Срећан рођендан, Чича Перо!

Петар Карађорђевић, син кнеза Александра и кнегиње Персиде, рођен је 11 јула (по новом календару) 1844. године.

Петар I Карађорђевић, „Чича Пера“

Био је изгнаник, француски официр, херцеговачки устаник, преводилац Џона Стјуарта Мила, муж и отац, Ослободилац, Ујединитељ. Остао је запамћен као честит, частан и чојствен - не као „Његово краљевско величанство Петар, први тог имена, краљ Србије“ већ „Чича Пера“, краљ који ће, иако тешко болестан, да сиђе у ров са војницима и пуца на непријатеља.

Златно је било његово доба, а ово данашње само рђом капа.

Неће довека. Исток памти.

Без краља

У лето сада већ давне 2001. године, писао сам о феномену Цара Симеона - последњег бугарског монарха који је на изборима те године остварио феноменалан резултат и постао премијер. У тексту за Antiwar.com који ће после постати један од најпревођенијих и највише преузетих, писао сам о „повратку краљева“ и уставној монархији као органском уређењу балканских држава.

Са изузетком Грчке, где је република успостављена после укидања војног режима 1974, републиканизам је на Балкан дошао искључиво у контексту социјализма. Иако је комунизам званично укинут негде око 1990, иза њега су остале институције, форме и пракса. Нереално је очекивати да се нешто суштински промени само брисањем оног „социјалистичка“ или „народна“ из имена државе, а да све друго остане исто. О томе најбоље сведочи чињеница да су некадашњи „другови“ данас „господа“ - али да су и даље у државним фотељама.

Небројено пута сам чуо аргументе да је монархија „анахрона“ или „превазиђена“. Њих углавном призивају особе које још верују у линеарни ток историје, односно свесно или несвесно прихватају Марксову дијалектику. Па зар није на том Западу којем сви српски деформатори толико теже монархија укидана, па враћана? Енглеска је имала свог „Лорда заштитника“ Кромвела, па је вратила краља 1660. У Француској су после Наполеона враћени Бурбони, мада су трајали свега 15 година. У Шпанији је повратак краља (1975) умногоме залечио болно наслеђе грађанског рата и потоње Франкове диктатуре.

Као што сам писао 2001:

„Ово можда звучи чудно, али ресторација уставних монархија била би највећи успех слободе на Балкану у последњих 100 година. Уставне монархије би биле коначни прекид са посткомунистичким клептократијама протекле деценије, и помогле би да се гарантују права и слободе појединаца унутар система који зна своје границе. Штавише, ово би допринело јачању националних идентитета у региону, ослабљеним деценијама комунизма а сада под ударом глобализма и неолибералзма. Оспоравање значаја монархизма за историју и културу ових народа је облик порицања њиховог наслеђа и признање да су комунисти у ствари били у праву“.

Све ово важи и данас, можда више него икад, јер Србијом владају разни другови и другарице који не само да инсистирају на Србији какву су је правили Тито и Кардељ, већ им се Устав из 1974. толико допао да хоће да га примене на остатак земље. Уместо да се исправља наопак и деструктивни поредак наметнут после 1945. са недвосмисленом намером да спута, подели и ослаби Србе, спроводи се војводинизација Србије! У таквим околностима, идеја повратка монархије требала би да се сама од себе намеће као јасна алтернатива.

Зашто, онда, то није случај? Није да монархистичких осећања нема. „Без краља не ваља“ је одлична парола, свакако боља од „ЕУвропство нема алтернативу“ или „Чедина је закон“. Проблем, нажалост, није у идеји, већ у њеном несуђеном извршиоцу.

Просто речено, Александар Карађорђевић није краљевски материјал. То показује сваком својом изјавом о демократији, о интеграцијама, о бољем животу у ЕУ, чак и да није пре неки дан скандалозно присуствовао прослави у хрватској амбасади. А јесте. Прави проблем српских монархиста, дакле, није ни идеолошки, ни политички, ни пропагандни, већ лични. Иронично је да су најозбиљније монархистичке иницијативе током деведесетих долазиле управо из Републике Српске, али се и отуд круна нудила другим Карађорђевићима.

Познато ми је, дабоме, како функционишу правила наследства. Александар Карађорђевић задовољан је понављањем да је круна његово право рођењем, али ништа не ради да би је вратио. Зашто би? Живи у дворцу (забранио је приступ остатку родбине), добија апанажу од државе, а нема никакву одговорност нити обавезе. Није краљ, али глуми краља на телевизији. Зар на круну не би имао више права неко ко би се за њено васкрсење изборио?

Живимо у пресудним временима, ништа мање историјским него 1389, 1914, 1941 или 1999. Таква времена захтевају велике људе. У Србији тих великих људи нема, ни међу разним друговима на власти ни међу такозваном опозицијом. Постојећи претендент на круну за коју му је свеједно пре је сенка сенке својих славних предака него човек који би могао да из пепела комунизма и транзиционе клептократије васкрсне Србију. Али идеја је још увек жива, принцип солидан, историја и наслеђе постоје. Круна постоји. Само нам треба глава да је понесе.

Српска посла

All your love is gone,
So sing a lonely song
Of a deep blue dream,
Seven horses seem
to be on the mark

The Doors, Love Her Madly



Што волим кад се дневна политика поклопи са мојим музичким избором у датом тренутку. Тако и сад, читам овај бизарни извештај из Правде (шокирани су, шокирани!), а са Винампа ми пржи рани Морисон. Дорсе никад нисам претерано ентузијастично слушао, али вoлим њихове почетке. Што све нема везе с чињеницом да би овај рефрен ваљало пуштати до изнемоглости свим цитираним народним посланицима које је бизарни поступак грађанина Карађорђевића насекирао.

Да не буде забуне, премда нисам монархиста, верујем да породица Карађорђевић има (и треба да има) симболички важну улогу у нашем друштву. Напросто, то је тако, и ту нема ништа спорно. Обашка и моја историјска наклоност према слободарском наслеђу њеног оснивача, једног од значајних људи свог времена. И према демократском и национално-ослободилачком раду вероватно највољенијег српског краља, Петра Првог. Све и да не мислим ништа од тога, било би сулудо тврдити да ће презиме Карађрорђевић међу Србима икад бити доживљено без неке посебне тежине. Привилегија (или усуд) породица којима је историја доделила ту улогу да - у добу монархија - буду на челу својих народа и држава.

Дакле, било би далеко боље да се и г. Александар (илити, престолонаследник, како га монархисти уредно титулишу) понекад сети да му је боље, паметније и упутније размислити где ће и кад да се појави, управо због побројаних разлога. Јер, кад симболизујеш (а Александар симболизује) једну историјску институцију овог народа и пледираш чак и на њену обнову (ма колико анахроним ја сматрао монархистичке тлапње дежурних ројалиста... мислим, година је 2009, ало, бре) онда, кад се појавиш било где, ти представљаш презиме и положај који су ти, да се не лажемо, омогућили један леп и лагодан живот а да притом ништа ниси морао САМ да урадиш у том циљу. За твоје претке већину Срба везује историјски пијетет и, ако ништа друго, нека врста националног престижа. Ето, не само што смо имали династију, него је (као и друге две нововековне српске владарске куће) била аутентично наша. И то је све лепо, сваки народ држи до своје прошлости. Зато Александар није смео да иде у хрв. амбасаду, након свега. Не након Јасеновца (који хрватска ДРЖАВНА политика неонацистички релативизује) и не након Олује (геноцидне акције коју Туђманова држава до дана данашњег слави). Тачка.

И, у том смислу, коментари народних посланика из Правдиног чланка су у реду. Али тугованка која следи то свакако није. ДСС, по обичају, недоречено и иритантно мрмља учитељске опаске, и Александра третира као некаквог престолонаседника који, ето, само што није засео на престо, али се неодговорно и младићки бахато понаша. Радикали су, по обичају, читаву причу зачинили њима својственим хумором.

Па тако посланик СРС-а (декларисано републиканске и АНТИМОНАРХИСТИЧКЕ странке) Александра одједном проглашава за "симбол државе" (what the fuck?) и његов глупи поступак доводи у државну раван. Додуше, ко нас све и како представља, Александрови тривијални гафови су својеврсно освежење.

Елем, да скратим. Одлазак на хрватску државну журку је промашај и идиотизам. Није смео то да уради. Али кукњава посланика је једнако бесмислена. Тај човек није држава, нити представља било кога осим себе самог. Додуше, своју армијицу помоћника и саветника за јавност плаћа и од наших пореских средстава, које му држава уручује сваке године на име апанаже, премда - осим издатака државног дела Двора, важног културног споменика - не верујем да постоји иједан повод за то. Али када је већ тако, упеглани пи-арови у служби Његовог Величанства, и мудре седе главе из крунских савета и сл. (екипа која се идеолошки протеже у бескрајном универзуму могућности) могли су и морали да му, на језику који најбоље разуме (енглеском) објасне зашто не треба да иде на весеље у режији Амбасаде Хрватске.

Све у свему, ако смо ишта научили из искуства ове наше бизарне српске свакодневице, то је онда закључак да нас ни принчеви ни посланици не могу ничим више изненадити. Осим нечим паметним и нормалним, али тог кеца љубоморно чувају у рукаву па већ мислимо и да га нико од њих нема.

И за крај, сваки човек је краљ. А државни чиновници и потрошачи наших средстава, само су наши службеници. Док то не научимо, нема нам помоћи.