Кроћење непокорних квислинга?

Прошле недеље су САД, Британија, Немачка, Француска и Италија упутиле Србији (нимало) дипломатску ноту у којој захтевају од министра Јеремића да „охлади“ реторику око Косова и уздржи се од „авантуристичких акција“ после пресуде МСП. У њој пише:

„До сада смо толерисали агресивну српску реторику поводом Косова, јер смо веровали да ће проласком времена то питање бити скинуто са дневног реда. Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике. Ништа од тога изгледа није случај, а Косово остаје важно политичко питање у Србији.“

Дневни лист Прес писао је јутрос о овоме, али је као извор идентификовао „сајт waz.euobserver.com.“ То јесте технички тачно, али се не ради о баш било каквом сајту. Иза њега стоји медијски конгломерат WAZ, који поседује половину деоница Политике и већину новосадског Дневника. Аутор чланка је Жељко Пантелић, онај исти који је 8. фебруара упозоравао на „велику илузију“ Србије о уласку у ЕУ.

Када су новинари Преса покушали да потврде садржај ноте, дочекала их је или тишина или врдање. У МИП-у Србије „немају коментар“. Британци неће да коментаришу „информације неименованих извора.“ Французи „нису упознати о наводној дипломатској ноти,“ а Американци и Италијани су ћутали. Тек је портпарол немачке амбасаде, Марко Чадеж, изјавио да та дипломатска нота „не постоји“ и да су самим тим сви наводи у њој „измишљени.“

Да ли баш? И који?

Је ли то случајно спонзори „независне државе Косово“ нису сматрали да је „агресивна“ (чуј ово!) реторика параван како би се Тадић представио као патриота, а питање Косова скинуло са дневног реда? Зар процес пред МСП није само дизање прашине?

Шта је то жутократија урадила да одбрани Косово? Ништа. А делима је признавала наметнуто стање, од небулоза о „шест тачака“ којих се ЕУЛЕКС држао таман колико УНМИК и КФОР резолуције 1244, до пристајања да безвизни режим не важи за становнике Косова, чиме се фактички и признала „независност“ те окупиране територије.

Чињеница да се сви „праве Енглези“ када је о постојању и садржају депеше реч - осим немачког портпарола, који вероватно није добио инструкције па се „залетео“ да коментарише ствари које су далеко изнад његових ингеренција - указује да ту ипак има нечега. Чак и да наведена депеша не постоји, да је новинар WAZ-а све измислио (а колико је то вероватно?), власти земаља које су је наводно потписале - спонзори „НДК“ - заиста мисле све што је горе наведено.

Питање које се онда поставља је ко су „наши партнери у Београду“ ако се не ради о Јеремићу? „Патриотски“ имиџ министра новијег је датума; они мало бољег памћења сетиће се да је својевремено баш Јеремић, и тада Тадићев посилни, роварио мимо владе и државе у тајним преговорима са Западом и причао приватно по амбасадама да је Косово изгубљено, али да то некако треба да се „прода“ народу у Србији.

Постоји, дабоме, теоретска могућност да су и Тадић и Јеремић овде здрави и прави, и да играју једну опасну двоструку игру тако што обмањују Запад причом да ће да умире Србе, док истовремено раде на томе да одбране српске интересе... Али колико је то заиста вероватно? Сви квислинзи лажу себи да је оно што раде у ствари добро за народ, и да ће то једног дана народ да схвати. И сви мали локални послушници верују да управо они манипулишу великим силама, које ето у свом незнању и наивности у ствари раде за њихов рачун. Да су у заблуди сведоче судбине безбројних америчких „партнера“, на пример шаха Резе Пахлавија, вијетнамског председника Дијема, генерала Норијеге, Садама Хусеина... Ко ту, дакле, кога „ради“?

Неко би још и могао да поверује како Јеремић (тј. Тадић) вешто обмањује Запад, да није апсолутно поразних видљивих резултата Тадићеве политике у самој Србији, од неимаштине до скандалозног предлога скупштинске резолуције која би цели српски народ и државу обележила као геноцидне.

Зато мислим да је депеша сасвим аутентична. Остаје онда да видимо зашто је изнесена у јавност - да ли је то новинар WAZ-а пустио самоинцијативно, или иза тога стоји немачки конгломерат, а у том случају да ли се ради само о конгломерату или о политичким структурама које службено поричу да депеша постоји? У психолошком рату - а у таквом рату се налазимо - о свему мора да се размишља, и ништа не сме да се узима здраво за готово.

Ево, рецимо, могућа је варијанта да депеша постоји, да је послата на знање само Јеремићу, а да је пуштена у јавност како би се Јеремићу одсекла одступница, и на његово место довео неко послушнији. Што не мора да значи да је Јеремић некакав патриота, већ само да није довољно послушан за квислинга по мери Запада.

Спонзорима НДК и ауторима оваквих депеша „партнерима у Београду“ вероватно не ваља нико сем Соње, Наташе или Чеде. Па сад нек’ буде квислинг, ко мисли да може.

Пусте жеље, или...?

Недавним усвајањем репресивног закона о тзв. јавном информисању, потврђено је да и у Србији медији представљају не начин да јавност сазна вести о битним политичким, економским и друштвеним догађајима, већ средство да се у јавности створи жељена слика. Другим речима, није важно шта се десило - чињенице су ту сасвим секундарне, а некад их уопште и нема - већ шта власт хоће да народ мисли да се десило.

Ова опседнутост перцепцијом на штету чињеница већ дуго је карактеристика медија и политичара на западу, како у митолошкој ЕУропи тако и у САД. Када је прошлог јула ухапшен Радован Караџић, медији у Србији су трубили о великом дипломатском успеху који је, бива, импресионирао Брисел и Вашингтон. Као реакцију на те небулозе, превео сам и објавио неколико текстова који су се појавили у англофонској штампи, под заједничким насловом ”Како нас заиста виде.”

Неки су у Караџићевом хапшењу видели потврду да је политика уцена и притисака успела. Невладници који живе од клеветања Срба ургирали су да се притисци појачају. Један квази-конзервативац (који свој прелазак на ислам крије као змија ноге) параноично је писао о Караџићевом хапшењу као ”диверзији српских окупатора” од правог проблема, јадне Независне Државе Косово. Али први у низу тих текстова, и можда најзначајнији, био је кратки уводник из Далас Морнинг Њуза, који је Караџићево хапшење представио као тријумф материјализма. Стварање жуто-црвене владе и срамотно, поданичко понашање Београда према Бриселу и Вашингтону протумачено је у тим престоницама као знак да ”пара врти где бургија неће” и да су Срби сасвим спремни да одустану од своје традиционалне вере у слободу и правду само за обећање ”бољег живота.”

Овим убеђењем обојен је и јуче објављени коментар у Њујорк Тајмсу, где новинар Николас Кулиш (у тенденциозно насловљеном тексту ”Босна ври док Европа спава”) пише како Босни и Херцеговини можда прети нови рат.

На страну сада што ову причу о могућем новом сукобу потенцирају искључиво они којима је у интересу да се продужи империјални протекторат у Сарајеву и да се настави са присилном централизацијом ове псеудо-државе у име ”духа Дејтона”, ”ЕУропског пута” или нечег трећег. Кулиш, исто тако типично, као јединог могућег узрочника сукоба види Србе и њихово одбијање да безусловно капитулирају пред радостима мултикултурализма. Тих флоскула и небулоза смо се већ нагледали и начитали, мада су оне у овом тексту присутне у рекордној густини по словном знаку. Ево, међутим, пасуса који ми је запао за око. У њему се јасно види амерички приступ балканској кризи, оличен у пустим жељама и креативној интерпретацији чињеница:

”Косово је прогласило независност прошле године, и америчку амбасаду у Београду, престоници Србије, тада су запалили љутити изгредници. Ходајући после тога улицама и разговарајући са Србима, налазио сам бес, тугу и очај чак и међу највише про-западним елементима друштва.

Зато сам био пријатно изненађен када сам се ове године вратио са г. Бајденом и нашао просечне Србе на тим истим улицама како дубоко прагматично реагују на посету америчког политичара који не само представља суперсилу која их је бомбардовала, већ је лично гласно и од самог почетка подржавао муслимане у БиХ и на Косову. Мада су се неки још држали, већина ми је рекла да им посао и слобода путовања вреди више од старих непријатељстава.

Уз мало среће, можда ће такав осећај да захвати и суседну Босну, и надвлада екстремисте и њихову ратоборну причу.”

У неко друго време, неки Срби би под притиском околности продавали ”веру за вечеру.” Сада изгледа продају све за пуко обећање вечере. И не само то, већ им је свеједно што их је Америка бомбардовала и окупирала, и што је лично Бајден предводио србофобичне гласове у Вашингтону. Поштују, ваљда, што човек има образ као ђон па после свега тога може да дође у Београд и очекује краљевски дочек. А демократори једва дочекали да му га приреде.

Занимљиво је и како се религија ”Бошњака” и Шиптара увек потенцира када треба да се говори о америчком ”хуманитарном” империјализму, а кад год се једни или други огреше о Србе, свако спомињање њихове вере је аутоматски ”исламофобија” или шта већ. Али о томе неки други пут.

Ако већ медији у Србији не могу или неће да обавесте јавност шта о Србији и Србима уопште мисле светски моћници и даље намерени да им кроје капу (али по сопственој мери), онда је на ”Соколу” и њему сличним герилским медијима - блоговима, форумима, самиздатима свих врста - да испуне тај професионални и морални вакуум. Ево вам још један доказ да амерички естаблишмент заиста мисли да је Србима важније фиктивно благостање од образа, части и слободе. И да с тим убеђењем наступају како у БиХ и на окупираном Косову, тако и у односима са Београдом.

А шта ћете с том информацијом да урадите, то је до вас.

Покушај убиства прејаке речи

”Закони су попут кобасица. Што више знате о томе како их праве, то их мање поштујете.”

Овај цитат, који је потекао из из једних америчких новина (Кливленд Хералд из 1869), годинама је приписиван немачком канцелару Бизмарку. Било како било, убеђен сам да ни најгора фабрика кобасица не може да се пореди са грозотом познатијом као демократија у Србији. Од избора чији се резултати масирају и прекрајају док се не дође до подобне већине, преко скупштине која ради како јој се каже (а у којој се најмање расправља о предложеним законима и одлукама, често преписаним из иностранства), до закона који су самим својим постојањем увреда за здрав разум и цели концепт права и правде - Србија сваким даном демонстрира како у ствари и није држава, већ државоид, једно квази-државно тело којим управљају лажне демократе (демократори) за рачун иностраних господара.

Последњи у низу доказа за овакав закључак је данас усвојени ”Закон о јавном информисању,” који де факто уводи државну контролу над медијима. Ако ”јавна гласила” напишу нешто што се не свиђа неком државном чиновнику, по хитном поступку се драконски кажњавају. Измене закона које је предложила квислиншка врхушка наводно за циљ имају подизање квалитета новинарства. Ово је чиста лаж. Циљ закона је успостављање апсолутне контроле над вестима, о којој није могао да сања ни Централни комитет ономад. Ако се притом још ”набере” стотињак хиљада динара и до банкрота доведу непослушни уредници и издавачи, тим боље. Овим законом се, међутим, не обезбеђује да ће вести које ћете читати у новинама или видети на телевизији бити ишта истинитије или боље, већ само да ће бити подобније. По власт, је ли.

Демократија, у коју се толико куне владајућа жуто-црвена хунта (али и њена квази-опозиција, која ни са демократијом ни са либерализмом нема ама баш никакве везе), захтева слободу мишљења. А то опет захтева слободу говора. Па и слободу лажи. Док је између државе и партије постојао знак једнакости, било је сасвим логично да држава, односно партија, диктира шта ће да пишу новине. Тим пре што су новине биле само средство преношења државне (односно партијске) ”истине”. Држава и владајућа партија званично нису више исто, било од 1990. или од 2000, како ко рачуна. Али у пракси, изгледа, јесу. Држава је партија, а партија - то сам ја! Где смо то, и колико пута, већ видели?

У неком нормалном свету, када би ”Дневно клеветало” написало да је министар тај и тај лопов, морало би да се отвори питање да ли је тај министар заиста лопов. Тим пре што је он директно управља финансијама земље, рецимо. Ово је професионална дужност медија, њихов задатак и улога у политичком систему. Ако им се то забрани, онда то више није систем који се може назвати демократијом а да се притом не изговори ноторна лаж.

Ако се покаже да министар тај-и-тај није лопов, односно да је вест у ”Клеветалу” лажна, онда нема потребе да држава кажњава лист. Читаоци којима је сервирана лажна информација изгубиће поверење у лист и престати да га купују. Падом тиража пада и цена огласа, и те новине брже-боље оду под стечај. (Успут буди речено, то већ и данас може да се уради ”непослушнима”, јер целокупно тржиште огласа у Србији монополишу два-три човека блиска председнику, а иза којих стоји страни капитал. Чему онда, уопште, овакав накарадни закон?)

Али не, душебрижницима који попут дахија данас харају Србијом ово није довољно. Њихова ”истина” мора да се утерује глобама, затвором и пендреком. Може да живи само у строго контролисаним условима медијског простора ”очишћеног” од свих елемената који би могли да угрозе њено осетљиво здравље. Само у етеру ослобођеном свих ”мрачних сила” може да се наметне дијапазон политичке и сваке друге мисли, омеђен Тадићем с једне и Чедом са друге стране. А све мимо тога је чисти отров који треба забранити, хапсити, казнити или насмрт претући.

Од данас, у Србији не постоји слобода говора. Бар званично.

Демократори, невладници и квислинзи можда мисле да је ово за њих велика победа, да је њихова власт и контрола овим учвршћена и осигурана. Истина је, дабоме, другачија. Овим отвореним атаком на слободу говора, показали су сав свој презир према слободи уопште, сву моралну беду своје поданичке идеологије, сву испразност свог властољубља и користољубља.

Да све буде још горе по њих, прегазило их је време. Овим ће можда да задаве покушај успостављања алтернативних телевизија, радија и новина, али то већ дуже времена нису водећи медији. Будућност припада интернету, где је свака информација једнако доступна а једини судија њене истинитости и ваљаности је сам читалац. Могли су, значи, исто тако да регулишу коњске запреге, пароброде, хелијумске балоне или телеграф. Ако у Србији још постоје људи којима је стало до слободе, истине и правде, наћи ћете их на ”контранету”, а не у режимским новинама, на режимским ТВ-екранима, или режимским радио-таласима.

Србијом данас влада једна револуционарна камарила, која користи полуге власти наслеђене из компартијских времена и финансијску, војну и политичку подршку својих иностраних спонзора да распарча земљу, уништи привреду, и промени менталитет самог народа, све време се лично богатећи. Да бисмо се ослободили ове пошасти, није довољно само променити људе на власти, већ и целокупни политички систем.

Некадашњи сателити Совјетског савеза су све редом биле те ”демократске” те ”народне” те ”републике” - а у пракси ни једно, ни друго, ни треће. Овај монструм који узима себи за право да контролише шта људи у Србији говоре и мисле (пошто је већ узео под контролу све остало) је демократија само по имену, а у ствари нешто сасвим друго.

Анестезија

При крају јучерашњег осврта на Бајденову мисију споменуо сам улогу медија у анестетисању Србије; линк који сам том приликом искористио иде на текст објављен пре неколико дана, који представља анализу ТВ програма у Србији.

Према истраживању Новосадске новинарске школе програма РТС1, РТС2, ТВ Пинк, ТВ Б92 и РТВ1 и РТВ2 , на узорку од 7 дана (10-16. новембар 2008) од 6:00 до 24:00 часова, резултати су више него поразни.

Неки подаци нису ништа ново: на пример, да већину играног програма представљају стране серије (што америчке и британске, што латинске сапунице), уз нешто реприза старе домаће производње. Али неке од статистика из ове студије су заиста занимљиве.

Рецимо, једна трећина целокупног програма су вести ("информативни програм"), који се одликује "веома великим бројем емисија вести, а малим бројем и трајањем дебатних и истраживачких емисија." Упркос томе, у силним информативним емисијама занемарени су "међународни догађаји, догађаји изван Београда и економска збивања."

По броју информативних емисија и дужини трајања предњачи Б92 (43,3%). Информативне емисије чине скоро деведесет одсто сопствене продукције Б92 (87,2%, тачније), за коју се оцењује да има "најсиромашнију жанровску разноврсност."

Мој закључак из прегледа резултата студије је да се анестетисање народа спроводи преко РТС и Пинка, док је Б92 претежно усмерен на "информативни" рад (тј. непрестано понављање пропаганде прерушене у вести).

Кад се с тим сабере поразна ситуација у српском новинарству, постаје јасно до које мере је Србија "поклопљена" шапом иностраних душебрижника и њихових домаћих промотера, и колика је потреба за истинским новинарством. И ту онда ступају на сцену аматери и идеалисти, наоружани мобилним телефонима, фотоапаратима, и интернетом...

Слобода штампе

Глас Јавности је прошле недеље објавио, у специјалном додатку, текст Миливоја Иванишевића "Лична карта Сребренице," у којој овај хроничар рата у Подрињу излаже чињенице које озбиљно поткопавају мит о "геноциду." Наравно, сви који су инвестирали у Банку колективне српске кривице (БКСК) почели су да арлаучу на такву дeвалвацију свог иметка. Тако су и Гласу стигле претње, а потом и реакције "мешовитог хашко-српског друштва за принудну катарзу Срба и Србије."

Овом креативном синтагмом редакција Гласа описује Надежду Гаће из НУНС-а ("Независног" удружења новинара Србије) и Соњу Бисерко из Хелсиншког одбора, које су на објављивање додатка реаговале тврдњама да је сребренички геноцид установљена чињеница о којој се не сме расправљати јер би то било кривично дело. Али, како наводи редакција Гласа, и сама Велика инквизиторка Карла дел Понте се јадала што је озбиљно не схватају у Европској унији (а камоли у Србији). Зашто онда самозвани душебрижници не изражавају своје згражање недовољним ентузијазмом својих европских спонзора?

Глас је на претње и критике утеривача новог светског поретка одговорио на најбољи могући начин: критике су објављене (да се лепо види о каквим креатурама је реч), и попраћене коментаром редакције:

Глас Јавности, као слободна новина, хтео нехтео мора да се бави анализом чињеница и кад је то, као што мисле госпође Гаће и Бисерко, забрањено. И још - можемо само да се захвалимо госпођи Карли дел Понте која је у релативизацији сребреничких догађаја нашла моћније кривце од Гласа јавности.

И кад бисмо хтели да се прилагодимо мишљењу госпођа Гаће и Бисерко не бисмо могли да пронађемо разлоге зашто би то учинили. Уместо тога, поштујући новинарски занат и своје читаоце, који су позивима и писмима ових дана затрпали нашу редакцију и секретарице, Глас јавности ће у складу са њиховим захтевима и молбама за оне који нису дошли до додатка "Лична карта Сребренице", уз сутрашње издање још једном објавити тај документ.