Дискриминација, Босна и мир

Европски суд за људска права у Стразбуру одлучио је у уторак да Устав БиХ (тј. анекс 4. дејтонског мировног споразума) дискриминише против мањинских заједница, јер предвиђа да у Председништву те државе седе само Хрвати, Муслимани (”Бошњаци”) или Срби. Ако се неко декларише као Јеврејин, Ром или шта већ, нема право да се кандидује. Успут буди речено, то право немају ни Срби из Федерације, ни Муслимани ни Хрвати из Српске, нити било ко од становника Дистрикта Брчко (али њега је накнадно створила ”међународна заједница,” па је то онда њихов проблем). Промене устава су, дакле, обавезне ако БиХ хоће да поштује међународне конвенције које је прихватила као надређене сопственим законима.

Ово су, дабоме, једва дочекали Харис Силајџић и његова ”Странка за БиХ” као наводни доказ да је Дејтон нелегитиман и да га треба рушити.

Устави су средство, а не циљ. Циљ је успостављање управе која би служила потребама становника државе. Становника - не политичара, којима се жури у ЕУ само да би тиме озваничили свој феудални статус и постали имуни на могућност да их неко смени. Ето вам Тони Блер као типичан пример, или још боље, пропали либерал-демократа Педи Ешдаун.

Објашњавајући збуњеним западњацима како капитализам може да функционише у Кини која је наставила да се декларише као комунистичка земља, Денг Хсиаопинг је једном приликом рекао, ”Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве.” У БиХ, нажалост, предмет спора није боја мачке, већ ко ће да буде мачка - а ко миш.

Свакако да би било идеално када би етничка припадност председника БиХ била небитна. Али да би се то десило, државне институције треба да имају тек минимум власти; ако држава није у стању да угрози права било којег народа, Срби, Хрвати и Муслимани не би мислили да морају да се боре за превласт.

Таква БиХ је нажалост неспојива са микротиранијом каква је ЕУ. Из Брисела се захтева да БиХ постане стандардна, свемоћна држава. А то значи да ће Срби, Хрвати и Муслимани наставити да се туку око тога ко ће да том државом влада. Било путем медија, путем блокаде политичког процеса, тужакањем по судовима - или, не дао Бог, оружјем.

Ако ће Босна икада да буде мирна, народи који у њој живе морају да седну и договоре се под којим условима могу да живе заједно - или, ако такви услови не постоје, да се разиђу како најбоље знају. Било какав покушај ма којег народа да игнорише постојање друга два или просто наметне своју концепцију на њихову штету довешће - опет - до рата. Можда то неки и прижељкују, убеђени да им је мало недостајало до ”коначне побједе” прошли пут, све док ”перфидни Запад” није њих онако невине жртве издао наметањем дејтонског договора. Али то је перверзија историје, и то треба да се каже.

Дејтонски устав има многе мане, од којих је једна сигурно третман мањинских заједница. Али то је и даље једина ствар која спречава повратак у хаос 1992-1995. Годинама упорног разарања у име неке митске ”функционалне” и ”бриселске” БиХ, тај споразум је готово сасвим избрисан, и од њега је остало тек неколико изкрзаних нити које још држе БиХ на окупу. Какви год им били мотиви, људи који нападају те преостале нити нису миротворци, и не доносе ништа добро заједницама које предводе, било да се ради о Србима, Хрватима, Муслиманима, Ромима или Јеврејима.

О дискриминацији

”Дискриминација” је занимљива реч. Мало људи зна шта то у ствари значи. Као последица политизације језика, кад се каже ”дискриминација” мисли се малтене увек и искључиво на третман појединца или групе на основу идентитета или припадности. Али изворно значење ове речи (Lat. discriminare) је разликовати, односно уочити посебност некога или нечега.

Претпостављам да је ова реч у модерни политички жаргон ушла током шесте деценије двадесетог века, када се у Америци водила борба против расне дискриминације. Дакле, не против дискриминације саме по себи, већ како би се из јавног живота елиминисао неједнак третман људи на основу боје коже. Као и сви политички процеси, и овај је довео до непредвиђених последица. Од жеље да се укине државна дискриминација против одређених група, дошло се до ситуација где одређене друштвене категорије уживају посебну заштиту државе. Дакле, држава дискриминише у њихову корист!

Тренутно се у Србији диже велика прашина око предложеног закона о дискриминацији (односно о забрани исте, је ли). Чујем да је закон преписан од Холандије - земље чији морални и друштвени стандарди и у ЕУ и на свету важе за неуобичајено ”опуштене”. Али слагали се ми с тим стандардима или не, они су кудикамо другачији од српских. Имајући то на уму, традиционалне верске заједнице су писмено протестовале против оваквог закона, јер се њиме управо намеће ова раније наведена врста дискриминације, дакле државна заштита одређених група. Предводник ове иницијативе јесте Српска православна црква, али су је потписали и водећи представници католичке, исламске, протестантске и јеврејске заједнице. У одбрану закона устали су нама добро познати ЕУфоричари, невладници, некадашњи секретари ЦК а сада веће демократе од Солане, који инсистирају да се закон усваја такав какав је, иначе Србија није ЕУропска и нема јој будућности. У својим наступима, невладници су се искључиво обрушили на СПЦ, показавши тако да они сами итекако практикују - дискриминацију.

Значи, дискриминација је лоша када је врше ”они,” а добра када смо у питању ”ми”?

Када би се тај предложени закон односио на државу Србију - односно, налагао држави Србији да једнако третира све своје држављане, без обзира на верску, националну или какву год друго припадност, онда би то била друга прича. Али то онда не би значило специјалне државне субвенције (из џепа целог народа) за ”активисте” тзв. невладиних организација попут рецимо ”Квирије,” какве се дају данас. Или обавезу да се покаже фаворитизам приликом запошљавања, продаје станова или чега све не на основу нечије расне, верске или неке друге припадности. А будите сигурни да се управо такве ствари предвиђају овим законом.

Једно је инсистирање на једнаким правима, а друго је тражење посебних. Или можда живимо у орвеловском свету где су неки ”једнакији” од других?