„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком филм. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком филм. Прикажи све постове

уторак, 14. јануар 2020.

1917, или где је наша прича

Снимио Енглез филм о 1. светском рату (1917) и није поштено ни стигао у биоскопе, а већ је добио 10 номинација за Оскара. Неко ће рећи, мора да је изванредан. Не знам, чуо сам доста тога и доброг и лошег а нисам га још погледао.

Али ево савршеног примера колико је утицај Приче на погледе на свет. Какве црне историјске књиге - мада и ту има свачега - кад људи не само на Западу већ и по целом свету уче „историју“ из Холивуда? Тако сваки Американац зна да је Редов Рајан ослободио Европу од Хитлера да би спасио Јевреје од холокауста, иако ама баш ништа од тога није истина. Ал' били Спилбергови филмови, и то је то.

Не сумњам ја да је 1. светски рат био трауматичан за Енглезе. За кога није? Али они у тај рат уђоше да сачувају своју белосветску империју, и онда сто година пишу књиге и снимају филмове о томе. А о „Милутину“ који се трипут тукао са надмоћнијим Швабом, пешке прешао Албанију па после брже од француске коњице гонио тог истог Швабу скоро до Беча, о њему ни Срби више ништа не знају, јер га нема у Холивуду.

Читајте више: „Политика је низводно од културе“


Није нико други за то крив, до ми сами. Нису нам чак криви ни комунисти, јер је за њихове власти снимљен Марш на Дрину (1964), док је ова новокомпонована „демократија“ успела да произведе само аутошовинистички абортус какав је Свети Георгије (2009). Хвала Богу, до 2014. су снимљени Бранио сам Младу Босну и Сјене. О самом рату, ништа.

Чак су и Руси, за које је 1. светски рат једнако осетљива тема као и други за нас (а код њих је обрнуто), изабрали да га на стогодишњицу сагледају кроз Батаљон (2014), причу о специјалној јединици коју су чиниле искључиво жене. Ми нисмо имали женски батаљон смрти, али јесмо Милунку Савић, Софију Јовановић, Антонију Јаворник и Флору Сендис. Ајде што нико од џендер-сентизивних боркиња за права жена није рекао ма једну реч о тим хероинама, јер њихов је посао да ниподаштавају Србе; али што нико бар на фору није узео паре од Сороша да сними „феминистички“ филм о 1. светском рату кроз њихове подвиге, е то ми никако није јасно.

Знам шта ћете рећи: али није било пара, држава није дала. То је онај синдром „држава д'уради нешто“. Онда се то уради мимо и упркос државе! Није Мендесу краљица енглеска плаћала за 1917, него је узео паре од холивудских продуцената, с намером да заради у биоскопима. Више сам тужан него бесан, јер знам шта се може кад се хоће. Ено нам Балканске међе као доказа. Уосталом, ово је 21. век, где Финци могу микро-донацијама преко интернета да финансирају сатиричну научну фантастику о нацистима на Месецу (Гвоздено небо), али ето Срби нису у стању да се адекватно присете светлих тренутака сопствене историје. 

Свиђало се то нама или не, баш због Холивуда, филм је данас оно што су некад биле епске песме. Ако не будемо певали сопствене, пре или касније певаћемо туђе - на њиховом језику, њиховим мислима, заробивши себе у туђина.

уторак, 23. фебруар 2016.

„На пуцањ одавде“ на РТРС

Кад је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, по Босни је кружио виц. Питају Мују да ли је читао „На Дрини ћуприју“, а он - будући из Вишеграда - одговара: „Шта чит'о, ход'о!“

За Србе са западне стране Дрине, прича о Гаврилу Принципу и сарајевском атентату иде у рубрику „шта чит'о, ход'о“. Можда се зато мало ко бави догађајима од пре сто година - иако нам се понављају.

Овде сам већ спомињао „На пуцањ одавде“, документарни филм Александра Вуксановића направљен малтене без буџета (а професионално) на стогодишњицу Принциповог подвига. Филм је на шпанском, како би милијарди запостављених житеља планете приближио нашу историју (која је, не случајно, често слична њиховој).

Гледаоци РТРС имаће прилику да га погледају у суботу, 27. фебруара у 14 часова, док ће реприза бити у недељу 28. фебруара у 21:30, на РТРС ПЛУС.

Да не буде „шта гледали, живили“... 

четвртак, 18. децембар 2014.

Најава премијере „На пуцањ одавде“

У неколико наврата сам овде спомињао документарни пројект „На пуцањ одавде“, остварење које стотинама милиона становника планете шпанског говорног подручја представља разложну и документовану историју околности сарајевског атентата из 1914. Отуд ми је задовољство да пренесем најаву да ће у понедељак, 22. децембра, цео документарац бити премијерно приказан у Србији:

Само неколико дана пре дефинитивног опроштаја од године у којој смо обележили (или нисмо) стогодишњицу Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, Југословенска кинотека нам нуди један занимљив пројекат о овој теми урађен у Шпанији.

Документарни филм „На пуцањ одавде“ ("A un solo disparo") покушава да одговори на многа питања директно или индиректно повезана са самим атентатом, не занемарујући историјско-политички контекст у коме се десио као ни анализу појаве тероризма као феномена у свету крајем XIX и почетком XX века.

Аутор пројекта Александар Вуксановић, који и сам већ више од две деценије живи у Шпанији, окупио је екипу сарадника сачињену искључиво од шпанских професионалаца што даје филму тако неопходну дозу неутралности.

Вуксановић подвлачи да се ради о класичном „уради сам“ пројекту чији су материјални трошкови толико занемарљиви да их не вреди ни помињати.

Да ли је могуће урадити нешто вредно помена без новца, у своје слободно време и ослањајући се једино на помоћ неколико пријатеља а не обезвредити значај једне овакве теме, моћи ћемо да проверимо у понедељак 22. 12. 2014 у 20:00, у новој згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1. Улаз је бесплатан.
Уводни део филма, на шпанском са српским или енглеским титловима, можете погледати овде.

петак, 24. октобар 2014.

На пуцањ одавде 4: О настанку тероризма

Четврта епизода изузетног документарног серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo), управо се појавила на YouTube каналу шпанског е-магазина Semanario Serbio.
Препоручујем свима ово одлично остварење и још једном молим да подржите снимање наставака. Више информација наћи ћете на страници посвећеној пројекту.

Да поновим и овом приликом оно што сам написао поводом треће епизоде:
Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.
У времену свеопштег рушења, стваралаштво је револуционарни чин.

субота, 13. септембар 2014.

Подржимо борце за слободу

Државно Дно недржаве Жутије већ је показало - што присуством церемонијама у Фландрији, што поданичким изјавама да „Срби више никада неће изазивати ратове“ - шта мисли о стогодишњици Великог рата, српској борби за слободу и опстанак, па и Србима уопште. Од такве невласти и антидржаве не може се ни очекивати да достојно обележи ову годишњицу, или било како подржи напоре да се истинита историја сачува од заборава. 

Тај терет је пао на нас „обичне“ Србе, родољубе, било појединачно или у сарадњи са сличномишљеницима. Милош Ковић је у априлу најавио двотомну историју Срба „златног доба“, захваљујући којима је Србија не само опстала, већ и тријумфовала над окупаторима и завојевачима. Отприлике у то време се појавио и први део документарног остварења новинара Александра Вуксановића „На пуцањ одавде“ - о којем је овде већ било речи.
 „А un solo disparo“
Пре неки дан је завршена и трећа епизода серије, посвећена „Младој Босни“. Претходни наставци говорили су о дану атентата и историјско-политичкој позадини аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Остварења попут овог имају огроман значај у разбијању пропагандне конструкције Запада да су за избијање рата криви Срби (или чак Руси), коју Империја данас користи као изговор за своју агресију широм света. Чињеница да је документарац снимљен на шпанском (наратори и глумци су професионалци, са савршеном дикцијом) - и да се тиме истина о догађајима 1914. приближава готово милијарди становника света који су досад запостављани - ово остварење чини још значајнијим. А ко не разуме шпански, нема проблема: ту су професионално преведени титлови на енглеском или српском (ћирилицом, чак), па ко шта воли.

Често чујем питање: „А шта ми можемо?“ Ковић и његове колеге могли су да кукају како држава запоставља историју, али су изабрали да се организују и сами попуне празнину у знању и сећању нације. Вуксановић је исто тако могао да кука што нико ништа не ради, али је засукао рукаве и кренуо да прави документарац. 

Најмање што можемо да учинимо, као истинољубиви појединци, као Срби, као људи, је да подржимо људе који се боре за општу ствар. Погледајте филм. Препоручите га пријатељима, познаницима, на друштвеним мрежама. Ако имате новца, помозите донацијом или рекламом. Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

Само тако ћемо годишњицу победе у Великом рату да прославимо у слободи.

петак, 2. мај 2014.

Сјене

Читаоци „Сокола“ сетиће се можда есеја из 2011. о интернету као Калашњикову нашег доба. У међувремену се десило тачно оно што сам предвиђао: као одговор империјално-култистичкој окупацији медија, никли су бројни блогови и извори алтернативних вести (нпр. ФБрепортер). У последње време појављују се и документарни филмови (нпр. „На пуцањ одавде“), а ево стиже глас да се снима и играни филм о Гаврилу Принципу, независно од жутократске медијске машинерије.

Један читалац ми је скренуо пажњу на „Сјене“ - замисао режисера и сценаристе Милоша Љубомировић да сними филм о Принциповом заточеништву у Терезину. Претпостављам да су им за наслов инспирација биле Гаврилове последње речи: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу.“

Пошто од ове и овакве државе не могу да добију подршку (чуј Принцип, па увредиће се ЕУропски пријатељи и партнери, од Друга Јелка до Грађанина Фон Хапсбурга...), одлучили су се да неопходна средства скупљају преко Kickstarter-a.

плакат за филм Сјене
Погледајте страницу посвећену пројекту и просудите сами, али на први поглед ми се чини да би ово могао бити подухват вредан подршке - ако ништа друго, оно да покажемо Државном Дну и невладницима како се без њих итекако може.

четвртак, 1. мај 2014.

Чујте, Срби!

Др. Рудолф Арчибалд Рајс је написао „Чујте Срби“ (Ecoutez, les Serbes!) као своје посмртно завештање народу с којим је поделио петнаест година живота. Иако је завршена 1928. године, а др. Рајс је умро 1929, ово остварење угледало је светлост дана тек крајем 20. века: пронађено је у оставштини др. Рајса 1997, а штампано 2004. године (од тада више пута).

Целокупан текст „Чујте Срби!“ можете прочитати овде. Доступна је и аудио-верзија, у трајању од 2 сата и 48 минута, коју можете преслушати или на YouTube, на каналу корисника Pobednik1985, или овде:



среда, 30. април 2014.

На пуцањ одавде

Иако јесте тужно и ружно што држава Србија нимало не учествује у обележавању важних годишњица историјских дешавања, можда је тако и боље. Замислите да се ова и оваква власт, која безумно срља у ЕУропство и НАТО, посвети преумљавању српске историје по жељама квислиншког култа! У поређењу са коначним производом тог подухвата, србофобичне пашквиле Ноела Малклолма, Холма Зундхаусена или Кристофера Кларка биле би оличење непристрасности и истине.

Пошто природа не подноси вакуум, на посао адекватног обележавања историје кренули су појединци и организације. Тако је Милослав Самарџић недавно понудио документарни серијал о 2. светском рату, док се ратом 1914-18 бави серијал РТРС Рат за цивилизацију, који у Андрићевом институту води Мирослав Лазански. Спомињао сам недавно и одличан руски документарни филм Алексеја Денисова о 1. светском рату и континуитету антисрпске политике из тог времена. 
 „А un solo disparo“
Првим светским ратом - односно, специфично Сарајевским атентатом - бави се и најновији документарни подухват Александра Вуксановића, дугогодишњег уредника недељника на шпанском Semanario Serbio. Први део серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo) већ може да се погледа, док су наставци у припреми.

Ово остварење је одличан пример како треба да се прави документарни филм. Спикери су професионалци и говоре течно и разговетно. Оригинална музика не омета нарацију, већ је потпомаже. Титлови су на ћирилици, како је и ред. Просто је невероватно да ово није професионални производ неке телевизијске куће. Посебан значај филму даје чињеница да је нарација на шпанском, другим по величини језиком на планети, на којем до сада није било много садржаја о српској историји.

Препоручујем да погледате овај филм што пре, и помогнете снимање и монтажу наставака. Пошто је Србија окупирана, на нама слободним Србима је да испунимо своју дужност и одамо поштовање жртвама наших славних предака од пре 100 година - како бисмо их у некој скоријој будућности постали достојни.

петак, 25. април 2014.

Забрањена историја: Југославија у 2. светском рату

Не рекламирам често на Соколу, али овај пут морам да направим изузетак.

Наиме, недавно сам са жаљењем констатовао да Руси морају да праве документарне филмове о српској историји, јер Срби не смеју или неће. Можда сам био преоштар; донекле ме демантује програм Андрићевог института и РТРС „Рат за цивилизацију,“ а ево сад и документарна серија крагујевачког историчара Милослава Самарџића „Краљевина Југославија у 2. светском рату.“

Првих шест епизода је успешно завршено и сада се нуди на продају - с намером да приход буде уложен у снимање следећих шест. Можете купити и књигу на основу које је серија снимљена.

Иако сам помогао са титловањем серије на енглески, немам никакав финансијски интерес у овом пројекту. Серија ме занима из чисто професионалне радозналости и жеље да се ископа што више чињеница о овом трагичном, судбоносном и пречесто фалсификованом периоду из наше историје.

Ако сте разочарани Бајићевом холивудизацијом „Равне Горе“, предлажем вам овај документарни серијал као „противотров“.

Документарни филм - Краљевина Југославија у Другом светском рату

уторак, 10. децембар 2013.

Недовршени рат

Пошто се кроз медијску маглу мало шта јасно види, ради бољег разумевања тренутне ситуације у Украјини препоручујем неколико видео-снимака.

амблем СС дивизије Галиција (извор)
Боксер што се представља као политичар и уместо платформе подмеће своју холивудску плавушу и пријатељство Џорџа Клунија, себе сматра „демократом“, је ли. А водећу улогу у његовој „демократској“ коалицији има партија Свобода, која негује баштину украјинских сепаратиста Степана Бандере из 2. светског рата, и СС-дивизије „Галиција“ (14. Waffen Grenadier Division der SS, galizische Nr.1). Звучи познато?

Ево видео-вести од 16. августа 2013, са сахране посмртних остатака припадника „Галиције“. Јасно се види почасна стража у пуним СС-униформама, као и (ако ме очи не варају) украјински официр у модерној униформи америчког дизајна. А на сахрани говори посланик украјинске скупштине (Рада).

Како у Русији гледају на Бандеристе и „Галицију“ најбоље се види из играног филма „Ми смо из будућности 2“ (2010). За разумевање радње није неопходно да претходно погледате први део - али је корисно, јер се он бави критиком како модерних „ЕУропских“ Руса тако и „националиста“ који узор траже у Хитлеровим хордама. Није само Холивуд тај који разуме архетипове...

Још ако сте имали прилику да погледате недавно снимљени „Стаљинград“, биће вам потпуно јасан руски поглед на 2. светски рат. За то време, наша филмографија се креће од Булајића до Бајића (што, по некима, и није какав дијапазон). А у политици је још горе.

субота, 16. март 2013.

Холивуд је мало нервозан

О стању америчке кинематографије много говори конкуренција за овогодишњу награду Академије филмских уметности („Оскара“). У избору за најбољи филм 2012. нашла су се чак два филма о ЦИА („Арго“ и „У мрак и по“), једна псеудо-историјска драма („Линколн“), фантазија о расизму и освети („Ђанго, раскован“), филмска адаптација музичке адаптације романа из 19. века („Јадници“), два надреална остварења („Живот Пи“ и „Звери јужне дивљине“), па чак и романтична комедија („Роман са срећним крајем“).

„Ђанго“ је феномен сам по себи, Тарантинов омаж шпагети-вестернима и старој кинематографији који свеједно дира у нажалост и даље актуелну тематику црно-белих односа. Не улазећи у моралне, етичке и естетичке дилеме „Ђанга“ (о чему су писали Никола Танасић и колега Вештац), изузетно је занимљиво што се Американци и данас баве расизмом и робовласништвом - иако је од његовог укидања прошло 150 година! - док истовремено Србима придикују како је 1999. (а камоли шта раније) „древна историја“ коју треба заборавити зарад „боље будућности“.

Кад смо већ код тога, Спилбергов „Линколн“ је уџбенички пример извртања историјских чињеница у служби политичке пропаганде. Не само што окосница радње у филму - Линколнов наводни труд да се усвоји уставни амандман којим се укида ропство - не одговара истини, већ се стиче утисак да је цео филм у ствари у функцији крунисања Обаме као „Линколна нашег доба“, баш као што су „Шиндлерова листа“ и „Спасавање редова Рајана“ деведесетих послужили Клинтону да Америку представи као племенитог борца против „геноцида“. Случајно или намерно, просудите сами.

Пре четири године, Кетрин Бигело је добила Оскара за „Ормарић бола“ (The Hurt Locker, 2008), филм о деминерима у Ираку, који је истовремено критиковао режим Буша млађег и правдао амерички империјализам. Није чудо, онда, да је прошле године снимила „У мрак и по“ (Zero Dark Thirty), који би могао да се сматра холивудском верзијом званичне приче о убиству Осаме бин Ладена. Филм не само да глорификује агенте ЦИА који су пронашли Бин Ладеново скровиште (па макар и десет година прекасно), него и методе мучења заробљеника које су наводно допринеле открићу.

Победник је ипак био „Арго“, прича о обмани помоћу које је ЦИА успела да извуче шест Американаца који су избегли заробљавање у амбасади у Техерану после иранске револуције 1979. Иако званични Техеран није био одушевљен „Аргом“, режисеру Бену Афлеку више су замерили Канађани и Енглези, чија је улога у целој причи умањена или погрешно представљена. Већ лоше односе Вашингтона и Техерана није поправила ни чињеница да је Оскара Афлеку уручила лично прва дама САД, Мишел Обама.

Иронија у свему томе је да је „Арго“, ма колико био реклама за ЦИА, ипак био далеко поштенији према Иранцима од већине холивудских остварења - што додуше није тежак задатак. Случајно или намерно, Афлек је сасвим коректно објаснио зашто су 1979. Иранци мрзели Америку до те мере да су своју древну цивилизацију жртвовали на олтару агресивног ислама. Сцена у базару, где стари дућанџија проклиње претходни режим који му је мучио и убио сина, указује да су се Иранци до те мере осећали понижено под шахом Резом, којег су сматрали за америчког квислинга, да им се Хомеини учинио као напредак. Био тај утисак исправан или не, из овога се може и треба извући наравоученије.

Међутим Американци за то, изгледа, нису више способни. Америка је постала земља увређених. Нема дана када неко не кука да га је увредило ово или оно. Чак су и покушај водитеља церемоније, Сета Мекфарлејна, да исмеје сопствени „непристојни хумор“ људи неспособни да схвате шалу критиковали као увредљив. Најгоре од свега је што у тој политкоректности не постоји никакав препознатљив принцип, осим оног Лењиновог „ко ће кога“ - па је тако сасвим у реду када Ђанго весело „убија белце за паре“, али је неприхватљиво кад Мекфарлејн пева којим је глумицама видео груди на филму, уз асистенцију нимало иронично названог „Геј хора Лос Анђелеса“. Не због наводног „сексизма“, већ што се тиме у ствари руга политкоректном поретку, а то је недопустиво.

Једино још Србе свако може да кињи и клевеће колико му драго, иако се ни то више финансијски не исплати. Питајте Анђелину Жоли.

(објављено са незнатним изменама у недељнику Печат, 15. марта 2013.)

уторак, 10. јул 2012.

Случајна иронија

Господар прстенова (Википедија)
Чујем од познаника да се на водећој телевизији квислиншког култа ових дана приказује троделно ремек-дело Питера Џексона „Господар прстенова“. Просто не могу да поверујем. Јер, Толкинов еп (макар и у Џексоновој филмској верзији) представља антитезу свих „вредности“ квислиншког култа - од слободе, традиционалних вредности, части и поштења, до отпора тоталитаризму, оличеном у наизглед незаустављивој војној и пропагандној машинерији Мордора.

Замишљам како би „Господар прстенова“ могао да се уклопи у визију света коју квислиншки култ дели са својим господарима, и на памет ми пада једино да би приказивање филмова морало да буде попраћено следећим објашњењем, по могућности више „експертских аналитичара“:

  • Билбо Багинс је лопов и пробисвет, који је украо прстен од легитимног власника, Голума.
  • Голум је пример како би обични грађанин требало да се понаша у животу, односно да све подреди потери за „прекрасним“, личним задовољством.
  • Фродо, Сем, Мери и Пипин су опасни терористи у поседу прстена - оружја за масовно уништење.
  • Арагорн представља анахрону и превазиђену институцију монархије.
  • Леголас и Гимли су у ствари ЛГБТ особе али то неће да признају.
  • Елронд и Галадријел су себични вилењаци који не желе да поделе своје богатство са недовољно срећним орцима из Магловитих планина. Чак пружају подршку терористичкој Дружини да нападне и поруши Морију, коју су орци на једвите јаде ослободили од угњетача патуљака, уз малу помоћ Саурона.
  • Гандалф је инструмент вилењачко-чаробњачке завере против мира и благостања свих народа Средње Земље, коју нуди легитимни господар Саурон.
  • Саурон је несхваћени добронамерни миротворац, који само жели средњеземаљске интеграције и да оствари крај историје у којем би престали ратови и несугласице.
  • Саруман је реалиста који сагледава вредности мирољубиве политике Мордора. Велики је поборник индустријског развоја и биолошких истраживања, заговорник суживота људи и орка, али му раде о глави фанатични еколошки активисти.
  • Назгули су само хтели да од терориста поврате оружје за масовно уништење, али им је зли Гандалф побио невине коње, а потом ометао њихове хуманитарне прелете криминалних банди роханских јахача.
  • Теоден је сулуди џелат роханског народа, који је изабрао самоубилачку борбу против Саурона и Сарумана уместо да се с њима лепо нагоди, укине анахрону монархију, и лагодно живи у демократском режиму прогресивног Гриме Црвјезика.
  • Денетор је мудри вођа Гондора којем зли Гандалф узурпира државу и натера му синове на издају. Боромир је несхваћени херој, а Фарамир неспособни никоговић.
  • Опсада Минас Тирита је била легитимни одговор Мордора на агресију вилењачке „осовине зла“ предвођене Гандалфом, чије су оличење хобитски терористи и Дружина прстена...
И тако даље.

Зар вам управо овакве ствари већ годинама не говоре лобисти НАТО, разноразни реформатори и деформатори, регионализатори, аутономисти, деконтаминатори, либералне и остале демократе, и њима слични? Зар није цела идеологија квислиншког култа подаништво пре свега, потчињавање сили земаљској, а подругљиво омаловажавање слободе, правде, традиције и свега небеског?

Отуд сматрам да је иронично што баш та телеивизија приказује „Господара прстенова“. Али како то лепо рече сам Гандалф у једном моменту: “oft evil will shall evil mar“ (у слободном преводу, зла воља злу често мрси конце). Тако и култ у ствари несвесно помаже оне који пружају отпор овоземаљком и ововременском отеловљењу Саурона.

среда, 29. фебруар 2012.

Лош и зао

Фијаско од филма какав је режисерски првенац Анђелине Жоли гледа се једино још у Сарајеву - гдје је, гле изненађења, популаран међу кастом задуженом за држање свог народа у вјечном духовном ропству.

Што се самог филма тиче, нисам га гледао - и не намјеравам. Нема потребе, иако се већ може наћи на ЈуТјубу, па не морам да бринем о нехотичном дотирању неслућене режисерке.

Наиме, филмски критичар Дејан Огњановић је данас објавио дефинитиван приказ „Земље крви и меда“, која по њему није само лош филм, већ и зао. Приказ можете прочитати на Огњановићевом сајту посвећеном хорору (сасвим примјерено) Cult of Ghoul, као и (опет примјерено) на блогу Chetnixploitation.

субота, 28. јануар 2012.

Крв, мед и подвала

детаљ са постера „У земљи крви и меда“
У земљи крви и меда
Добро је питање поставио Стефан Каргановић пре неки дан: зашто је Србима толико стало до редитељског првенца Анћелине Жоли?

Јесмо ли стварно толико искомплексирани да нам је стало шта нека тамо надобудна глумица мисли о нама? Зашто нам баш сад то толико смета, после дводеценијске сатанизације и док у Београду на власти седи режим који свакодневно Србе и Србију много горе блати и кињи (а о пљачкању и саучесништву у убијању да сад и не говоримо)?

Мислим, и треба да смета - али исто тако треба да имамо осећаја за меру. Значи, да схватимо где се „У земљи крви и меда“ уклапа у општу структуру сатанизације Срба, и како се томе можемо најефикасније супротставити, тако да ем има учинка, ем да на то не потрошимо превише времена и труда који су потребнији на другим местима.

Хајде прво да сагледамо чињенице. У филму се Срби приказују као злотвори мотивисани расизмом и мржњом, а Муслимани као њихове племените и невине жртве. Сценарио је писан на основу медијске фантазије о рату у БиХ који су ономад пласирали западни медији, док је сценографија преузета из Спилбергових ратних филмова. Коштао је 13 милиона долара, а није зарадио ни 2% од тога; америчку кино-публику просто не занима Анђелинина садо-мазо фантазија о Босни. Критичари га универзално не подносе; чак и они који се слажу са фантазијом нису одушевљени стилом и техником. Изостале су и награде: филма нема ни међу добитницима „Златног глобуса“, ни међу кандидатима за „Оскара“. По свим мерилима Холивуда, „У земљи крви и меда“ није неуспех, већ прави фијаско.

Каргановић у свом тексту прави поређење са одсуством шиптарске реакције на акциони трилер „Отета“ (Taken) од пре три године, иако се у њему сасвим реалистично представља албанска секс-мафија. Да су ишта рекли, оправдано би им се поставило питање: „А шта ту није тачно?“ Још је „Отета“ био хит, који је зарадио близу триста милиона долара, а гледало га је и старо и младо, и мушкарци и жене... Дакле, редак погодак филмске индустрије. И не само да се однос Америке према Шиптарима није променио, већ је баш у време појаве тог филма проглашена „Независна држава Косовија“.

Зато ми је било сумњиво што су медији у Србији - који се иначе просто такмиче у пљувању Срба - одједном почели хајку на Жоли и њен јад од филма. Неће бити да то чине из новооткривеног родољубља. Али нисам повезао све ове нити док се потом није дигла прашина око србомрзачког лупетања о „цивилизацијском искораку“ оног савјетника што је умислио да је писац. Па једни вичу „слобода говора“, други вичу „говор мржње“, а цела представа личи, како вели Жељко Цвијановић, на трку паса у Пекаму.

Данас Жоли преко свог агента поручује да није позивала на укидање РС и да није тачна оптужба да се у њеном филму спомиње број од 300.000 жртава у БиХ. Брзом претрагом може се установити да је извор тих информација таблоид Курир, који је цитирао изјаву функционера Савеза логораша РС Обрада Бубића да се спрема позив на укидање РС (!). На то су се надовезале Вести, које су још навеле да су саветници на сценарију били Ричард Холбрук и Весли Кларк. Ово за Кларка још и верујем (објашњава лош квалитет сценарија), док код Холбрука не можемо да проверимо, осим ако неко нема његов број у паклу. Све у свему, кренула је хистерија, док је упозорење власти РС („Не можемо коментарисати оно што се није десило“) остало непримећено.

Сад посложите коцкице. Месец дана после премијере филма који је доживео фијаско и код публике и код критичара, креће хајка на фиктивну изјаву режисерке. (Дез)информацију из жутих медија спремно преузимају „герилци“, јер се једини и баве борбом против србомржње. Онда Анђа каже: „Али ово није истина, мене су сироту оклеветали“. И тако испадне да је у ствари она жртва злих, хистеричних, параноичних Срба који њен, бива, племенити и добронамерни филм клевећу и пањкају. Што је, дабоме, најбоља могућа реклама за филм у којем се Срби приказују као злотвори мотивисани мржњом и паранојом. Па још према женама: Ајли у филму, Анђи у збиљи. К'о нацртано. Можда зато што јесте?

Људи који воде Империју (међу које спада и Анђин CFR, тј. Савет за иностране послове) живе у једној виртуелној стварности, убеђени да њихове фантазије могу да обликују свет. Проблем је што се то некада заиста и деси, односно што је невероватно једноставно изманипулисати перцепције људи ако су већ склони да у нешто поверују. Ако мислите да то не могу да ураде нама, шта је са 5. октобром? Већу превару тешко да је ико „попио“ у последње време, а ми се од ње чак нисмо ни отрезнили.

Све то скупа дабоме не значи да сад треба да шаљемо децу у биоскопе да гледају „У земљи крви и меда“ о трошку државе, као што жутократе хоће да ураде са „Парадом“ (документи који на то указују стварно изгледају аутентично). Али значи да не треба да реагујемо хистерично, јер тиме изгледа пристајемо да будемо статисти у једном другом, озбиљнијем филму, али са ништа мање србомрзачким сценариом.

Прави одговор на ово „суморно смарање“ од филма (како је Анђино остварење надахнуто описао један критичар) био би: „А ко је то Анђелина Жоли, и зашто да нас је брига шта она о нама прича?“ Тако ће још један наручени филм о злим Србима заслужено да пропадне на биоскопској каси. А енергија потрошена на дреку о њему, уместо да је пропагандисти Империје искористе против нас, може да се усмери на борбу против далеко већих штеточина од холивудских - оних у Жутограду.