„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 28. октобар 2009.

Подаништво, маркетинг и Руси

После седам дана размишљања и читања разних коментара и анализа, још нешто бих да кажем о посети председника Русије.

Она она народна мудрост која вели, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. И стварно, посета Димитрија Анатољевича била је прилика да се виде трагови како искрених русофоба тако и патворених русофила. Цела совјетска и неотитоистичка патетика свечаности мора да је била мучна и руским гостима, ма колико се на њу „ложили“ данашњи либерал-демократори (а некадашњи партијски секретари и дедињска деца).

Али што се чудимо? Па Тадић и демократори само што нису дочекали Бајдена у каубојским чизмама. Први досманлијски амбасадор у Вашингтону, самопризнати Јакобинац Милан Ст. Протић, се управо тако облачио за време свог краткотрајног и бруке пуног мандата. Додворавање и подрепаштво су добро познате карактеристике ове демократорске власти.

То је, уосталом, и маркетинг. Све што се деси Србији и у Србији провуче се кроз подржављене или држави склоне „приватне“ медије, и некако се представи као успех Тадића или демократора. Ако је нешто добро, онда је Тадић за то заслужан. Ако је нешто лоше (што се чешће дешава), онда би било горе да није Тадића.

Демократоре занима једино власт. На државу гледају као средство сопственог богаћења и испуњења сујете, а на народ као своје играчке. Не амнестирам их тиме што кажем да су политичари тако одгајани деценијама негативне селекције.

Омиљена метафора демократора је Милош Обреновић. Као, Милош је био врхунски прагматичар, љубио је скут султану и слао му главу свог кума Карађорђа, чије је убиство наредио. Али Милош је својим прорачунатим подаништвом изградио српску државу - макар му мотивација за то била само да у њој он буде самодржац. А ови данашњи квази-Обреновићи ништа не граде, већ руше све што су затекли. Да се Тадић и његова камарила баве конструктивним подаништвом, као што тврде, могло би штошта да им се и опрости. Али њихово подаништво је деструктивно.

Суштина успешне пропаганде није да вам подастре погрешне одговоре, већ да вас наведе да постављате погрешна питања. Такво је и питање зашто Москва помаже Тадићу и демократорима. Наиме, демократори то тако представљају, пошто они виде себе као оличење државе. Али није нимало извесно да и власт у Москви тако мисли. Напротив, својим изјавама и понашањем показују да Русију занима Србија, а не ко је у Србији на власти. Самим тим они испадају већи Срби од Срба, хтели то да признају или не.

четвртак, 22. октобар 2009.

Медвед и квислинзи

И би Димитри Анатољевич.

Веле, донео је зајам од милијарду евра. Па се они који су се досад задуживали шаком и капом на Западу одједном сетише камата и услова. Оно ваљда, Запад не поставља услове, нити тражи да се кредити врате. Мрште се исти и на понуду пријатељства и сарадње, јербо сви знају да су једино стварно пријатељство и једина права сарадња кад Запад испоставља захтеве под претњом бомби и/или санкција, а Србија те захтеве беспоговорно испуњава. Па зар може бити другачије?

Занимљиво је и то да састанцима са Русима није присуствовао ни министар војни, Шунатовац (ово намерно), који се ономад гурао у први план када је у поход Београду долазио Џозеф Бајден. Зато је са Русима разговарао Јеремић, који је склоњен за време Бајденове посете. Испаде да Борис Лепи има модуларну владу, па потура и склања министре зависно од тога ко му долази у посету. Што више говори о њему и влади, него о посетиоцима, је ли.

Не бих да сам у кожи београдских квислинга. Њихов положај је сада потпуно шизофрен. На власт их је поставила Империја - НАТО, Запад, Америка, ЕУропа, зовите то како хоћете - и одговорни су њој, а не народу који их је наводно изабрао. Свесни су да ако не испуне наређења, могу да оду са власти исто онако како су и дошли. Али су свесни и да је њихов долазак на власт и потоње понашање народ толерисао само због обећања о бољем животу, безвизном режиму и уласку у ЕУропство. Од тога свега можда ће да буде само безвизног режима - за оне који још могу да приуште путовања.

Зато су донели Закон о медијима путем којег могу да затворе или забране свакога ко обзнани њихове преваре и обмане. Зато су забранили све скупове - осим парада и дочека које они организују. Колико год се труде да порекну, обезвреде и потисну српску историју и карактер, ипак су га свесни. Народ има дугачак фитиљ, али кад догори нема много приче. Зато Тадић и његови "чине све што могу" (омиљена му фраза) да напабирче довољно пара да избегну ситуацију где би уместо маркетинга - коме су они вични - прорадиле кука и мотика.

А проста је чињеница да пара са Запада више нема.

Немојте, зато, да вас завара ово кокетирање са Москвом и Пекингом. Нису "наши" квислинзи променили господара; још увек љубе скут Империји, иако се она свакога дана све више урушава. Али за њих је политика првенствено умеће могућег - тј. свега могућег да би се остало на власти, јер је власт питање живота и смрти. И све док то не престане да буде тако, имаћемо владаре оваквог кова и моралног обима, ма колико пута променили састав кабинета.

Можда Димитри Анатољевич није требао да донесе ту милијарду. Питам се је ли нам тиме учинио медвеђу услугу.

четвртак, 15. октобар 2009.

Поклоњење посрнулом Молоху

Слободан Антонић коментарише недавни пут Александра Вучића у Вашингтон (како би тамо добио тапију да је „нормалан”):

Политика јесте уметност могућег и политичари морају да буду реални. Али, гурати своју земљу у чељусти Молоха у тренутку када је његова моћ већ озбиљно начета, једнако је „реалистично“ као и отићи у Недићеву „Државну стражу“ септембра 1944. САД јесу сила, али не више као 1999. Економска криза самог срца Империје, као и њено војно заглављивање у Ираку и Авганистану, створили су једну нову реалност. У тој реалности свакако се треба и даље чувати Молоховог беса. Али му не треба више тако безусловно и понизно служити као што се то морало до сада.

САД су последњу деценију и по водиле непријатељску политику према Србији. Држале су нас годинама под санкцијама, бомбардовале нас, и, коначно, отргнуле од нас велики комад територије. САД су данас у Србији формирале моћну политичку, економску и медијску структуру, преко које настоје да у зависности и лажи држе читаву нацију. Говорећи отворено, САД се већ дуже време односе према Србији као политички непријатељ. А имати контакта са непријатељем више него што се заиста мора, није превише грађански пристојно, а да не причамо о томе да није ни патриотски.


Има још тога у одличном тексту, али ово је суштина, на коју се 98 одсто потписујем. Оно 2 одсто је неслагање са констатацијом да се Молоху икада морало служити. Није нам у карактеру.

уторак, 13. октобар 2009.

Бутмирски процес

Из извјештаја и анализа које сам досад имао прилике да прочитам, јасно је да се у Бутмиру прошлог петка није десило ама баш ништа. А атмосфера прије почетка састанка била је, баш као и сваки други пут, пуна очекивања типа "Ето нама странаца да нам уведу ред" и "Е са'ћете видјет кад дође мој велики брат..."

Тресла се гора, родио се миш. Чисто сумњам да су босанскохерцеговачки лидери кориговали своје илузије о свемоћним (или немоћним) странцима, али ако неће да погледају чињеницама у очи то не значи да те чињенице не постоје. Једна од њих је да по свему судећи не постоји монолитни амерички став према БиХ. Не постоји ни монолитни ЕУропски став. Нити се њихови постојећи ставови, какви су да су, поклапају.

Како се мени чини, Запад (ЕУ и Америка, је ли) машта о некаквој грађанској БиХ која би ушла у ЕУ и постала модерна бирократска држава. Главна препрека на том путу је Дејтон, односно постојање РС и уставно уређење БиХ као децентрализоване, мулти-националне државе. Па ето, ако би становници БиХ само поправили свој устав тако да га укину, ЕУтопија би могла почети од понедељка.

Мало сутра.

Да странци стварно хоће ефикаснију БиХ, порадили би мало на абортираном чудовишту званом "Федерација БиХ". Често се чује да БиХ не може да издржава 13 влада, предсједника и скупштина - и то је тачно. Али 11 од њих се налази у Федерацији, гдје су кантони (тј. "жупаније") малтене самосталне државе. За преуређење Федерације није неопходна промјена дејтонског устава, нити било какво учешће законодаваца из РС (који, наводно, "све блокирају"). Све је ствар политичке воље. Али пошто је Федерација организована као један огромна појата за товљење похлепних политичара, онда те политичке воље дабоме нема.

Тако свакодневно слушамо жалопојке федералних функционера како је потребан државни закон о овоме или ономе, иако не постоји федерални закон о истим стварима, већ су за све надлежни кантони! Погинули навијач Сарајева није још честито ни сахрањен када су недавне смртоносне догађаје у Широком Бријегу неки политичари покушали да искористе као аргумент да је потребан "закон о спорту на државном нивоу"!

Народна мудрост каже, не лаје куца ради села, већ ради себе.

У једној анализи данас читам да ће изасланицима ЕУ и Вашингтона бити тешко да добију икакве уступке, пошто је 2010 изборна година. Захваљујући баш страним душебрижницима, у БиХ је свака друга година изборна, а у свакој се води кампања. Политика је најбољи бизнис. И онда се сви чудом чуде што бизнис умире, а политика цвјета.

Ваљда је већ јасно да неки "Билт-Стајнбергов план" у ствари и не постоји. Ни ЕУропа ни Америка не знају шта ће са самима собом, а камоли с неком државицом у слијепом цријеву континента. Једно је што се босанскохерцеговачки политичари понашају као рогови у врећи, али како да се објасни чињеница да ни наводно фамозно огранизовани, поштени (тандара-броћ) и шта-све-не странци нису у стању било шта да ураде, јер су и сами спутани мрежама зависти, сујете, похлепе и мржње?

Уосталом, имам утисак да би се босански политичари давно између себе договорили да нису вјеровали да им неко јачи "држи леђа". Па се договоре, потпишу споразуме, и онда буде "Рек'о, па шта" и дође до рата. Који се наставио и послије Дејтона, само другим средствима. Ови што су прошле недеље започели тај неки Бутмирски процес ничим не показују да разумију суштину проблема, па зато од свега тога не треба очекивати никакве битне резултате.

петак, 9. октобар 2009.

Стварност и фантазија

У вези са ”преговорима” који су данас почели у Бутмиру, имам да кажем само ово:

Ако је стварност оно што постоји и кад у то престане да се вјерује, онда је фантазија оно што и даље не постоји, ма колико неко у то вјеровао.

То је све.

понедељак, 21. септембар 2009.

Пауза

Следеће две недеље путујем, па очекујте нове текстове тек друге недеље октобра. Сигурно ће да их буде; живимо у занимљивим временима.

петак, 18. септембар 2009.

Парадирање

За 20. септембар је у Београду заказана „Парада поноса“, манифестација хомо- и транс-сексуалаца увезена са милог нам Запада. Сасвим разумљиво, око тога се повела жучна расправа. С једне стране су невладници који Параду организују, и њихови спонзори у Невлади, који Параду сматрају врхунским остварењем толеранције, цивилизације и митских ЕУроатлантских вредности.

Са друге стране су многобројни, али хетерогени противници. На пример, Двери су прошлог викенда организовале „Породичну шетњу“. Покрет 1389 намерава да одржи ненасилну „журку“ вече пре Параде. Али ту су и навијачи и организације попут „Образа“, које намеравају да се силом супротставе парадирању хомосексуалаца.

Много је тинте и електрона и магнетних таласа потрошено на аргументе једних и других (и трећих, петих и десетих), па не бих да доприносим какофонији. Покушаћу, међутим, да укажем на неке мање очигледне аспекте целог овог циркуса.

Прво да појасним мој став о хомосексуалцима. Нисам убеђен аргументима да је то урођена појава, већ то сматрам за животни стил и ствар избора. Даље, мислим да је тај избор погрешан и друштвено непожељан - али истовремено не мислим да би требало да буде и противзаконит. Шта одрасле особе добровољно раде у спаваћој соби није и не треба да буде државна брига. Принцип којим се водим је „Живи и пусти друге да живе“. Другим речима, толеранција.

Проблем је, дабоме, у томе што се Парада не дешава у спаваћој соби, већ насред улице. Дакле, то није израз слободе говора или слободе организовања, већ узурпација јавног простора у сврху афирмације једног животног стила, избора и политички конструисаног идентитета. Не ради се ни о каквом протесту против угрожавања људских права хомосексуалаца; да је о томе реч, догађај у недељу би се звао рецимо „Протест за једнака права“ или томе слично. Али параде традиционално организују победничке војске. А ово је још и парада поноса - дакле, не само захтев за толеранцијом различитости, већ набијање те различитости на нос окружењу.

Тога су итекако свесни како хомосексуални активисти, тако и државни органи који их спонзоришу. Што ме доводи до другог проблема са Парадом. Наиме, у земљи која је задуженија него што је дужнички роб СФРЈ икада била, у којој стотине хиљада гладују, десетине хиљада копају по ђубрету а од привреде нема више шта да се опљачка, држава одваја из буџета новац за „Параду поноса“!

Ваљда не знајући за ово, неки самозвани либертаријанци већ су изједначили Параду са Породичном шетњом. Као, и једно и друго су етатизам. Што би ономад рекао Оливер Млакар, „Да, али није битно“. Јер „Породична шетња“ је остварена у организацији тзв. цивилног друштва, без државних субвенција и присиле. Можда њени организатори прижељкују да држава наметне њихове моралне норме (које су, успут, став већине становника Србије), што је свакако погрешно са слободарског становишта, али они за остварење те жеље немају ни средство ни прилику. Насупрот томе, један од организатора Параде је управо држава, која тиме чини насиље против имовине (конфисковане од народа кроз порез), против слободе (наметањем хомосексуалних вредности и животног стила), па и против живота, стварајући атмосферу у којој насиље са потенцијално смртоносним исходом постаје малтене извесно. Према томе, овакво поређење је не само неумесно, већ и нетачно.

Уосталом, зашто би политички хомосексуализам истинским либертаријанцима био прихватљивији од, рецимо, политичког расизма?

Донекле сам разочаран и конзервативним критикама, типа „шта ли раде ови министри, па ово су двоструки аршини“ и томе слично. Не зато што нису истините, већ опет зато што то није битно. Јер, мислим да је свак иоле мислећи већ одавно апсолвирао да логика и разум немају додирних тачака са тзв. Другом Србијом, односно Невладом која у њено име делује.

Ево јуче сам баш коментарисао силовање памети произвољном дефиницијом „нормалности“ коју је понудио један политичар. Али ми већ годинама постојимо у свету где су скоро сви релевантни појмови небулозно дефинисани. Ко то још може да сувисло објасни шта је то демократија, шта се подразумева под слободом, шта су то људска права? Комесари тзв. Друге Србије на све то спремно одговарају: те речи значе шта год ми хоћемо да значе у датом тренутку. Дакле, све што они раде је демократски, а све што раде њихови противници је фашизам. А то је управо она врста моралног релативизма коју су некада практиковали фашисти, нацисти и комунисти, а данас „демократе“ на Западу.

Пре него што уопште можете да разговарате, морате да дефинишете оквир расправе. Свака дискусија са људима који размишљају у овим оквирима је беспредметна, јер под истим речима подразумевате различите, често сасвим супротне, ствари. Нажалост, после дводеценијске „транзиције“ и вишедеценијске владавине комунизма, логика и нормалност су до те мере поремећени да није више довољно рећи „па ваљда је свима јасно да је Х то и то“ већ се мора рећи и зашто је Х то и то. Чисто да не буде забуне.

С тим на уму, постаје јасније зашто се разилазим са НСПМ и Дверима (између осталих) у једном врло важном убеђењу. Наиме, они верују да држава треба да има одређену „васпитну функцију“ (Слободан Антонић) док ја ту тезу апсолутно одбацујем. Друштво је то које васпитава, убеђивањем и резоновањем, па и психолошким притиском. Држава не убеђује, она намеће то што хоће, силом.

Уосталом, држава се и дефинише као монопол силе на одређеној територији, који је прихваћен зарад заштите живота и имовине од насиља појединаца (криминала) и организованих странаца (агресије). Све остало - медицина, школовање, социјални рад, штимовање цене малина - све је то надоградња, накнадно учитавање и узурпација друштвених функција. Симболи сваке државе су пендрек и пушка. Али кад држава не може или неће да обавља своје основне функције - као што Србија под Невладом одбија да брани, или чак руши, интегритет земље - онда не може ни оне узурпиране да обавља ништа боље.

Где онда у свему томе стоји Парада? Знам да ће неко рећи: „Па добро, Соколе, јел'ти то онда мислиш да треба да бију педере, шта?“ Мој приступ је више толеранција кроз капитализам. Шта год човек мислио о хомосексуалцима, они су овде само оруђе у рукама невладничког естаблишмента, средство којим се врши насилна „промена кода“ у народу. То је прави проблем, то је стварни непријатељ. А кола се ломе на педерима, који су ушли у причу мислећи да им Невлада чини услугу. Заборавили, ваљда, ону народну: „ко с' ђаволом тикве сади...“ С тим треба да рачунају и они који ће у недељу хтети физички да насрну на Параду: она се и организује као провокација, да би дошло до неког испада, како би онда Невлада могла да донесе још строжије законе против било каквог отпора.

За крај, споменуо бих још једну ствар о којој нисам чуо ама баш ништа. Наиме, није ми познато да је Исламска верска заједница реаговала, иако се Парада поклапа са највећим муслиманским празником, рамазанским Бајрамом.

Прошле године је у Сарајеву већа група исламиста напала учеснике и госте затворене изложбе „геј“ уметности - дакле, догађаја далеко дискретнијег од параде главном градском улицом. Исламска заједница БиХ напад је подржала и правдала тиме што је одржавање такве манифестације током Рамазана „увреда“ и „провокација“. Па шта ли је онда Парада поноса у Београду за Бајрам? Можда је реис Зилкић фин човек па неће да таласа, али сасвим је примерено да се огласи овом приликом. По ћутању нису познати ни муфтија Зукорлић ни његов шеф, сарајевски реис Мустафа Церић, али сада свеједно ћуте. Искрено ме занима зашто.

четвртак, 17. септембар 2009.

"Нормални" Николић

Томислав Николић, некадашња радикална бабарога „демократских реформиста“ а данас послушна напредна овчица Бориса Лепог, вели за Време:
„Желим да одем тамо (у Вашингтон - прим С.С.) да се види да сам, прво, нормалан човек, а друго, да су односи те државе према Србији нормални и да могу да буду нормални без обзира на промену власти.“
Овим се отвара питање шта то „нормалност“ значи, по Николићу? Јер ако су „нормални“ односи две државе у којима једна опседа, сатанизује, бомбардује, убија, и окупира (са све осмехом) ову другу, а „нормалност“ неког политичара се доказује доласком у Вашингтон по памет, онда се то не поклапа ни са каквом дефиницијом нормалног за коју сам ја икада чуо.

И онда Војислав Коштуница са Николићем сања некакву коалицију. Не зна се ко је „нормалнији“, стварно...

среда, 16. септембар 2009.

Алтернатива

У јучерашњем тексту споменуо сам "теретни култ" опонашања Америке (или ЕУропе), чији су поклоници многи источноевропски властодршци - између осталог, и наши. Иако тај култ агресивно режи да улазак у ЕУроатлантски обор ”нема алтернативу,” већ неко време на овом блогу покушавам да подстакнем размишљање да алтернативе итекако постоје и дискусију о томе шта би оне требало да буду.

Довољно је лоше што смо прихватили један наметнути систем државне и друштвене организације који нам је не само стран, већ је смишљено стваран како би нам чинио штету. Још горе је што у опсесији за некаквим ЕУропским идентитетом не само игноришемо већ и активно уништавамо све што је наше - аутентично, изворно, органско - под паролом "заосталости". А у тој хајци предњаче невладници бољшевичког морала и иностраних примања.

Али зашто да измишљамо топлу воду? Данас читам превод текста руског председника Димитрија Анатољевича Медведева, који се појавио 10. септембра у Газети (оригинал овде). Није то само председнички говор, већ манифест, визија будућности Русије.

Ово што Медведе пише је у ствари ”мапа пута” кроз тзв. транзицију. Притом вели да Русија мора да гради будућност на здравим темељима традиције и позитивним историјским тековинама (уз признање грешака и заблуда и напуштање лоших ”вредности” које су се наталожиле). Врло јасно одбацује имитацију Запада, али и квази-патриотизам олигарха чији интерес се састоји од контроле ресурса и пљачке земље и народа у сврху личног богаћења. У визији будућности Русије какву представља Медведев, нема места ни за њих ни за невладничке идолопоклонике Запада. Ово ће разбеснети Империју и њене вазале, али све нешто мислим да Медведева (и Владимира Путина) за то претерано и није брига.

Не бих сада и овде да препричавам шта је све Медведев рекао. Прочитајте текст и сами, па просудите. Али мишљења сам да овакав приступ друштву, држави, привреди и будућности нама далеко више одговара него постојећа квислиншка демократура ЕУроатлантског теретног култа. Овим нећу да кажем да би требало да имитирамо Русе уместо Запада - мада би то вероватно било мање штетно, будући да су нам они ближи и културно и историјски него тренутна "инспирација" - али свакако би требало да макар учимо на њиховом примеру. Кад већ нећемо на сопственом.

уторак, 15. септембар 2009.

Независна расправа, у америчком стилу

У мору електронских порука које примам свакодневно, ова ми је умало промакла: сутра, 16. септембра пре подне, у просторијама америчког Института за мир (United States Institute of Peace, илити УСИП) одржаће се трибина, шта ли, на тему ”Косово: европска држава или не?”

На први поглед звучи занимљиво. Зар нису баш Американци направили ”Независну државу Косова” и свим силама се труде да то представе као свршен чин које не подлеже расправи? А ево баш о томе расправљају. Какве ли дивне, модерне, цивилизоване демократије, оличене у напорима једне независне, невладине организације посвећене миру!

А сада озбиљно. Прво и пре свега, УСИП није никаква невладина организација, већ институт који у потпуности финансира америчка влада. Иако они тврде да су независни, у Америци се добро зна правило: чије паре, његова и музика. Уосталом, у УСИП-у раде већином кадровици Стејт департмента, како бивши тако они на привременој паузи. Симбиоза између Института и власти најбоље се огледа у чињеници да се ново здање УСИП-а тренутно гради преко пута Стејт департмента.

Што се саме трибине (или чега већ) тиче, на њој ће говорити Енђељуше Морина (директор ”Косовске иницијативе за стабилност”, шта год то било) и Сорен Јесен-Петерсен, кога се наша јавност сећа као намесника УН у окупираној покрајини и обожаватеља лика и дела његовог ”великог пријатеља” Рамуша Харединаја.

Није ми јасно ко ће од то двоје да говори у прилог оног ”не” из наслова трибине. Између Морине и Петерсена, чисто сумњам да ће директор УСИП-а за Балкан, добро нам познати Данијел Сервер, морати много да ”модерира”. Питање је само ко ће од њих троје више да се труди да убеди публику да нема државније, европејскије и независније државе од НДК. Не знам зашто троше дах, када ће у публици углавном да седе симпатизери НДК и садашње америчке политике на Балкану.

Можда ће доћи и неки надобудни новинарчић из Србије, па ће прекосутра у неким режимским новинама (а има ли другачијих?) да пише о томе како ”угледни амерички званичници” кажу то и то. Ако будемо посебне среће, ухватиће се неке погрешно преведене фразе, па ће уредници да ударе наслов ”Косово није европска држава” или томе слично, што дабоме неће имати никакве везе ни са остатком текста, ни са оним што је на скупу стварно речено.

Све ово је врло типично, нажалост. Овакве ”расправе” су норма у Вашингтону кад је реч о Балкану, а и другим стварима. У најбољем случају, кад хоће да се праве неутрални, доведу неког од невладника из Србије да кобајаги представља српску страну; најчешће управо тај невладник највише псује и пљује по Србима.

Ти што сами себе зову ”друга Србија” и што би да Србију утерају у ЕУропу (тј. у обор америчке Империје) са Србима или без њих, убише се да буду већи Американци од Американаца. Убацују енглеске изразе (често погрешне) у своје текстове, мислећи ваљда да тиме постају бољи или културнији од народа којег су се одрекли. Мени то, рецимо, не пада на памет - иако већ скоро 14 година живим овде и већ ми се дешава да неке изразе знам само на енглеском.

Ово није феномен ограничен само на невладнике. После ”петооктобарске револуције,” власти у Србији почеле су да имитирају симболе својих америчких господара. Мене то понајвише подсећа на теретни култ папуанских људождера. Ови су, наиме, током 2. светског рата гледали како авиони (”богови с неба”) испоручују залихе (”магични терет”) америчким трупама које су ту направиле базу, па су онда од трске и прућа правили имитације аеродрома како би нешто од тог чаробног терета дошло и до њих.

Можда су зато концепти демократије, слободе, модерних вредности, цивилизације и напретка какви се данас утерују по Србији не они стварни, већ имитација онога што под тим појмовима важи у Америци. Где, на пример, ово хорско певање у УСИП-у може да се представи као ”расправа.”

уторак, 8. септембар 2009.

Убице

Преносим у целини текст Фреда Рида (Fred Reed), некадашњег америчког маринца и новинара, данас колумнисте који живи у Мексику. Објављен је јуче, 7. септембра. Све грешке у преводу су моје, а сваки даљи коментар је сувишан.

Децу убијају, зар не?

Пре:


Џошуа Бернард

Подигла се граја на интернету данас због новинарке Асошијетед преса, Џули Џејкобсон, која је сликала мучну погибију једног маринца, 21-годишњег каплара Џошуе Бернарда. Када је њена фотографија објављена, министар одбране (ха!) Роберт Гејтс љутито је покушао да натера АП да је повуче. Њима на част, нису. Ево једног типичног описа догађаја, који сам нашао на интернету:

Гејтс је јуче после подне послао оштро писмо уреднику АП, Курлију. У писму се каже да Гејтс не може да замисли патњу Бернардове породице, и да је ”шокантан” Курлијев ”недостатак саосећања и здравог разума што је изабрао да објави фотографију њиховог осакаћеног детета на насловним страницама бројних новина. Овде се не ради о закону, политици или уставним правима, већ суштинској пристојности”.


Ова фотографија за мене има посебно значење. Пре много година, у исто тако бесмисленом рату који је водио још један министар без савести, и ја сам био 21-годишњи марински каплар. И ја сам био рањен, мада не толико тешко, и провео сам годину дана у морнаричкој болници у Бетезди. После тринаест операција ока, и даље сам законски слеп - а све као резултат идентичне спољне политике.

Мислим, кога брига, десило се. Мени је тренутно добро. Не плачи због мене, Аргентино. Ја сам жив - али овај момак није.

И то ми не да мира. Јер, због свега овога можда на то гледам другачије од осталих новинара и уредника. Осећам отровни бес и хоћу да завитлам флашом на хладног, професионалног бирократу, васркслог МакНамару, који има таман онолико војничког стажа као Звончица, а шаље децу да гину у земље које са Америком немају баш никакве везе.

Гејтс. Појмови ”пристојност” и ”несавесно” из његових уста базде на најгоре лицемерје. Гејтс је био директор ЦИА. ”Обавештајне” службе су морално смеће које цели свет презире, зато што муче, убијају и поткопавају државе, што за резултат има на стотине хиљада мртвих. КГВ, Мосад, ЦИА, Стази, Савак - све је то исто. Човек који руководи мучењем и убијањем нема право да говори о пристојности. Нема је ни трунке.

Тешко ми је да верујем како Гејтс осећа било какво саосећање са погинулим момком и његовом породицом. Ако нећеш да деца гину у Авганистану, немој да их шаљеш тамо. Он их шаље. Како онда може да му буде жао?

После:



Чисто да вам огади рат. Неких 6.000 америчких дечака овако је страдало, али су медији пажљиво сакрили те слике. Пентагон је побио далеко више цивила у Авганистану и Ираку, а број осакаћених Американаца мери се хиљадама. Данас на Antiwar.com читам текст Џоа Геловеја, кога се сећам из бироа УПИ у Сајгону, насловљен: ”Рат у Авганистану не вреди још једног америчког живота.” Слажем се. Ни авганског живота. Шта су они скривили?

Ту читам и други наслов, да је америчка авијација, савремена Легија Кондор, убила 95 Авганаца у још једном безумном бомбардовању. Ових дана, ми смо нацисти.

Зашто се онда Гејтс толико љути на ратне фотографије? Пропаганда. Она је у савременом рату од великог значаја. Америка је још увек демократија, иако једва. Ако се успавана и необавештена јавност икада пробуди из учмалости, рат је готов. Пентагону је то савршено јасно. Добро се сећају катастрофе у Азији. Данашњи генерали нису научили ништа из Вијетнама - воде идентичан рат идентично глупо - осим једне ствари: најопаснији непријатељ је америчка јавност. Ви. Ја. Победа над Талибанима није посебно важна, чак ни пожељна. Кад нема рата, нема унапређења, нема нових уговора за оружје. Али ако Талибани не могу да победе Пентагон, може америчка јавност.

Фотографије су смрт рату, децо. Убитачније су од мине поред пута. Гејтс не жели да успавана звер америчке јавности види право лице његових ратова.

А у рату може да се види много. На пример, маринац без трећине лица и са пола плућа, који кркља док се дави у сопственој крви. Осакаћена и умирућа деца, која последњим речима призивају свето тројство смртно рањених: мајку, жену, воду. Човек који се тресе као епилептичар док покушава да не умре, иако је погођен у главу. Јесте ли икада видели мозак после прострелне ране? Ја јесам. Изгледа као компот од јагода.

Гејтс не жели да ви то икада видите. Прво бисте се исповраћали, онда би купили флашу бурбона, па изашли на улицу. Он то добро зна. Си-би-ес би могао да заврши оба рата за седам дана, када би приказао шта се стварно дешава. Гејтс то не сме да дозволи. Све је пропаганда. Буш је забранио фотографије ковчега које авионима довозе кући, а ЦИА се очајнички супротставља објављивању слика мучења. Професионални садисти чине ствари од којих се нормалним људима повраћа.

Други проблем су војници. У овим хоби-ратовима, па чак и у време мира, најважније је да се регрутима не дозволи да мисле. За тридесет година ратног извештавања, био сам сведок овога свакодневно. Да данас одем у Авганистан, могао бих насамо са пуковником да расправљам о рату. Али кад бих споменуо војницима да нешто можда није како ваља, пуковник би подивљао. Одмах после успављивања јавности по значају је заглупљивање војске и будућих регрута. Када би средњошколац видео слике крваве хрскавице и уништених зглобова, не би се пријавио у војску.

Да ли ја мислим да штампа треба да објави овакве фотографије? Да. И то ”да” на стероидима. Сваки пут када одбију да покажу угљенисане лешеве који се још мичу, мртву децу и... (да станем овде), то за последицу има да још више деце страда на исти начин. Па ипак то раде. Наш ја занат за курве и продане душе. Само што курве бар поштено зарађују. А новинари убијају децу.

Џули Џејкобсон је изгледа ретка птица у данашње време, новинар а не добровољни пропагандиста. Бог јој дао. Некад сам се питао да ли би жене могле да издрже као војни репортери. Више не (има их много у том послу). Некада сам звао зализане, нашминкане и крвожедне позадинце ”пичкама”, и тврдио да немају муда за рат. Сада више не могу. Џејкобсон има више ратног стажа од Буша II, Чејнија, Рамсфелда, Рајсове, Обаме, Бајдена, Гонзалеса, Клинтона, Перла, Абрамса, Кристола, Фејта, Подхореца, Краутхамера, Вила, Дершовица и Гејтса заједно. Ови људи - ако се људима могу назвати - убили су Џошуу Бернарда. Џејкобсон их је само ухватила ин флагранти.

понедељак, 7. септембар 2009.

Вечно враћање истог...

... у српском случају би се могло назвати и продукцијом имбецилних серија као омиљеном дисциплином државне телевизије. Једна гора од друге. Што је ОК. Да не троше наше паре за бабе које се чешљају, и алтернативу (јааааааој!) у виду нечега што сам управо гледао. Последњи бисер дакле, у том низу бесмисла, зове се Оно као љубав.

Горчин Стојановић је, у сваком случају, постао већ својеврсни феномен: да је (срећом па није) део неке глобално препознатљиве кинематографије, по њему би се сигурно већ звала нека одредница у лексикону. Ед Вуд је макар био искрен, енергичан, уверен у квалитет онога што ради, упркос остатку света. И зато је и био, након свега, филмски уметник. Али Стојановић, сирома', сваки свој наредни урадак изнесе пред свет као нешто непојмљиво горе него сочиненије пре тога - али рекло би се, потпуно свесно, и без имало гриже савести. И то је оно шокантно. И не мисли да одустане.

Још му ни трауматично искуство сусрета са зачудном формом по имену "Лисице" нисмо заборавили (сећате се гарант, она серија коју је човек просто МОРАО да гледа, све очекујући да неко на пола епизоде каже "скривена камера - па не мислите ваљда да бисмо вам нешто ОВАКО ретардирано сервирали недељом у осам?"). Филмове (знаци навода по жељи), овога пута нећемо дуже помињати. Срећа па их не снима већ деценију и кусур и желим му да на том курсу истраје. "Убиство с предумишљајем" чак ни солидна глумачка екипа није учинила гледљивим, осим за љубитеље дискретног задаха љотићевштине (Стаааааааааари Београђанин згрожен Другим светским ратом који воде сељаци од којих ниједан не зна француски), осавремењеног љупким БГ-шовинизмом из раних деведесетих и ЛДП-ом пре ЛДП-а, кроз готово карикатуралан култур-расизам (Зли Српски Војник из западнославонске вукојебине, са кретенски полуотвореним устима кроз читав филм, и отрпилике толико дехуманизован). "Стршљен" је посебна прича, неки други редитељ - филм би био гледљив. Овако, није био. Но, добро..

Али, ево Стојановића опет са новим телевизијским остварењем која прети да и "Лисице" баци у засенак, још Млађи, још Урбанији и Старобеоградскији, са још тупавијим плагијатом као драматуршким предлошком. Овога пута, њујоршке удаваче су остављене на миру, али је Горчин одлучио да предлошке Пријатеља и Coupling-a мрцвари, мрцвари, и мрцвари...
Наравно, ни плагијат не би био толико стравичан, да овде апсолутно СВАКИ секунд серије не вришти изгубљеним телевизијским временом и болном некомпетенцијом. Дијалози су у распону између неријатно блентавих, до усиљено духовитих. Карактери неубедљиви, кастинг лош (мислим, глумци као такви су у реду, али улоге које тумаче - не стоје им, и то се види: уосталом, текстове које изговарају, ни Оливије, Смоктуновски и најславнија генерације Стеле Адлер заједно, не би учинили ни за нијансу плаузибилнијим...). Кадрирање је имбецилно а и кад га има - боље да га нема...

Све ово не бих писао да случајно не промаших почетак ремек-дела Робета Бентона, и не пребацих на РТС-ов Први програм, где сам налетео на репризу овога. Непрепричљиво.


РЅ Апелујем на читаоце да обрате пажњу на претходни текст, Соко је надмашио самог себе. Ово моје је далеко баналнија тема, и извињавам се што ускачем(сутра ће ме већ мрзети да пишем, а ово не треба да остане прећутано!). Али има везе и са овим што Соко прича. Погледај телевизијску понуду једне земље (као најшири могући културолошки узорак исте), и знаш одмах на чему си.

Бесмртним речима Едмунда Блекадера у телеграму Чарлију Чаплину: please, please, please... STOP. Г. Тијанићу, шта смо вам скривили, па да несрећног Стојановића (опет) гурате у воду у којој не зна да плива, а о нашем трошку? Ем је расипнички, ем је непријатно. И према нама, и према људима који се муче у реализацији нечга што се не да реализовати. Осим као пример како-не-треба. Али то је онда ниво показних вежби на Академији, а не разлог за малтретирање тих пар милиона гледалаца који се, непромишљено, нађу пред телевизијским пријемницима :), недељом увече..

Пусте жеље, или...?

Недавним усвајањем репресивног закона о тзв. јавном информисању, потврђено је да и у Србији медији представљају не начин да јавност сазна вести о битним политичким, економским и друштвеним догађајима, већ средство да се у јавности створи жељена слика. Другим речима, није важно шта се десило - чињенице су ту сасвим секундарне, а некад их уопште и нема - већ шта власт хоће да народ мисли да се десило.

Ова опседнутост перцепцијом на штету чињеница већ дуго је карактеристика медија и политичара на западу, како у митолошкој ЕУропи тако и у САД. Када је прошлог јула ухапшен Радован Караџић, медији у Србији су трубили о великом дипломатском успеху који је, бива, импресионирао Брисел и Вашингтон. Као реакцију на те небулозе, превео сам и објавио неколико текстова који су се појавили у англофонској штампи, под заједничким насловом ”Како нас заиста виде.”

Неки су у Караџићевом хапшењу видели потврду да је политика уцена и притисака успела. Невладници који живе од клеветања Срба ургирали су да се притисци појачају. Један квази-конзервативац (који свој прелазак на ислам крије као змија ноге) параноично је писао о Караџићевом хапшењу као ”диверзији српских окупатора” од правог проблема, јадне Независне Државе Косово. Али први у низу тих текстова, и можда најзначајнији, био је кратки уводник из Далас Морнинг Њуза, који је Караџићево хапшење представио као тријумф материјализма. Стварање жуто-црвене владе и срамотно, поданичко понашање Београда према Бриселу и Вашингтону протумачено је у тим престоницама као знак да ”пара врти где бургија неће” и да су Срби сасвим спремни да одустану од своје традиционалне вере у слободу и правду само за обећање ”бољег живота.”

Овим убеђењем обојен је и јуче објављени коментар у Њујорк Тајмсу, где новинар Николас Кулиш (у тенденциозно насловљеном тексту ”Босна ври док Европа спава”) пише како Босни и Херцеговини можда прети нови рат.

На страну сада што ову причу о могућем новом сукобу потенцирају искључиво они којима је у интересу да се продужи империјални протекторат у Сарајеву и да се настави са присилном централизацијом ове псеудо-државе у име ”духа Дејтона”, ”ЕУропског пута” или нечег трећег. Кулиш, исто тако типично, као јединог могућег узрочника сукоба види Србе и њихово одбијање да безусловно капитулирају пред радостима мултикултурализма. Тих флоскула и небулоза смо се већ нагледали и начитали, мада су оне у овом тексту присутне у рекордној густини по словном знаку. Ево, међутим, пасуса који ми је запао за око. У њему се јасно види амерички приступ балканској кризи, оличен у пустим жељама и креативној интерпретацији чињеница:

”Косово је прогласило независност прошле године, и америчку амбасаду у Београду, престоници Србије, тада су запалили љутити изгредници. Ходајући после тога улицама и разговарајући са Србима, налазио сам бес, тугу и очај чак и међу највише про-западним елементима друштва.

Зато сам био пријатно изненађен када сам се ове године вратио са г. Бајденом и нашао просечне Србе на тим истим улицама како дубоко прагматично реагују на посету америчког политичара који не само представља суперсилу која их је бомбардовала, већ је лично гласно и од самог почетка подржавао муслимане у БиХ и на Косову. Мада су се неки још држали, већина ми је рекла да им посао и слобода путовања вреди више од старих непријатељстава.

Уз мало среће, можда ће такав осећај да захвати и суседну Босну, и надвлада екстремисте и њихову ратоборну причу.”


У неко друго време, неки Срби би под притиском околности продавали ”веру за вечеру.” Сада изгледа продају све за пуко обећање вечере. И не само то, већ им је свеједно што их је Америка бомбардовала и окупирала, и што је лично Бајден предводио србофобичне гласове у Вашингтону. Поштују, ваљда, што човек има образ као ђон па после свега тога може да дође у Београд и очекује краљевски дочек. А демократори једва дочекали да му га приреде.

Занимљиво је и како се религија ”Бошњака” и Шиптара увек потенцира када треба да се говори о америчком ”хуманитарном” империјализму, а кад год се једни или други огреше о Србе, свако спомињање њихове вере је аутоматски ”исламофобија” или шта већ. Али о томе неки други пут.

Ако већ медији у Србији не могу или неће да обавесте јавност шта о Србији и Србима уопште мисле светски моћници и даље намерени да им кроје капу (али по сопственој мери), онда је на ”Соколу” и њему сличним герилским медијима - блоговима, форумима, самиздатима свих врста - да испуне тај професионални и морални вакуум. Ево вам још један доказ да амерички естаблишмент заиста мисли да је Србима важније фиктивно благостање од образа, части и слободе. И да с тим убеђењем наступају како у БиХ и на окупираном Косову, тако и у односима са Београдом.

А шта ћете с том информацијом да урадите, то је до вас.

субота, 5. септембар 2009.

КАМЕЛОТ - ИСТОРИЈА ИЛИ ФАТАМОРГАНА?

- "But I'm not fat, am I?", I pleaded. "I'm not what you'd call a fat man! There is no history of fat people in my family".

- "There was no history of money in the Kennedy family either, till Joe came along", he said, a little sorry to be wasting such a gem of a reply on somebody like me. I could tell, because such things are easy to tell, that he was filing it away for future use.


Steve Tesich, Karoo (Harcourt, 1998)


Наш друг из Ангмара се осврнуо на смрт Теда Кенедија, и пратећу медијску хистерију која је запљуснула и Србију. Кренуо сам да му одговарам у "да, али"-маниру, али се толико расписах на његовој секцији за одговоре, да схватам да би ово било логичније објавити овде.
Вештац, наравно, без обавезе да реплицираш на овај дугачки коментар :).


Мислим, у суштини се слажем са чињеницом да су хајп и митологизација Кенедијевих (као и било која политичка митологија) неукусна из милион разлога, и ово што кажеш за маторог Џоа (кримоса, хитлерољуба, хистеричног антисемиту...), све је тачно. Тај је био баш гадан и бескрупулозан. Какав би и био политички изданак времена Депресије, распадања, криминала и брзог богаћења. Да се некако није провукао у ону групу коју је Рузвелт одлучио да легализује уместо да похапси (по принципу, "сада је доста, и сада ћете радити легално, и у општем интересу, иначе оде вам све - сличан принцип је и Путин применио на тајкуне после оног пропадања деведесетих a Запад га зато и мрзи, јер је препознао у њему руског Рузвелта, дакле обновитеља земље), вероватно династије не би било.

Елем, да се вратим на Кенедијеве. Тачно је и то да је Теди био татин син који се извукао из свега из чега неко други не би. Премда ово са Мери Џо Копечни није дело за које је он КРИВ (према ономе што знамо, упали су у воду и он је хтео да је спаси али није успео), него напросто морално одуран поступак (отишао је кући, уместо одмах у полицију или спасилачку службу, па је прво питао саветнике шта да ради.. гадно баш). И то га је пратило ево 40 год.

Опет, човек тако дуге каријере је имао и добрих и лоших потеза у политици, премда се Тедијем (као, објективно, најмање битним од те тројице) нисам никад посебно бавио.

Елем, Џон ЈЕСТЕ сумњиво победио - али је хтео и да прекине све везе са очевим пајтосима, и тужилаштвом ударио на њих (по једној од верзија, то га је и стајало главе - Џо Бонано се до краја живота клео да је атентат у Даласу извршила мафија, њујоршких Пет породица су тада биле практично држава унутар Америке).

Џон Кенеди ЈЕСТЕ отворио Пандорину кутију у Југоисточној Азији (прво Вијетнам, па онда Лаос и Камбоџа), али, и даље мислим да је велико питање да ли би, да је преживео, дозволио да тај рат ескалира у пакао који је постао за време Џонсона, Мекнамаре, Вестморленда, Никсона и екипе.

И, признали или не, Кенеди јесте покренуо неке социјално и цивилизацијски важне промене (на боље) у тада официјелно и законски расистичкој и полуфашистичкој Америци. Додуше, митологија о њему као о антирасисти и безмало белој верзији Мартина Лутера Кинга, није основана - Кенеди НИКАД није ЈАВНО раскинуо дил са "диксикратима" (расистички део Демократске партије, Југ), у партији су дрмали, на Југу, ликови попут Џорџа Волиса, Истленда, Џимија Дејвиса и сличних. Додуше, јесте макар симболички ПОЧЕО неки помак. У тада језиво расистичким САД, и ти Кенедијеви симболични гестови (рецимо, учешће на Маршу за грађанску једнакост у Вашингтону 1963, са све Кингом, активистима антирасистичких удружења, затим Брандом, Хестоном, Диланом и Џоан Баез) су били од помоћи борби против сегрегације. Што ме доводи до Бобија, мог омиљеног Кенедија.

Он ЈЕСТЕ почео у истом кључу као и старији брат; татин син са обезбеђеном будућношћу у политици, лик који је знао да искористи и шарм и породичну фаму, да удари у вешту демагогију којом ће за себе везати и прогресивније гласаче и параноичне антикомунисте... Борба против "корупције и криминала" (случај Хофе и тимстера, затим удар на мафију) у доба када је радио као државни тужилац, помогли су му да стекне име, и то је опортунистички искористио (како другачије политичар и ради?). У прво време такође није желео да отворено иступи против расизма, па је, рецимо, током напада белих расиста на "Аутобусе слободе" 1962, којима су бели и црни активисти са Севера долазили на Југ на помогну црнцима да се региструју за изборе (што је овима било онемогућено, и што су јужњачки сегрегационисти кочили на сваком кораку), изјавио да "тужилаштво не може да одређује различито тумачење уставних слобода између ових група". Дакле, испало је да су они који слободу ТРАЖЕ (јер им је ускраћена) и они који је НЕГИРАЈУ тој ускраћеној групи (јер мрзе њену боју коже) - две стране истог новчића. Тако су се чували гласови на сегрегационистичком Југу, и Кенеди је играо по истој музици као и толики пре и после њега.

И он је могао, као и већина америчких политичара, да заувек хода по лагодној стази типичног лицемерства по питању расне једнакости: да даје неодређене изјаве о "слободи", да се залаже за "право свих да изнесу свој став", али да не учини НИШТА по питању било моралног било крајње конкретног одређења у односу на чињеницу да један део Америке живи без основних права - због боје своје коже. Јер и пре и после Кенедија су се амерички политичари тако понашали.

Али, Роберт Кенеди је, признајмо, био другачији. За свега пар година се, од татиног сина и још једног у низу "златне деце" политичког естаблишмента из богатих породица, преобразио у ЈЕДИНОГ антиратног кандидата (1968, док дивља рат у Вијетнаму) и јединог ДЕКЛАPИСАНО И ИСКРЕНО антирасистичког кандидата (јединог након Хенрија Волиса 1948, с тим што Хенри ни у теорији није могао да победи). Да ли је на његово сазревање утицала трагична смрт брата, или нагло суочавање са реалношћу Америке, која се шездесетих трауматично будила из потемкиновског сна Вечног Прогреса из претходне декаде? Не знам шта је по среди. Али се догодило шта се догодило. Роберт Кенеди је убијен усред изборне кампање 1968, у једном, признајмо, сумњивом атентату (данас и званични налази потврђују ту сумњу, дакле није сад некакво конспиролошко бунцање).

Америка НИЈЕ добила антиратног председника, покољ у Југоисточној Азији је трајао још готово деценију, Хладни рат је био усијан као током кубанске кризе...

Колико год Кенедијеви били медијски претворени у бесмислени попкултурни бренд, и бачени у пластичној кеси на јеловник нације којој су требале (и требају) тренутне сузе, инстант-искупљења, краљеви и краљице у директном ТВ-преносу, жртве које умиру младе пред очима нације е да би нечим испуниле њено сећање... ипак мислим да ће историја и о Џону и о Бобију на крају рећи више доброг него лошег. А у сваком случају, да је Демократска партија кренула у кенедијевском правцу тих година (уместо да је, након пар деценија безличности, под своје ухвати Клинтон), вероватно би и наша непосредна прошлост другачије изгледала.

Ово што Вештац каже о социјалном инжењерингу (наравно, туђим новцем и туђим животима) по којем је ДП позната, истина је. Али, треба водити рачуна и о томе колико су Кенедијеви (након убистава Џона и Бобија), служили искључиво као емотивни АЛИБИ партије која, осим имена и наметљиве медијске експлоатације бренда Кенеди, није имала много заједничког са оним што су они радили и говорили и што би се дало означити њиховим политичким наслеђем...

Има она сјајна сцена у Стоуновом (иначе историјски језиво рогобатном и чињенично климавом, али ремек-делу:)) Никсону: стоји Хопкинс (Никсон) у Белој кући испред Кенедијевог портрета и каже "када виде тебе, виде оно што желе да буду, а кад виде мене - гледају у то што јесу". Демократска партија је, након Кенедијевих, знала то што и Никсон. И зато је, уместо сопственог лица, гурала портрет Џона или Роберта Кенедија. Јер како би, иначе, другачије могло да се догоди да један ситни преварант монструозно неутаживе амбиције и човек достојан презира по СВАКОM (СВАКОМ) основу, од 1993 до 2001 плови на таласу (ничим оправдaне) репутације "новог Кенедија"? И да га у томе наследи супруга, која је све што и он, само на стероидима.

петак, 4. септембар 2009.

Ко је овде наиван?

Још од свог конституисања прошлог лета, владајућа жуто-црвена коалиција (у којој се, додуше, не зна ко је жући а ко црвенији) у Србији ради на томе да политички дискурс у земљи ограничи на простор између Бориса Тадића и Чеде Јовановића, а све изван тога прогласи за „фашизам“. На томе марљиво раде послушнички медији, али ни то им није било доста. Усвајањем репресивног закона о медијима, свака критика постојећег стања од понедељка постаје кривично дело.

Нажалост, када се погледа ко представља опозицију оваквој власти, резултати су жалосни. Томислав Николић и „Напредњаци“? Па цела та странка је и направљена како би некадашњи радикали постали прихватљивији жутима. Чедини либерал-бољшевици нису опозиција, ма колико то за себе тврдили, већ екстремни огранак владајуће партије чији је задатак да политику упорно вуче у правцу куда ДС хоће да иде, али не сме то јавно да каже. Преостају, онда, „народњаци“ Коштунице и Илића - односно, једно велико ништа.

Коштуница данас прича о власти која је заснована на лажима и обманама, која има „опасне намере“, коју су створили тајкуни и страни амбасадори, и којој реалну алтернативу представљају коалиција између ДСС и Напредњака. Па је ли то он јуче пао с крушке?

Зар није баш Војислав Коштуница пристао да буде кандидат ДОС-а, знајући ко је ту коалицију окупио с коца и конопца, и како је она била финансирана на септембарским изборима 2000?

Сећа ли се Коштуница владавине Зорана Ђинђића, који је маневрисањем око, изнад и преко свих закона успео да све полуге власти у Србији стави у своје руке? Сећа ли се како је Ђинђић илегално хапсио и испоручио Милошевића, па наместио свој кадар на чело Скупштине пре него што је у Хаг послао и Милутиновића, да би имао „свог“ председника? Сећа ли се како је Ђинђић укинуо Југославију, све уз помоћ Хавијера Солане, како Коштуница не би више имао положај? Или како је саботирао председничке изборе у више наврата?

Када је у касну јесен 2003. ДОС-у одзвонило, Коштуница је направио нову власт - и у њу опет довео ДОС, односно Г17, која је наставила са пљачком Србије и саботажом владе. Па је због Г17 та влада и пукла, а Коштуница саставио нову владу, овај пут директно са ДС - упркос тајним преговорима о издаји Космета и чему све не. Управо тада, у пролеће 2007, имао је прилику да прави коалицију са Николићем о којој сада прича - па није. Било га је страх, шта ли? И гле чуда, ДС је минирала владу и на новим изборима прво устоличила Тадића (није случајно „независна држава Косова“ призната одмах после тих избора), а затим и садашњу власт.

Разни народи, па и српски, свашта нешто опраштају својим владарима. Али кукавичлук - никад. Коштуница је показао невероватну храброст и умеће када је 5. октобра отишао код Милошевића и договорио миран пренос власти. После тога, ништа. Не знам да ли је могао да учини ишта да ствари иду другачијим током, али имао је обавезу да покуша. Под условом да је уопште хтео.

Да посудим израз од Данијела Ханана, он је девалвирани лидер девалвиране партије. Од свих људи у Србији, Коштуница има најмање права да се чуди или прави невешт кад данас ова власт ради то што ради.

Ако баш хоће да помогне Србији, нека опет буде професор права, и учи опортунизмом отровану омладину да постоје и други закони осим топуза и крстареће ракете. И да политика није за свакога. Србију ће да спасава неко други, ко за то има одлучности и моралног капитала. Ово прво Коштуница никад није имао, а друго је успео да потроши много пре него што је својим неделовањем омогућио успон садашње квислиншке власти.

понедељак, 31. август 2009.

Покушај убиства прејаке речи

”Закони су попут кобасица. Што више знате о томе како их праве, то их мање поштујете.”


Овај цитат, који је потекао из из једних америчких новина (Кливленд Хералд из 1869), годинама је приписиван немачком канцелару Бизмарку. Било како било, убеђен сам да ни најгора фабрика кобасица не може да се пореди са грозотом познатијом као демократија у Србији. Од избора чији се резултати масирају и прекрајају док се не дође до подобне већине, преко скупштине која ради како јој се каже (а у којој се најмање расправља о предложеним законима и одлукама, често преписаним из иностранства), до закона који су самим својим постојањем увреда за здрав разум и цели концепт права и правде - Србија сваким даном демонстрира како у ствари и није држава, већ државоид, једно квази-државно тело којим управљају лажне демократе (демократори) за рачун иностраних господара.

Последњи у низу доказа за овакав закључак је данас усвојени ”Закон о јавном информисању,” који де факто уводи државну контролу над медијима. Ако ”јавна гласила” напишу нешто што се не свиђа неком државном чиновнику, по хитном поступку се драконски кажњавају. Измене закона које је предложила квислиншка врхушка наводно за циљ имају подизање квалитета новинарства. Ово је чиста лаж. Циљ закона је успостављање апсолутне контроле над вестима, о којој није могао да сања ни Централни комитет ономад. Ако се притом још ”набере” стотињак хиљада динара и до банкрота доведу непослушни уредници и издавачи, тим боље. Овим законом се, међутим, не обезбеђује да ће вести које ћете читати у новинама или видети на телевизији бити ишта истинитије или боље, већ само да ће бити подобније. По власт, је ли.

Демократија, у коју се толико куне владајућа жуто-црвена хунта (али и њена квази-опозиција, која ни са демократијом ни са либерализмом нема ама баш никакве везе), захтева слободу мишљења. А то опет захтева слободу говора. Па и слободу лажи. Док је између државе и партије постојао знак једнакости, било је сасвим логично да држава, односно партија, диктира шта ће да пишу новине. Тим пре што су новине биле само средство преношења државне (односно партијске) ”истине”. Држава и владајућа партија званично нису више исто, било од 1990. или од 2000, како ко рачуна. Али у пракси, изгледа, јесу. Држава је партија, а партија - то сам ја! Где смо то, и колико пута, већ видели?

У неком нормалном свету, када би ”Дневно клеветало” написало да је министар тај и тај лопов, морало би да се отвори питање да ли је тај министар заиста лопов. Тим пре што је он директно управља финансијама земље, рецимо. Ово је професионална дужност медија, њихов задатак и улога у политичком систему. Ако им се то забрани, онда то више није систем који се може назвати демократијом а да се притом не изговори ноторна лаж.

Ако се покаже да министар тај-и-тај није лопов, односно да је вест у ”Клеветалу” лажна, онда нема потребе да држава кажњава лист. Читаоци којима је сервирана лажна информација изгубиће поверење у лист и престати да га купују. Падом тиража пада и цена огласа, и те новине брже-боље оду под стечај. (Успут буди речено, то већ и данас може да се уради ”непослушнима”, јер целокупно тржиште огласа у Србији монополишу два-три човека блиска председнику, а иза којих стоји страни капитал. Чему онда, уопште, овакав накарадни закон?)

Али не, душебрижницима који попут дахија данас харају Србијом ово није довољно. Њихова ”истина” мора да се утерује глобама, затвором и пендреком. Може да живи само у строго контролисаним условима медијског простора ”очишћеног” од свих елемената који би могли да угрозе њено осетљиво здравље. Само у етеру ослобођеном свих ”мрачних сила” може да се наметне дијапазон политичке и сваке друге мисли, омеђен Тадићем с једне и Чедом са друге стране. А све мимо тога је чисти отров који треба забранити, хапсити, казнити или насмрт претући.

Од данас, у Србији не постоји слобода говора. Бар званично.

Демократори, невладници и квислинзи можда мисле да је ово за њих велика победа, да је њихова власт и контрола овим учвршћена и осигурана. Истина је, дабоме, другачија. Овим отвореним атаком на слободу говора, показали су сав свој презир према слободи уопште, сву моралну беду своје поданичке идеологије, сву испразност свог властољубља и користољубља.

Да све буде још горе по њих, прегазило их је време. Овим ће можда да задаве покушај успостављања алтернативних телевизија, радија и новина, али то већ дуже времена нису водећи медији. Будућност припада интернету, где је свака информација једнако доступна а једини судија њене истинитости и ваљаности је сам читалац. Могли су, значи, исто тако да регулишу коњске запреге, пароброде, хелијумске балоне или телеграф. Ако у Србији још постоје људи којима је стало до слободе, истине и правде, наћи ћете их на ”контранету”, а не у режимским новинама, на режимским ТВ-екранима, или режимским радио-таласима.

Србијом данас влада једна револуционарна камарила, која користи полуге власти наслеђене из компартијских времена и финансијску, војну и политичку подршку својих иностраних спонзора да распарча земљу, уништи привреду, и промени менталитет самог народа, све време се лично богатећи. Да бисмо се ослободили ове пошасти, није довољно само променити људе на власти, већ и целокупни политички систем.

Некадашњи сателити Совјетског савеза су све редом биле те ”демократске” те ”народне” те ”републике” - а у пракси ни једно, ни друго, ни треће. Овај монструм који узима себи за право да контролише шта људи у Србији говоре и мисле (пошто је већ узео под контролу све остало) је демократија само по имену, а у ствари нешто сасвим друго.

петак, 21. август 2009.

Истеривање духова

Један од мојих омиљених аутора на НСПМ је Никола Танасић. О неким питањима се сасвим слажемо. О другим, не толико. Али сваки његов есеј је повод за размишљање, о томе нема спора.

Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.

Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:

”Само ако смо свесни историјског континуитета свога пута кроз историју као вечитог презања за идеале правде, једнакости и слободе, само тада можемо знати шта нас је у садашњем тренутку снашло и шта нам је у будућности чинити.”


Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).

Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.

Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).

Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"

Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.

Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).

Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.

Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?

И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.

Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.

Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.

Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.

Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.

Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.

Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.

Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.

Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.

Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.

среда, 12. август 2009.

Завист и мржња

Крајем јула прошле године, премијер РС Милорад Додик је дао интервју ”Политици” у којем је изјавио да је РС ”бољи дио БиХ” и то аргументовао сљедећим подацима:

У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.


Већ тада је Федерација имала проблем да напуни буџет. Проблем је био и остао двострук: прво се високим порезима спутава привреда (тј. оно што је преостало од пљачкашке приватизације), а онда се сакупљени порези троше на подмићивање гласачке машине. Прије или касније, ово изађе на пресипање из шупљег у празно.

Да иронија буде још већа, РС је дуго година послије Дејтона била фактички под санкцијама, док је Федерација (односно њен "бошњачки" дио) била права црна рупа у којој су нестале милијарде долара (марака, евра, шта год) бјелосвјетских донатора. Неке од тих пара су преточене у гиздаве џамије у саудијском стилу, са све крововима који се руше кад падне снијег. Нешто је отишло на виле и аутомобиле разних вођа и спаситеља, што у самој БиХ што у Турској или другим "пријатељским" земљама. Остало? Појела маца.

Није онда тешко закључити да постоји узрочно-посљедична веза између федералног кокузлука и растуће реторике националне и вјерске мржње која извире из кабинета Хариса Силајџића и Мустафе Церића. Прије неки дан, то је изгледа установио и колумниста сарајевског Ослобођења, Јосип Вричко:

U sad već skoro svakodnevnoj (avazovskoj) jadikovki, reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić je, ovoga puta nakon kontroverzne vjerske, ali i političke turneje po Kosovu, detektirao najveću opasnost za Bosnu i Hercegovinu i njezine Bošnjake.

To su, jasno, Srbi - ma gdje bili...

Jasno, u svome se neslužbenom glasilu [Cerić] obrušio na svako srpsko uho što učestvuje u državnoj vlasti, ogorčeno govoreći o blokiranosti BiH u srpskoj izvedbi. U reisovoj ispovijedi - s elementima hutbe - ima i istine. Ali, ako su doista Srbi s obje strane Drine (državni) remetilački faktor - što je s Federacijom, koju je, evo, i recesija pogodila znatno teže negoli Srpsku? Taj, dakle, po Daytonu bošnjačko-hrvatski entitet, gotovo u potpunosti kontrolira najveći bh. konstitutivni narod, pa ipak su federalne ulice i trgovi puni gladne djece, opljačkanih im očeva, prevarenih boraca itd. itd. A jesen će nedvojbeno biti gora. Takve slike po Dodikovom zabranu, koji je, u slaboj konkurenciji, doista postao bolji dio BiH, međutim, ne gledamo.


Све се надам да ће ускоро доћи дан када ће босанским Муслиманима постати јасно да их нису опљачкали и унесрећили некакви митолошки "србоћетници" већ управо њихови "прваци." Можда ће тада коначно престати харанге, а стварни дијалог о некаквом заједничком битисању у БиХ постати могућ. Али можда се превише надам.

среда, 5. август 2009.

Годишњица побjеде злочина

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двjеста хиљада хрватских војника кренуло је у „ослобађање“ Републике Српске Крајине - од свега живог, а поготово Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протјерано или побијено, у операцији названој „Олуја“. Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - „Дан домовинске захвалности“ - који се као такав слави и данас.

август 1995 (srpska-mreza.com) 
Крајина је успостављена у прољеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, проглашење неовисности. Послије кратког али жестоког сукоба, крајем те године је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану посредника УН Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на „потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак“ подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Интеграцији територије - али не и становништва.

Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника. Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негдје 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили демократији и људским правима. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумијева МПРИ.

„Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није вријеме да се буде преосјетљив“.

Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у прољеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосјетљиви ни за вријеме „Бљеска“, ни за вријеме „Олује“. Чувена је изјава тадашњег амбасадора у Загребу Питера Галбрајта да „Олуја“ није била етничко чишћење, пошто то могу да врше само Срби!

А Холбрук сигурно није био „преосјетљив“ када је у јесен 1995 давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима тврдио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.

Званични Загреб, дабоме, инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено, право од друга Стаљина). Када је предсједник Србије Борис Тадић 2005. „Олују“ назвао „организованим злочином“, његов хрватски колега Месић љутито му је одговорио да се то ме ноже поредити са Сребреницом.

Али хајде да упоредимо! У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници, трупе УН су се бар потрудиле да заштите Муслимане; у Крајини су само скренуле поглед. Босански Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!

Како да објаснимо ту логику? Који је то принцип који даје Космет као независну државу Шиптарима, јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. свјетског рата, или уставном положају који су имали прије Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „закону“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ осим Србије?

У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.

А та реалност коју стварају Абрамовиц његови истомишљеници у кулоарима Империје је да без обзира на околности, Срби увијек губе. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завјере“ и тврде да Срби имају комплекс жртве. Ово је злонамјерна замјена теза: „реалност“ коју је на Балкану створила америчка Империја почива управо на миту да су сви остали народи жртве Срба.

Посљедица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вијековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то вријеме Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ и тужи Србију - за геноцид.

O tempora, o mores...

(нспирација за овај текст био је есеј објављен августа 2005. на Antiwar.com)

недеља, 2. август 2009.

Томпсон као опомена

Док разни невладнички комитети, одбори, институти и иницијативе, покретани издашним донацијама са „пријатељског запада“  по земљи Србији годинама треште о некаквом фантомском бауку „српског фашизма“ , дотле се у суседној држави, коју баш ти невладници у сав глас хвале као цивилизовану, толерантну, културну и пример свега што би они хтели да од Србије направе, фашизам отворено и профитабилно велича.

Ако неко још није чуо за лик и дело хрватског глазбеника Марка Перковића, познатијег као „Томпсон“, имао је прилику да 19. јула погледа снимак његовог концерта из 2007. на загребачком Максимиру - са све усташким униформама, капама, мајицама и поздравима подигнуте руке. Тај снимак је, наиме, емитовао 2. канал Хрватске телевизије (ХРТ2), а преко кабловских мрежа могао је да се види широм Србије.

Званичних реакција у Србији није било. Медији су нешто мало то прокоментарисали, а онда наставили да се баве дневнополитичким вампиризмом. Најгласније се бунио Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“, који је емитовање концерта назвао „тешком увредом за српски народ“.

Авај, распамећене и анестетисане Србе мало шта више може да увреди, па ни концерт који велича државу и покрет одговорне за свирепо и геноцидно убиство стотина хиљада њихових сународника. Усташе и њихови сарадници можда нису успели да до краја испуне свој циљ затирања Срба на „повијесним просторима“ НДХ, тако што ће „трећину побити, трећину покрстити а трећину протјерати“. То је пошло за руком тек 1995. њиховом идеолошком баштинику, који је имао боље спонзоре.

Али и овако слабе и тужне критике емитовања Томпсоновог опуса наишле су на осуду, кога ли другог него невладника и самоименованих моралних комесара. До пре неки дан фанатични борци против „фашизма“ (али само док је „српски“) устали су сада у одбрану јадног, угроженог Томпсона и „слободе медија“. Да управо они рутински не позивају на линч неистомишљеника и не крију жељу да у Србији постоји само једно мишљење - њихово - још би човек могао да им поверује. Овако, лицемерје је више него очигледно.

Међутим, ни рефлекс који тражи забрану, цензуру или макар привремено искључење оваквих медијских садржаја није сасвим на месту. Прво и пре свега, зато што пристаје на категорију забрањеног мишљења, али и зато што несвесно помаже невладницима у њиховој прљавој работи држања Срба у менталним оковима.

Ево о чему је реч. Када, рецимо, Слободан Антонић критикује невладнике који су устали у Томпсонову „обрану“ од непостојеће цензуре, вели да такву врсту „изазивачког цинизма“ може да покаже „само неко ко... ништа не зна о прошлости овог народа (па мисли да су речи „Јасеновац и Градишка Стара/то је кућа Максових месара“ део некаквог рекламног спота за сувомеснате производе)“. Међутим, мене не би ни најмање изненадило да велики број људи у Србији заиста не зна о чему се овде ради и стварно би могли да помисле да се ради о реклами за кобасице!

Опсесија „српским национализмом“ није карактеристика само пост-петооктобарског времена, већ и деценија индоктринације у „самоуправном рају“. Последица тога је да се свако истицање паралела Туђмановог режима са Павелићевим, или указивања на чињеницу да су Туђмана директно подржали чланови усташке емиграције (нпр. Гојко Шушак), проглашава за манифестацију „великосрпске пропаганде“! Као да је Усташе, Павелића, Лубурића, Францетића, Црну легију, Јасеновац и сл. измислила „ратнохушкачка“ РТС! Иста је реакција невладника на истицање континуитета исламског радикализма Алије Изетбеговића, или спомињања улоге муџахедина у Б-Х сукобу. Дакле, ни усташтво ни исламски џихад, ни терористички и шовинистички карактер тзв. ОВК не занимају невладнике; то је све „великосрпска пропаганда“, а једини истински злочинци за њих су увек и једино Срби.

У таквом контексту, који је нажалост доминантан у медијима и образовању, не би ме нимало изненадило, понављам, да Срби млађи од рецимо 30 година немају појма ко су Усташе (бивше или садашње) или да у БиХ постоје џихадисти. Научили су да се стиде што су „геноцидни“, да се извињавају за деведесете, „Сребреницу“и тобожњи „терор“ над косметским Шиптарима, а немају никакав осећај нити елементарне солидарности са сопственим народом на Космету („Па што тамо живе ако им је тешко?“) и у БиХ („Избеглице-изелице!“), или његовим остацима у данашњој Хрватској, где још увек летују и чуде се што им секу гуме и разбијају кола. Нису заборавили сопствену историју и идентитет, већ нешто још горе - нису их никада ни научили.

За време рата у БиХ имао сам прилику да се сит наслушам патријотске музике у Томпсоновом кључу. И дан-данас се накострешим кад чујем химну култу личности „Првог у Бошњака“, коју је написао Дино „Мерлин“ Дервишхалидовић (и то не крије):

„ne bi sjala 'vako jako
ova moja lijepa avlija
ja bi svjetlo zvao mrakom
da te nije Аlija“


Нема никакве сумње коме је намењена, и у ком је контексту тумаче слушаоци у БиХ, или рецимо Турској. Али док је не чују сопственим ушима, Срби којима причам о њој могли би да ту причу отпишу као „великосрпску пропаганду“. Исти је случај и са Томпсоном и савременим усташтвом које он представља. Ко погледа, биће му јасно. И зато мислим да је нам је онај ко је дозволио емитовање Томпсоновог концерта у Србији, колико год ненамерно, у ствари учинио услугу.