Страдање Обреновца заузима посебно место у причи о потопу 2014. Медијска блокада и спин наводе на закључак да за трагедију у Обреновцу није одговорна природа, већ људи. То потврђује и анализа Милослава Самарџића, коју овде преносимо. Да не зауставе сигнал.
Зашто је страдао Обреновац?
Пише: Милослав САМАРЏИЋ
Слобода/Погледи, 25. мај 2014.
Још од 1945. године партијски „кадрови“ систематски заузимају руководећа места која захтевају стручност, што има ужасне последице, укључујући и велики број жртава у недавно поплављеном Обреновцу. За трагедију овог града криве су три генерације партијаца: они из 1980-тих, „деца“ 5. октобра 2000. и гарнитура која је на власти последње три године, док су кадрови Слободана Милошевића криви због нечињења.
Највећа поплава у дотадашњој историји Обреновца забележена је 1981. године. Био је поплављен цели град, али не дубље од 40-50 центиметара, јер се вода прострла на широко подручје. Зато људских жртава није било. „Од тада Обреновац није више угрожен и практично не може ништа да га поплави“, изјавио је председник општине из тог доба Живота Стефановић у документарном филму „Било једном у Обреновцу: Све обреновачке поплаве“.
Филм је снимљен 2010, после невиђених поплава у деловима ове општине, у којима сам град заиста није страдао. Ти делови су плављени 2001, 2006. и 2010, док је село Пољане, петнаестак километара узводно од Обреновца, од 1981. године трпело две поплаве годишње. Наиме, рукавац Колубаре – а неки га називају и посебном реком – Пештан, као и сама Колубара, остављени су без икаквог насипа у дужини од 14 километара. И то намерно. „Ако би неко системски бранио тај део, Обреновац би био поплављен. То изгледа нико неће годинама да каже људима“, изјавио је Жељко Јоветић, председник Општине Обреновац, поводом поплава из 2010. године, додајући:
Зашто је страдао Обреновац?
Пише: Милослав САМАРЏИЋ
Слобода/Погледи, 25. мај 2014.
Још од 1945. године партијски „кадрови“ систематски заузимају руководећа места која захтевају стручност, што има ужасне последице, укључујући и велики број жртава у недавно поплављеном Обреновцу. За трагедију овог града криве су три генерације партијаца: они из 1980-тих, „деца“ 5. октобра 2000. и гарнитура која је на власти последње три године, док су кадрови Слободана Милошевића криви због нечињења.
Највећа поплава у дотадашњој историји Обреновца забележена је 1981. године. Био је поплављен цели град, али не дубље од 40-50 центиметара, јер се вода прострла на широко подручје. Зато људских жртава није било. „Од тада Обреновац није више угрожен и практично не може ништа да га поплави“, изјавио је председник општине из тог доба Живота Стефановић у документарном филму „Било једном у Обреновцу: Све обреновачке поплаве“.
Филм је снимљен 2010, после невиђених поплава у деловима ове општине, у којима сам град заиста није страдао. Ти делови су плављени 2001, 2006. и 2010, док је село Пољане, петнаестак километара узводно од Обреновца, од 1981. године трпело две поплаве годишње. Наиме, рукавац Колубаре – а неки га називају и посебном реком – Пештан, као и сама Колубара, остављени су без икаквог насипа у дужини од 14 километара. И то намерно. „Ако би неко системски бранио тај део, Обреновац би био поплављен. То изгледа нико неће годинама да каже људима“, изјавио је Жељко Јоветић, председник Општине Обреновац, поводом поплава из 2010. године, додајући:
„Ако гледамо у процентима, Обреновац је један од најзаштићенијих градова. Од 1981, када су изграђени бедеми дуж једног дела корита Колубаре и дуж целе обале Саве, остављено је ових 14 километара небрањеног дела управо због тога што ако бирате између штете која може да настане на овај или онај начин, вероватно је изабран овај други“.Јоветић је заборавио да помене насип на реци Тамнави, која се улива у Колубару између Пољане и Обреновца, такође направљен 1981. О томе зашто је остављено поменутих 14 километара, говорио је и ондашњи председник општине, Станојевић:
„Зато што на тој реци, Пештан, краку Колубаре, није било могуће радити насипе док се не изврши регулација њихова. Онда су почели копови угља, па се то повезало, да се не исплати радити и једноставно прихваћено је да то стање остане тако“.То је било решење типично за социјалистички режим. У Обреновац су долазили највиши државни функционери, од Цвијетина Мијатовића до Ивана Стамболића, а градња десетина километара бедема представљана је као велико достигнуће и трајно решење. Међутим, нису речене две ствари.
