„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 12. март 2012.

Мартовске иде(је)

Тренутно сам прилично заузет, па ми многе ствари о којима бих да напишем коју реч некако промакну. Штавише, такво стање ствари ће по свему судећи да потраје бар неколико недеља. Зато сам одлучио да поставим ове кратке коментаре, чисто као полазишта за даљу дискусију, којима онда можемо да се вратимо у повољнијем тренутку. Идеје, примедбе и коментари су добродошли.

Ево, дакле, неких размишљања инспирисаних цитатом из Шекспировог Јулија Цезара: „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

После жутократије

Тренутни приоритет свакако треба да буде борба против квислиншког култа - жутократа и невладника. Али та борба не може да буде успешна док сами себи не објаснимо зашто је култ рђав. Односно, да не подлегнемо искушењу хотентотског морала, где је добро све оно што радимо ми, а зло све оно што раде „они“.

Жутократија јесте извор великог броја проблема, који ће мање-више нестати њеним уклањањем. Али то нам онда оставља старије и озбиљније проблеме, о којима не може бити много речи док је приоритет преживљавање. Није довољно само бити против жутих и Империје; потребно је да знамо за шта смо - да имамо неку визију како ближе тако и даље будућности, неки циљ којем ћемо да стремимо, и темељ од којег ћемо да почнемо.

Лакше је изаћи на крај са лоповима, лажовима и издајницима, него решити егзистенцијалне проблеме већине људи који су радили и градили све ове године, а сад немају ништа од тога. Шта да се ради са крцатим Београдом док села умиру а хране нема? Шта да се ради са драматичним дефицитом деце? Каква да буде економска политика ослобођене Србије? Каква треба - а каква не сме - да буде културна политика? Нисам једини који размишља о тим стварима, и ово што следи је само врх леденог брега, али о томе треба бар почети да размишљамо сада, да бисмо били спремни када за такве ствари дође време. Надам се ускоро.

Контрола, све је контрола

„Београдизација“ коју узимају у уста разноразни сепаратисти - најциничнији је Динкић, који је годинама уништавао остатак Србије да би се сад одједаред претворио у њеног наводног заштитника, као да смо сви јуче пали с крушке - нажалост јесте чињеница, али не баш онако како би они хтели да је представе.

Наиме, Титов режим је форсирао урбанизацију како би створио радничку класу којом би могао да манипулише. Кад човек има своје имање, онда само од њега зависи хоће ли, како и колико сутра да једе, где ће да спава, куда и како ће да иде, итд. Кад тог човека пребаците у град, онда те ствари почну да зависе од онога ко му је дао стан, кола, карте за јавни саобраћај, продавача у радњи, итд. А будући да је ономад све то контролисао један те исти апарат...

Уместо слободних сељака, власт ствара урбане, поданичке раднике. А отвара простор да земљу претвара у велике поседе које ће опет да контролише (звали се они задруге, колхози или агрокомбинати, свеједно). Није ово ништа ендемично, то се радило свуда од почетка индустријске револуције наовамо. Али не морамо ваљда да понављамо све туђе грешке?

Кад се једном схвати да је форсирана урбанизација била - и остала - део репрограмирања народа из слободних људи у поданике, постаће јасно шта ваља чинити да поданици опет постану слободни.

Жене и деца

Ако жене мисле да су образовање и каријера важнији од деце - неће бити деце. Јер, може идеологија да говори шта хоће, биологија је неумољива: за жене је после 25. године је све низбрдо. Не немогуће, али са сваком годином далеко теже. Мушкарци имају нешто дужи „сервисни рок“, како ко - али је зато њихова стопа смртности у просеку много већа. Можемо да измишљамо каква год хоћемо права и обавезе, али ако не узимамо у обзир биологију, све је узалуд.

Социјална држава

Кад смо већ код права и обавеза. Током историје је свугде важило правило да ко неће да ради, има право да гладује. Чак ни Бизмаркова Прусија, која је измислила модерни концепт социјалне државе, није давала „нешто за ништа“, већ је од својих становника захтевала одређене ствари у замену за издржавање под старе дане (које се пре тога - природно - очекивало од сопствене деце).

Социјална држава може да опстане све док њени становници осећају обавезу према њој која је већа од, или једнака, обавези државе према њима. Онога тренутка када осећај да им је држава дужна премаши осећај дужности према држави, систем почиње да трули и да се распада. Примера је нажалост и превише.

Капитализам, либерални и онај други

Једна од највећих заблуда времена у којем живимо је убеђење да се поредак који намеће Империја зове капитализам (економски), односно демократија (друштвени). О демократији сам већ писао; сада бих мало о капитализму, који у ствари не постоји у пракси.

Шта заиста значи „слободно тржиште“? Просто, ради се о могућности да људи слободно размењују рад, робу и услуге. Ако им та размена не одговара, нико их на њу не присиљава. Проблем настаје када држава (или неки други ауторитет који има моћ присиле) натера било кога да ту размену врши на сопствену штету.

На пример: Драгослав гаји прасиће. Израчунао је да су му трошкови и потребе такви да хоће да прода прасе на пијаци за (рецимо) хиљаду динара. Бранимир хоће да купи прасе; иде слава, хоће да нахрани госте. Спреман је да плати хиљаду динара. Значи, задовољан и један и други. Где је проблем?
Ту у причу улази Чедомир Бирократић, на сав глас осуђујући Драгослава као „профитера“ и објашњавајући да је „права цена“ прасета у ствари седамсто динара. Драгославу натовари на леђа инспекцију и отера га са пијаце. Али оно што не каже је да прима мито (или друге услуге) од фирме PigCorp International, која не плаћа оне порезе које Драгослав мора да намири, па још добија субвенције из државне касе (за које плаћају и Драгослав и Бранимир), а продаје неке кукавне ГМО прасиће храњене сојином сачмом, који одлично изгледају али уопште нису јестиви.
И тако Драгослав не сме да прода прасе по цени која Бранимиру сасвим одговара, а Чедомир приморава Бранимира да купи Пигкорово ГМО-прасе. И још се усуђује да прича о „социјалној правди“, све се смејући до виле на Малдивима.
Е ако је то капитализам, онда сам ја Арапин.

Језик, писмо и идентитет

Немам ништа против Арапа, али нисам један од њих. Не знам да пишем здесна налево оним квачицама и кукицама, и волим што имам два самогласника више, ма колико се неки странци жалили да их у српским речима нема довољно. Мислим, цела она прича око срПског и срБског је само нуспроизвод Вуковог укидања међугласа који бисмо данас писали као „е“.

Вук је, сетићете се, писао о „Србима закона римскога“ и „Србима закона турскога“, тако да чисто сумњам да му је намера била да нас дели када је ономад сарађивао са Гајем и Копитаром, који су на основу његових реформи српске ћирилице створили латиницу. Пре ће бити да је латиница адаптација ћирилице, намењена народу који је живео под Аустријом и дотад морао да се служи латинским, немачким или мађарским.

То што је та адаптација после употребљена за насилну промену идентитета великог броја Срба, који су постали Хрвати, Бошњаци, или нешто десето (а ево сад „Војводиндијанци“) јесте једно велико зло, али нећемо ваљда да тој промени дамо за право?

Е сад, ја мислим да је оригинал увек бољи од адаптације, и да је адаптација непотребна ако већ може да се користи изворно писмо - а може. Али све док знамо ко смо и шта смо, могућност да се отуђеним сународницима обратимо писмом које је њима разумљиво (и језиком који је, на крају крајева, само дијалект нашег) је пре предност него мана. Притом свакако треба да водимо рачуна да се не понови ситуација у којој се форсира адаптација на штету оригинала као нешто наводно боље, модерније, итд. То су чисте глупости.

Кључ је у самопоштовању. Невероватно је понижавајуће да вам странци касапе име јер је писано „кусом“ латиницом, па га изговарају по сопственим правилима. И док се то Србима рутински дешава, Грци, Јапанци, Арапи или Руси и Бугари немају таквих проблема.

Вредност и значење

Оскар Вајлд је ономад написао да је циник неко ко свему зна цену, али ничему вредност. Неке ствари немају цену, али ама баш све има вредност. Макар и негативну. Примерице, продаја људи - робовласништво - се с правом сматра дивљаштвом. Продаја плаца је сасвим нормална ствар. Али док људи може да буде више или мање, количина земљине површине је константна. Шта онда више вреди, људи или земља?

Исто тако, речи увек имају значење. Ако се оно мења зависно од потребе и околности, онда ту нису чиста посла. Узмите „елиту“ која то уопште није. Или демократију, која са демосом данас једва да има икакве везе. Или разноразна „права“ која у пракси то нису - док се притом стварна права, на живот и имовину, рутински крше. Где год имате ситуацију да се речима не зна значење, да се принципи траже свећом сред бела дана, и да је све релативно (ко ће кога), знајте да сте у блату које су створили недобронамерни, како би се у њему сналазили на ваш рачун.

Кад не знате шта „слобода“ у ствари значи, постане лако да вас држе у ланцима и говоре вам да сте слободни. Отуд она библијска изрека да истина ослобађа. Ако сте у стању да погледате себи у душу, да сами себи објасните зашто је зло када се краде или убија (без обзира ко крао или убијао), када сте сами себи јасни, онда сте слободни духом. Душмани онда једино могу да вас убију - али не могу ни да вас победе, ни да вас поробе.

субота, 3. март 2012.

Мала вежба из медијске анализе

Читаоцима Сокола позната је одраније моја теза да медији не извештавају онако како јесте, већ онако како треба да мислимо да јесте. Односно, врши се управљање утисцима (perception management) како би они који гледају, слушају и читају вести мислили онако како управљачи желе.

Е сад, док се тако „нашминкана“ реалност углавном поклапа са оним што и сами видите, чујете и доживљавате, то још некако и пролази. Али кад вам без трептања отворено говоре нешто што врло добро знате да није истина, то је знак да су или потпуно скренули памећу, или да им уопште није стало да ли им верујете или не; да нисте битни, да вас нико ништа не пита, и да могу да вам кажу шта год, јер ћете на то да пристанете.

Ако мислите да су у праву, онда престаните да читате даље. Свака следећа реч ће вас само нервирати. Али ако одбијате да верујете режимским медијима више него својим (они би рекли непоузданим) очима, ушима и мозгу, онда је ова мала демонстрација високософистициране медијске анализе за вас.

Узорак агенцијских вести са сајта НСПМ, уз напомене које их дешифрују:

Борис Тадић: Србија ће бити чланица ЕУ у инат неверним Томама
Лажеш, Борисе.

Борислав Стефановић: Нисмо дали Косово за кандидатуру
Лажеш, Борко.

Горан Богдановић: Политика и Европа и Косово прошла тест
Лажеш, Горане.

Хилари Клинтон: Европске интеграције добродошле за Србију и Косово
Лажеш, Хилари.

Чедомир Јовановић: Кандидатура за ЕУ остварење сна грађана Србије
Лажеш, Чедовиште.

Ненад Чанак: Додељивањем кандидатуре Србији поражени су они који су опструисали евроинтеграције
Лажеш, Ненаде.

Ивица Дачић: Кандидатура у интересу грађана Србије
Лажеш, Ивице.

Томислав Николић: И ЕУ и Косово и Русија
Не знам шта дуваш, Томо, али дај мало.

Светски медији: Добијање статуса кандидата ће ојачати прозападну владу у Србији
Што је баби мило...

Па ме исправите ако грешим.

петак, 2. март 2012.

Чекајући ЕУтопију

Има једна сцена у псеудо-историјском спектаклу Ридлија Скота „Краљевство небеско“ (2005), када о предаји опкољеног Јерусалима преговарају египатски султан Саладин и крсташки витез Балијан од Ибелина.

Пошто је пристао да преда град, Балијан пита:„Колико вреди Јерусалим?“
Саладин спремно одговара: „Ништа,“ и одлази.
Онда се окрене, стишће шаке и са осмехом додаје: „Све“.

Друг Бота и његова ордија жутократа и невладника већ дуго се труди да убеди Србе да Косово, па чак и сама Србија, не вреди ништа, а да је ЕУропство све. Сад кад је Брисел у својој неограниченој доброти доделио Србији кандидатуру, урличу да је то знак успеха њихове политике безусловне капитулације. Као, кандидатура је све. А у ствари није ништа.

Има ли ишта што ова неизабрана власт каже а да није најцрња лаж? Сећате ли се чувеног ССП-а („Споразума о стабилизацији и придруживању“), потписаног у предвечерје избора 2008? Био је то најприземнији предизборни маркетиншки трик; споразум је исте секунде „замрзнут“ док се не заврши жртвовање Хашком минотауру. Ено га и даље у бриселском замрзивачу, више га нико ни не спомиње.

Квислиншки култ хоће да представи како кандидатура значи улазак у ЕУропство већ колико прекосутра, ма одмах после избора - али само ако на власти остану они, „демократски, про-ЕУропски“ политичари. Иначе ето вам опет рата, санкција, бомби, изолације и мрачних деведесетих кад се није имало за Армани одела и Најке. Пошто се сад, је ли, има? Мислим, питајте муштерије ресторана „Контејнер“, најпопуларнијег ланца у Србији.

Као, Србију ће сад да опгреје сунце пред-приступних фондова. Какви црни пред-приступни фондови, Брисел не може да скуцка довољно пара ни да исплати банкаре за сав њихов лоповлук по Грчкој, Ирској, Шпанији, Италији, Португалу... Не мислите ваљда да „спасавање Грчке“ има икакве везе са самим Грцима? А јок, све те спасилачке паре иду на исплату Голдман Сакса и њима сличних, а народ нек' једе из контејнера, или керове луталице - ако се против тога не побуни Брижит Бардо. Не само да неће паре почети да падају с неба, него ће живот постати још неподношљивији, применом суманутих бриселских прописа на које се жутократија сада обавезала.

Рајхскомесаријат сатрапије Жутије (јер „Влада Републике Србије“ нема везе са животом) већ сада позајмљује новце од ММФ-а да би намирила трошкове постојања - од мостова Ђиласа неимара, до силних државних секретара за слободу говора иностраних плаћеника, људска права транссексуалних веверица, и томе слично. Да трошкове онолике полиције задужене за пендречење свакога ко протестује, или испуњавање жеља Хашима Тачија, и не спомињемо. А ево већ чујем како ће Брисел да наплаћује милијарде евра „казни“ земљама које имају буџетске дефиците веће од (насумично) дозвољених. Па ће тако Жутија морати да се задужи како би отплатила камату на дуг на дуговања. Ма сјајно.

Што се неког уласка у Јевропу тиче, вреди споменути само да је Турска потписала царински споразум са ЕУ 1995, а званично је добила статус кандидата у децембру 1999. Преко 12 година, значи, трају „преговори“ о статусу, а притом Турцима још и Америка држи леђа (а Србима нож у леђима). Па сад ви рачунајте ко(ме) ће, кад, и како (не) ући у ЕУропску утопију.

Из Брисела, тј. Берлина (пошто је то, сад видимо, исто) се већ недвосмислено чуло да је предуслов за улазак признавање „Независне државе Косово“. Велика је то срамота, а фуснота премалена да је сакрије. Сутра ће да траже „Републику Војводину“ или „Републику Санџакистан“. Не измишљам, лепо су вам рекли. Руководе се логиком да, кад жртва силовања почне да виче „брже, више, јаче, још!“ то онда престаје да буде силовање. И нема зашто да се стане...

Чак и жутократске анкете, традиционално изопачене да створе жељени утисак, показују да већина испитаника није за улазак у ЕУ. Али нема везе шта народ жели, демократске демократе ће да му кажу шта треба да жели. Одакле им право? Па украли су власт поштено, нико се није бунио (а ко се бунио, добио је пендреком). Уосталом, рекла ЕУропска унија да су они демократе а сви остали нису. И шта ћете сад?

Пет година пре „Краљевства небеског“, Ридли Скот је снимио далеко успешнијег „Гладијатора“. На почетку тог филма, римске легије се спремају за битку са Германима негде код данашњег Беча. Када Германи недвосмислено одбију римски позив на предају, згађени генерал Квинтус каже: „Требало би да прихвате да су покорени“. На шта његов командант, Максимус, одговара: „Да ли би ти, Квинтусе? Да ли бих ја?“

Да ли бисте ви?

среда, 29. фебруар 2012.

Лош и зао

Фијаско од филма какав је режисерски првенац Анђелине Жоли гледа се једино још у Сарајеву - гдје је, гле изненађења, популаран међу кастом задуженом за држање свог народа у вјечном духовном ропству.

Што се самог филма тиче, нисам га гледао - и не намјеравам. Нема потребе, иако се већ може наћи на ЈуТјубу, па не морам да бринем о нехотичном дотирању неслућене режисерке.

Наиме, филмски критичар Дејан Огњановић је данас објавио дефинитиван приказ „Земље крви и меда“, која по њему није само лош филм, већ и зао. Приказ можете прочитати на Огњановићевом сајту посвећеном хорору (сасвим примјерено) Cult of Ghoul, као и (опет примјерено) на блогу Chetnixploitation.

уторак, 28. фебруар 2012.

Странпутица очаја

Добро, да ли је могуће да су баш сви зли, покварени, неспособни?

Где год се окренем, било на герилским медијима или у ехо-коморама квислинпког култа, видим малтене исто кукумавчење. Никоме ово сад не ваља - чак ни култистима, јер је досад требало већ дванаест пута да наступи Свијетла ЕУропска будућност, али се на том путу увек нешто испречи (нпр. постојање Срба). А неки родољуби, уместо да осмисле стратегију, или барем тактику борбе против квислиншког култа, усмеравају енергију и време на белосветске завере, баве се мистицизмом, не верују ни себи а камоли другима, и све време гунђају како нема ама баш никога, нигде, да покрене ствари набоље.

Стварно? Шта мисле, да ће слобода да дође у инстант-пакетићу, са сличицом Спаситеља на белом коњу? Само додате топлу воду и бум - ето слободе, благостања, части и поштења за све. Кад би барем било тако једноставно. Али није. Никад није било, нити ће икада бити. Ко год нуди инстант-слободу, пречицу, хлеба без мотике и преко погаче, тај зло мисли таман колико и најгрђи жутократа или невладник.

Кад вас науче да постављате погрешна питања, не морају да страхују да ћете пронаћи праве одговоре. Данас хара нека наопака логика, по којој није важно шта се ради, већ ко ради. Тако убијање магично постаје врлина ако убија Американац, а најцрње злодело ако убија, рецимо, Србин. Или обрнуто, нажалост. По тој логици, ако је на власти „наш“ човек, све му је дозвољено и опроштено, а ако влада „њихов“, све што уради аутоматски не ваља.

Читаоцима Сокола је ваљда досад јасно да ја тако не резонујем, и сматрам да је ова „логика“ у потпуности бесмислена. Зашто онда о томе причам? Зато што мислим да је ова логичка замка у срцу очаја који се шири међу онима који би да пречицом дођу до слободе.

Наиме, очајници полазе од апсурдног полазишта да једна грешка по аутоматизму потире све што неки човек, странка или покрет чини. Једно једино одступање од насумично постављеног идеалног стандарда ставља ту особу, странку или покрет у исту раван са квислиншким култом.

Ево само два примера „силогизама“ које сам чуо: функционер те и те странке се незаконито обогатио; значи, исти је као Ђилас; према томе, та странка није ништа боља од Демо(н)крата. Или: Покрет тај и тај нема „србски“ у свом имену и није им свака трећа реч из Светог Писма или од Владике Николаја, па зато нису прави Православци већ сатански култ (!). И тако даље.

Па кад закључите да су сви исти, да нема апсолутно никаквог смисла да се борите против Курте да би вас зајахао Мурта, онда лепо одустанете од борбе, прихватите јарам и улар, и пустите да вас упрежу, јашу и воде около као марву.

Али управо то је и циљ квислиншког култа! Постали сте жртва моралног релативизма: брисања граница добра и зла, померања дефиниција до тачке где се више не зна шта је добро а шта рђаво, сви постану исти, а марва нема алтернативу.

Неки дан сам поставио текст Дучићеве последње песме зато што је она израз не очаја, већ огорчености. Писана је у мрачном времену, мрачнијем од овог данас - али ако је пажљиво прочитате, видећете да Дучић објашњава зашто су сви рђави, тј. набраја какво су све зло урадили.

Зато су ме увек нервирале теорије по којима су непочинства жутократа и невладника разни форумаши објашњавали тиме што је овај Хрват, онај комуниста, онај педер, овај наркоман, итд. Као, ниједан „прави Србин“ не би могао тако да се понаша. А с друге стране - и контра тој тези - набрајају како је вековима међу Србима било издајица, мутивода, превараната, и констатују да се ништа није променило. Па не може и једно и друго!

У сваком времену има рђавих, злих, подмуклих, кварних; разлика је само да ли су у стању да се докопају моћи и власти, па да своју самовољу претворе у закон, или не. Очигледно је током историје било времена када рђави нису били на власти, иначе би нас одавно нестало. А када зајашу, део кривице за то сигурно сноси и народ који им то дозволи, зато што је збуњен, уморан или гладан. „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“. (Шекспир, Јулије Цезар, 1. чин, 2. сцена) Једино што се променило је што су светски моћници научили бар ту лекцију из историје (иначе мисле да она за њих не важи), па се труде да народе које узму на зуб избезуме, сморе и изгладне, да би после с њима радили шта им је воља.

Антички песник Симонидис, аутор епиграма Спартанцима код Термопила, је својевремено образложио зашто одустаје од потраге за човеком без мане. Живот је, каже, прекратак да би се траћио у трагању за нечим чега не може бити: „Све док свесно зло не чини, хвалићу и волети сваког човека. Али ни богови не могу против нужде“.

Нема, дакле, ни савршених ни безгрешних. Што не значи да су сви исти. Несвесне да зло чине треба освестити. Свесне који се покају, примити братски и с њима градити земљу. А за свесне који неће да се покају, намерне злотворе, људске помоћи нема. Али судите о добрим и злим на основу њихових дела, а не етикета које им прилепите.

Право питање није коме верујете, јер не постоји нити једна особа на свету с којом ћете се потпуно сложити о свему. Право је питање у шта верујете: који су ваши погледи на добро и зло, врлину и грех, како живети у миру и слози са другима око себе. Ако о тим стварима нађете заједнички језик са неком политичком опцијом, онда гласајте за њих - притом не заборављајући да имате не само право већ и обавезу да им ускратите поверење ако вас обману или изневере.

Слобода не долази из инстант-кесице, већ свакодневним трудом. Сопственим избором, деловањем по том избору, и одговорношћу за изабрано, речено и учињено. Притом не мислим само на квази-верски чин убацивања листића у кутију.

И кад тако постанете јасни сами себи, слободни у сопственој души, нико - ни Империја, ни жутократија, ни невладници, ни лажни пророци, ни проповедници очаја, нико - не може да вам стави јарам и улар.

Јер више нисте марва, него људи.

субота, 25. фебруар 2012.

Стање опозиције

Анализи Жељка Цвијановића од синоћ немам шта да додам. Жутократе и невладници битишу у свом виртуелном свету, уверени да је контрола коју су обезбедили безобразлуком и пљачком апсолутна и убеђени да је све стварно онако како кажу њихови медији.

Успут, управо такво слепило се ономад приписивало Милошевићу. А ако се сетите његовог последњег председничког говора, у предвечерје петооктобарског пуча, видећете да су те оптужбе биле потпуно неосноване.

Питам се, међутим, да ли је то слепило карактеристика само квислиншког култа, или од њега силом прилика пате и противници власти. Не тврдим да ја имам одговоре који добро обавештеним и интелигентним људима у самој Србији измичу, али имајући у виду да се неке ствари боље виде издалека, као и да сам својевремено буквално цртао решење изван понуђених оквира, усудио бих се да неке наизглед неупитне чињенице на којима почива Цвијановићев предлог ипак доведем у питање.

Наиме, Цвијановић у првом делу текста говори о „најпокваренијим истраживањима - а једино таква се и публикују“, да би касније лицитирао процентима које Двери и ДСС могу да остваре на изборима. Не разумем одакле му ти подаци; није ваљда из тих покварених истраживања?

У Америци је, рецимо, политичка сцена малтене фосилизована: имате Демократе (маскота: магарац), имате Републиканце (маскота: слон), и непознату маргину маргине која не може ни да купи место на гласачком листићу. Повремено се појави трећа странка која поремети равнотежу (Теди Рузвелт 1912, рецимо, или Рос Перо 1992) али брзо нестане, остављајући за собом слоновско-магарећи дуопол. Политичка превирања су углавном унутар-партијска. Сукоб Хилари Клинтон и Барака Обаме пре четири године је био личне, а не политичке природе; на крају су удружили снаге и Обамина „промена“ је испала повратак у клинтонизам. Ове године, међутим, постоји итекако идеолошки сукоб међу Републиканцима, чији се естаблишмент (и медији) сатраше да негирају постојање Рона Пола и велике подршке његовим ставовима, како би кандидовали банкарима прихватљивог и тадићоликог Мита Ромнија.

Какве то везе има са Србијом? Ма колико квислиншки култ то хтео тако да представи, у земљи коју они крече у жуто ипак не постоји таква стабилност у политици. ДС је имала минималну подршку пре петооктобарског пуча. ДСС је била још мања. СПО је некада био највећа опозициона странка, а сада је прирепак Чедовишту. Где је данас ЈУЛ? Шта би са Грађанским савезом? Другим речима, странке су далеко мање трајне него што се мисли.

Погледајте само Радикале. Годинама су били најјача опозициона странка, прво Ђинђићевом ДОС-у, а онда његовој „лајт“ варијанти окупљеној око Коштунице. Јесте да су претрпели велики удар када их је издао намесник страначког шефа (то што им шеф неосуђен тамничи у Хагу им само диже рејтинг), али јесу ли заслужили да их медији сахрањују? „Напредњаци“ су медијски исконструисани у водећу опозицију Жутократији, а да никада нису изашли на изборе. Нико у ствари не зна колико народа заиста стоји иза њих. Нема стварних података, само медијских конструкција и оних покварених анкета.

С друге стране, ужасно се потцењује потенцијални учинак Двери. Чак и оне покварене анкете откривају огроман део гласачког тела који је жељан алтернативе постојећим странкама. Па зашто онда они који симпатишу Двери то и не кажу? Зато што Двери углавном нису понуђене као опција. То је проблем са анкетама: резултати зависе од постављених питања.

Што се тиче ДСС... поштујем ово што сада раде, али - руку на срце - то је и премало, и прекасно. Њихова највећа хипотека је Коштуница. Човек је био носилац листе ДОС-а, побогу, био је у власти и са Ђинђићем, и са Динкићем, и са Дачићем, и са Тадићем. И сви до једног су га преварили и понизили. Узалуд му све поштење овог света када је неспособан или - још горе - нема храбрости да уради оно што треба, кад већ има прилику. А није имао једну, већ најмање три.

Стварна опозиција заиста треба да послуша Цвијановићев савет. Али прво треба да се разјасни ко је заиста непријатељ ове и овакве власти, а ко би да ради то исто само мало другачије. Ко је заиста против квислиншког култа, онда не може бити за њихове иностране налогодавце. Ко није у стању да схвати да због личне сујете препушта Србију непријатељима, онда му до Србије очито није стало. Неопходни прекид са жутократијом - а самим тим и системом који сеже даље у прошлост, а чији је жутократија отровни реп - могу да учине само они који ће да признају своје грешке из прошлости и покажу спремност да се за њих искупе. Иначе, џабе сте кречили.

Све ово, дабоме, почива на претпоставци да ће о будућности Србије заиста да се одлучује на изборима за два месеца, а не пре тога, и да ће те одлуке да доносе Срби, а не амбасадори и тајкуни. Али о томе другом приликом.

петак, 24. фебруар 2012.

Пакт

Прочитајте изјаву Друга Боте, колико год вам било мука.

Љутили сте се ономад на Милошевића кад је рекао да је Србија победила НАТО - иако је био у праву. Јер, НАТО је у марту 1999. узео себи за право да ради шта му је воља, али је на крају ипак морао да се врати у УН и добије дозволу за окупацију. То можда не значи много побијеним, протераним, или искасапљеним Србима са окупираних територија, или вама који сте хтели да „живите као сав нормалан свет“ (дакле, или дужни до трећег колена или корисници бифеа „Контејнер“), али је испало итекако битно.

Елем, љутили сте се онда на Милошевића, дизали сте ријеволуцију (уз пријатељску помоћ Америке и ЕУ) и добили што сте тражили: Друга Боту, Најлепшег, Најбољег, Најпаметнијег, који је својеручно овим договором - споразумом, пактом такорећи - победио на свим изборима десет година уназад и доказао да је баш његова политика једина алтернатива.

Надам се да вам није промакао његов фројдовски лапсус, када је рекао: „Република Србија је чланица Уједињених нација, која поштује Резолуцију 1244 УН која гарантује суверенитет над Косовом, као и одлуку Међународног суда правде, која такав суверенитет не успоставља.“

Значи, свестан је да споразум у ствари признаје НДК, али вас лаже у лице. Поносито и победоносно.

Ботин чауш Борко - неизабран, неовлашћен, Сретењским реферндумом развлашћен да преговара о било чему - вели да је „споразум“ са НДК „у потпуности у складу с националним интересима Србије“. То може да буде једино ако се под тим „националним интересима“ (рогобатна фраза преписана од Американаца, иначе) подразумева самовоља Друга Боте, односно диктат оних који истом теледигирују шта ће да каже или мисли. Само умоболни могу да прогласе победом фусноту у којој пишу две међусобно супротстављене ствари. Које се, је ли, међусобно потиру, па је фуснота бесмислена.

Бивши Премијер кука како је Србија понижена. Па јесте. Али уз дужно поштовање, не знам одакле му образ. Није спорно да су сви слободни Срби овим понижени, али колико је баш он томе допринео? Ко је довео ДОС на власт? Ко је држао Динкића у влади не један, него два мандата? Ко је расписао ванредне изборе и тиме пилатовски опрао руке, а отворио врата овој багри да узјаше? Нисам ваљда ја.

Нећу да позивам на пушке и шуму. Немам на то право. Али јасно ми је као дан да ово неће моћи да исправе никакви избори, макар били најпоштенији на свету.

Јарам који осећате око врата само ви можете да скинете. Нико други.

Мој добри роде...

Јован Дучић
Јован Дучић (1871-1943)
ПЕСМА

Мој добри роде, сви су лагали
и твој су видик сав помрачили
за својом срећом само трагали
и све су крали, и све тлачили.

Уместо млека, крв су сисали
у страдањима твојим дугима
твоје су светло име брисали
да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали
с издајником горде тврђаве
у заклетви те свакој варали
на води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре
на губилишту подло пирују
на буњиштима саде ловоре
и мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави
вапај твој не чују што тугује
јер издајник је још и сад тврђави
с убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провалији
свуд су у причест отров ставили
с лупежом све су новце ковали
са кривоклетником завет правили.

Јован Дучић

четвртак, 23. фебруар 2012.

Нож у леђа

Жутократски одговор на сретењски референдум стигао је синоћ: жандармерија је напујдана на цивиле који су држали барикаду на Јарињу. „Српска“ жандармерија, окупациони КФОР и Тачистански РОСУ - на истом задатку. 

Иако су носили фантомке, жандари који су синоћ ударили на свој народ у име окупатора скинули су све маске са својих налогодаваца. Огољена је дубина издаје и ширина моралне беде у Жутограду. Оно што себе назива владом Србије није ништа друго него извршилац налога теледиригованих из Вашингтона, Брисела, Берлина.

Последња вест је да „Змија“ задовољно констатује како Србија практично признаје његову „независну државу Косово“. У име фантомске кандидатуре, која и да буде одобрена не даје Србији апсолутно ништа (али њима даје паре и власт), спремни су да предају - чак ни продају - све.

Време је да добију поруку да то што би да предају није њихово. 

„Има ли Срба у овој соби?“ питао је ономад амбасадор Конузин на скупу невладника, поданика и подрепаша. Није их било. Мучно је што их, изгледа, нема ни у жандармерији. А има ли их у Србији?

уторак, 21. фебруар 2012.

Грам кокаина француске собарице

Жена Француског Амбасадора (познатија као списатељица Б.С.) ухваћена је у куповини кокаина. Хтела грам, добила 0,87 - и име у новинама, са две недеље задршке.

Оправдана Schadenfreude је прва реакција, дабоме. Та жена је толико кињила и пањкала своју земљу и народ, да ово делује сасвим заслужено. Али онда долазе питања.

Зашто се ово крило две недеље, и тек сад је пуштено у новине? Зар није Б.С., колико год извикана, ипак бивши следбеник Чедовишта? Што ће рећи да се квислиншком култу исплати да је баце под метафорички аутобус зарад пар политичких поена.

Б.С. је одавно бедна карикатура драмског писца, чије се представе пуне само по команди Странке. Можемо да ликујемо због њеног пада, али не смемо тиме да идемо на руку њеним дојучерашњим саборцима, који би да праве полицијску државу где је свако крив што је жив.

Нешто слично су покушали да ураде и са причом о Николаидису и Угричићу: потрошили потрошне, а притом покушали да монополишу слободу говора. Није им прошло, али замало.

Узалуд нам Schadenfreude ако се на крају Чедовиште последње смеје.

понедељак, 20. фебруар 2012.

Квалитет милосрђа

Зашто сам убеђен да ћемо ускоро да будемо сведоци (или учесници) пада жутократије? Зато што се већ расправља о томе шта после.

Избори су на Ђурђевдан. Ако их квислинзи и Империја и тада покраду и обесмисле, као што се десило 2008, на власт ће доћи далеко веће зло. У том случају неће бити ни времена и простора за расправу, већ само за борбу на живот и смрт. Али ако се деси нешто попут резултата са краја 2003 - када је ДОС доживео потпуни крах упркос деветомесечној апсолутној страховлади (или баш због ње) - онда ће то бити пораз и за квислиншки култ и за њихове спонзоре, Империју и ЕУ. Како год било, биће то крај жутократије каква је данас.

Прва могућност не оставља много простора за размишљање. Сун Цу је пре два и по миленијума писао: „Кад си на тешком терену, напредуј. Кад немаш одступницу, користи трикове. На брисаном простору, бори се.“ Жутократија је показала да може горе и од ДОС-а, и од година рата и санкција. Замислите како ће се понашати следбеници квислиншког култа, убеђени да имају апсолутни мандат не само за „промену кода“ већ и „преокретање“ државе, друштва и народа. Ако до тога дође, пушку па у шуму.

Друга могућност носи са собом нешто компликованији избор. Рецимо да квислиншки култ пред олтаром лажног бога демократије доживи заслужени слом. Шта онда?

Још јесенас је колега Вештац, реагујући на призоре черечења пуковника Гадафија од стране „демократских“ џихадиста Империје, писао баш о потреби за чојством приликом ослобађања Србије. И данас сматрам да су Милошевић и Коштуница ономад спречили да „октобарска револуција“ прерасте у крвопролиће; оружје је већ било спремљено, а самозвани шампиони демократије и људских права нису имали ништа против убиства, ако би их то довело на власт. Милошевић је после, издан и утамничен, бранио не само свој образ већ и земљу и народ који су га издали. Можда је Гадафи онако зверски убијен баш зато да би се избегла реприза тог фијаска Империје.

Много зла је почињено, не само за последње четири године, или дванаест, или педесет и кусур година пре тога. То не може и не сме да се заборави, да се не би поновило. Виновници морају да одговарају. Али природа тоталитарних режима је таква да мрежу свог непочинства шире на све чега се дотакну. Господ ономад рече да само безгрешни имају право да баце камен. Зато мислим да каменовања неће ни бити.

Момчило Селић добро запажа да се српске револуције разликују од осталих по томе што траже повратак на старе идеале, док остали теже - немогућем - успостављању раја на земљи. Али баш зато упозорава да истински прекид са узурпацијом српске државности и идентитета мора да садржи и прекид са осветничко-егзекуторском праксом, како из периода брозовштине тако и из прве деценије 21. века:
„Освету за безмало столетно гажење српске части мораће да ограниче на масовно одузимање напљачканог и несојлуком и подлошћу стеченог. У то спадају титуле, награде, почасти, положаји чак и више од банковних рачуна и некретнина. Недоличне ваља јавно срамотити у сразмери са њиховим непочинствима спрам овога народа.“

У поганим устима родомрзаца, невладника и жутократа „лустрација“ је постала ружна реч. Али нас ради, морамо да јој вратимо прави смисао и значење. Хоће ли тај процес бити овакав или онакав није тривијално питање; од њега ће зависити да ли ће антижутократска револуција заиста да нас врати на прави пут, или ће бити још једна странпутица, са које ћемо још теже да се враћамо.

Освета је један од основних људских порива. Али правда је једна од најсветијих тековина цивилизације: освета подигнута на конструктиван ниво. Циљ правде није само да казни злодело, већ да надокнади штету почињену тим злоделом. Често заборављамо на правду, иако химну почињемо баш њом.

Јесу ли следбеници квислиншког култа више него заслужили да висе са бандера, да осете „толеранцију и цивилизираност“ набијања на колац, да им главе красе шиљке на огради пред Скупштином, или чак (у поређењу са свим тиме, милосрдни) стрељачки вод? Па јесу. Само, шта би тиме добила Србија? Огорчену децу и родбину, ореол мученика који би само допринео да квислиншки култ опстане и можда поново ојача. Краткорочно задовољство и дугорочни проблем.

Имам бољу идеју. Одузимање незаслужених титула, положаја и почасти је добар почетак. Без поврата опљачканог - тј. заплене злочином стечене имовине - тешко да може да буде правде. Али како да срамотимо људе који се ничега не стиде?

Предлажем да се сваком функционеру садашње владајуће коалиције изрекне мера губитка активног и пасивног бирачког права, у трајању од 8 до 20 година (како је ко заслужио). У том распону, губе право не само да бирају, већ и да буду бирани, или да буду именовани на било коју функцију у државној служби. Значи, ни као шинтери или градска чистоћа. Губе и право на државну пензију, али могу да затраже социјалну помоћ.

Право да човек живи од свог рада, међутим, мора да буде неотуђиво у држави која претендује да буде слободна и праведна. Ако могу и хоће да живе од неког поштеног посла, било да их неко други унајми (али не држава) или да буду сопственици, то нико не може и не сме да им ускрати. Тако ће да буду од користи и себи и другима, и можда излечити своје болесно властољубље до истека забране.

Размислите пре него што одбаците овај предлог као превише благ. Зар није најгора клетва у нашем народу „дабогда им'о па нем'о“? Зар најправеднија казна за лопове и издајице није да их принудимо да раде поштен посао - ако су за то уопште способни - ако желе да једу и имају кров над главом? Притом им држава нит' ломи ногу, нит' обија џепове: слободни су да раде за себе, па ко воли с њима да има посла, нек изволи. Као и свак други у Србији, уосталом.

Овај аранжман је хуманији, праведнији и практичнији од стрељања, затвора, или прогонства. Потпуно је у хришћанском духу пружања свакоме шансе да се искупи за своје грехе и спасе оно мало душе што им је можда остало. А тај квалитет милосрђа могао би да послужи и за пример другима. Јер, иако су Срби понајвише ојађени кугом родомржње и самосатирања, нису у томе једини на свету.

четвртак, 2. фебруар 2012.

Спуштање на ниво Чедовишта

На недавни ТВ-спектакл у Београду нико није остао равнодушан. Обожаватељи лика и дела Чеде Јовановића (Аваз, е-новине, Соња Бисерко, итд.) показали су како изгледа селективна перцепција, тј. кад се чује а не слуша, види а не гледа. Са друге стране, сматра се (оправдано, рекао бих) да је Додик одржао лекцију не само родомрзачкој перјаници Србије већ и самим властима, од којих се нико није усудио да дигне глас на клевете самопроглашеног либералдемократе. Можда зато што иза њега стоји Амбасада (зна се чија) којој и они подносе рапорт.

Гледано из те перспективе, примамљив је закључак да је ово „сучељавање епских размера“ у ствари било „генијална“ идеја (како вели Невенко Шкрбић, на пример). Гост-коментатор Србо међутим, сматра да је Додик појавом у Београду направио грешку:

Додик против Јовановића: Под чијим условима?

Милорад Додик и Чеда Јовановић
Додик и Чедовиште (извор: Frontal.ba)
Милорад Додик има својих мана. Ефективна и агресивна одбрана права Српске на постојање изван доминације фундаменталистичког Сарајева, међутим, није једна од њих. Као предсједник Српске, он чврсто подржава њене историјске тековине, уназад до самих почетака, и то не само у погледу одлука који је он лично доносио и спроводио у оквиру својих мандата. Он такође чврсто стоји иза неотуђивог права српског народа у БиХ на независно опредјељење о свом политичком статусу. Тако и треба.

Јуче је, међутим, направио грешку. Незнатну, али ипак грешку, бар у маркетиншком погледу. Поступио је потпуно непримјерено својим државничким надлежностима кад је пошао у Београд, да расправља о темама важним за државну политику Српске са маргиналним београдским политичарем који је увриједио њега и босанске Србе. Чедомир Јовановић је био у предности прије него што је расправа и почела.

За Јовановића, који је бахато, али нимало изненађујуће, назвао Српску „геноцидном творевином“ неколико дана раније, ова утакмица је била скоро па добијена унапријед. Не зато што је мислио да је добије аргументима – ја од њега и не чух смислених аргумената или изношења чињеница током читаве расправе – него зато што је он, вођа једне странке која једва да има довољно подршке народа да пређе скупштински праг (што ЛДП чини нерелевантном), успио да се изједначи са изабраним предсједником Српске, који је, нажалост, загризао мамац. Милорад Додик нема обавезу да иде у Београд да доказује икоме ишта, сем можда српском патријарху, а камоли да понижава и себе и своју функцију одговарајући на Јовановићеве провокације идући му на ноге.

Нећу да улазим у Јовановићеве разлоге за давање онакве изјаве, која је уосталом само потврдила његов статус политичког отпадника, каквим га сматра велика већина бирача у Србији. Оптужбе типа „страни плаћеник“, које му се често упућују, никад нису добиле више на тежини него послије овог напада на босанске Србе. Можда је то само била изборна тактика. Или је то био само један ударац упућен у склопу шире пропагандне офанзиве против Српске. У сваком случају, било је то нагло појачање радарског сигнала Јовановићевог генерално досљедног анти-српског тона, увијеног у србијанство самонаметнутог комплекса ниже вриједности, које скоро нико у Србији не цијени и не прати. Овај напад на Српску, који Јовановић није био ни вољан ни способан да на адекватан начин оправда пред јавношћу, је био преоштар и рекао бих необичан, чак и ако је дошао из тако препознатљиво злонамјерног извора. Али баш та препознатљива злонамјерност извора пробудила је у мени злокобни осјећај да овај напад Јовановића на босанске Србе није могао бити само спорадичан испад.

Гледао сам расправу. Да, била је то расправа, иако је Додик започео тврдећи да није дошао да се расправља. Зашто сте онда дошли, Предсједниче? Зар нисте предвидјели да ће Јовановићева провокативна реторика, подупрта само агресивним ставом, да вас уздрма? Био сам запрепаштен од самог почетка модераторкиним напором ка подривању Додиковог положаја непотребним, значи прорачунатим, покушајем да објасни и оправда контекст у којем је Јовановићев клеветнички напад на босанске Србе и њихово историјско искуство изведен. Одужила је увод, бранећи клеветника и упорно настојећи да покаже да су Јовановићеве ријечи извађене из контекста, иако је било сасвим јасно да је његова изјава остајала иста и унутар контекста у којем је изговорена и да њена суштина није била промијењена широм идејом поруке. Он је рекао, недвосмислено, да је Српска изграђена на геноциду, не условљавајући ову суштину квалификације остатком поруке, не супротстављајући јој ништа и не остављајући простор за двојака тумачења. Иако јесте важно посматрати сличне изјаве у ширем контексту, шири контекст Јовановићеве поруке главном одбору своје странке ничим није мијењао значење контроверзне сржи те поруке. Контроверзна је, додао бих, само зато што је узбудила страсти, а не зато што има разлога да се сумња у неистину и злонамјерност изговореног. Да будем поштен према Јовановићу, он и није играо на карту вађења реченице из контекста. Било како било, тон овог догађаја у организацији Танјуга је био анти-додиковски од самог почетка. И појачан тон Јовановићевог микрофона у поређењу са Додиковим говори о незавидном положају у који је Додик сам себе довео.

Додик, на тренутке видљиво нервозан, сљедећу грешку је начинио покушавајући да расправља са Јовановићем аргументима - мада овај своје ставове није ни аргументисао, ослањајући се на клишее аманпурског поријекла и на низ анти-српских пропагадних парола на којим би му завидио и Мустафа Церић. Додик је упао у замку, спуштајући се на Јовановићев галамџијски ниво. Покушавао је да оповргне Јовановићеве дисквалификације, засноване на испразним предрасудама, посезањем за чињеницама и основаним тврдњама које је Јовановић одбијао као безначајне или перфидно изокретао у бесмислене. Јасна реторичка разлика се испољила између њих двојице: Јовановићева склоност ка исмијавању ослањања на себичне националне интересе као политичке мотивације је наоко надгласала Додиково инсистирање, помало неспретно, на очигледности тог интереса, што је природно својствено сваком прагматичном вођи народа.

Иако је побио све Јовановићеве инсинуације, једну за другом, посежући за чињеницама и логичким закључцима, Додик је на тренутке губио стрпљење са Јовановићевим агресивним настојањем на површним ставовима и плитким аргументима суоченим са тако убједљивим чињеницама. Упркос унапријед одређеним позицијама описаним на почетку, јасно је ко је добио ову расправу: нико. Расправа је била некоректна у старту, не због Јовановићеве надмоћи у било ком погледу, него зато што је Додик изабрани вођа чије је политичко дјеловање подложно критикама и преиспитивању, јер је транспарентно и јер је предмет природног позивања на одговорност у духу функције на коју га је народ изабрао. Јовановић, с друге стране, нема тај терет и може да млати по Додику и босанским Србима без посљедица и одговорности према јавности.

Због овога ме је Додиков долазак у Београд потпуно збунио. Нема сумње да су чињенице у овом расправи на страни босанских Срба и да их је Додик представио на начин којим би придобио разумног и незлонамјерног противника, али је требало да пошаље Сташу Котарца да се рве са бесмисленошћу Јовановићевих уједа, ако је уопште хтио да се тиме бави. Милорад Додик и Српска немају шта доказивати Чеди Јовановићу и његовој врсти Срба. Не само то, него предсједник Српске није смио дозволити себи расправу о државној политици са шефом минорне и екстремистичке политичке странке у Србији, који усто има и крајње лошу личну репутацију.

Прави одговор би, у ствари, био позив Јовановићу да дође у Бању Луку и расправља са Котарцем, Драгом Калабићем или - најадекватније - са Миланком Михајлицом. Ако одбије и наступи са неким шупљим изговором, био би виђен као кукавица која не стоји иза својих ријечи. Додик је, с друге стране, показао да се не плаши изазова, али ипак није било мудро пристати на овакву спрдњу. Ова расправа му уопште није требала, осим ако није хтио мало да покаже зубе (иако се није баш прославио у томе). Србима који слиједе Јовановића неће мишљење промијенити Додик, јер га они свакако не разликују много од Радована Караџића. Већина Срба не сматра Јовановићев вербални пролив озбиљном политичком линијом и нема разумног Србина који би одједном повјеровао Јовановићу на ријеч да Српска јесте то што он каже да јесте. Такође сумњам да је у питању била нека намјештаљка платформе Додику која је послужила да он јавно одбије нападе на Српску и да понови свој став према догађајима везаним за Сребреницу, јер је изгледало се он далеко нелагодније осјећао у Танјуговој столици него његов противник.

Као што рекох, збуњен сам и вјероватно ће морати да прође неко вријеме, и да у јавност изађу додатне информације, да бих разумио разлоге Додиковог спуштања на ниво Чедомира Јовановића. Српска је стварност и - иако је одбрана њеног постојања и њених историјских тековина од непрестаних напада од непроцјењиве важности и задатак сваког разумног Србина - ја не мислим да је њен предсједник себи учинио услугу придајући политички значај неком Чеди Јовановићу.

Ова расправа је други по величини политички успјех у Јовановићевој каријери - само због чињенице да је у њој био учесник.

субота, 28. јануар 2012.

Крв, мед и подвала

детаљ са постера „У земљи крви и меда“
У земљи крви и меда
Добро је питање поставио Стефан Каргановић пре неки дан: зашто је Србима толико стало до редитељског првенца Анћелине Жоли?

Јесмо ли стварно толико искомплексирани да нам је стало шта нека тамо надобудна глумица мисли о нама? Зашто нам баш сад то толико смета, после дводеценијске сатанизације и док у Београду на власти седи режим који свакодневно Србе и Србију много горе блати и кињи (а о пљачкању и саучесништву у убијању да сад и не говоримо)?

Мислим, и треба да смета - али исто тако треба да имамо осећаја за меру. Значи, да схватимо где се „У земљи крви и меда“ уклапа у општу структуру сатанизације Срба, и како се томе можемо најефикасније супротставити, тако да ем има учинка, ем да на то не потрошимо превише времена и труда који су потребнији на другим местима.

Хајде прво да сагледамо чињенице. У филму се Срби приказују као злотвори мотивисани расизмом и мржњом, а Муслимани као њихове племените и невине жртве. Сценарио је писан на основу медијске фантазије о рату у БиХ који су ономад пласирали западни медији, док је сценографија преузета из Спилбергових ратних филмова. Коштао је 13 милиона долара, а није зарадио ни 2% од тога; америчку кино-публику просто не занима Анђелинина садо-мазо фантазија о Босни. Критичари га универзално не подносе; чак и они који се слажу са фантазијом нису одушевљени стилом и техником. Изостале су и награде: филма нема ни међу добитницима „Златног глобуса“, ни међу кандидатима за „Оскара“. По свим мерилима Холивуда, „У земљи крви и меда“ није неуспех, већ прави фијаско.

Каргановић у свом тексту прави поређење са одсуством шиптарске реакције на акциони трилер „Отета“ (Taken) од пре три године, иако се у њему сасвим реалистично представља албанска секс-мафија. Да су ишта рекли, оправдано би им се поставило питање: „А шта ту није тачно?“ Још је „Отета“ био хит, који је зарадио близу триста милиона долара, а гледало га је и старо и младо, и мушкарци и жене... Дакле, редак погодак филмске индустрије. И не само да се однос Америке према Шиптарима није променио, већ је баш у време појаве тог филма проглашена „Независна држава Косовија“.

Зато ми је било сумњиво што су медији у Србији - који се иначе просто такмиче у пљувању Срба - одједном почели хајку на Жоли и њен јад од филма. Неће бити да то чине из новооткривеног родољубља. Али нисам повезао све ове нити док се потом није дигла прашина око србомрзачког лупетања о „цивилизацијском искораку“ оног савјетника што је умислио да је писац. Па једни вичу „слобода говора“, други вичу „говор мржње“, а цела представа личи, како вели Жељко Цвијановић, на трку паса у Пекаму.

Данас Жоли преко свог агента поручује да није позивала на укидање РС и да није тачна оптужба да се у њеном филму спомиње број од 300.000 жртава у БиХ. Брзом претрагом може се установити да је извор тих информација таблоид Курир, који је цитирао изјаву функционера Савеза логораша РС Обрада Бубића да се спрема позив на укидање РС (!). На то су се надовезале Вести, које су још навеле да су саветници на сценарију били Ричард Холбрук и Весли Кларк. Ово за Кларка још и верујем (објашњава лош квалитет сценарија), док код Холбрука не можемо да проверимо, осим ако неко нема његов број у паклу. Све у свему, кренула је хистерија, док је упозорење власти РС („Не можемо коментарисати оно што се није десило“) остало непримећено.

Сад посложите коцкице. Месец дана после премијере филма који је доживео фијаско и код публике и код критичара, креће хајка на фиктивну изјаву режисерке. (Дез)информацију из жутих медија спремно преузимају „герилци“, јер се једини и баве борбом против србомржње. Онда Анђа каже: „Али ово није истина, мене су сироту оклеветали“. И тако испадне да је у ствари она жртва злих, хистеричних, параноичних Срба који њен, бива, племенити и добронамерни филм клевећу и пањкају. Што је, дабоме, најбоља могућа реклама за филм у којем се Срби приказују као злотвори мотивисани мржњом и паранојом. Па још према женама: Ајли у филму, Анђи у збиљи. К'о нацртано. Можда зато што јесте?

Људи који воде Империју (међу које спада и Анђин CFR, тј. Савет за иностране послове) живе у једној виртуелној стварности, убеђени да њихове фантазије могу да обликују свет. Проблем је што се то некада заиста и деси, односно што је невероватно једноставно изманипулисати перцепције људи ако су већ склони да у нешто поверују. Ако мислите да то не могу да ураде нама, шта је са 5. октобром? Већу превару тешко да је ико „попио“ у последње време, а ми се од ње чак нисмо ни отрезнили.

Све то скупа дабоме не значи да сад треба да шаљемо децу у биоскопе да гледају „У земљи крви и меда“ о трошку државе, као што жутократе хоће да ураде са „Парадом“ (документи који на то указују стварно изгледају аутентично). Али значи да не треба да реагујемо хистерично, јер тиме изгледа пристајемо да будемо статисти у једном другом, озбиљнијем филму, али са ништа мање србомрзачким сценариом.

Прави одговор на ово „суморно смарање“ од филма (како је Анђино остварење надахнуто описао један критичар) био би: „А ко је то Анђелина Жоли, и зашто да нас је брига шта она о нама прича?“ Тако ће још један наручени филм о злим Србима заслужено да пропадне на биоскопској каси. А енергија потрошена на дреку о њему, уместо да је пропагандисти Империје искористе против нас, може да се усмери на борбу против далеко већих штеточина од холивудских - оних у Жутограду.

понедељак, 23. јануар 2012.

Капетане, капетане

(Блог Револуција, 23. јануар 2012)

Велика путничка крстарица „Costa Concordia“ ударила је у петак, 13. јануара на спруд поред талијанске обале и преврнула се (видети илустрацију). Најмање 12 путника је страдало (мада је скоро три хиљаде путника и чланова посаде спашено), а кривица за инцидент бачена је на капетана Конкордије, Франческа Скетина (Francesco Schettino). Да ли оправдано? То још не знамо, али је инцидент послужио као повод Алу Луису, блогеру Волстрит журнала, да се осврне на разне „капетане“ чији је учинак био далеко гори од Скетиновог...

Капетане, ој капетане
(Волстрит журнал блог, 22. јануар 2012)

Нисмо фер према Франческу Скетину, којег већ зову „Капетан кукавица“. Његов учинак није много гори од многих других кормилара.

Оно јесте да је насукао крстарицу од 450 милиона долара и да су при томе изгубљени животи, али то је био несрећан случај. Силни капетани су храбро пловили опасним водама и насукали своје лађе на стене. И исто тако су се оклизнули на палуби и упали у чамце за спасавање, остављајући путнике и посаду да се подаве. Читате о томе већ деценијама.

„Капетан“ Џефри Скилинг је напустио брод да би провео више времена са породицом, да би за пар месеци Enron потонуо. И он је тада рекао да се радило о несрећном случају.

Берни Еберс је изјавио да нема појма како су лажирани обрачуни завршили у бродском дневнику. Као капетан WorldCom-а, имао је преча посла него да се бави рачуноводством.

Денис Козловски је волео талијанска острва исто колико и Скетино, па је потрошио 2 милиона долара које је опљачкао од акционара Tyco International да својој жени организује рођендан на Сардинији.

Ричард Фулд је упловио Lehman Brothers у мочварни залив токсичног дуга и ту ударио у стену. Каже, није је било на његовим картама.

Џими Кејн је наводно пушио траву и картао док је тонуо Bear Stearns.

Џон Тејн се добро побринуо за посаду Merrill Lynch, поделивши им бонусе у износу од 3,62 милијарде долара, док му се фирма насукала на (спруд) Bank of America.

Анђело Мозило је одбио да потоне са својим бродом. Уновчио је 200 милиона долара у акцијама пре него што се преврнуо Countrywide Financial, оставивши олупину акционарима.

Берни Медоф је имао чудан начин финансирања својих јахти. Чак је једну назвао „Бик“ (игра речи на енглеском: bull је пристојнији начин да се каже bullshit, односно жестока лаж - прим. прев.). Лаковерни су мислили да се ради о симболу растућег тржишта...

Ален Станфорд, други по реду светски преварант после Медофа, ове недеље треба да изађе пред суд. Својом оф-шор банковном империјом, Stanford Financial, окупирао је острвску државу Антигву. Неки су га чак звали „Карипски гусар“.

Тони Хејворд је учестовао у регати док је бушотина његовог BP пуштала нафту у Мексички залив. Попут осталих осрамоћених капетана, рекао је: „Хоћу да имам стари живот“.

Данијел Мад, капетан Fannie Mae и Ричард Сајрон, капетан Freddie Mac, претоварили су своје теретњаке безвредним хипотекама. Нису ни морали да ударају у стене, потонули су сами од себе.

Џон Корзин је потопио MF Global толико дубоко да још не могу да нађу све делове брода. Ни у Бермудском троуглу није могуће да тајанствено нестане 1,2 милијарде долара улога...

Капетан Бен Бернанке је поринуо QE1 и QE2, а ускоро ће да крсти и QE3 у флоти Федералне Резерве. Намерава да овим програмима куповине меница спасе све бродоломце на финансијским морима.

За разлику од наведених капетана, Скетино није све ризиковао у саможивом покушају да се беспризорно обогати. Вероватно није чак био ни пијан, попут капетана несрећног танкера Exxon Valdez. Само је хтео да развесели путнике проласком поред лепог острва.

Потом је урадио исто оно што сваки капетан уради у незамисливој кризи. Открио је да баш није толико неустрашив као што је мислио. Почео је да паничи, оклизнуо се и некако завршио у чамцу за спасавање. Вероватно сад жели да није. Али бар није скочио са златним падобраном...

(исправљено 30.1. - како напомиње колега Вештац, капетаново име се изговара „Скетино“)

недеља, 22. јануар 2012.

Луди ген, или криза идентитета

Средином децембра, по повратку с путовања, пао ми је за око нови блог: The Serbian Roundup (преведено отприлике, Српски преглед). Својим концизним и прецизним коментарима о темама од значаја, аутор овог блога (Србо) је за кратко време постао значајно појачање на дугом и тешком борбом измореном англофонском медијском фронту.

Текст у прилогу је адаптација коментара од пре неки дан, а који се дотиче једне специфичне мане у карактеру Срба – теме о којој сам већ писао, али која итекако завређује даљу пажњу.

Губитак сопства
„Луди ген“ или Криза идентитета
Пише: Србо

Имам пријатеља који обичава да каже како Срби посједују неки „луди ген“ који нам онемогућава да правилно резонујемо, да градимо здраворазумски поглед на свијет и да се руководимо својим колективним интересима у размјени са тим свијетом. Чуо сам Дејана Лучића, српског писца, како тврди да српски мозак не саобраћа на истој фреквенцији као мозак припадника западноевропских народа. Професор Смиља Аврамов је искористила израз „разборитост“ да опише шта нама као члановима заједнице – као и самој заједници – недостаје у друштвено-политичком опхођењу.

Заиста, расправа два Србина се често претвори у размјену промашених поенти, једностраних изјава тешких за усклађивање и схватање у оквирима вођене расправе, непотребно тражење длаке у јајету, небулозне и беспредметне тврдње, лутање у мистификације, погрешна историјска тумачења, бркање баба и жаба, етикетирање, жигосање и дисквалификацију саговорника или предмета у расправи, неутемељених оптужби и, на крају, директног блаћења и изругивања. Не говорим ја о расправи два Србина супротстављених идеологија. Напротив, расправе оваквог типа се често распламсају и између Срба који себе сматрају националистима или патриотима. Ја нећу да кажем да и ја нисам крив за учествовање у сличним расправама, али се бар трудим да их избјегнем кад им препознам потенцијал.

Нећу ја сада да лијепим на сопствени народ неке злонамјерне психијатријске дијагнозе, нити ћу се претварати да имам потребну стручност и умне способности да ја сад ту вршим неке психолошке или социолошке анализе српског народа и његових прикључака и отпадака. Ипак, боли та очигледност да је српска прошлост – пуна крвавих сукоба и страшних људских губитака и жртава, вјерских и идеолошких наметања и испирања мозга, замјене идентитета и теза о идентитету, сакаћења, распарчавања и других тјелесних и душевних траума каквих историја није нанијела можда ниједног другом народу – створила крајњу збуњеност у српском колективном уму.

Та збуњеност, дезоријентисаност, преклопљеност и промјењивост друштвено-идеолошких образаца, углавном наметнутих споља, од чинилаца страних српској органској природи који су је потисли и обезвриједили и која једва може да се препозна у својој суштини, довела је до немоћи те исте органске суштине да се поново наметне народу као опредјељење, чак и кад успије с времена на вријеме да провуче главу кроз гомиле препредених идеолога са њиховим агресивним догмама које су и разориле српски народни дух до непрепознатљивости.

Обезглављено и остављено без вођства – јер су се његове органске елите саможртвовале ради површних стремљења и ласкања наметнутим трендовима и догмама везаних за те трендове – Српство је дозволило страним и лукаво непријатељским службама да му се увуку у поре, под плаштом револуционарне динамике, осавремењивања или глобализма, и да замијене наше органске, аутентичне тежње, његоване и јачане вијековима. Орјентири српског колективног усмјеравања и стремљења су помјерени изван оквира Српства, на туђа мјеста, на координате туђе по поријеклу и особеностима. Дали смо се збунити шареним нискама заваравајућих и пролијећућих туђих замисли које су нас постепено огољеле и гурнуле у запећак особености и тежње органски и суштински наше. Други су нам рекли шта смо и шта треба да будемо, а шта хоћемо и шта нам треба. Кренули смо у потрагу за нашом путањом пратећи звијезде туђом руком насликане на нашим небесима.

Тјелесно и душевно мучење кроз које је Српство пролазило у различитим раздобљима прошлости, посебно кроз двадесети вијек, оставило нас је са изгубљеним и несигурним осјећајем сопства. Новонаметнути идентитети, као југословенство или комунизам, дјелимично или потпуно су замијенили Српство као оквир особености и посебности Срба. Прије тога, насилна и добровољна превјеравања на ислам и католичанство поплочали су пут томе да сама могућност замјене идентитета, заснована на материјалној или политичкој погодности, постане здраворазумска опција. Ово крњење српске народне особености и мутирајући облик Српства учинили су нас све рањивијим према настављеним и појачаним удруженим напорима да се Српство даље збуни и дезоријентише у сврху даљег распарчавања.

Не можемо бранити нешто чије потребе за заштитом нисмо свјесни. Сопство је и основно и врховно лично и колективно право, а и обавеза, и изгубити свијест о сопству и разборитост у његовој одбрани, његовању и напредовању значи стати на танак лед самог постојања и недвосмислено, а несвјесно кренути ка пропасти.

Учестали ударци по глави морају оставити тјелесне ране и душевне посљедице. Код појединаца, али и код група, таква дејства изазивају дезоријентацију, а дезоријентисани пипају око себе тражећи било чију руку која се нуди да их води. Срби су данас таква група. Било чија испружена рука може нас одвести било гдје, напријед или у застрањење, али само своју руку нећемо напипати. Ми смо као савремени потрошач који не зна шта му стварно треба, него купује чисто јер се нешто продаје и добро рекламира.

Срби морају почети да се окрећу себи, да обнове градиво о себи, о томе ко су, како су настали и у које токове се најбоље уклапају, такви какви су. Морамо да идентификујемо наше посједе, да их скупимо и да их носимо кући. Као први корак ка реоријентацији морамо да постанемо свјесни дезоријентисаности и да усљед тог сазнања престанемо да пипамо унаоколо, тражећи понуђену руку странца.

Морамо почети просијавати, провјеравати и каналисати то шаренило идеја и утицаја бачених пут нас да нас збуне, подијеле и натјерају да изгубимо себе. Само разборити и доносећи разумне одлуке, засноване на заједничком осјећају сопства и вођене заједничком себичношћу, инстинктивном и логичном, Срби могу да се реоријентишу ка својој органској особености и унутрашњем свјетионику. Морамо себе провести кроз терапију, рехабилитацију, једну катарзу без које, бојим се, оживљавање српског народног духа неопходног за сам опстанак граничи са немогућом мисијом.

среда, 18. јануар 2012.

Ћирилица

ћирилична тастатура
Ђирилица на тастатури
Три занимљива текста освануше недавно на НСПМ: један на Бадње вече, један пред нову годину, а један јуче. Прво је Василије Клефтакис понудио студију о систематском затирању ћирилице, са све табелама и графиконима. Онда је Никола Танасић прокоментарисао један заиста глуп (али и зао) текст Жутитике о српском писму. На крају је причу о ћирилици заокружио одличан есеј Александра Ђикића.

Дилема, у ствари, и не постоји. Ћирилица је оригинално српско писмо, створено за потребе овог народа и његовог језика. Можемо да расправљамо до које мере је Вукова реформа отуђила савремени српски језик и правопис од својих историјских корена и братских језика попут руског, али ваљда је неспорно да је и Вукова ћирилица аутентичнија од некаквог римског писма са накалемљеним квачицама?

За очување ћирилице, односно супротстављање пројекту расрбљавања чији је саставни део наметање гајевице, није потребна никаква државна репресија, никакво судско кажњавање, забране, и слично. Довољно је само да се свесно чини напор да се пише сопственим језиком и писмом, а да се према онима који то не чине примене мере друштвеног остракизма, од пријатељског савета, преко подсмеха, па све до бојкота.

То, дабоме, неће имати неког великог ефекта на kulturkämpfer-e из невладничко-жутократских редова, који латинишу из политичких и идеолошких разлога -али њих свакако морамо да се решимо како би физички опстали, тако да је њихов став према ћирилици небитан. Што се трговаца тиче, најбоља мотивација је профит: када они који користе гајевицу примете да због тога губе промет, видећете колико ће брзо да је напусте. Не каже бадава народ: „Пара врти где бургија неће“. Не односи се та изрека само на мито...

На крају, највећи савезник ће нам бити технологија. Баш ти мобилни телефони и компјутери, за које злобно-будаласта новинарка тврди да нису исплативи на ћирилици. Како? Просто. Водећи светски произвођачи софтвера нису добили допис од Невладе Жутије да све има да буде на кусој латиници, већ у оквиру сваког оперативног система постоји уграђена опција за „српски - ћирилица“. Гугл сваку страницу на гајевици идентификује као Croatian, док све писано на српској ћирилици лепо идентификује као Serbian. Па ко хоће да се сматра Croatian нека пише гајевицом.

СМС и мобилне телефоне са физичким тастатурама увелико замењују „паметни телефони“ са виртуелним и програми за дуже поруке. И што је најлепше, сви ти програми имају аутокоректор за енглески (будући да енглески има глупа и конфузна правописна правила, па англофони често погрешно напишу речи), који све писано кусом латиницом преврћу у (по њима) исправан енглески. Будући да постоје виртуелне тастатуре на српској ћирилици, и да текст писан на њима неће да масакрира енглески аутокоректор, упитајте се колико ће брзо „текстери“ да почну да пишу на српском, из чисте фрустрације?

Знам да је иронија што управо Империја нуди технолошко решење за супротстављање сопственом пројекту „културног чишћења“ Срба, али тако иначе функционише Божија правда.

субота, 7. јануар 2012.

Христос се роди!

Рождество Христово

„Озбиљан изазов нашег времена угрожава саму душу човекову, тражећи да затре морални смисао који је у наше душе усадио Бог. Данас људе покушавају да убеде да су они - и само они - мера истине, да свако има своју истину, и да свак за себе дефинише шта је добро а шта зло. Божанску истину, па на основу тога и разлику између добра и зла, покушавају да замене моралним релативитетом и апатијом која уништава душе људи, лишавајући их вечног живота. Ако природне катастрофе и војне операције руше спољне структуре живота, морални релативизам урушава савест човекову, чини га духовним инвалидом, искривљује Божански закон постојања и квари  однос са Створитељем.“

(из Божићне посланице Патријарха московског и сверуског Кирила)

Мир Божији - Христос се роди!

субота, 31. децембар 2011.

Преломна година

Још крајем 2010. је многима постало јасно да је од Србије направљена једна велика Жута Кућа, где се у име безалтернативног ЕУропства врше наокрутнија мучења и експерименти in vivo из друштвеног инжињеринга. Сада, на крају 2011, знамо и резултат ескперимента: потпуни неуспех.

У години на измаку, Жутократија је из дана у дан срљала из пораза у пораз. Ништа јој није ишло на руку. Јесу ухапсили Младића и Хаџића, и уредно их испоручили Инквизицији да ова попуни албум - да би онда стигли нови услови. Ставивши све на карту фамозне кандидатуре за чекање на претсобље за преговоре о договорима...  остали су празних шака. 

Два су процеса одговорна за почетак краја жутократије.  Прво, сама Србија се побунила и почела да манифестује незадовољство режимом, на све могуће начине. Искра је можда био 10-10-10, али било је само питање времена када ће потлачени открити да и они калашњиков за борбу имају. Ово је била година герилских медија, од интернет-магазина до фејсбука и твитера. На то су онда дошли догађаји покренути извана, који су изнудили реакцију народа и покренули малтене Трећи српски устанак.

Суочена са економском кризом, Империја је преусмерила ресурсе на рат путем револуције. Модел испробан у Србији примењен је ове године на Тунис, Египат, Сирију, ево и Русију (са мањим или већим успехом, је ли). Није се радило ни о каквом „арапском пролећу“ демократије и људских права, већ о чистом манипулисању побуњеног народа. У Бахреину, где је база америчке 5. флоте, побуна је крваво угушена, а у Либији је Империја војно интервенисала на страни „побуњеника“. Само, пошто су војни ресурси протраћени на инвазију и окупацију Ирака (која је званично окончана тек пре неки дан) и изградњу демократије у Авганистану, сламање отпора у Либији трајало је неколико месеци. Рат се завршио тек физичком ликвидацијом пуковника Гадафија.

С друге стране, криза у Европи је скинула многе маске. Тако су Немци, поставши де факто владари ЕУ, престали да осећају потребу да се праве фини. Нити је Меркелова Хитлер, нити је Вестервеле Рибентроп, дабоме - али је политика коју примењују према Србији суштински иста.

То се најбоље видело по догађајима на окупираном југу, где је самопроглашена „република Косовија“ покушала да затре преостале Србе успостављањем границе на северу. Упркос безусловној подршци Вашингтона и Берлина, Тачијев план заокруживања „Косове“ доживео је потпуну пропаст. Срби не само да нису тихо прихватили нестанак, како је ономад маштао тренутни шеф ЕУЛЕКСа, већ су поставили барикаде и блокирали Тачијеве „царинике“ и њихове немачке оклопнике. Пала је и крв, неколико пута, али барикаде су остале - пркосећи не само насиљу Империје, већ и организованој издаји жутократа.

Тачијева авантура је, дакле, изазвала отворени отпор Срба на Косову. А барикаде су онда уништиле сваки привид легитимитета власти у Београду, показавши како отпор може да буде итекако успешан, а подаништво и понижење имају алтернативу.

То можда на први поглед изгледа парадоксално, али у ствари има смисла: управо је силна злоба Империје и њених послушника - квислиншког култа жутократа и невладника - помрсила конце пројекту преумљавања и кречења Срба у жуто. Подршка Тачију, инсистирање на Паради, хашки циркус, кандидатура - у свакој прилици се показала апсолутна беда Боратовог режима, тако да ни његови спин-мајстори нису могли да сакрију.

Слепи понос и сујета Вашингтона и Берлина довела је до тога да је њихова полуга у Београду пукла пре него што је могла да помери Србију на жељено место. Чак и да имају чиме да наставе своју политику, ускоро ће и једни и други имати преча посла него да се баве Србима. А Србија полако али сигурно открива да решење није унутар фиктивне кутије, већ изван ње.

Честитам вам онда нову 2012, по Миланковићевом календару, са жељом да дочекамо крај жутила и почетак слободе. 

Живели!

понедељак, 26. децембар 2011.

Излазак из лажног оквира

Погледајте ову слику. Имате девет тачкица, у три реда по три. Задатак вам је да покушате да их све повежете оловком. Изазов је то што имате на располагању само четири линије, и не смете да подигнете оловку. Велика већина људи, суочена са проблемом, добије резултат сличан овом:
Колико год се трудили, не могу боље. На крају кажу да је проблем нерешив. Просто је немогуће да се девет тачкица повеже са четири линије. Осим ако није: 
Како сад ово? Па зар је било дозвољено да се изађе из квадрата који су чиниле тачкице? Дабоме да јесте - приметићете да се у самом питању нигде не спомиње никакав квадрат, већ је једино ограничење број линија. Тачно је да тачкице чине квадрат, али он у овом случају уопште није битан! Људи који су закључили да је проблем нерешив су напросто претпоставили да решење мора да се налази унутар квадрата. Управо та претпоставка им је онемогућила да дођу до решења. 

По „кутији“ коју чини девет тачкица настала је синтагма „мислите ван кутије“ (think outside the box), односно ван непостојећег, грешком претпостављеног оквира. Е, на тај оквир ме подсећају дискусије о политичким опцијама у Србији, односно размишљања по питању „за кога гласати“ на изборима који би требало да се одрже на пролеће. 

У прошлонедељном „Оку“ сам успутно споменуо неколико текстова који су се бавили баш том тематиком. У сваком се полази од претпоставке да су истраживања јавног мнења чији се резултати у последње време објављују по жутој штампи колико-толико аутентични и реално представљају ситуацију. Ту ми на памет пада још једна америчка пословица: „Имате малу лаж, велику лаж, и статистику“. Резултати анкете умногоме зависе од одабира узорка и квалитета постављених питања. А и у једном и у другом случају појављује се проблем задатог оквира.

Хајде да се осврнемо на чувено истраживање НСПМ са почетка новембра. На узорку од само  1200 (!) људи чак 21% не би изашло на изборе, а од оних који би изашли 36% није се изјаснило ни за једну од понуђених политичких опција! Чак 28% не би гласало у другом кругу избора, ако би се бирало између Тадића и Николића, а огромних 43% мисли да постоји простор за нову политичку снагу. 

Просто је шокантно да ама баш нико није приметио ове чињенице, већ се сви воде претпоставком да је решење српског ребуса унутар оквира омеђеног именима БоТа и ТоНи. 

Добро де, али шта да се уради у овако касној фази? Постојеће странке имају на располагању што ресурсе власти, што инфраструктуру и организацију које су баштиниле или преотеле. И опет: „да, али није битно“. Морално увек побеђује материјално, идеја побеђује силу - јер сила не траје вечно, а идеја се не може убити. Инфраструктура, новац, организација, све су то корисне и пожељне ствари, али на крају дана ипак одлучује идеја. Побеђује онај ко најјаче верује у свој циљ (ма какав тај циљ био, нажалост). Ако се на изборе буде ишло са штипаљком на носу, да се гласа за мање зло, онда немојте бити изненађени ако вам и после тога живот буде лош. И мање зло је на крају ипак - зло. 

Није довољно само знати шта и кога нећете. Нити је довољно знати кога хоћете. Потребно је знати и шта хоћете, да би могли за то да се борите. Баш тиме се бави недавни текст Драгослава Павкова, који топло препоручујем. Слагали се с Павковом или не, ово што је написано тера на размишљање. 

Иако је уобичајено да политичари у предизборним кампањама користе хиперболе и најављују смак света ако не победе они већ њихови супарници, није претерано рећи да Србија још један мандат овакве власти не би преживела. Жутократија је објективно издајнички режим без премца у свету, који је за само четири године до те мере ојадио земљу да је довео народ до ивице физичког опстанка. Ако не верујете, погледајте резултате пописа. То не само да није био случај са „злим тиранином“ Милошевићем, већ ни после стравичних страдања у 1. и 2. светском рату. Када се има на уму да од 5. октобра наовамо у ствари постоји континуитет унутрашње политике (именом и презименом: Млађан Динкић), као и аксиом да проблеме не могу решити људи који су одговорни за њихов настанак, онда је јасно да нити једна од странака устоличених експерименталним пучем Империје не може да Србију изведе из постојеће ситуације.

Ту је, успут буди речено, и одговор на питање зашто Србија није на улици. Широм света се ове 2011.  на улицу излазило и за далеко мање, а Србија је остала код куће. Можда зато што је народ ипак свестан те стравичне преваре у којој је ономад учествовао, па неће да пружи шансу ни домаћим манипулаторима ни Империји да га поново превари?  

Да се разумемо, демократија је прецењена. Империја је од ње направила некакву свету тајну, а онда је отровала путир „обојеним револуцијама“, где се смотре невладника представљају као „догађање народа“. На исти начин се прави фетиш од избора, али само ако на њима победи „демократска“ (тј. пожељна) опција. А када се то не деси, избори се или оспоравају или се прибегава пост-изборним преварама. Све смо то већ видели и на сопственој кожи осетили.

Да ли је то аргумент против изласка на изборе? Нипошто. То је само аргумент да се буде спреман на све, јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде. Значи, изађите на изборе, али гласајте не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били. Њихова правила (која се мењају како и кад им одговара) су попут оног оквира са почетка текста: само претпоставка у вашим главама. Ако морате да питате којим правилима би требало да се руководите, онда ћу да вас упутим на Свето Писмо. Да не тражите хлеба преко погаче.

Уместо закључка, понудићу ове Његошеве речи: 

„Треба служит чести и имену. 
нека буде борба непрестана, 
нека буде што бити не може - 
нек ад прождре, покоси сатана! 
На гробљу ће изнићи цвијеће 
за далеко неко покољење“.
(Горски Вијенац)