Првобитно сам намеравао да оставим тек кратак коментар на крају превода текста под насловом „Либерално-деморкатска мултикултикратија”, али сам врло брзо схватио да завређује посебан есеј.
Два су разлога што сам превео овај текст. Прво, што наводи пример окупираног Косова као илустрацију лицемерја онога што ја зовем Империја, а аутор „ВСАД”.
Друго, што открива нашим читаоцима, који тога можда досад нису били свесни, да је политика уништавања идентитета, традиције, историје и националног бића - која се тренутно спроводи над Србима на све могуће начине - у ствари само продужетак политике коју Империја примењује против властитог народа, а зарад остваривања идеолошке утопије по многочему упоредиве са комунизмом. Ми смо у другој Југославији већ били изложени оваквом третману, који у ствари никада није ни престао. Данас га примењују у име Империје, а не у име светског социјализма, али су то по карактеру исти људи (чему сведочи недавно обелодањено пријатељство Јове Капичића и Чеде Јовановића). Сам аутор прави аналогију између комунизма и либерал-демократије, али не наводи стварне паралеле, којих итекако има. Мени је посебно занимљиво убеђење обе идеологије да је са њима наступио „крај историје”.
Империјални колос, за који аутор сматра да је још увек снажан и моћан, сваког дана испада све слабији. Одржава се искључиво на илузији својих поданика и послушника да још увек има најмоћнију војну силу на планети (што не смета нпр. Талибанима, који у то не верују), и да је још увек најбогатија светска привреда (да, али ако се дуг рачуна као капитал...). СССР није дуго поживео када им је коначно понестало девиза за куповину жита из иностранства. Колико ће дуго разни „пријатељи и савезници” волети Америку када престану да за то буду плаћени?
Из онога што сам видео од тзв. „нове” или „алтернативне” деснице у САД, не верујем да је у стању да изнесе борбу коју јој је аутор наменио. У Европи још постоји нека традиција романтичарског национализма. У Америци не.
Док је СССР само преузео велику руску царевину, којом се много пре тога владало на исти начин без обзира да ли је њена граница била на Уралу или на Камчатки, Америка је настала на темељима који слабо могу да издрже мегадржаву каква постоји данас. САД су основане као савез 13 суверених држава, чије је проширење на већину северноамеричког континента било итекако проблематично, и чија је трансформација у „једну нацију” била итекако резултат осмишљеног разарања регионалних посебности. Имиграциона политика и „разноврсност” су само најновији у низу оруђа којим се власти служе како би атомизовале народ зарад лакше контроле. Међутим, или нису свесни или их није брига да тиме у ствари слабе „нацију” и праве нешто слично позној СФРЈ, где сукобе између разних специјалних категорија и група (а код нас „народа и народности”) решава топуз у рукама власти. Баш као што се десило и код нас, та власт ће се урушити када њени темељи буду довољно поткопани сопственом политиком подела. Зато и не мислим да САД могу да опстану као јединствена земља.
Али, баталимо сада судбину Америке; она је за нас у најбољем случају академско питање. Изазов који „Алберт” поставља пред Америку и Европу је управо онај пред којим се данас налазе Срби. На нама је да се суочимо са овим чудовишним експериментом који се над нама врши in vivo, и да му се или предамо - и тако нестанемо као народ - или одупремо, без обзира на цену. Јер каква год да је, сигурно је мања од нестанка.
Имамо ту срећу што, за разлику од Американаца, имамо на чему да заснивамо отпор. Можемо да посегнемо у властиту историју, веру и традицију и у њима нађемо довољно светлог, светог и доброг да од тога - а не од лажи, покварености и насиља које нам се нуди као пут без алтернативе - обновимо себе и саградимо земљу коју можемо да оставимо деци и унуцима.
Суштинска карактеристика милитантних утописта, звали се они комунисти или либерал-демократски мултикултисти, је што проповедају „разноликост” као братство свих људи, а стварају свет у којем је човек човеку вук. Говоре да раде за опште добро, а у ствари раде само за себе, своју децу и шачицу истомишљеника. Певају оде бољој будућности, а у ствари не виде даље од сутра. Верују да је крај историје наступио с њима, и није им битно шта ће да буде после њих. Пред њима иду лажи, а иза њих остаје пустош.
Велико је то зло. Исконско. С њим се суочавамо зато што наши очеви, дедови, прадедови и преци нису успели да га до краја победе у своје време. Није да се нису трудили. Знам да често говорим како смо ми данас само сенке сенки тих људи, али ево, какви смо да смо, остало је на нама. Зло је зато убеђено у своју победу, и не може да замисли да ми овакви можемо да му се уопште супротставимо, а камоли успешно. Баш у тој слепој сујети, којом зло често само себе саплиће, лежи наша прилика и наша нада.
Можда нећемо моћи да до краја победимо зло. Можда ће тај посао да остане нашој деци. Али ће барем бити те деце, и имаће прилику да се боре ослањајући се на наше подвиге и наше успехе. Баш као што и ми данас, упркос свему, имамо оставштину наших дедова и пример њихове борбе против зла њиховог времена.
Али ако оманемо, ако поклекнемо, онда ће наша историја заиста да се заврши. За две-три генерације света ће и наше име бити заборављено, оставши само ту и тамо у причи и песми да збуни неког будућег читаоца. Ово зло, које је и само сенка сенке некадашњег зла, моћи ће да каже да је успело где нико пре тога није.
Ја то себи не могу да дозволим. А ви како хоћете.
„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком perspektive. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком perspektive. Прикажи све постове
недеља, 6. фебруар 2011.
среда, 21. април 2010.
Прича и акција
На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“
Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.
На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?
Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може.
Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.
Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?
Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?
Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.
Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.
Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.
Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.
Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна.
Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.
Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.
На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?
Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може.
Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.
Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?
Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?
Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.
Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.
Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.
Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.
Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна.
Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.
петак, 9. октобар 2009.
Стварност и фантазија
У вези са ”преговорима” који су данас почели у Бутмиру, имам да кажем само ово:
Ако је стварност оно што постоји и кад у то престане да се вјерује, онда је фантазија оно што и даље не постоји, ма колико неко у то вјеровао.
То је све.
Ако је стварност оно што постоји и кад у то престане да се вјерује, онда је фантазија оно што и даље не постоји, ма колико неко у то вјеровао.
То је све.
уторак, 19. фебруар 2008.
Ма какав крај
Што нам је усуд, па имамо занимљиву историју. Није нам ђаво дао мира после 1912, кад се после пет векова српска труба с Косова чула, већ очас ударише Бугари, па Аустрија, па онда краља Александра спопаде идеја ”Југославије” (што смо се с тим усрећили...). Ништа од те земље не би до јада и чемера; чак је и на јадан начин скончала, кад је Хитлер избрисао с мапе 1941. Е да би нам од 1945. надаље Титова СФРЈ било исто толико срећна и благородна. (Да не буде забуне, ово је најцрњи сарказам).
Па кад је неко коначно устао против вишедеценијског физичког и менталног злостављања Срба - макар и из личних побуда - диже се толика дрека и галама, пуче Титославија по свим брижљиво нацртаним шавовима. И гле изненађења, сви који су нам икад радили о глави - Аустријанци, Турци, Немци, Усташе, Призренска лига, итд. - нађоше се на истој страни: против нас. Изненађење је представљала Америка, али кад се узме у обзир да су њени данас најпожртвованији савезници исто тако некада служили Хитлеру, и није чудо.
Пола Срба западно од Дрине нестаде. Оно што оста, живи под окупацијом. Косово заузеше Арнаути. Србија доби санкције и бомбардовање, па онда ”демократију.” И ето прекјуче, 17. фебруара, Арнаути прогласише ”републику Косова.”
Неки јадикују. Кажу крај, пропаст, слом. Ма какав крај? Чија пропаст? Који слом?!
Сад знамо на чему смо. Ко нам је пријатељ (Руси), а ко није (Словенци, САД, горе наведени Турци, Аустријанци, Немци, а додајемо још Енглезе и Французе). Пукле су и илузије о Бриселу, бар се надам; шта још треба да се деси па да људи схвате шта је и каква је ЕУ? Зна се ко су истински Срби, а ко су изроди (Наташа Кандић почасни гост Тачијеве државе, у ложи са све Вилом Вокером? Сјајно!). Камо среће да је до ових сазнања дошло много раније, али ето, некима је био потребан и овај спектакл да виде оно што је другима било јасно као крв на кошуљи.
Проглашењем и признањем ”Косове” је евроатлантска империја хтела да стави тачку на програм разбијања и затирања Срба (као ”реметилачког фактора”), који спроводи скоро двадесет година. У томе је замало и успела. Замало.
Само су се прерачунали. Ово није почетак краја, већ крај почетка.
Па кад је неко коначно устао против вишедеценијског физичког и менталног злостављања Срба - макар и из личних побуда - диже се толика дрека и галама, пуче Титославија по свим брижљиво нацртаним шавовима. И гле изненађења, сви који су нам икад радили о глави - Аустријанци, Турци, Немци, Усташе, Призренска лига, итд. - нађоше се на истој страни: против нас. Изненађење је представљала Америка, али кад се узме у обзир да су њени данас најпожртвованији савезници исто тако некада служили Хитлеру, и није чудо.
Пола Срба западно од Дрине нестаде. Оно што оста, живи под окупацијом. Косово заузеше Арнаути. Србија доби санкције и бомбардовање, па онда ”демократију.” И ето прекјуче, 17. фебруара, Арнаути прогласише ”републику Косова.”
Неки јадикују. Кажу крај, пропаст, слом. Ма какав крај? Чија пропаст? Који слом?!
Сад знамо на чему смо. Ко нам је пријатељ (Руси), а ко није (Словенци, САД, горе наведени Турци, Аустријанци, Немци, а додајемо још Енглезе и Французе). Пукле су и илузије о Бриселу, бар се надам; шта још треба да се деси па да људи схвате шта је и каква је ЕУ? Зна се ко су истински Срби, а ко су изроди (Наташа Кандић почасни гост Тачијеве државе, у ложи са све Вилом Вокером? Сјајно!). Камо среће да је до ових сазнања дошло много раније, али ето, некима је био потребан и овај спектакл да виде оно што је другима било јасно као крв на кошуљи.
Проглашењем и признањем ”Косове” је евроатлантска империја хтела да стави тачку на програм разбијања и затирања Срба (као ”реметилачког фактора”), који спроводи скоро двадесет година. У томе је замало и успела. Замало.
Само су се прерачунали. Ово није почетак краја, већ крај почетка.
понедељак, 31. децембар 2007.
Срећна нова 2008.
Година која истиче је у најмању руку била занимљива. Крајем 2006. било је наговештаја да наизглед свемоћни и неприкосновени Запад све више губи контролу над својим чудовишним експериментима, али су многи веровали да је ипак ”све готово” и само питање времена. Верују и данас, ако погледате медије са наших простора, иако је данас слика света умногоме другачија него што је била пре годину дана.
Мудроме је било јасно да је косовска политика Империје блеф још када је потрчко Ахтисари одлучио да одгоди објављивање свог плана до после избора у Србији. Ако се Србија ништа не пита о Косову, што ли је онда чекају? Сада, на измаку 2007, опет слична ситуација: Шиптари своје проглашење ”независности,” најављивано и пре вештачког рока од 10. децембра, сада одгађају за фебруар. Чека се Јовањдан и - избори у Србији! И опет све зависи од неких такозваних ”демократа” и ”либерала” (а који нису ни једно ни друго), који наводно само чекају прави час - кад у рукама имају све полуге власти - па да свом ”глупом, примитивном, у клерофашизам и национализам огрезлом” народу објасне како је боље да Косова нема, да не треба да буду Срби, и да еуроатлантска будућност наступа у понедељак. Тај филм није био реалистичан ни после октобарског пуча 2000, а камоли сада.
Уопште, неке ствари су током ове године постале много јасније. Видело се да је америчка империја много слабија него што се чинило. Да је Русија много јача, и да су прошли дани када се играло по туђој музици. Није још сасвим очигледно да је ”Европа” банкротирала економски, културно и политички - али од растућег насиља неапсорбованих имигрантских маса, преко сукоба у Белгији, до споразума у Лисабону којим се на мала врата уводи устав одбачен на неколико референдума, требало би да је јасно да је ЕУ у ствари ЕУССР. Цинизам некадашњег полит-бомбардера Хавијера Солане (”Косово је другачије зато што је другачије” - тј. зато што он тако каже) све говори о карактеру ”Европе.”
Ставри се мењају. Не само у Србији, где - иако споро и малтене невољно - људи спознају ко им мисли добро а ко не. Ето, протекла година је видела први пример да се неко у Босни и Херцеговини успешно успротивио тиранији иностраног намесника. Пропали покушај Мирослава Лајчака да промени пословник централних власти БиХ на начин који би омогућио прегласавање и мајоризацију ипак је знак да је доскора неприкосновена ”међународна заједница” џин на стакленим ногама.
Зато не верујем оним депресивним (али добро плаћеним) коментаторима који и даље испредају причу да је независност Косова само питање дана, да је ”све готово” и да Срби треба да се помире са судбином - а успут се одрекну и себе, све у функцији ”бољег живота” и томе сличног.
Што се Америке тиче, она у 2008. има шансу за спасење какву није имала одавно. После деценија Курте и Мурте, Американци одједном имају и други избор. То што је задржала форме старе републике је и снага и слабост данашње Империје. Снага, зато што народ и даље верује у форме, а не види малигну супстанцу која се иза њих крије. Слабост, зато што те исте форме прописују правила игре која и империјалисти морају да поштују, да би остали легитимни у очима народа.
Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”
Нека вам је, дакле, срећна 2008, и да је проведете у здрављу и весељу. А шта ће бити, где и како - живи били па видели!
Мудроме је било јасно да је косовска политика Империје блеф још када је потрчко Ахтисари одлучио да одгоди објављивање свог плана до после избора у Србији. Ако се Србија ништа не пита о Косову, што ли је онда чекају? Сада, на измаку 2007, опет слична ситуација: Шиптари своје проглашење ”независности,” најављивано и пре вештачког рока од 10. децембра, сада одгађају за фебруар. Чека се Јовањдан и - избори у Србији! И опет све зависи од неких такозваних ”демократа” и ”либерала” (а који нису ни једно ни друго), који наводно само чекају прави час - кад у рукама имају све полуге власти - па да свом ”глупом, примитивном, у клерофашизам и национализам огрезлом” народу објасне како је боље да Косова нема, да не треба да буду Срби, и да еуроатлантска будућност наступа у понедељак. Тај филм није био реалистичан ни после октобарског пуча 2000, а камоли сада.
Уопште, неке ствари су током ове године постале много јасније. Видело се да је америчка империја много слабија него што се чинило. Да је Русија много јача, и да су прошли дани када се играло по туђој музици. Није још сасвим очигледно да је ”Европа” банкротирала економски, културно и политички - али од растућег насиља неапсорбованих имигрантских маса, преко сукоба у Белгији, до споразума у Лисабону којим се на мала врата уводи устав одбачен на неколико референдума, требало би да је јасно да је ЕУ у ствари ЕУССР. Цинизам некадашњег полит-бомбардера Хавијера Солане (”Косово је другачије зато што је другачије” - тј. зато што он тако каже) све говори о карактеру ”Европе.”
Ставри се мењају. Не само у Србији, где - иако споро и малтене невољно - људи спознају ко им мисли добро а ко не. Ето, протекла година је видела први пример да се неко у Босни и Херцеговини успешно успротивио тиранији иностраног намесника. Пропали покушај Мирослава Лајчака да промени пословник централних власти БиХ на начин који би омогућио прегласавање и мајоризацију ипак је знак да је доскора неприкосновена ”међународна заједница” џин на стакленим ногама.
Зато не верујем оним депресивним (али добро плаћеним) коментаторима који и даље испредају причу да је независност Косова само питање дана, да је ”све готово” и да Срби треба да се помире са судбином - а успут се одрекну и себе, све у функцији ”бољег живота” и томе сличног.
Што се Америке тиче, она у 2008. има шансу за спасење какву није имала одавно. После деценија Курте и Мурте, Американци одједном имају и други избор. То што је задржала форме старе републике је и снага и слабост данашње Империје. Снага, зато што народ и даље верује у форме, а не види малигну супстанцу која се иза њих крије. Слабост, зато што те исте форме прописују правила игре која и империјалисти морају да поштују, да би остали легитимни у очима народа.
Од свих кандидата који претендују на Белу Кућу у новембру 2008, само је један кандидат за председника; сви остали би да буду Император. Не знам какве су шансе Рона Пола, али досадашњи ток догађаја верно следи Гандијево пророчанство: ”Прво те игноришу, онда ти се смеју, онда те бију, а онда победиш.”
Нека вам је, дакле, срећна 2008, и да је проведете у здрављу и весељу. А шта ће бити, где и како - живи били па видели!
Пријавите се на:
Постови (Atom)