1917, или где је наша прича

Снимио Енглез филм о 1. светском рату (1917) и није поштено ни стигао у биоскопе, а већ је добио 10 номинација за Оскара. Неко ће рећи, мора да је изванредан. Не знам, чуо сам доста тога и доброг и лошег а нисам га још погледао.

Али ево савршеног примера колико је утицај Приче на погледе на свет. Какве црне историјске књиге - мада и ту има свачега - кад људи не само на Западу већ и по целом свету уче „историју“ из Холивуда? Тако сваки Американац зна да је Редов Рајан ослободио Европу од Хитлера да би спасио Јевреје од холокауста, иако ама баш ништа од тога није истина. Ал' били Спилбергови филмови, и то је то.

Не сумњам ја да је 1. светски рат био трауматичан за Енглезе. За кога није? Али они у тај рат уђоше да сачувају своју белосветску империју, и онда сто година пишу књиге и снимају филмове о томе. А о „Милутину“ који се трипут тукао са надмоћнијим Швабом, пешке прешао Албанију па после брже од француске коњице гонио тог истог Швабу скоро до Беча, о њему ни Срби више ништа не знају, јер га нема у Холивуду.

Читајте више: „Политика је низводно од културе“

Није нико други за то крив, до ми сами. Нису нам чак криви ни комунисти, јер је за њихове власти снимљен Марш на Дрину (1964), док је ова новокомпонована „демократија“ успела да произведе само аутошовинистички абортус какав је Свети Георгије (2009). Хвала Богу, до 2014. су снимљени Бранио сам Младу Босну и Сјене. О самом рату, ништа.

Чак су и Руси, за које је 1. светски рат једнако осетљива тема као и други за нас (а код њих је обрнуто), изабрали да га на стогодишњицу сагледају кроз Батаљон (2014), причу о специјалној јединици коју су чиниле искључиво жене. Ми нисмо имали женски батаљон смрти, али јесмо Милунку Савић, Софију Јовановић, Антонију Јаворник и Флору Сендис. Ајде што нико од џендер-сентизивних боркиња за права жена није рекао ма једну реч о тим хероинама, јер њихов је посао да ниподаштавају Србе; али што нико бар на фору није узео паре од Сороша да сними „феминистички“ филм о 1. светском рату кроз њихове подвиге, е то ми никако није јасно.

Знам шта ћете рећи: али није било пара, држава није дала. То је онај синдром „држава д'уради нешто“. Онда се то уради мимо и упркос државе! Није Мендесу краљица енглеска плаћала за 1917, него је узео паре од холивудских продуцената, с намером да заради у биоскопима. Више сам тужан него бесан, јер знам шта се може кад се хоће. Ено нам Балканске међе као доказа. Уосталом, ово је 21. век, где Финци могу микро-донацијама преко интернета да финансирају сатиричну научну фантастику о нацистима на Месецу (Гвоздено небо), али ето Срби нису у стању да се адекватно присете светлих тренутака сопствене историје. 

Свиђало се то нама или не, баш због Холивуда, филм је данас оно што су некад биле епске песме. Ако не будемо певали сопствене, пре или касније певаћемо туђе - на њиховом језику, њиховим мислима, заробивши себе у туђина.

НАТО у Црној Гори: Припреме за 'Барбаросу II'?

(оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.)

#NATO in Montenegro: Securing the rear before Barbarossa II? (Op-Edge) https://t.co/cQAgqbvZMI pic.twitter.com/7lbFHZLPy6

— RT (@RT_com) May 26, 2016

Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.

Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе - а овериће - мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.

Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.

А симболички... ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.

Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“

Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.

Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну држву Милогорију.

Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова - 0,5% - Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.

Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.

Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.

„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.

Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ - баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем - који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.

Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да - упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета - карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.

Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру - може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.

Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.

„На пуцањ одавде“ на РТРС

Кад је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, по Босни је кружио виц. Питају Мују да ли је читао „На Дрини ћуприју“, а он - будући из Вишеграда - одговара: „Шта чит'о, ход'о!“

За Србе са западне стране Дрине, прича о Гаврилу Принципу и сарајевском атентату иде у рубрику „шта чит'о, ход'о“. Можда се зато мало ко бави догађајима од пре сто година - иако нам се понављају.

Овде сам већ спомињао „На пуцањ одавде“, документарни филм Александра Вуксановића направљен малтене без буџета (а професионално) на стогодишњицу Принциповог подвига. Филм је на шпанском, како би милијарди запостављених житеља планете приближио нашу историју (која је, не случајно, често слична њиховој).

Гледаоци РТРС имаће прилику да га погледају у суботу, 27. фебруара у 14 часова, док ће реприза бити у недељу 28. фебруара у 21:30, на РТРС ПЛУС.

Да не буде „шта гледали, живили“... 

Најава премијере „На пуцањ одавде“

У неколико наврата сам овде спомињао документарни пројект „На пуцањ одавде“, остварење које стотинама милиона становника планете шпанског говорног подручја представља разложну и документовану историју околности сарајевског атентата из 1914. Отуд ми је задовољство да пренесем најаву да ће у понедељак, 22. децембра, цео документарац бити премијерно приказан у Србији:

Само неколико дана пре дефинитивног опроштаја од године у којој смо обележили (или нисмо) стогодишњицу Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, Југословенска кинотека нам нуди један занимљив пројекат о овој теми урађен у Шпанији.

Документарни филм „На пуцањ одавде“ ("A un solo disparo") покушава да одговори на многа питања директно или индиректно повезана са самим атентатом, не занемарујући историјско-политички контекст у коме се десио као ни анализу појаве тероризма као феномена у свету крајем XIX и почетком XX века.

Аутор пројекта Александар Вуксановић, који и сам већ више од две деценије живи у Шпанији, окупио је екипу сарадника сачињену искључиво од шпанских професионалаца што даје филму тако неопходну дозу неутралности.

Вуксановић подвлачи да се ради о класичном „уради сам“ пројекту чији су материјални трошкови толико занемарљиви да их не вреди ни помињати.

Да ли је могуће урадити нешто вредно помена без новца, у своје слободно време и ослањајући се једино на помоћ неколико пријатеља а не обезвредити значај једне овакве теме, моћи ћемо да проверимо у понедељак 22. 12. 2014 у 20:00, у новој згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1. Улаз је бесплатан.

Уводни део филма, на шпанском са српским или енглеским титловима, можете погледати овде.

На пуцањ одавде 4: О настанку тероризма

Четврта епизода изузетног документарног серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo), управо се појавила на YouTube каналу шпанског е-магазина Semanario Serbio.

Препоручујем свима ово одлично остварење и још једном молим да подржите снимање наставака. Више информација наћи ћете на страници посвећеној пројекту.

Да поновим и овом приликом оно што сам написао поводом треће епизоде:

Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

У времену свеопштег рушења, стваралаштво је револуционарни чин.

Подржимо борце за слободу

Државно Дно недржаве Жутије већ је показало - што присуством церемонијама у Фландрији, што поданичким изјавама да „Срби више никада неће изазивати ратове“ - шта мисли о стогодишњици Великог рата, српској борби за слободу и опстанак, па и Србима уопште. Од такве невласти и антидржаве не може се ни очекивати да достојно обележи ову годишњицу, или било како подржи напоре да се истинита историја сачува од заборава. 

Тај терет је пао на нас „обичне“ Србе, родољубе, било појединачно или у сарадњи са сличномишљеницима. Милош Ковић је у априлу најавио двотомну историју Срба „златног доба“, захваљујући којима је Србија не само опстала, већ и тријумфовала над окупаторима и завојевачима. Отприлике у то време се појавио и први део документарног остварења новинара Александра Вуксановића „На пуцањ одавде“ - о којем је овде већ било речи.

 „А un solo disparo“

Пре неки дан је завршена и трећа епизода серије, посвећена „Младој Босни“. Претходни наставци говорили су о дану атентата и историјско-политичкој позадини аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Остварења попут овог имају огроман значај у разбијању пропагандне конструкције Запада да су за избијање рата криви Срби (или чак Руси), коју Империја данас користи као изговор за своју агресију широм света. Чињеница да је документарац снимљен на шпанском (наратори и глумци су професионалци, са савршеном дикцијом) - и да се тиме истина о догађајима 1914. приближава готово милијарди становника света који су досад запостављани - ово остварење чини још значајнијим. А ко не разуме шпански, нема проблема: ту су професионално преведени титлови на енглеском или српском (ћирилицом, чак), па ко шта воли.

Често чујем питање: „А шта ми можемо?“ Ковић и његове колеге могли су да кукају како држава запоставља историју, али су изабрали да се организују и сами попуне празнину у знању и сећању нације. Вуксановић је исто тако могао да кука што нико ништа не ради, али је засукао рукаве и кренуо да прави документарац. 

Најмање што можемо да учинимо, као истинољубиви појединци, као Срби, као људи, је да подржимо људе који се боре за општу ствар. Погледајте филм. Препоручите га пријатељима, познаницима, на друштвеним мрежама. Ако имате новца, помозите донацијом или рекламом. Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

Само тако ћемо годишњицу победе у Великом рату да прославимо у слободи.

Исправљање историјске неправде

Говор Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације, на откривању споменика руским војницима из I светског рата у комплексу Поклонаја Гора код Москве, првог августа 2014. 

Руски оригинал овде. Превод и обрада: Сиви Соко

Споменик борцима 1. светског рата, Поклонаја гора, Москва (Kremlin.ru)

Уважени пријатељи!

Пре тачно једног века, Русија је била приморана да ступи у Први светски рат. Данас ми откривамо споменик њеним херојима - руским војницима и официрима. Откривамо га на месту које чува захвалну успомену на ратну славу Русије и свих који су током историје наше државе бранили њену независност, достојанство и слободу.

Своје заслужено место данас овде заузимају војник Првог светског рата и његови ратни другови. Многи од њих борили су се касније и у Великом отаџбинском рату. Ови прекаљени ветерани надахнули су на подвиге младе војнике, предали им традицију ратног другарства, братства и војничке части.

Велику улогу у духовном расту нашег народа имале су тада вредности руске армије и херојско искуство генерације Првог светског рата. Њих је запало не само сурово искушење првог глобалног сукоба, већ и раскол у историји Русије учињен револуционарним превратом и братоубилачким грађанским ратом.

Њихови подвизи и жртве у име Русије дуго година су били осуђени на заборав. А сам Први светски рат, који цео свет назива Великим, био је избрисан из наше историје и назван просто „империјалистичким“. 

Страх од Принципа

У суботу је била 625. годишњица боја на Косову и стота од сарајевског атентата. Нисам се тада бавио ни једном ни другом, јер сам у том часу био на скупу поводом 200 година од доласка првог Србина у Америку, у Филаделфији.

О Видовдану који живимо сваки дан писао сам прошле године, и пре пет година. Немам шта да додам, осим да ни данас - упркос свој сили и лажима нишчих - истински Срби не прихватају лажно обећање да ће добити „сва царства овога свијета и славу њихову“ у замену за подаништво Сотони. То нека нам буде врело храбрости и наде за сутра.

Шта рећи о Гаврилу Принципу? Баш као у песми, његова сенка још лута по дворовима и „плаши господу“ - не само у Бечу, већ и у Берлину, Бриселу, Лондону, Вашингтону. Мученог Гаврила и његов народ криве за своју злобу, своју похлепу, своју жељу да брзим и одлучним ратом обезбеде опљачкано, освојено и отето.

Енглески новинар Тим Бучер (Tim Butcher) који је управо објавио књигу о Принципу - јавићу вам каква је чим је прочитам - вели без затезања да је највећа лаж Првог светског рата да је иза сарајевског атентата стајала влада у Београду. „У забележеној историји нема убедљивих доказа за то,“ пише Бучер, и додаје да је „намерно лажно тумачење“ сарајевских догађаја стварни почетак Великог рата.

фото: Ханјрих Хофман, 1941; архив Баварске државне библиотеке, Минхен

Када је крв српских јунака са Цера, Колубаре, одбране Београда и повлачења преко Албаније, Битоља и Кајмакчалана, злоупотребљена за стварање противприродне државе са дојучерашњим (и будућим) душманима, Принцип и Младобосанци били су бачени у јаму заборава. Тек 1930. је приватним средствима подигнут скроман споменик веснику слободе. Довољно говори да је управо та плоча поклоњена Хитлеру за рођендан у априлу 1941, као трофеј освајања Југославије. А у тврђави Терезин, где је Принцип робовао и умро, нацисти су мучили Јевреје тамошњег сабирног логора, успутне станице за Аушвиц.

Исто тако, много говори и чињеница да је споменик Принципу подигнут за време Тита срушен одмах на почетку рата у БиХ, а 2004. замењен аустрофилном плочом на немуштом енглеском. У суботу је у Сарајеву Бечка филхармонија - она чију је новогодишњу традицију установио Гебелс - свирала Хајднову адаптацију аустроугарске (и немачке) химне, нама познате као „Дојчланд ибер алес“ из „цивилизаторских“ дана Трећег Рајха.

Свак има право да изабере страну, дабоме. Само није ред да се онда кити антифашизмом и слободарством, а овамо се клања Хапсбурзима и шурује са Хитлером.

А сва ова повика на Принципа, на Србе и Русе као наводне кривце за рат без којег би - наивно верују - Belle Epoque трајала довека (теорија о „крају историје“ не потиче од Фукујаме, већ управо из тог времена), само је звиждање данашњих силника поред балканског гробља њихових претходника, у нади да ће избећи исту судбину.

Узалуд. Гаврилова сена се умирит' не може. А исток памти.

Србија, век касније

Драган Крсмановић повлачи поређење Србије из 1914. са Србијом данас.  Преносимо текст објављен 20. јуна, уз дозволу издавача. - Сиви Соко

1914-2014: Паралеле

Пише: Мр Драган Крсмановић

Разуме се да директног понављања историје нема. Свака нова историјска ситуација је јединствена и у историји не постоје експерименти у лабораторијским условима као у природним наукама. Европа се изменила политички, технолошки, демографски …

Ипак припадам онима који верују да у историјским процесима, посебно оним дугог трајања, постоје одређене аналогије, условно речено законитости које потврђују да одређени тип понашања резултира одређеним последицама. На крају крајева, историја се ради тога и проучава. Није то хоби доконих, већ сложена аналитичка активност која указује на који начин се, на основу искустава из прошлости, могу предвидети могући догађаји у будућности и  како их спремно дочекати. Један век је право време да се повуку одређене паралеле и по могућству извуку закључци.

Сјене

Читаоци „Сокола“ сетиће се можда есеја из 2011. о интернету као Калашњикову нашег доба. У међувремену се десило тачно оно што сам предвиђао: као одговор империјално-култистичкој окупацији медија, никли су бројни блогови и извори алтернативних вести (нпр. ФБрепортер). У последње време појављују се и документарни филмови (нпр. „На пуцањ одавде“), а ево стиже глас да се снима и играни филм о Гаврилу Принципу, независно од жутократске медијске машинерије.

Један читалац ми је скренуо пажњу на „Сјене“ - замисао режисера и сценаристе Милоша Љубомировић да сними филм о Принциповом заточеништву у Терезину. Претпостављам да су им за наслов инспирација биле Гаврилове последње речи: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу.“

Пошто од ове и овакве државе не могу да добију подршку (чуј Принцип, па увредиће се ЕУропски пријатељи и партнери, од Друга Јелка до Грађанина Фон Хапсбурга...), одлучили су се да неопходна средства скупљају преко Kickstarter-a.

плакат за филм Сјене

Погледајте страницу посвећену пројекту и просудите сами, али на први поглед ми се чини да би ово могао бити подухват вредан подршке - ако ништа друго, оно да покажемо Државном Дну и невладницима како се без њих итекако може.

На пуцањ одавде

Иако јесте тужно и ружно што држава Србија нимало не учествује у обележавању важних годишњица историјских дешавања, можда је тако и боље. Замислите да се ова и оваква власт, која безумно срља у ЕУропство и НАТО, посвети преумљавању српске историје по жељама квислиншког култа! У поређењу са коначним производом тог подухвата, србофобичне пашквиле Ноела Малклолма, Холма Зундхаусена или Кристофера Кларка биле би оличење непристрасности и истине.

Пошто природа не подноси вакуум, на посао адекватног обележавања историје кренули су појединци и организације. Тако је Милослав Самарџић недавно понудио документарни серијал о 2. светском рату, док се ратом 1914-18 бави серијал РТРС Рат за цивилизацију, који у Андрићевом институту води Мирослав Лазански. Спомињао сам недавно и одличан руски документарни филм Алексеја Денисова о 1. светском рату и континуитету антисрпске политике из тог времена. 

 „А un solo disparo“

Првим светским ратом - односно, специфично Сарајевским атентатом - бави се и најновији документарни подухват Александра Вуксановића, дугогодишњег уредника недељника на шпанском Semanario Serbio. Први део серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo) већ може да се погледа, док су наставци у припреми.

Ово остварење је одличан пример како треба да се прави документарни филм. Спикери су професионалци и говоре течно и разговетно. Оригинална музика не омета нарацију, већ је потпомаже. Титлови су на ћирилици, како је и ред. Просто је невероватно да ово није професионални производ неке телевизијске куће. Посебан значај филму даје чињеница да је нарација на шпанском, другим по величини језиком на планети, на којем до сада није било много садржаја о српској историји.

Препоручујем да погледате овај филм што пре, и помогнете снимање и монтажу наставака. Пошто је Србија окупирана, на нама слободним Србима је да испунимо своју дужност и одамо поштовање жртвама наших славних предака од пре 100 година - како бисмо их у некој скоријој будућности постали достојни.

Руски поглед на 1914.

Са приближавањем стогодишњице сарајевског атентата и избијања 1. светског рата, на Западу се већ неко време води кампања ревизионизма, са циљем да се за тај сукоб оптуже Срби и Руси (!), а амнестирају како некадашње Централне силе, тако и западне државе Антанте. Пошто су данас, је ли, на истој страни.

Данашња Србија - скоро па сведена на предкумановске границе - „напредовала“ је право у ХIX век и доба Тајне конвенције о вазалству Аустроугарској, тј. њеном данашњем пандану, Атлантској Империји. Тако „председник“ Србије покорно дочекује Грађанина „фон“ Хапсбурга и куне се да Србија више никада неће ратовати. Скоро па истим речима као што се клео његов претходник, месец дана пре проглашења „независне државе Тачистан“.

„Има ли овде Срба?“ питао је пре мање од три године руски амбасадор Конузин на срамотном скупу квислинга у славу НАТО. Данас ти квислинзи владају Србијом неприкосновеније него тада, па у таквој држави нико нити сме, нити може, нити хоће да сними документарни филм попут „Балканске замке“ Алексеја Денисова, за који сам сазнао преко пожртвованих герилских новинара ФБ Репортера:

Денисов расветљава околности сарајевског атентата, аустријске и немачке агресивне планове за Балкан, њихове злочине над српским цивилима и улогу Русије у помоћи Србији 1914-15. А у финишу повезује аустроугарску политику од пре једног века са политиком НАТО данас. Русима је, дакле, све јасно. Можда ће ово помоћи окупираним Србима, подложним свакодневном медијском жућењу и вучењу, да и они схвате ко им је пријатељ, а ко им већ дуго ради о глави. Можда.

А ево и савршене прилике да измеримо има ли још Срба: гледајмо хоће ли се, и када, појавити српски превод овог изванредног документарца Алексеја Григорјевича - и да ли ће бити титлован на српском, или кусом латиницом.