Опште је место савремене српске историје и политике да је на Косову јуна 1389. „изгубљено царство“, и да се малена Србија намерила на велике Турке - уместо да се паметно покори „азијским интеграцијама“, шталивећ - и пропала, да пет векова не устане.
Само, је ли било баш тако?
Знамо шта је опевао народни певач, али шта бележи историја - колико год касније „дотеривана“?
Бележи да су се Турци повукли. Да им је први и једини пут у боју погинуо султан. Вајни европски крсташи су онда напали ослабљене Османлије, али их је код Никопоља 1396. просто збрисао јаничарски јуриш. Када су Тамерланови Татари 1402. разбили Бајазитову ордију под Анкаром, преживели су само оклопници на десном крилу, под командом Стефана Лазаревића. Он је потом оживео српску државу као деспотовину. Тек 1459. Турци освајају Србију - седамдесет година после Косова! - у походу који је почео
заузећем Цариграда. А и тада је османска стихија заустављена под Стефановим белим градом...
Дакле, Турцима је био потребан цео један људски век да се опораве од Косова. Можда то није искључиво заслуга Срба, али јесте великим делом. Исто као што, када је Хитлерову хорду победио понајвише Совјетски савез, сигурно није одмогло што су нацисти због Југославије и Грчке померили „Барбаросу“ с 15. маја на 22. јуни.
Поред ових физичких последица, Косово има и духовну димензију, још већу и важнију. Наиме, тај бој је био Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ.
Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма, поробљени али не покорени. И захваљујући њему су васкрсавали - прво 1804, па 1815, а онда век касније, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке бедне ништарије, чизмолисци убеђени да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара?
Аустрија је својевремено бирала Видовдан да симболично понижава Србе, од Тајне конвенције 1881. до Фердинандове посете Сарајеву 1914. Туђманова Хрватска је 1990. на Видовдан избацила Србе из устава. Ђинђићев квислиншки режим - који у поређењу са Тадићевим, а камоли овим данашњим, изгледа малтене родољубиво - управо је на Видовдан изручио Милошевића агресорима и окупаторима.
И где је данас Аустрија? Нестала, великим делом због фрустриране опсесије Србима. Ђинђића су ликвидирали његови господари, по свему судећи када је хтео да се иоле осамостали. Узалуд је Хрватима што су испунили Павелићев сан и вратили се под аустро-немачки скут; нема дана а да не живе фрустрацију и опсесију народом којем су направљени као антитеза. Узалуд је и Атлантској Империји што је убила Милошевића - јер је прави циљ био да нас поробе, а у томе још нису успели (мада се тако чини).
Могли бисмо извући нека наравоученија из свега тога, кад бисмо само застали да размислимо. Зато нас свакодневно зомбирају што медији у служби Империје, што њен „
потрчко и послушник“. Да се не досетимо.
Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на то зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус
одбио на високој гори, а Лазар на Косову. Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.
(
првобитно објављено 27. јуна 2015.)
