернета уопште. Ако имају публику и потпуну анонимност, сасвим нормални људи постану инкарнација Петра Луковића. Анонимност их ослобађа страха од одговорности за своје речи, а теоретски неограничена публика пружа прилику да „и они буду неко“. А најлакше је „бити неко“ пљувањем по бољима од себе.
У последње време ни не читам коментаре на НСПМ, а када и добијем инспирацију да прокоментаришем неки текст то радим овде. Да сутрадан укине коментаре, НСПМ не би ништа изгубила на квалитету, а уштедела би ко зна колико новца којим сада плаћа што модерацију што додатни проток података.
Све ово говорим зато што ми је стало до НСПМ. Не желим да пређу на модел нпр. Печата, где широка јавност може да прочита само пар текстова, а остало мора да купи. То можда има смисла из перспективе профита, али у политичком новинарству је од профита далеко важнији продор идеја. У протеклих неколико година сам од НСПМ много научио, а усуђујем се да кажем да су ту и тамо читаоци НСПМ научили понешто и од мене (из оних неколико текстова који су тамо пренесени). Зато ћу и постати донатор - али ћу увек имати задршку да се од тих донација плаћа чистач ђубрета којег врло лако може уопште и да не буде, али ето неко из НСПМ воли кад га има. Без потребе.
понедељак, 25. јануар 2010.
Резолуција и теле-демократори
Није било неопходно да нам осведочени „пријатељ“ Срба Јелко Кацин објасни ко у ствари стоји иза предлога скупштинске резолуције о Сребреници, али је згодно што је баш то и урадио у недавном интервјуу за „Пешчаник“. Отуд сазнајемо и каква је то Србија коју Јелко и његови бриселски господари желе и очекују, и какве људе хоће да виде на њеном челу. Тиха језа.
С правом онда може да се постави питање која је улога Врховног Жутника. Да ли је он заиста шеф државе и свега у њој, како га представљају, или само фасада за стварне гаулајтере који делају по налозима „међународне заједнице“? Колико је Тадић стварно капетан државног брода ако одређени министри (нпр. ШуНАТОвац и Динкић) некажњено воде личну политику, а партија која једва прелази изборни праг инспирише политику његове, владајуће странке? Није ми намера да овим имало амнестирам Тадића за његово жутовање, али заиста имам утисак да је проблем много већи од само једног човека, ма колико се његов моћни маркетиншки апарат трудио да га представи као самодршца.
А што се тиче резолуције која би Србији натоварила хипотеку фиктивног геноцида у Сребреници, Српски сабор Двери покренуо је акцију против њеног доношења. Чисто сумњам да ће чак и милион потписа на апелу успети да спречи Скупштину да усвоји резолуцију. Србијом једноставно влада једна теледиригована демократура, која апсолутно не зарезује шта народ мисли, већ само извршава наређења разних Кацина и њихових домаћих Чеда. Уосталом, то је и отворено признао сам Тадић, када је изјавио да је резолуција неопходна без обзира што ће већина да јој се противи. Али, што пре то свима постане јасно, тим пре ће народ морати да одлучи хоће ли наставити да толерише своје мучитеље, или ће нешто да предузме како би их се отарасио.
Демократори много воле да причају о „прихватању реалности“ и „суочавању са прошлошћу.“ Видећемо како ће они да се суочавају са својом прошлошћу и прихватају реалност, када једног дана у скоријој будућности Срби схвате да итекако има алтернативе Жутом Путу.
С правом онда може да се постави питање која је улога Врховног Жутника. Да ли је он заиста шеф државе и свега у њој, како га представљају, или само фасада за стварне гаулајтере који делају по налозима „међународне заједнице“? Колико је Тадић стварно капетан државног брода ако одређени министри (нпр. ШуНАТОвац и Динкић) некажњено воде личну политику, а партија која једва прелази изборни праг инспирише политику његове, владајуће странке? Није ми намера да овим имало амнестирам Тадића за његово жутовање, али заиста имам утисак да је проблем много већи од само једног човека, ма колико се његов моћни маркетиншки апарат трудио да га представи као самодршца.
А што се тиче резолуције која би Србији натоварила хипотеку фиктивног геноцида у Сребреници, Српски сабор Двери покренуо је акцију против њеног доношења. Чисто сумњам да ће чак и милион потписа на апелу успети да спречи Скупштину да усвоји резолуцију. Србијом једноставно влада једна теледиригована демократура, која апсолутно не зарезује шта народ мисли, већ само извршава наређења разних Кацина и њихових домаћих Чеда. Уосталом, то је и отворено признао сам Тадић, када је изјавио да је резолуција неопходна без обзира што ће већина да јој се противи. Али, што пре то свима постане јасно, тим пре ће народ морати да одлучи хоће ли наставити да толерише своје мучитеље, или ће нешто да предузме како би их се отарасио.
Демократори много воле да причају о „прихватању реалности“ и „суочавању са прошлошћу.“ Видећемо како ће они да се суочавају са својом прошлошћу и прихватају реалност, када једног дана у скоријој будућности Срби схвате да итекако има алтернативе Жутом Путу.
петак, 22. јануар 2010.
... и опет?
Из данашњег текста Зорана Грбића на НСПМ, који обавезно треба прочитати:
Грбић ово пише поводом отужне чињенице да Жути контратужбу против загребачке замене теза виде искључиво као монету за дипломатско поткусуривање, а нипошто као начин да се пред легитимним хашким судом (што МСП јесте) дође до истине и правде. Уместо тога, заклињу се на послушност нелегитимном хашком суду.
На тему улоге југословенства у српској трагедији сам већ писао.
Због Југословенства је 1918. заборављена улога Хрватске у Првом рату, а због „братства и јединства“ правило се да нацистичка Хрватска није постојала. Данас неко покушава да, у име европејства, поново заборави прошлост. Нико нема право да под тепих историје гурне сећање на Јасеновац, логоре из последњег рата и етничка чишћења у „Олуји“ и „Бљеску“. Рука онога ко потпише одустајање од доказивања тих догађаја могла би у будућности да буде посматрана као рука оних који су Србију, на најпогубнији начин, водили кроз заједнице југословенских народа. На лажима се не гради будућност. У таквој будућности, прошлост се изнова понавља.
Грбић ово пише поводом отужне чињенице да Жути контратужбу против загребачке замене теза виде искључиво као монету за дипломатско поткусуривање, а нипошто као начин да се пред легитимним хашким судом (што МСП јесте) дође до истине и правде. Уместо тога, заклињу се на послушност нелегитимном хашком суду.
На тему улоге југословенства у српској трагедији сам већ писао.
уторак, 19. јануар 2010.
Између глупости и злобе
„...има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске елите. Али тешко да има глупљих.“
- Ђорђе Вукадиновић у Политици, август 2008.
Читаоци овог блога већ добро знају мој став да је тренутна власт у Србији квислиншка и апсолутно злонамерна према земљи и народу којима влада. Али демократори и деформатори који су зајахали Србију још оног „давног“ петог октобра нису само зли, већ и глупи. Наиме, њихова основна претпоставка је да ће поредак који је постојао у свету 5. октобра 2000. остати вечан, и све што раде је у функцији налажења њихове личне улоге у том поретку. Сан свих демократора и деформатора је да стекну што више моћи а да притом сву одговорност пребаце на неког другог. Отуд и толика опсесија ЕУ, која је - гле случаја! - идеално окружење за остваривање тог сна, јер ЕУрократе претендују на свемоћ али су апсолутно недодирљиве. Избори, референдуми, парламенти, ништа се то њих не тиче, они су изнад закона. Ово није никаква „светла будућност“ већ повратак у средњи век, али то је већ друга тема.
Али, као што је то пре две и кусур хиљаде година детаљно образложио Аристотел, од погрешне премисе није могуће извести исправан закључак. Полазиште демократора и деформатора -да је поредак у којем они функционишу вечан - не само да није аксиом, већ представља теорију за коју сваким даном има све мање аргумената. Чак ни они који су тај поредак успостављали деведесетих - и који су на власт и довели „наше“ демократоре и деформаторе - више не верују у сопствену тријумфалистичку тезу о „крају историје“. Додуше, и даље су убеђени да ће некако да остану господари света, ни сами не знају како, али та илузија је њихов проблем. На њој утемељена заблуда демократора и деформатора је наш.
Опседнути потребом да задовоље своје иностране спонзоре, демократори и деформатори сваким даном све више уништавају земљу којом владају, често не застајући да размисле о последицама (или се бар тако чини; могуће је да су итекако свесни шта раде...). Тако се поново ствара квази-држава Војводина, по шаблону из 1974; од српских жртава геноцида у 2. светском рату прави се политички кусур, док се инсистира на резолуцији којом би се фиктивни „геноцид“ у Сребреници приписао Србији, а Срби тако изједначили са немачким нацистима. Ако је то толико дивна и одлична ствар за Србију, како то тврди лично Врховни Жутник, зашто онда за резолуцију (и то у врло специфичном облику) навијају такви осведочени „пријатељи“ Срба попут Јелка Кацина и Дорис Пак?
Не само да се разара све што је једној држави потребно да функционише - од суверенитета и интегритета територије до судова и слободе медија - већ се систематски обезвређује све што народу омогућава да физички и духовно опстане.
Демократори и деформатори прво лансирају причу о томе како је утеривање у НАТО „природна ствар“ и како ће Србија од тога да се обогати (!), а онда када се остатак јавности који још није „пожутео“ усуди да предложи да се о томе ипак одлучи на референдуму (што је сама по себи прилично мека и помирљива позиција), уследи хистерична али и шизофрена реакција. С једне стране се бацају блатом - као, ови што причају о референдуму су некакви ретроградни, ултра-мега-гига-националшовинисти и клерофашисти који хоће да руше тековине најдраже нам демократске револуције - а са друге се праве блесави, као, нико ни не спомиње улазак у НАТО, шта се буните без потребе.
На свакодневној артикулацији оваквих двомисли се иначе и заснива владавина демократора и деформатора. Док причају о достојанству, лепе свом народу етикету геноцидних агресора. Причају о одбрани суверенитета, а распарчавају земљу. Причају о бесплатним акцијама од хиљаду евра, а продају шећеране за по долар. Жале се што Руси „јефтино“ купују нафтну индустрију, а железаре поклањају Американцима. Врхунац жуте двомисли је, дабоме, „И Косово и Европа“, цинична политика чији је једини резултат фактичко признање територије коју је окупирала терористичка УЧК као независне државе.
И све им ово полази за руком зато што је народ, који се кроз историју обично много више бунио и копрцао када би га овако систематски уништавали, наизглед изгубио сваку наду да нешто може да се промени, и после година организованог мучења стигао надомак постављеног циља иностраних завојевача и њихових домаћих штићеника: да коначно „преломи памећу“ и „призна реалност“- онакву какву су је наметнули демократори, деформатори и њихови спонзори са стране.
Само, та снага и свемоћ како данашњих властодржаца тако и њихових господара, више је привид него реалност. Све док људи верују да је демократорима све дозвољено, да је отпор немогућ, да ЕУнијаћење и НАТОфикација „немају алтернативу“ - а све су то идеје које им се сервирају свакодневно - демократори и Империја имају надмоћ. Оног часа када довољно људи престане да верује у те илузије, та привидна свемоћ ће да нестане као балон од сапунице. Пуф!
Овде бих да цитирам руског новинара Михаила Леонтјева, који у недавном интервјуу рече и ово:
Није да историја воли иронију, него људи ретко ишта науче из историје, па то онда има ироничне резултате. Тако се поредак на којем су демократори и деформатори изградили своју власт све више круни и распада - таман онако како они растачу српску државу. Шта ће да раде када више не буду могли да се на њега ослоне? То можда нико од њих не зна, али се свим силама труде да онемогуће развој било чега што би могло да угрози њихов политички (а и остали) капитал. Ако су и свесни да би Империја могла да нестане, надају се ваљда да ће они опстати.
Нас ради, надам се да неће. Највећи проблем са демократорима и деформаторима је што се апсолутно ничега не стиде. За њих термин „издајник“ ништа не значи; то што раде, иако недвосмислено потпада под класичну дефиницију издаје, они виде као добро, пожељно, високо морално, али пре свега корисно. У демократорској и деформаторској Србији, све је релативно, све је обесмишљено, све је само предмет властодржачког хира. Док се то не промени, нема опоравка. Шта има везе што ће се сменити једна гарнитура деформатора, када је систем подешен тако да је спремно замени друга?
Тек оног дана када „издајник“ поново постане термин осуде - односно, када речима буде враћено значење - моћи ћемо да говоримо о неком моралном и политичком оздрављењу. Да ли ће и када тај дан да осване умногоме зависи од нас који нисмо изгубили наду, али и од оних који су у стању да се прену из индукованог безнађа. Само једно је извесно: примера за издајничко, злобно и глупо понашање до тада неће мањкати.
- Ђорђе Вукадиновић у Политици, август 2008.
Читаоци овог блога већ добро знају мој став да је тренутна власт у Србији квислиншка и апсолутно злонамерна према земљи и народу којима влада. Али демократори и деформатори који су зајахали Србију још оног „давног“ петог октобра нису само зли, већ и глупи. Наиме, њихова основна претпоставка је да ће поредак који је постојао у свету 5. октобра 2000. остати вечан, и све што раде је у функцији налажења њихове личне улоге у том поретку. Сан свих демократора и деформатора је да стекну што више моћи а да притом сву одговорност пребаце на неког другог. Отуд и толика опсесија ЕУ, која је - гле случаја! - идеално окружење за остваривање тог сна, јер ЕУрократе претендују на свемоћ али су апсолутно недодирљиве. Избори, референдуми, парламенти, ништа се то њих не тиче, они су изнад закона. Ово није никаква „светла будућност“ већ повратак у средњи век, али то је већ друга тема.
Али, као што је то пре две и кусур хиљаде година детаљно образложио Аристотел, од погрешне премисе није могуће извести исправан закључак. Полазиште демократора и деформатора -да је поредак у којем они функционишу вечан - не само да није аксиом, већ представља теорију за коју сваким даном има све мање аргумената. Чак ни они који су тај поредак успостављали деведесетих - и који су на власт и довели „наше“ демократоре и деформаторе - више не верују у сопствену тријумфалистичку тезу о „крају историје“. Додуше, и даље су убеђени да ће некако да остану господари света, ни сами не знају како, али та илузија је њихов проблем. На њој утемељена заблуда демократора и деформатора је наш.
Опседнути потребом да задовоље своје иностране спонзоре, демократори и деформатори сваким даном све више уништавају земљу којом владају, често не застајући да размисле о последицама (или се бар тако чини; могуће је да су итекако свесни шта раде...). Тако се поново ствара квази-држава Војводина, по шаблону из 1974; од српских жртава геноцида у 2. светском рату прави се политички кусур, док се инсистира на резолуцији којом би се фиктивни „геноцид“ у Сребреници приписао Србији, а Срби тако изједначили са немачким нацистима. Ако је то толико дивна и одлична ствар за Србију, како то тврди лично Врховни Жутник, зашто онда за резолуцију (и то у врло специфичном облику) навијају такви осведочени „пријатељи“ Срба попут Јелка Кацина и Дорис Пак?
Не само да се разара све што је једној држави потребно да функционише - од суверенитета и интегритета територије до судова и слободе медија - већ се систематски обезвређује све што народу омогућава да физички и духовно опстане.
Демократори и деформатори прво лансирају причу о томе како је утеривање у НАТО „природна ствар“ и како ће Србија од тога да се обогати (!), а онда када се остатак јавности који још није „пожутео“ усуди да предложи да се о томе ипак одлучи на референдуму (што је сама по себи прилично мека и помирљива позиција), уследи хистерична али и шизофрена реакција. С једне стране се бацају блатом - као, ови што причају о референдуму су некакви ретроградни, ултра-мега-гига-националшовинисти и клерофашисти који хоће да руше тековине најдраже нам демократске револуције - а са друге се праве блесави, као, нико ни не спомиње улазак у НАТО, шта се буните без потребе.
На свакодневној артикулацији оваквих двомисли се иначе и заснива владавина демократора и деформатора. Док причају о достојанству, лепе свом народу етикету геноцидних агресора. Причају о одбрани суверенитета, а распарчавају земљу. Причају о бесплатним акцијама од хиљаду евра, а продају шећеране за по долар. Жале се што Руси „јефтино“ купују нафтну индустрију, а железаре поклањају Американцима. Врхунац жуте двомисли је, дабоме, „И Косово и Европа“, цинична политика чији је једини резултат фактичко признање територије коју је окупирала терористичка УЧК као независне државе.
И све им ово полази за руком зато што је народ, који се кроз историју обично много више бунио и копрцао када би га овако систематски уништавали, наизглед изгубио сваку наду да нешто може да се промени, и после година организованог мучења стигао надомак постављеног циља иностраних завојевача и њихових домаћих штићеника: да коначно „преломи памећу“ и „призна реалност“- онакву какву су је наметнули демократори, деформатори и њихови спонзори са стране.
Само, та снага и свемоћ како данашњих властодржаца тако и њихових господара, више је привид него реалност. Све док људи верују да је демократорима све дозвољено, да је отпор немогућ, да ЕУнијаћење и НАТОфикација „немају алтернативу“ - а све су то идеје које им се сервирају свакодневно - демократори и Империја имају надмоћ. Оног часа када довољно људи престане да верује у те илузије, та привидна свемоћ ће да нестане као балон од сапунице. Пуф!
Овде бих да цитирам руског новинара Михаила Леонтјева, који у недавном интервјуу рече и ово:
Светска политика је питање моћи, ко каже нешто друго, он је лажов. Е, сад, док та сила убија наше земље, и Србију, политика добија издајнике који се представљају као реалисти, а сви остали су, наводно, идиоти и романтичари. Постоји ипак нада, која и чини смисао постојања, да је та сила привремена. Томе у прилог иде довољно историјских чињеница, и ја имам основа да се надам и верујем, да претпостављам да је ово у ствари један прелазни период, и да ће се ускоро показати како су такозвани реалисти у ствари идиоти, и још ће се показати да су издајници.
Није да историја воли иронију, него људи ретко ишта науче из историје, па то онда има ироничне резултате. Тако се поредак на којем су демократори и деформатори изградили своју власт све више круни и распада - таман онако како они растачу српску државу. Шта ће да раде када више не буду могли да се на њега ослоне? То можда нико од њих не зна, али се свим силама труде да онемогуће развој било чега што би могло да угрози њихов политички (а и остали) капитал. Ако су и свесни да би Империја могла да нестане, надају се ваљда да ће они опстати.
Нас ради, надам се да неће. Највећи проблем са демократорима и деформаторима је што се апсолутно ничега не стиде. За њих термин „издајник“ ништа не значи; то што раде, иако недвосмислено потпада под класичну дефиницију издаје, они виде као добро, пожељно, високо морално, али пре свега корисно. У демократорској и деформаторској Србији, све је релативно, све је обесмишљено, све је само предмет властодржачког хира. Док се то не промени, нема опоравка. Шта има везе што ће се сменити једна гарнитура деформатора, када је систем подешен тако да је спремно замени друга?
Тек оног дана када „издајник“ поново постане термин осуде - односно, када речима буде враћено значење - моћи ћемо да говоримо о неком моралном и политичком оздрављењу. Да ли ће и када тај дан да осване умногоме зависи од нас који нисмо изгубили наду, али и од оних који су у стању да се прену из индукованог безнађа. Само једно је извесно: примера за издајничко, злобно и глупо понашање до тада неће мањкати.
недеља, 17. јануар 2010.
Хаити
У уторак, 12. јануара, земљотрес јачине 7 степени Рихтерове скале погодио је Хаити. Уследила су још две земљотреса, јачине око 4 степена, од тада до данас. Главни град Хаитија, Порт-о-пренс, је у рушевинама. Број мртвих је непознат, али се процене крећу од конзервативних 50.000 до чак 200.000 жртава.
Многе земље су понудиле помоћ. Амерички Црвени крст је у среду почео да прикупља донације преко СМС порука, и за само три дана сакупио преко 8 милиона долара. Али бродови који допремају хуманитарну помоћ немају где да пристану - лука у Порт-о-пренсу је уништена земљотресом. Ни ваздушни пут не обећава - на аеродрому Тусен Ловертир не ради сигнализација и нема горива за авионе. По свему судећи биће на америчким маринцима, који су у петак почели да пристижу на Хаити, да успоставе контролу летова и импровизују луку.
Занимљив је одговор Хаићана на катастрофу. Власти су готово потпуно одсутне - не знам да ли зато што је инфраструктура уништена, или зато што је није ни било. Ископавање преживелих и страдалих врши се самоиницијативно, тамо где се групе Хаићана организују. Неко донесе лопату, неко бушилицу, па копај. Али многи само седе кататонично и кукају како ”нико ништа не ради да нам помогне.” Углавном страним новинарима. У петак сам чуо и вест да су наоружане почеле да пљачкају преживеле...
Цивилизација је крхка ствар, коју сви узимамо здраво за готово. Али није тешко да услед неке катастрофе - земљотреса, поплаве, урагана, рата - престану да раде телефони, и нестане струје, воде, гаса... Лишени технологије савременог живота, људи су принуђени да преживљавају како знају. И ту онда покажу своју праву природу. Неки прискачу у помоћ људима око себе. Други прилику користе за пљачку и насиље. А има и превише оних који само седе и чекају да им неко други каже шта да раде - или, још боље, ради уместо њих.
Хаити је већ скоро сто година вазал САД. Вудро Вилсон их је окупирао током 1. светског рата, наводно да спречи немачку интервенцију, а у ствари да обезбеди монопол америчких плантажера. Од тада наовамо, Хаити је или под директном окупацијом америчких трупа, или под диктатуром коју одобрава Вашингтон (нпр. по злу познатих оца и сина Дувалијеа). После 2. светског рата, ови диктатори су извршили ”реформе” тако што су сеоско становништво сатерали у Порт-о-пренс обећањем послова у индустрији, а село оставили плантажерима. Индустрија се никад није развила. Престоница је била препуна незапослених земљорадника, а Хаити је гладовао. Онда је почела да пристиже ”помоћ” са стране. На Хаитију делује скоро 10.000 невладиних организација, више по глави становника него било где друго у свету. Као резултат, Хаићани су почели да животаре од ”социјале” са стране - а њихове вође су се лепо богатиле убирући постотак речене помоћи.
Наравоученија у овој трагичној причи има много. Ако их видите, добро је. Ако их не видите, читајте опет - нећу да вам их набијам на нос. Тиме бих вам учинио исту медвеђу услугу коју су амерички и белосветски душебрижници учинили Хаићанима.
Многе земље су понудиле помоћ. Амерички Црвени крст је у среду почео да прикупља донације преко СМС порука, и за само три дана сакупио преко 8 милиона долара. Али бродови који допремају хуманитарну помоћ немају где да пристану - лука у Порт-о-пренсу је уништена земљотресом. Ни ваздушни пут не обећава - на аеродрому Тусен Ловертир не ради сигнализација и нема горива за авионе. По свему судећи биће на америчким маринцима, који су у петак почели да пристижу на Хаити, да успоставе контролу летова и импровизују луку.
Занимљив је одговор Хаићана на катастрофу. Власти су готово потпуно одсутне - не знам да ли зато што је инфраструктура уништена, или зато што је није ни било. Ископавање преживелих и страдалих врши се самоиницијативно, тамо где се групе Хаићана организују. Неко донесе лопату, неко бушилицу, па копај. Али многи само седе кататонично и кукају како ”нико ништа не ради да нам помогне.” Углавном страним новинарима. У петак сам чуо и вест да су наоружане почеле да пљачкају преживеле...
Цивилизација је крхка ствар, коју сви узимамо здраво за готово. Али није тешко да услед неке катастрофе - земљотреса, поплаве, урагана, рата - престану да раде телефони, и нестане струје, воде, гаса... Лишени технологије савременог живота, људи су принуђени да преживљавају како знају. И ту онда покажу своју праву природу. Неки прискачу у помоћ људима око себе. Други прилику користе за пљачку и насиље. А има и превише оних који само седе и чекају да им неко други каже шта да раде - или, још боље, ради уместо њих.
Хаити је већ скоро сто година вазал САД. Вудро Вилсон их је окупирао током 1. светског рата, наводно да спречи немачку интервенцију, а у ствари да обезбеди монопол америчких плантажера. Од тада наовамо, Хаити је или под директном окупацијом америчких трупа, или под диктатуром коју одобрава Вашингтон (нпр. по злу познатих оца и сина Дувалијеа). После 2. светског рата, ови диктатори су извршили ”реформе” тако што су сеоско становништво сатерали у Порт-о-пренс обећањем послова у индустрији, а село оставили плантажерима. Индустрија се никад није развила. Престоница је била препуна незапослених земљорадника, а Хаити је гладовао. Онда је почела да пристиже ”помоћ” са стране. На Хаитију делује скоро 10.000 невладиних организација, више по глави становника него било где друго у свету. Као резултат, Хаићани су почели да животаре од ”социјале” са стране - а њихове вође су се лепо богатиле убирући постотак речене помоћи.
Наравоученија у овој трагичној причи има много. Ако их видите, добро је. Ако их не видите, читајте опет - нећу да вам их набијам на нос. Тиме бих вам учинио исту медвеђу услугу коју су амерички и белосветски душебрижници учинили Хаићанима.
четвртак, 14. јануар 2010.
Дипломатско сијело
Недуго пошто је турски министар иностраних послова у Сарајеву одржао слово о васкрсењу Османског царства, почео је редовно да се састаје са својим колегама из Загреба и Сарајева. Само је то изгледа некако промакло новинарима (или можда није?) па је у најави састанка заказаног за 15. јануар у Београду онако стидљиво речено да се тројка већ састала три пута, прво у Истанбулу, па онда у Сарајеву.
То што причају Јеремић и турски амбасадор у Београду да су њихови односи бољи него икада и да су Србија и Турска некакви стратешки партнери за мир на Балкану, то су стандардне флоскуле и продавање магле. Давутоглу је у свом сарајевском наступу јасно рекао шта Турска хоће на Балкану. Не знам шта је на уму Јеремићу (а ни Тадићу, без чијег аминовања Јеремић малтене и не дише), али чисто сумњам да је у питању ишта добро. Кад се већ толико слажу са Ахмет-ефендијом, онда се само питам шта ће им уопште ту Алкалај. Као икебана, можда?
То што причају Јеремић и турски амбасадор у Београду да су њихови односи бољи него икада и да су Србија и Турска некакви стратешки партнери за мир на Балкану, то су стандардне флоскуле и продавање магле. Давутоглу је у свом сарајевском наступу јасно рекао шта Турска хоће на Балкану. Не знам шта је на уму Јеремићу (а ни Тадићу, без чијег аминовања Јеремић малтене и не дише), али чисто сумњам да је у питању ишта добро. Кад се већ толико слажу са Ахмет-ефендијом, онда се само питам шта ће им уопште ту Алкалај. Као икебана, можда?
четвртак, 7. јануар 2010.
Христос се роди!
(Рождество Христово, детаљ фреске из манастира Студеница)
У овим данима када земљом ходају лажни спаситељи и столују лажни владари, у време ратова и гласина о ратовима, у време лажи и обмана, сетимо се истинског спаситеља, кнеза мира, љубави и добре воље међу људима, чије рођење данас прослављамо.
Мир Божији - Христос се роди!
четвртак, 31. децембар 2009.
Срећна нова година
Неће се ништа променити пуким окретањем странице на календару, али нова година је увек симболична прилика за нове почетке. У ситуацији када нас самоизабрани спаситељи воде право у светлу прошлост, нови почетак нам је потребнији него икада.
Ако верујете, нека вас Бог благослови и чува. Ако не верујете, нека вам случај иде у прилог. И нека вам се испуне све жеље - али само оне које сте заслужили.
Срећна нова 2010!
Ако верујете, нека вас Бог благослови и чува. Ако не верујете, нека вам случај иде у прилог. И нека вам се испуне све жеље - али само оне које сте заслужили.
Срећна нова 2010!
среда, 30. децембар 2009.
Драги Деда Мразе...
У данашњем "Фајненшел тајмсу" (Financial Times) осванула је необична новогодишња честитка Империји и њеном протекторату познатом као Босна и Херцеговина. У коментару који су потписала два аутора и чак три "сарадника", вапије се за интервенцијом "међународне заједнице" у БиХ, коју дабоме угрожавају зли Срби. Превод текста постављен је данас на НСПМ.
Све је у том коментару патворено, од наводне бриге за БиХ до позивања на демократију. Чак је и идентитет аутора калкулисан - пошто је ФТ британски лист, потписници су Британци, већ нам познати пропали политичар и бивши вицекраљ БиХ Педи Ешдаун и Вилијам Хејг, конзервативац и будући министар иностраних дела када и ако његова странка добије предстојеће изборе. Једино је србофобија искрена и отворена.
Али није ово само измишљотина доконих Британаца; на тексту је радила цела комисија, у којој су већину чинили Американци. Потписани су Мортон Абрамовиц, оснивач Међународне кризне групе; Џејмс О'Брајен, бивши специјални изасланик Мадлен Олбрајт за Балкан; и Џим Хупер, некадашњи директор МКГ и још пар "невладиних" организација које су лобирале за интервенцију на Балкану.
Са таквим ауторима, садржај самог коментара нити је нов нити је изненађујући. Али ови професионални интервенционисти су изгледа довољно очајни да међу већ познате небулозе уврсте и ову, кристално јасну формулацију своје визије БиХ:
Дакле, међународни душебрижници би да направе БиХ по принципу "Ein Land, Ein Volk, Ein Führer". Кад би још само нашли и "оца нације," као што је ономад Ешдаун тепао Изетбеговићу на џенази... Али Босна није једна земља, у њој не живи један народ, и зато не може да има нити једну владу, ни само једног вођу. Ма колико то хтела братија потписана овде, али и њихови штићеници у самој БиХ. Лако је, уосталом, туђим млатити глогиње...
Јасно је мени што је ово друштванце толико опседнуто обезбеђивањем политичког капитала које су стекли у протеклих 20 година као инвеститори у пројекту Криви Србе за Све. Али Империја просто нема чиме да им испуни ове пусте жеље. Не знам јесу ли Ешдаун, Хејг, Абрамовиц, О'Брајен и Хупер добили допис, али САД има вишеструко већи дуг него бруто друштвени производ, а сва војска је било у Ираку, било у Авганистану, било код психијатра по повратку из њих. Откуд им образ (добро де, немају га) да ово објаве у финансијским новинама, у мору вести о банкротима и слободном паду фунте и долара?
Можда су мислили да ће Деда Мраз да им испуни ову жељу, па су је темпирали за крај 2009? Само, ем што су погрешили адресу (ФТ није баш Северни пол), ем што су њихови демократски, мултикултурни и мултиетнички Једнобосанци Деда Мраза - забранили.
Све је у том коментару патворено, од наводне бриге за БиХ до позивања на демократију. Чак је и идентитет аутора калкулисан - пошто је ФТ британски лист, потписници су Британци, већ нам познати пропали политичар и бивши вицекраљ БиХ Педи Ешдаун и Вилијам Хејг, конзервативац и будући министар иностраних дела када и ако његова странка добије предстојеће изборе. Једино је србофобија искрена и отворена.
Али није ово само измишљотина доконих Британаца; на тексту је радила цела комисија, у којој су већину чинили Американци. Потписани су Мортон Абрамовиц, оснивач Међународне кризне групе; Џејмс О'Брајен, бивши специјални изасланик Мадлен Олбрајт за Балкан; и Џим Хупер, некадашњи директор МКГ и још пар "невладиних" организација које су лобирале за интервенцију на Балкану.
Са таквим ауторима, садржај самог коментара нити је нов нити је изненађујући. Али ови професионални интервенционисти су изгледа довољно очајни да међу већ познате небулозе уврсте и ову, кристално јасну формулацију своје визије БиХ:
Енергичан међународни приступ мора бити усредсређен на једини циљ: на једну централну владу Босне која је довољно ефикасна да испуни своје одговорности за чланство у ЕУ и НАТО. Сваки босански вођа мора да буде за ову једноставну идеју или против ње, али и да се суочи са консеквенцама свог одговора на то питање.
Дакле, међународни душебрижници би да направе БиХ по принципу "Ein Land, Ein Volk, Ein Führer". Кад би још само нашли и "оца нације," као што је ономад Ешдаун тепао Изетбеговићу на џенази... Али Босна није једна земља, у њој не живи један народ, и зато не може да има нити једну владу, ни само једног вођу. Ма колико то хтела братија потписана овде, али и њихови штићеници у самој БиХ. Лако је, уосталом, туђим млатити глогиње...
Јасно је мени што је ово друштванце толико опседнуто обезбеђивањем политичког капитала које су стекли у протеклих 20 година као инвеститори у пројекту Криви Србе за Све. Али Империја просто нема чиме да им испуни ове пусте жеље. Не знам јесу ли Ешдаун, Хејг, Абрамовиц, О'Брајен и Хупер добили допис, али САД има вишеструко већи дуг него бруто друштвени производ, а сва војска је било у Ираку, било у Авганистану, било код психијатра по повратку из њих. Откуд им образ (добро де, немају га) да ово објаве у финансијским новинама, у мору вести о банкротима и слободном паду фунте и долара?
Можда су мислили да ће Деда Мраз да им испуни ову жељу, па су је темпирали за крај 2009? Само, ем што су погрешили адресу (ФТ није баш Северни пол), ем што су њихови демократски, мултикултурни и мултиетнички Једнобосанци Деда Мраза - забранили.
петак, 25. децембар 2009.
Дискриминација, Босна и мир
Европски суд за људска права у Стразбуру одлучио је у уторак да Устав БиХ (тј. анекс 4. дејтонског мировног споразума) дискриминише против мањинских заједница, јер предвиђа да у Председништву те државе седе само Хрвати, Муслимани (”Бошњаци”) или Срби. Ако се неко декларише као Јеврејин, Ром или шта већ, нема право да се кандидује. Успут буди речено, то право немају ни Срби из Федерације, ни Муслимани ни Хрвати из Српске, нити било ко од становника Дистрикта Брчко (али њега је накнадно створила ”међународна заједница,” па је то онда њихов проблем). Промене устава су, дакле, обавезне ако БиХ хоће да поштује међународне конвенције које је прихватила као надређене сопственим законима.
Ово су, дабоме, једва дочекали Харис Силајџић и његова ”Странка за БиХ” као наводни доказ да је Дејтон нелегитиман и да га треба рушити.
Устави су средство, а не циљ. Циљ је успостављање управе која би служила потребама становника државе. Становника - не политичара, којима се жури у ЕУ само да би тиме озваничили свој феудални статус и постали имуни на могућност да их неко смени. Ето вам Тони Блер као типичан пример, или још боље, пропали либерал-демократа Педи Ешдаун.
Објашњавајући збуњеним западњацима како капитализам може да функционише у Кини која је наставила да се декларише као комунистичка земља, Денг Хсиаопинг је једном приликом рекао, ”Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве.” У БиХ, нажалост, предмет спора није боја мачке, већ ко ће да буде мачка - а ко миш.
Свакако да би било идеално када би етничка припадност председника БиХ била небитна. Али да би се то десило, државне институције треба да имају тек минимум власти; ако држава није у стању да угрози права било којег народа, Срби, Хрвати и Муслимани не би мислили да морају да се боре за превласт.
Таква БиХ је нажалост неспојива са микротиранијом каква је ЕУ. Из Брисела се захтева да БиХ постане стандардна, свемоћна држава. А то значи да ће Срби, Хрвати и Муслимани наставити да се туку око тога ко ће да том државом влада. Било путем медија, путем блокаде политичког процеса, тужакањем по судовима - или, не дао Бог, оружјем.
Ако ће Босна икада да буде мирна, народи који у њој живе морају да седну и договоре се под којим условима могу да живе заједно - или, ако такви услови не постоје, да се разиђу како најбоље знају. Било какав покушај ма којег народа да игнорише постојање друга два или просто наметне своју концепцију на њихову штету довешће - опет - до рата. Можда то неки и прижељкују, убеђени да им је мало недостајало до ”коначне побједе” прошли пут, све док ”перфидни Запад” није њих онако невине жртве издао наметањем дејтонског договора. Али то је перверзија историје, и то треба да се каже.
Дејтонски устав има многе мане, од којих је једна сигурно третман мањинских заједница. Али то је и даље једина ствар која спречава повратак у хаос 1992-1995. Годинама упорног разарања у име неке митске ”функционалне” и ”бриселске” БиХ, тај споразум је готово сасвим избрисан, и од њега је остало тек неколико изкрзаних нити које још држе БиХ на окупу. Какви год им били мотиви, људи који нападају те преостале нити нису миротворци, и не доносе ништа добро заједницама које предводе, било да се ради о Србима, Хрватима, Муслиманима, Ромима или Јеврејима.
Ово су, дабоме, једва дочекали Харис Силајџић и његова ”Странка за БиХ” као наводни доказ да је Дејтон нелегитиман и да га треба рушити.
Устави су средство, а не циљ. Циљ је успостављање управе која би служила потребама становника државе. Становника - не политичара, којима се жури у ЕУ само да би тиме озваничили свој феудални статус и постали имуни на могућност да их неко смени. Ето вам Тони Блер као типичан пример, или још боље, пропали либерал-демократа Педи Ешдаун.
Објашњавајући збуњеним западњацима како капитализам може да функционише у Кини која је наставила да се декларише као комунистичка земља, Денг Хсиаопинг је једном приликом рекао, ”Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве.” У БиХ, нажалост, предмет спора није боја мачке, већ ко ће да буде мачка - а ко миш.
Свакако да би било идеално када би етничка припадност председника БиХ била небитна. Али да би се то десило, државне институције треба да имају тек минимум власти; ако држава није у стању да угрози права било којег народа, Срби, Хрвати и Муслимани не би мислили да морају да се боре за превласт.
Таква БиХ је нажалост неспојива са микротиранијом каква је ЕУ. Из Брисела се захтева да БиХ постане стандардна, свемоћна држава. А то значи да ће Срби, Хрвати и Муслимани наставити да се туку око тога ко ће да том државом влада. Било путем медија, путем блокаде политичког процеса, тужакањем по судовима - или, не дао Бог, оружјем.
Ако ће Босна икада да буде мирна, народи који у њој живе морају да седну и договоре се под којим условима могу да живе заједно - или, ако такви услови не постоје, да се разиђу како најбоље знају. Било какав покушај ма којег народа да игнорише постојање друга два или просто наметне своју концепцију на њихову штету довешће - опет - до рата. Можда то неки и прижељкују, убеђени да им је мало недостајало до ”коначне побједе” прошли пут, све док ”перфидни Запад” није њих онако невине жртве издао наметањем дејтонског договора. Али то је перверзија историје, и то треба да се каже.
Дејтонски устав има многе мане, од којих је једна сигурно третман мањинских заједница. Али то је и даље једина ствар која спречава повратак у хаос 1992-1995. Годинама упорног разарања у име неке митске ”функционалне” и ”бриселске” БиХ, тај споразум је готово сасвим избрисан, и од њега је остало тек неколико изкрзаних нити које још држе БиХ на окупу. Какви год им били мотиви, људи који нападају те преостале нити нису миротворци, и не доносе ништа добро заједницама које предводе, било да се ради о Србима, Хрватима, Муслиманима, Ромима или Јеврејима.
среда, 23. децембар 2009.
Пресецање паучине
Док се борите са зимом и снегом и припремате за новогодишње и божићне празнике, нађите времена да прочитате један изузетан есеј. "Паукова мрежа психолошке окупације Србије", аутора Бошка Обрадовића, налази се на сајту Двери.
Сећам се да сам у једној дискусији о америчком образовном систему чуо тезу која отприлике гласи овако: "Ако хоћете да створите незналице, не морате их учити погрешним одговорима. Довољно је да их научите да постављају погрешна питања. " Обрадовић објашњава да је у данашњој Србији на делу један политичко-медијски експеримент да се цели народ издресира да поставља погрешна питања, односно да постане имун на сваку мисао о сопственој добробити.
"Паукова мрежа" на једном месту окупља и неке теме које сте имали прилике да читате и овде, од историјског идентитета и континуитета, преко питања карактера, до лажних дихотомија и избора који то нису.
У потпуности се слажем са Обрадовићевом тезом да је "лично и свенародно ослобођење од ових наметнутих медијско-идеолошких матрица предуслов не само сваког друштвеног активизма и успеха, већ и голог духовног и физичког опстанка српског народа."
Прочитајте овај текст и пресеците пропагандну паучину. Себе ради.
Сећам се да сам у једној дискусији о америчком образовном систему чуо тезу која отприлике гласи овако: "Ако хоћете да створите незналице, не морате их учити погрешним одговорима. Довољно је да их научите да постављају погрешна питања. " Обрадовић објашњава да је у данашњој Србији на делу један политичко-медијски експеримент да се цели народ издресира да поставља погрешна питања, односно да постане имун на сваку мисао о сопственој добробити.
"Паукова мрежа" на једном месту окупља и неке теме које сте имали прилике да читате и овде, од историјског идентитета и континуитета, преко питања карактера, до лажних дихотомија и избора који то нису.
У потпуности се слажем са Обрадовићевом тезом да је "лично и свенародно ослобођење од ових наметнутих медијско-идеолошких матрица предуслов не само сваког друштвеног активизма и успеха, већ и голог духовног и физичког опстанка српског народа."
Прочитајте овај текст и пресеците пропагандну паучину. Себе ради.
недеља, 20. децембар 2009.
НАТО
Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то ”слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.
Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!
Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?
Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.
НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.
Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.
Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!
Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.
Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?
Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.
Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!
У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.
И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.
Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?
Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.
НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?
Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.
Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!
Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?
Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.
НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.
Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.
Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!
Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.
Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?
Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.
Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!
У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.
И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.
Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?
Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.
НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?
Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.
среда, 16. децембар 2009.
Коме извињење?
Пита се Владимир Јевтић, у коментару дана на НСПМ, коме Србија треба да се извињава? Ово апропо интервјуа Хариса Силајџића првом листу Друге Србије, у коме је тражио ”званичан, цивилизован акт извињења” од Београда.
Ниједне добронамерне новине не би давале медијски простор Силајџићу, човеку који је 1992 на сав глас вриштао о некаквих 250.000 побијених Муслимана (а коначни биланс рата је био неких 100.000 људи, од којих 30.000 Срба), па после о 60.000 силованих Муслиманки, ”геноциду” у Бихаћу, Горажду, и где све не. Силајџић је ноторни лажов и преварант. У свом сопственом народу важи за посебно кварног политичара. Какво право има он да тражи ”цивилизовано” или било какво друго извињење, када он са цивилизованим понашањем нема никакве везе?
Јевтић прелази преко тога, и упушта се у дискусију недавне одлуке страног тужиоца да обустави процес против виновника масакра колоне ЈНА која се у мају 1992 повлачила из Тузле. То наводи као пример лицемерја. Као, све су стране чиниле злочине (јесу), па онда извињења морају да буду обострана. С дужним поштовањем, али ово је наивно.
Загреб и Сарајево су све ове године савршено доследни у убеђењу које без оклевања и на сав глас деле с било ким ко жели да их слуша: за све су криви само и искључиво Срби, ми (Хрвати или ”Бошњаци”) смо апсолутно невини и шта год да смо урадили током ратова је савршено оправдано јер смо се ми ”само бранили” (још један Силајџићев бисер). Неслагање са овом Званичном Истином, макар и минимално, аутоматски повлачи оптужбу за ”негирање геноцида”.
Ово је Јевтићу итекако јасно, јер каже да:
Али, да ли то значи да он призива неку сарајевску или загребачку Наташу Кандић? Сумњам. И сумњам да он заиста сматра да је овај српски мазохизам добар или пожељан. Јер, ови што живе од приче о српској кривици, што у Влади што у Невлади, не причају ту причу зато што верују да су сви чинили злочине, или из неке искрене родољубиве самокритичности, већ зато што сматрају (чиме год били мотивисани) да су Срби стварно одговорни за све оне злочине за које их оптужују примери праведности и врлине у Загребу, Сарајеву, Бриселу, Вашингтону и Хагу. Једно је бити свестан човекове способности да чини зло, а нешто сасвим друго веровати у наметнуте најцрње измишљотине о сопственом народу.
Уопште не знам откуд Србима у Србији ова опсесија некаквим добросуседским односима са народима који су највише допринели уништењу некада заједничке нам државе и дали све од себе у потоњим ратовима да на територијама које су присвојили остане што мање Срба. И данас, 14 година после Дејтона, и једни и други према Србима манифестују искључиво мржњу и непријатељство.
Овај исти Силајџић је лајао кад је Тадић манекенисао око неке школе на Палама, а просто кевтао од задовољства када је убрзо потом у Сарајеву турски министар иностраних дела причао бајке о повратку Османлија. Месић је ономад поносно ”испунио задатак” рушења Југославије, а сад прича да ју је једини он бранио од ”великосрпске агресије” (!). Његове дипломате се у међувремену такмиче да боље, више и јаче од Американаца подрже ”Независну државу Косова.” О каквим онда добросуседским односима може бити реч? У којој паралелној димензији? Најгоре од свега је што се овакво понашање хрватских и муслиманских лидера међу Србима правда као некаква реакција на тобожње српске злочине, иако се ради о апсолутној замени теза.
После 1945 су у име ”братства и јединства” Срби заборавили и опростили и усташе и Јасеновац и пасја гробља, а прихватили фантомску кривицу за ”геноцидне” четнике и ”великосрпског” краља, да не би приговарали стварању република и покрајина, нових језика и нација... Сада се та матрица опет понавља, у име некаквих ЕУроатлантских интеграција. Има ту подоста ироније, али је такво понашање по својим последицама напросто злочиначко.
Ниједне добронамерне новине не би давале медијски простор Силајџићу, човеку који је 1992 на сав глас вриштао о некаквих 250.000 побијених Муслимана (а коначни биланс рата је био неких 100.000 људи, од којих 30.000 Срба), па после о 60.000 силованих Муслиманки, ”геноциду” у Бихаћу, Горажду, и где све не. Силајџић је ноторни лажов и преварант. У свом сопственом народу важи за посебно кварног политичара. Какво право има он да тражи ”цивилизовано” или било какво друго извињење, када он са цивилизованим понашањем нема никакве везе?
Јевтић прелази преко тога, и упушта се у дискусију недавне одлуке страног тужиоца да обустави процес против виновника масакра колоне ЈНА која се у мају 1992 повлачила из Тузле. То наводи као пример лицемерја. Као, све су стране чиниле злочине (јесу), па онда извињења морају да буду обострана. С дужним поштовањем, али ово је наивно.
Загреб и Сарајево су све ове године савршено доследни у убеђењу које без оклевања и на сав глас деле с било ким ко жели да их слуша: за све су криви само и искључиво Срби, ми (Хрвати или ”Бошњаци”) смо апсолутно невини и шта год да смо урадили током ратова је савршено оправдано јер смо се ми ”само бранили” (још један Силајџићев бисер). Неслагање са овом Званичном Истином, макар и минимално, аутоматски повлачи оптужбу за ”негирање геноцида”.
Ово је Јевтићу итекако јасно, јер каже да:
Само наша власт и невладине организације признају да су Срби чинили ратне злочине, за разлику од наших суседа, који не само да се по том питању и не изјашњавају, већ ратне злочине који су почињени од њихових држављана славе као некакве победе и ослобођења.
Али, да ли то значи да он призива неку сарајевску или загребачку Наташу Кандић? Сумњам. И сумњам да он заиста сматра да је овај српски мазохизам добар или пожељан. Јер, ови што живе од приче о српској кривици, што у Влади што у Невлади, не причају ту причу зато што верују да су сви чинили злочине, или из неке искрене родољубиве самокритичности, већ зато што сматрају (чиме год били мотивисани) да су Срби стварно одговорни за све оне злочине за које их оптужују примери праведности и врлине у Загребу, Сарајеву, Бриселу, Вашингтону и Хагу. Једно је бити свестан човекове способности да чини зло, а нешто сасвим друго веровати у наметнуте најцрње измишљотине о сопственом народу.
Уопште не знам откуд Србима у Србији ова опсесија некаквим добросуседским односима са народима који су највише допринели уништењу некада заједничке нам државе и дали све од себе у потоњим ратовима да на територијама које су присвојили остане што мање Срба. И данас, 14 година после Дејтона, и једни и други према Србима манифестују искључиво мржњу и непријатељство.
Овај исти Силајџић је лајао кад је Тадић манекенисао око неке школе на Палама, а просто кевтао од задовољства када је убрзо потом у Сарајеву турски министар иностраних дела причао бајке о повратку Османлија. Месић је ономад поносно ”испунио задатак” рушења Југославије, а сад прича да ју је једини он бранио од ”великосрпске агресије” (!). Његове дипломате се у међувремену такмиче да боље, више и јаче од Американаца подрже ”Независну државу Косова.” О каквим онда добросуседским односима може бити реч? У којој паралелној димензији? Најгоре од свега је што се овакво понашање хрватских и муслиманских лидера међу Србима правда као некаква реакција на тобожње српске злочине, иако се ради о апсолутној замени теза.
После 1945 су у име ”братства и јединства” Срби заборавили и опростили и усташе и Јасеновац и пасја гробља, а прихватили фантомску кривицу за ”геноцидне” четнике и ”великосрпског” краља, да не би приговарали стварању република и покрајина, нових језика и нација... Сада се та матрица опет понавља, у име некаквих ЕУроатлантских интеграција. Има ту подоста ироније, али је такво понашање по својим последицама напросто злочиначко.
недеља, 13. децембар 2009.
Ко игра за рају, и занемарује тактику...
У данашњем Новом Репортеру има интервју са Срђом Трифковићем, из којег произилази веома јасна порука: у САД не постоји „српски лоби“, а они што се претварају да лобирају за српску ствар немају никаквог ефекта.
А баш сам јуче читао саопштење које је нека лобистичка агенција послала на интернет, како се ето чак и на Институту за мир (чија је балканска секција иначе бастион антисрпске политике) експерти слажу да су насилна централизација БиХ и наметање уставних промена лоше и непожељне ствари. Сад ми је жао што нисам отишао на тај округли сто у Институту, да чујем шта се стварно тамо говорило - али чисто сумњам да је закључак био баш такав, имајући у виду учеснике, све ветеране Клинтоновог Drang nach Serbien.
И падну ми на памет речи једне песме (ако се тако може назвати) Забрањеног пушења: „Ко игра за рају, и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.“
Лобирање је у Америци озбиљна ствар. Не може се тек тако платити нека агенција да напише пар саопштења, или сними ТВ рекламу. Лобирањем се баве људи који имају везе, који су за време службовања у америчком политичком систему створили мрежу познанстава, па су онда прешли у приватни сектор и живе од наплате тог свог приступа кулоарима моћи. Ако мислите „еј, па то се ради и код нас...“ онда сте сасвим у праву. Само што код нас систем везе и протекције углавном делује у сенци, баш као и све остало, за Американце је то отворени бизнис - баш као и све остало. Са све правилима и прописима, дабоме.
Међутим, мене нимало не изненађује што у Америци нема „српског лобија“, с обзиром на околности. Американци су врло мало знали о Србима, пошто су скоро цели ХХ век знали само и једино за Југославију. У хаосу који је настао разбијањем Југославије почетком деведесетих, дошло је до поклапања антисрпске пропаганде са политичким интересима у Вашингтону, па је створена слика о Србима као геноцидним агресорима, дивљацима, злочинцима, зверима, васкрслим нацистима, итд. На тој причи су многе медијске и политичке фигуре стекле што монетарни што политички капитал, и у интересу им је да га сачувају. Иако данас више нема оне свакодневне србофобичне хистерије какве је било деведесетих, она се врло лако и брзо може „подгрејати“ по потреби. Ово је посебно значајно зато што су ти „улагачи у банку српске кривице“ (како то једном рече један мој колега) данас опет на власти у Вашингтону.
Тренутак за покушај промене антисрпског става у Вашингтону је био јануар 2001, после неочекиваног избора Џорџа Буша млађег за императора. После осам година столовања, Клинтонова камарила је напуштала државне фотеље и селила се преко улице у „независне“ и „невладине“ институте и фондације. Бушови кадрови су имали или врло мало везе са балканском кризом, или су је посматрали кроз призму отпора Клинтоновој политици. Тих првих неколико месеци нове власти су од одлучујућег значаја за лобисте. Да је тада нешто учињено, можда би се слика о Србима променила, а с њом и политика Империје.
Али у том савршеном тренутку, Србијом је владао ДОС. Власт, освојену петооктобарским превратом и потврђену формалним изборима у децембру, држали су људи које су припремали амерички „демократизатори“ на семинарима у Будимпешти и Сентандреји, који су за то били плаћени „коферима новчаница прокријумчарених преко границе“ (Њујорк Тајмс, 19. септембар 2000). Неки међу њима су били плаћеници, којима на памет није падало да доводе у питање било који став својих вашингтонских налогодаваца. Други су наивно веровали у слатку лаж да је непријатељство Америке према Србима било питање демократије, а не геополитике. Трећи су, опет, били превише забављени преузимањем свих полуга власти и моћи у самој Србији, а ко ће још о Американцима да брине!
Тренутак је онда прошао. На балканским десковима у Стејт Департменту остали су људи из Клинтоновог доба, акционари у „банци српске кривице“. Бушов режим је чистом инерцијом наставио србофобичну политику свог претходника. Србији се указала још једна полу-прилика, у лето и јесен 2004. У табору Бушовог противкандидата, демократе Џона Керија, били су и Весли Кларк, и Ричард Холбрук, и Сорош... Чак су се неки Амерички Срби, ноторно скептични и невољни да „таласају“, покренули и повели кампању гласања за Буша, како би спречили повратак на старо. Кери је изгубио изборе, али је Буш већ у пролеће 2005. у потпуности усвојио балканску политику својих противника, и повео џихад за „независно Косово“.
Врхунац те политике није било проглашење НДК у фебруару 2008, већ реизбор Бориса Тадића за председника Србије, а потом и коалиција његових демократа са „реформисаним“ социјалистима, којој су кумовали Вашингтон и Лондон. Чак и да Барак Обама није победио на изборима у новембру, власт у Србији - у потпуности поданичка према Вашингтону, али и Бриселу - не би мрднула прстом да се у Америци имало промени мрачна слика о Србима. Да се господари не увреде, је ли.
Промена слике о Србима у Америци је изузетно тежак задатак, али није немогућ. Политичким и медијским естаблишментом опет доминирају они који су стекли огроман капитал на лажима о распаду Југославије и улози Срба у томе. Из пехара србофобије сада су пили и демократе и републиканци. Колико год Обама обећао „промене“, сви његови спољнополитички кадрови су повратници из Клинтоновог времена, од Хилари наниже. Борба против ове структуре моћи саопштењима за штампу је поткопавање Кинеског зида чачкалицом. Српској причи може помоћи једино неки лобиста већег калибра, отпоран на медијску хајку да „представља геноцидне злочинце“ коју ће лобисти неких других народа и држава да потегну првом приликом. Можда таква особа не постоји. Можда у Вашингтону нема никога ко би за било какве паре хтео да представља Србе. Али ако Срби никога не питају, како ће знати да је то заиста случај?
Ово су, дакако, само оперативни проблеми лобирања у Америци. Основни проблем је дефинисање српског националног интереса и његових конкретних манифестација (нпр. територије). Садашња власт у Београду за то нити је способна, нити је вољна. Власт у Бања Луци има своје проблеме, и брани сопствени опстанак како зна и уме (мада ни њима саопштења неће претерано помоћи). Тек када сами Срби буду знали за шта се боре, може да се размишља како да се део те борбе организује и кроз лобирање у Вашингтону. Дотад је све друго само „играње за рају“...
А баш сам јуче читао саопштење које је нека лобистичка агенција послала на интернет, како се ето чак и на Институту за мир (чија је балканска секција иначе бастион антисрпске политике) експерти слажу да су насилна централизација БиХ и наметање уставних промена лоше и непожељне ствари. Сад ми је жао што нисам отишао на тај округли сто у Институту, да чујем шта се стварно тамо говорило - али чисто сумњам да је закључак био баш такав, имајући у виду учеснике, све ветеране Клинтоновог Drang nach Serbien.
И падну ми на памет речи једне песме (ако се тако може назвати) Забрањеног пушења: „Ко игра за рају, и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.“
Лобирање је у Америци озбиљна ствар. Не може се тек тако платити нека агенција да напише пар саопштења, или сними ТВ рекламу. Лобирањем се баве људи који имају везе, који су за време службовања у америчком политичком систему створили мрежу познанстава, па су онда прешли у приватни сектор и живе од наплате тог свог приступа кулоарима моћи. Ако мислите „еј, па то се ради и код нас...“ онда сте сасвим у праву. Само што код нас систем везе и протекције углавном делује у сенци, баш као и све остало, за Американце је то отворени бизнис - баш као и све остало. Са све правилима и прописима, дабоме.
Међутим, мене нимало не изненађује што у Америци нема „српског лобија“, с обзиром на околности. Американци су врло мало знали о Србима, пошто су скоро цели ХХ век знали само и једино за Југославију. У хаосу који је настао разбијањем Југославије почетком деведесетих, дошло је до поклапања антисрпске пропаганде са политичким интересима у Вашингтону, па је створена слика о Србима као геноцидним агресорима, дивљацима, злочинцима, зверима, васкрслим нацистима, итд. На тој причи су многе медијске и политичке фигуре стекле што монетарни што политички капитал, и у интересу им је да га сачувају. Иако данас више нема оне свакодневне србофобичне хистерије какве је било деведесетих, она се врло лако и брзо може „подгрејати“ по потреби. Ово је посебно значајно зато што су ти „улагачи у банку српске кривице“ (како то једном рече један мој колега) данас опет на власти у Вашингтону.
Тренутак за покушај промене антисрпског става у Вашингтону је био јануар 2001, после неочекиваног избора Џорџа Буша млађег за императора. После осам година столовања, Клинтонова камарила је напуштала државне фотеље и селила се преко улице у „независне“ и „невладине“ институте и фондације. Бушови кадрови су имали или врло мало везе са балканском кризом, или су је посматрали кроз призму отпора Клинтоновој политици. Тих првих неколико месеци нове власти су од одлучујућег значаја за лобисте. Да је тада нешто учињено, можда би се слика о Србима променила, а с њом и политика Империје.
Али у том савршеном тренутку, Србијом је владао ДОС. Власт, освојену петооктобарским превратом и потврђену формалним изборима у децембру, држали су људи које су припремали амерички „демократизатори“ на семинарима у Будимпешти и Сентандреји, који су за то били плаћени „коферима новчаница прокријумчарених преко границе“ (Њујорк Тајмс, 19. септембар 2000). Неки међу њима су били плаћеници, којима на памет није падало да доводе у питање било који став својих вашингтонских налогодаваца. Други су наивно веровали у слатку лаж да је непријатељство Америке према Србима било питање демократије, а не геополитике. Трећи су, опет, били превише забављени преузимањем свих полуга власти и моћи у самој Србији, а ко ће још о Американцима да брине!
Тренутак је онда прошао. На балканским десковима у Стејт Департменту остали су људи из Клинтоновог доба, акционари у „банци српске кривице“. Бушов режим је чистом инерцијом наставио србофобичну политику свог претходника. Србији се указала још једна полу-прилика, у лето и јесен 2004. У табору Бушовог противкандидата, демократе Џона Керија, били су и Весли Кларк, и Ричард Холбрук, и Сорош... Чак су се неки Амерички Срби, ноторно скептични и невољни да „таласају“, покренули и повели кампању гласања за Буша, како би спречили повратак на старо. Кери је изгубио изборе, али је Буш већ у пролеће 2005. у потпуности усвојио балканску политику својих противника, и повео џихад за „независно Косово“.
Врхунац те политике није било проглашење НДК у фебруару 2008, већ реизбор Бориса Тадића за председника Србије, а потом и коалиција његових демократа са „реформисаним“ социјалистима, којој су кумовали Вашингтон и Лондон. Чак и да Барак Обама није победио на изборима у новембру, власт у Србији - у потпуности поданичка према Вашингтону, али и Бриселу - не би мрднула прстом да се у Америци имало промени мрачна слика о Србима. Да се господари не увреде, је ли.
Промена слике о Србима у Америци је изузетно тежак задатак, али није немогућ. Политичким и медијским естаблишментом опет доминирају они који су стекли огроман капитал на лажима о распаду Југославије и улози Срба у томе. Из пехара србофобије сада су пили и демократе и републиканци. Колико год Обама обећао „промене“, сви његови спољнополитички кадрови су повратници из Клинтоновог времена, од Хилари наниже. Борба против ове структуре моћи саопштењима за штампу је поткопавање Кинеског зида чачкалицом. Српској причи може помоћи једино неки лобиста већег калибра, отпоран на медијску хајку да „представља геноцидне злочинце“ коју ће лобисти неких других народа и држава да потегну првом приликом. Можда таква особа не постоји. Можда у Вашингтону нема никога ко би за било какве паре хтео да представља Србе. Али ако Срби никога не питају, како ће знати да је то заиста случај?
Ово су, дакако, само оперативни проблеми лобирања у Америци. Основни проблем је дефинисање српског националног интереса и његових конкретних манифестација (нпр. територије). Садашња власт у Београду за то нити је способна, нити је вољна. Власт у Бања Луци има своје проблеме, и брани сопствени опстанак како зна и уме (мада ни њима саопштења неће претерано помоћи). Тек када сами Срби буду знали за шта се боре, може да се размишља како да се део те борбе организује и кроз лобирање у Вашингтону. Дотад је све друго само „играње за рају“...
уторак, 1. децембар 2009.
Бугарски услов
У недељу, 29. новембра, софијске Новините пренеле су саопштење партије ВМРО-БНД, у којем се од Србије захтева територија предата мировним споразумом из 1919:
У саопштењу ВМРО-БНД се каже:
Да ли су у "Скупштини Србије" били упознати са овим сaопштењем када су јуче усвојили срамотни Статут квазидржаве Чанковије? Ако нису, зашто нису? А ако јесу, онда немају никакав изговор да то што су усвојили није у сваком могућем смислу издаја.
Погледајте мало карту дату горе, коју су објавиле Новините. Итекако је значајно да Бугари не траже "поврат" територија ни од Грчке, ни од Македоније (коју, додуше, свакако постепено анектирају), већ само од Србије.
А зашто и не би? На Србију је отворена сезона лова још 1999, када је НАТО окупирао Косово у име УЧК. Али тек је петооктобарским пучем и доласком ДОС-а на власт обезбеђено да Србија свом комадању неће пружити никакав отпор. Сетимо се само како је говорио немачки амбасадор Цобел, који је све ово мање-више најавио пре три године!
У следећу фазу пројекта се прешло 2008, проглашењем "Независне државе Косова" и устоличавањем Жуте коалиције. Њима припада та сумњива "част" да су једина власт у историји која не само да храбри хијене са стране да глођу још живо тело сопствене државе, већ у том глодању са ентузијазмом и сами учествују.
Жуте се, дабоме, не тиче што Србија нестаје, покрајину по регион, нахију по санџак. Када у потпуности распарчају земљу, а у оно што је преостало позову рестаурирану Аустро-Угарску да "заведе ред" и коначно се освети за 1918, узеће поносно своје беле шенгене и повући се у заслужену пензију негде на Запад. А њиховим лаковерним поданицима остаће сан у недочекану бољу будућност и кошмар живота у ЕУропству. Тога ради су, ваљда, шетали, ударали у шерпе и палили скупштину. Онако, демократски.
У саопштењу ВМРО-БНД се каже:
“Инсистирамо да бугарска влада јасно сaопшти властима у Србији да будућност било каквих разоговoра о приступању Србије ЕУ зависи од судбине Западних Страна. Док оне не буду враћене Бугарској, инсистираћемо да Србија сместа тим територијама да аутономију сличну оној у Војводини.”
Да ли су у "Скупштини Србије" били упознати са овим сaопштењем када су јуче усвојили срамотни Статут квазидржаве Чанковије? Ако нису, зашто нису? А ако јесу, онда немају никакав изговор да то што су усвојили није у сваком могућем смислу издаја.
Погледајте мало карту дату горе, коју су објавиле Новините. Итекако је значајно да Бугари не траже "поврат" територија ни од Грчке, ни од Македоније (коју, додуше, свакако постепено анектирају), већ само од Србије.
А зашто и не би? На Србију је отворена сезона лова још 1999, када је НАТО окупирао Косово у име УЧК. Али тек је петооктобарским пучем и доласком ДОС-а на власт обезбеђено да Србија свом комадању неће пружити никакав отпор. Сетимо се само како је говорио немачки амбасадор Цобел, који је све ово мање-више најавио пре три године!
У следећу фазу пројекта се прешло 2008, проглашењем "Независне државе Косова" и устоличавањем Жуте коалиције. Њима припада та сумњива "част" да су једина власт у историји која не само да храбри хијене са стране да глођу још живо тело сопствене државе, већ у том глодању са ентузијазмом и сами учествују.
Жуте се, дабоме, не тиче што Србија нестаје, покрајину по регион, нахију по санџак. Када у потпуности распарчају земљу, а у оно што је преостало позову рестаурирану Аустро-Угарску да "заведе ред" и коначно се освети за 1918, узеће поносно своје беле шенгене и повући се у заслужену пензију негде на Запад. А њиховим лаковерним поданицима остаће сан у недочекану бољу будућност и кошмар живота у ЕУропству. Тога ради су, ваљда, шетали, ударали у шерпе и палили скупштину. Онако, демократски.
понедељак, 30. новембар 2009.
Статут и бели шенген
Вест да је у „Скупштини Србије“ (ово под наводницима, јер ту нема ни парламентаризма ни Србије) усвојен тзв. Статут Војводине засенила је објава ЕУССР да ће од 19. децембра становници Државе-раније-познате-као-Србија бити стављени на белу шенгенску листу.
Не верујем ни секунде да су се ове вести случајно подудариле. А будући да је мало вероватно да се Брисел консултовао са Београдом (пре ће бити обрнуто), то је још један доказ да је „Скупштина“ у ствари најцрња фарса. Никакви апели ту више не помажу.
Далеко било да се противим белом шенгену. Слобода је слобода. Али стварно испада да је то награда квислиншким властодршцима за „минули рад“ у разбијању и разарању Србије - јер једино ће они и њима слични плаћеници моћи да приуште путовања по ЕУтопији.
Дакле, њима ЕУтопија, вама ЕУропство, а Србија да се брише с мапе - баш као што су некад (да ли само некад?) сањали у Бечу и Берлину.
Тужно.
Не верујем ни секунде да су се ове вести случајно подудариле. А будући да је мало вероватно да се Брисел консултовао са Београдом (пре ће бити обрнуто), то је још један доказ да је „Скупштина“ у ствари најцрња фарса. Никакви апели ту више не помажу.
Далеко било да се противим белом шенгену. Слобода је слобода. Али стварно испада да је то награда квислиншким властодршцима за „минули рад“ у разбијању и разарању Србије - јер једино ће они и њима слични плаћеници моћи да приуште путовања по ЕУтопији.
Дакле, њима ЕУтопија, вама ЕУропство, а Србија да се брише с мапе - баш као што су некад (да ли само некад?) сањали у Бечу и Берлину.
Тужно.
недеља, 29. новембар 2009.
Дан Републике
Србима је Југославија одузела скоро све, једини су се борили да је сачувају, а на крају су универзално осуђени да су је баш они рушили (толико о „истини“ успостављеној медијским консензусом, је ли).
Још једна велика иронија историје је чињеница да су сви некадашњи житељи Југославије из ње понели одређени ментални пртљаг, који су извртањем историје и логике прилагодили потребама својих новонасталих национал-државица. Тако, рецимо, Хрвати осуђују „крвнике Блајбурга“ али им то нимало не смета да инсистирају на границама које су ти исти „крвници“ цртали. Верски фанатици који воде Муслимане у БиХ час критикују „мрачни комунистички режим“ који је наводно угњетавао Муслимане и забрањивао им веру (а у ствари их је признао као посебну нацију, и то баш на верској основи!), час се проглашавају наследницима партизана у борби против „фашизма“ (који би требало да представљају србоћетници). Прва Пролетерска и Ханџар-дивизија под истим кровом, у истој функцији. Може им се, шта ли. Албанци осуђују „српску окупацију“ а игноришу чињеницу да им је Тито направио покрајину, укинуо Метохију, и народним парама хранио и школовао генерације сепаратиста и иредентиста које су на крају изнедриле УЧК.
Једино се Срби некако стиде свог односа према Југославији, иако су ту земљу часно и узалудно бранили не једном, већ два пута. Иако им је баш та Југославија наметнула комплекс кривице и ниже вредности, нацртала накарадне границе, а многима одузела и идентитет.
За разлику од Срба западно од Дрине и Дунава, који су на својој кожи осетили „братство и јединство”, у Србији се споро ствара свест о истинским последицама Југославије. Тек сада, на прагу доношења сепаратистичког Статута Војводине којим се тражи повратак у 1974, почиње да свиће да нешто можда није сасвим у реду са поретком наслеђеним од „највећег сина наших народа и народности“. А пре ће бити да ништа није у реду.
За комунисте је Југославија била „великосрпска хегемонија“, и сањали су прво да је униште, да би после искористили околности да је преузму. Ослобођена од Немаца и њихових савезника, послератна Југославија је свеједно подељена по границама сумњиво сличним оним из 1941.
Ко се усуди да укаже на ову очигледну чињеницу, биве оптужен да „негира антифашизам“ (који ваљда припада само и искључиво комунистима?). Каква ноторна и гнусна лаж. Српски антифашизам, како апстрактан тако и конкретан, добрано је документован, док је понашање оних који се данас огрћу антифашизмом управо на фашистичкој линији.
Земља која је настала у децембру 1918. (а тек десет година касније названа именом Југославија) представљена је Србима као испуњење једновековне борбе за ослобођење од страних освајача. Борба Срба за за голи опстанак - јер је циљ Аустро-Угарске био уништење Србије и Срба, и у томе је умало успела - после рата је претворена у борбу за стварање Југославије; погледајте, на пример, филм „С вером у Бога“ Михајла Поповића, из 1932 - а посебно оригинални крај. Не знам да ли су људи који су ту колосалну заблуду створили, а затим је огрнули историјским интересом и окитили венцем пострадалих мученика, деловали из зле намере или из глупости. То питање је сада академског карактера; јер та земља је заувек нестала у крви у огњу априла 1941.
Југославија која је проглашена у Јајцу, 29. новембра 1943, а фактички и успостављена у пролеће 1945, била је кошмарно искривљени одраз своје претходнице. Уместо да буде испуњење српске тежње за слободом и јединством, Срби су у њој били потчињени и подељени. Агресивном политиком расрбљавања, коришћењем Старчевићевог шаблона стварања националног идентитета на темељу мржње према Србима, створени су нови национи, нови језици, нове цркве, нове академије наука, а на крају и нове државе. Сваки отпор овом насиљу проглашаван је за „великосрпски буржоаски хегемонизам“.
Зато су сви „народи“ и „републике“ проистекли из СФРЈ, а који данас глуме нације и државе, и могли да понесу елементе југословенске идеологије који су им се свидели, ма колико морали да силују историју, логику и чињенице да би их уклопили у свој поглед на свет. Проблем су решили пројектовањем свега што им је у Југославији сметало на „зле Србе“ који су је, наводно, срушили.
Та шизофренија је њихов проблем. Српски проблем је, међутим, што се они понашају идентично - али с том разликом што прихватају тај комплекс кривице. Односно, то прихвата режим који је, са малим варијацијама, на власти од октобра 2000. А имајући у виду шта је све Југославија Србима, онда то понашање није само шизофрено, већ и самоубилачко.
Почетком октобра, у есеју о деведесетим на НСПМ, Ђуро Билбија је написао и ово:
„Југославија је грешка која је потрошила све српско – од Карађорђа и Милоша наовамо. Грешка која је Србе лишила државе. Грешка која је гравитационо поље и државотворност Србије учинила ђубривом за нове, туђе државе. Грешка грешака која је фатално преусмерила целу новију српску историју. А Милошевића и његове Деведесете осудила на своју претешку и претамну сенку и на то да из туђих ватри ваде туђе кестење, у времену у којем једва да би им било допуштено и да ваде своје.“Шта човек да ради кад схвати да се нашао у рупи? Па прво треба да престане да копа. Није сада важно да ли је странпутица која је одвела у јарак било стварање Југославије 1918. или прихватање оне повампирене из 1945. као легитимне наследнице; суштина приче је да сада, скоро двадесет година после пропасти Титославије, не постоји нити један једини разлог да се Срби придржавају лудачког, малициозног и нихилистичког оквира који је за њих у тој држави успостављен.
О чему причам? Србија је и даље „република“ - у комунистичком смислу те речи. И три устава касније, и даље опстаје подела на Ужас и Покрајине. Они који су пре десет година бомбардовали једну од тих покрајина, окупирали је, предали албанским иредентистима и на крају је прогласили за „независну републику“ позивали су се управо на Брионски устав из 1974. „аргументом“ да је он од покрајина направио де факто републике, а пошто је Бадентерова комисија мудро одлучила да су републике државе... И онда режим који су ти окупатори платили и поставили, у Скупштини која је доведена до апсурда, одлучује да повампири баш тај Устав у случају друге „покрајине“. Ваљда како би и она, у своје време, постала независна држава и одвојена нација. Јер ако може триста хиљада расрбљених Дукљана да добије државу, онда је ускраћивање државе и нације „Војводинијанцима“ кршење њихових људских права, шта ли.
(Немојте, молим вас, да питате шта је са људским правима Срба - за „међународну заједницу“ и њене слуге, Срби одавно нису људи, па онда немају ни права.)
Ако то није велеиздаја, шта јесте?
Докле ће Срби да ћуте и трпе док их силују, физички и ментално? Одговор се намеће сам по себи: док год пристају на оквир у којем и не може да буде другачије. Док пристају на легитимитет власти коју су поставили тајкуни и амбасадори. Док за „опозицију“ сматрају људе који су у истој тој причи, само без спонзора. Док још славе Дан Републике и не пада им на памет да укину Војводину.
Да ли је све изгубљено? Ма нипошто. Ситуација јесте стравична, али нема разлога за очај. Оне колоне које су у тишини одавале пошту упокојеном Патријарху Павлу и пола милиона људи који су га испратили у царство небеско доказ су да српски карактер још није истребљен, колико год се деформатори и демократори трудили. Све више људи се буди из индукованог кошмара и постаје свесно да је проблем Србије лудачка кошуља у коју су је преко једног века утеривали злонамерници, од Бизмарка и Ерентала преко Хитлера, Броза и Бадентера, којима је свака Србија једноставно била превелика.
Комунсти су се деценијама трудили да избришу или умање историју Срба пре њиховог доласка на власт. То чине и њихови идеолошки наследници. По њима, историја је почела у октобру 1944, а завршила се у октобру 2000. - све пре тога је Мрак, а све после Демократија. Глупост, али свак зна некога ко баш тако мисли и баш то верује. Чак и они који су свесни колико је то све бесмислено гледају на историју кроз ту призму, јер не знају за било какву другу.
Једно могуће решење нуди данашња Русија. За Путина и Медведева, одрицање од комунизма и стаљинизма као непобитног зла не значи одрицање од, рецимо, победе руског оружја у 2. светском рату (напротив), или од научних и културних достигнућа за време седамдесетогодишње совјетске владавине. Али лекција је да идеологије долазе и пролазе, а Мајка Русија опстаје.
Србија не само да је настала пре 1944, већ је и пре 1918. имала државност (скупа са Црном Гором, на коју ова данашња „Монтенигерија“ ни по чему не личи). По томе се разликује од свих данашњих „држава“ - у ствари протектората, сатрапија и сателита - на просторима бивше Југославије. Колико државности и имају, добиле су од СФР Југославије, и то тако што је одузеша од Србије и Срба. Крајње је време да Срби врате ту своју отету и изгубљену државност, и престану да буду политички леш којом ће се хранити свакојаки црви. То неће бити ни лако ни безболно, али све што вреди захтева да се човек за то бори. А слобода, ваљда, вреди више од овог ропског животарења - за које нам више не могу бити криви ни Тито, ни Кардељ, ни држава које већ 19 година нема.
недеља, 15. новембар 2009.
Паријарх Павле, 1914-2009
„Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно - да ли ћемо бити људи или нељуди."
- Патријарх српски господин Павле.
Рекао је још: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче а само он се радује".
Међу онима који данас плачу за Патријархом Павлом, има и оних чије су сузе крокодилске. Који су једва дочекали да он оде пред Бога, а они да са Црквом, Србијом и Србима коначно ураде оно што су намерили - да их затру и униште, силом и лажима претворе у нешто друго.
Будимо достојни службе овог светог човека. Заслужимо својим мислима, речима и делима милост Божију које смо се зарад овоземаљских лажи одрекли. Пазимо да „кад једног дана изађемо пред претке, да се не постидимо њих, нити да се они постиде нас”.
- Патријарх српски господин Павле.
Рекао је још: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче а само он се радује".
Међу онима који данас плачу за Патријархом Павлом, има и оних чије су сузе крокодилске. Који су једва дочекали да он оде пред Бога, а они да са Црквом, Србијом и Србима коначно ураде оно што су намерили - да их затру и униште, силом и лажима претворе у нешто друго.
Будимо достојни службе овог светог човека. Заслужимо својим мислима, речима и делима милост Божију које смо се зарад овоземаљских лажи одрекли. Пазимо да „кад једног дана изађемо пред претке, да се не постидимо њих, нити да се они постиде нас”.
петак, 13. новембар 2009.
И Двери за укидање Војводине
Алберту Ајнштајну се приписује изрека да се проблеми не могу решавати истим размишљањем које је довело до њиховог настанка. Примењено на садашњу политичку ситуацију у БиХ, рецимо, то би значило да је илузорно 2009. тражити помирење успостављањем онога (централизоване државе) што је 1992. довело до рата. У Србији то опет значи да је немогуће развијати српску државу у оквирима система створеног да би је спутавао и затирао.
Усвајање Статута Војводине није пут ни у какву светлу ЕУропску будућност (као да та постоји!) већ повратак у најмрачнију прошлост Устава из 1974. и комунистичке политике дезинтеграције која је поставила темеље за крвопролиће деведесетих.
Мој став о овоме је познат већ од априла ове године, када сам написао полу-предлог а полу-манифест, под насловом „Укините Војводину!“.
Прекјуче (11. новембра) је Српски сабор Двери издао саопштење у којем заступа исте ставове (а да, колико је мени познато, нису читали мој априлски есеј) и упозорава садашње квислиншке властодршце да су управо они та „техничка грешка коју Србија мора да избаци из процедуре ако жели да опстане.“
Из њихових уста у Божије уши.
Усвајање Статута Војводине није пут ни у какву светлу ЕУропску будућност (као да та постоји!) већ повратак у најмрачнију прошлост Устава из 1974. и комунистичке политике дезинтеграције која је поставила темеље за крвопролиће деведесетих.
Мој став о овоме је познат већ од априла ове године, када сам написао полу-предлог а полу-манифест, под насловом „Укините Војводину!“.
Прекјуче (11. новембра) је Српски сабор Двери издао саопштење у којем заступа исте ставове (а да, колико је мени познато, нису читали мој априлски есеј) и упозорава садашње квислиншке властодршце да су управо они та „техничка грешка коју Србија мора да избаци из процедуре ако жели да опстане.“
Из њихових уста у Божије уши.
Пријавите се на:
Постови (Atom)