„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком политика. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком политика. Прикажи све постове

недеља, 3. јул 2022.

Уметност победе

Опростићете ми, надам се, што сам у последње време заузет. Чак сам и Видовдан, по традицији,  прославио радно - говором на слави централе Српске Народне Одбране у Чикагу. Транскрипт немам; говорио сам из срца. Уосталом, читаоцима Сокола суштина приче већ је позната. 

Зато за вас данас имам другачију посластицу: одломке из интервјуа човека који је малтене преко ноћи постао један од најуспешнијих бораца против изопачености Империје. Кристофер Руфо је на светло дана извео тзв. „критичку теорију расе“ и индоктринацију која се преко ње спроводи. 

Руфо за IM1776 (у Соколовом преводу):

„Ја сам активиста случајно. Није ми била намера да то постанем, али кроз извештавање о бескућницима и критичкој теорији расе (КТР), открио сам да је акција, а не знање, она карика која недостаје у многим политичким проблемима. Хтео сам да урадим нешто конструктивно, да покренем људе, променим и причу и закон. Развио сам сопствени облик политичког активизма методом експериментације.

„Нисам типична особа која утиче на политику. Живим у градићу на пацифичкој обали, далеко од моћника у Њујорку или Вашингтону. Мрзим састанке и одбијам већину позива да говорим пред групама или политичарима. У принципу не идем на митинге, протесте, демонстрације или скупове. Али осмислио сам како да саставим причу и покренем јавно мнење, што су два основна предуслова за политичко деловање. [...]

„Најважнија лекција је да су информације, а не мишићи, тајна успеха политичког активизма. Човек који може да открије, обликује и шири информације има невероватну моћ. Валуте овог нашег постмодерног режима су језик, чињенице, имиџ и емоције. Цела игра је у томе како их користите. [...]

„Морамо да схватимо да победничка стратегија није расправа о епифеномену идеологије, већ немилосрдно ископавање, напад и разваљивање ширег структурног феномена на којем је утемељена. То значи да поред класичне дебате, морамо да је нападамо на моралној, естетској, финанцијској, правној и бирократској основи. [...]

„Ми имамо три гране власти — извршну, законодавну и судску — и активиста који не тражи прилику у све три области је просто неспособан. Или... и није на вашој страни и не жели вам победу. Најбоље је да такве људе игноришете, одбијете и гурнете на маргину. Способни су да измисле свакаква софистицирана оправдања, али на крају остаје само да имају фетиш губитника. И то је то.“

Руфо се бори против идеологије „разноликости, инклузије и уравниловке“ (diversity, inclusion, equity), тренутно на власти у Империји и посредно у њеним окупираним сатрапијама. Али његове методе су примењиве и на домаће прилике.

Једна од најважнијих спознаја је до које мере језик утиче на обликовање наратива. Руфо не само што прозива терминологију противника, већ јој врло јавно супротставља своју, и каже: „ово што они зову овако, ми ћемо да зовемо другачије - не само што наш опис боље одговара истини, него има и негативне конотације којих се они неће моћи решити“. Буквално најави сваки свој потез, и свеједно победи јер до те мере разуме како његови противници функционишу, да они не знају како да му се супротставе. Чисто да знате.

уторак, 11. август 2020.

О сиротињи и криминалу

Када је реч о криминалу, свима је на уму Жан Валжан, робијаш због крађе хлеба из Игоових Јадника. Проблем је што његова прича нема везе са животом, јер је романтична фантазија Француске од пре двеста година.

У стварности, краде не онај што нема, већ онај што мисли да може. Како вели амерички новинар Џон Хејворд:

„Ако хоћете да упрете прстом у једну друштвену појаву која узрокује криминал, то нису ни сиромаштво, ни неједнакост, ни незапосленост, саме по себи, него осећај ЗАСЛУГЕ. Осећај да имате право да узмете туђе, да игноришете правила неправедног друштва, да занемарите права других.“

Проблем са социјалним програмима, наставља Хејворд, је што подстичу тај осећај, док су сви друштвени механизми који су га раније држали под контролом - од брака, породице и традиционалних вредности до вере и стида - замењени глорификацијом комплекса жртве. Па онда није ни чудо што криминал цвета.

Његово запажање се превасходно односи на Америку, где већ месецима гледамо „сиротињу“ како пљачка не бакалнице већ продавнице луксузне одеће и технике, а све у име „расне правде.“ Али примените га на домаће политичаре и партијске послушнике, и савршено пристаје, зар не?

петак, 24. јул 2020.

Једино решење је да медији престану да лажу

Нисам ни сањао да ћу једног дана да браним Olyksandra Vuchych-a, али од почетка сам се заветовао да браним истину и чињенице а прозивам лажи и измишљотине, ма ко стајао иза њих. Замислите онда моју реакцију кад сам синоћ прочитао ово:
Отварам текст, дабоме, и имам шта да видим:
Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да је једино решење да Србија призна независност Косова, а да је оно што покушава да уради српска страна промена атмосфере у односима Срба и Албанаца на КиМ.
Будући да реченица као таква нема апсолутно никаквог смисла, потражио сам оригинал. Ради се о Вучићевом интервјуу за Pavlovic Today, портал новинарке Ксеније Павловић Мекатир (McAteer). И шта тамо пише? Нешто сасвим другачије!

Вучић вели, "The only complete solution that Albanians see is the full Serbian recognition of Kosovo’s independence." У буквалном преводу: „Једино свеобухватно решење које Албанци виде је потпуно српско признање косовске независности.“ Ова три задебљања која су изостављена из Танјуговог текста (који је без промена пренео НСПМ) потпуно мењају контекст реченице. Потпуно. 

Па добро људи, ко је овде луд? Је ли ово грешка у преводу, некога ко је с енглеским на ви а представља се као стручњак, или је ово намерно погрешна интерпретација Вучићевог интервјуа? Па онда још од тога направе наслов, који се иначе једино и чита! Погледајте реакције испод твита НСПМ, све ће вам бити јасно.

Ко је, где, како и зашто направио злонамерну папазјанију од Вучићевих изјава, не знам и не могу да нагађам. Не би било први пут да Танјуг показује основну новинарску неспособност. Кључно питање је да ли се ради о неспособности или злој намери? Пошто је реч о Косову, није свеједно.

Како год било, и шта год Вучић говорио и радио о Косову, ово што му Танјуг приписује није рекао, већ је реч о још једној вести типа „рек'о Том Хенкс.“

недеља, 15. децембар 2019.

Глобализам, трибализам и национализам

Прилажем превод коментара новинара Џона Хејворда (John Hayward) објављеног на твитеру средином октобра. Свака сличност са Србима је 100 % намерна. - Соко.

Конструктивно примењен, национализам је једини противотров трибализму. Људи се органски окупљају у родове, а родови у племена. Једини идентитет који природно прихватају а да је изнад племена је нација.

Ово је савршено јасно људима који би да нас поделе на племена и држе нас у међусобном рату зарад сопственог политичког ћара. Чине све да би нам огадили национални идентитет, да бисмо остали подељени на племена.

То је њихов најважнији циљ, оличен у свему што раде - од касапљења образовања до оспоравања америчког националног идентитета до играрија са језиком и увођења „идентитета са цртицом.“

Та цртица је батина којом бију наш заједнички идентитет и одвајају нас једне од других. Није случајно да „Американац“ увек долази после цртице, после било којег другог идентитета којем се људи уче. Уче нас да прво мислимо на оно што нас дели.

Свакодневне сумануте промене на језику су исто тако оруђе племенске поделе. Терају нас да се осећамо збуњено и плашимо разговора једни с другима. Само са својим истомишљеницима можемо да разговарамо опуштено и без задршке.

Политичка коректност уништава сваку могућност заједничке националне културе. Не осећамо никакво заједништво према људима који се чине туђим и крхким, склоним да побесне на најмању вербалну омашку и да је схвате као увреду. Уче нас да не будемо искрени једни с другима.

Култура кукњаве (grievance culture) дели нас на племена сукобљена око поделе плена. Док је такмичење између појединаца једна од најконструктивнијих појава познатих човечанству, такмичење између племена је сурово и опасно.

Све су ово технике намерно употребљене да се спречи настанак заједничког националног идентитета. Агресивно смо издресирани да не мислимо „Американац“ кад видимо један другог. Отворено нам се каже да је наш национални идентитет зло.

Глобализам није противотров трибализму. Напротив, он још више тера људе у племена и сумњичавост, понекад с добрим разлогом. Глобализам није виши, племенитији идентитет који може да замени племенски, већ антитеза идентитету.

„Грађанин света“ није грађанин ничега. То можда звучи као слобода плиткоумнима и претенциознима, али проблем је што грађанин ничега није нигде суверен. Не постоји држава која има дужност да поштује твоја права или штити твоје интересе. Без државе си немоћан.

Државна моћ одвојена од националног идентитета је похлепна, охола, покварена и окрутна. Ту чињеницу крије тако што се на сав глас проглашава за просвећену, алтруистичку, поштену и милосрдну. Логичан одговор на такву државу је повратак племену.

Важно је да се на трибализам одговори конструктивно, позитивним националним идентитетом. Примера токсичног национализма је напретек, како у историји тако и данас. Видели смо безброј пута како то не ваља, и тако дозволили да нас преваре, да помислимо да није могуће да се то уради како ваља.

Међутим, трибализам увек изађе како не ваља, поготово у повезаном савременом свету. Тек понеко племе се држи до себе и не тражи ништа извана, или се посвети општем добру.

Већина племена није тако конструктивна - јер их вође намерно држе у стању константног беса и истичу жалбе као методу одржавања слоге и контроле чланова, а поготово кад морају да се боре с другим племенима за комад колективног колача.

субота, 24. септембар 2016.

Референдум

Моћници овога света највише мрзе када се они које сматрају поданицима позову на законе и правду. Зар не знају, мисле „елите“ о народу, да су закони ту са служе сили, а не правди? Да је закон за вола, а не за Јупитера?

Тако ми се чини реакције тзв. „међународне заједнице“ - у пракси, Атлантске Империје и њених вазала - на објаву референдума о Дану Републике Српске.

За оне који не знају, на референдуму није реч о отцепљењу Републике Српске, иако се Империја понаша као да јесте. Нити је, попут оног отказаног 2011, реч о судским органима противуставно створеним дуго после Дејтонског споразума. Не, на сутрашњем референдуму ће становници РС одговорити на наизглед банално питање да ли су за или потив да 9. јануар буде (тј. остане) Дан Републике.

Питање је само наизглед банално, јер се њиме удара на одлуку тзв. Уставног суда БиХ, који је на кукњаву члана председништва Бакира Изетбеговића одлучио да Свети Стефан не може да буде празник РС јер се тиме вређају муслимани („бошњаци“) и Хрвати, које о томе нико није ништа питао. Дочим је власт РС рекла:  „добро, ево да их питамо.“
Шта је ту спорно? То што се Срби (дакле, поданици) усуђују да се позову на закон и правду, која очигледно у БиХ треба да служи само и искључиво Империји и њеним штићеницима. Већ споменути Уставни суд - чије је само постојање неуставно - редовно се позива на тзв. „дух Дејтона“ како би кршио његово слово и мало по мало укинуо дејтонски поредак у корист централизоване државе. Притом његови инострани чланови суде по наређењу, а не по законима или логици. Волео бих да питам судију из Македоније како би гласала да сутра Албанци у тој земљи оспоре Илинден као државни празник, јер хришћански светац вређа њихове исламске осећаје. Сигурно би се вајкала да је то некако другачије - и јесте, али једино у томе што Албанци (још) нису добили директиву из Вашингтона да се жале.

Вицекраљ тзв. међународне заједнице у Сарајеву, Валентин Инцко, прети санкцијама против власти у РС због „кривичног дела“ референдума. То је нонсенс. Референдум никаквим законом није забрањен. Да јесте, за то би била прописана законска казна, а не некакве „санкције.“

Осведочени обожавалац лика и дела Алије Изетбеговића и сам признаје да за употребу тзв. бонских овлашћења - која, успут речено, не постоје - мора да има сагласност савета за имплементацију мира (ПИК). Што ће рећи да Русија мора да се сложи. Можете ли да замислите такав сценарио, после Додикове посете Москви?

Уосталом, види ко је нашао да Србе учи демократији! У Инцковој родној Аустрији су овогодишњи председнички избори поништени зато што су нађени докази да је режим крао гласове како би спречио избор десничара. Нови избори је требало да се одрже у октобру, али ево их одлажу за децембар јер наводно лепак за гласачке коверте није довољно добар. А био је у априлу?

Сетите се реакција на британски референдум о изласку из ЕУропске уније у јуну, када је коментаријат Империје био у шоку што се „неопрана стока“ усудила да гласа против њихове олигархије. Сличним придевима су „частили“ Ирце када су 2008. одбацили централизацију ЕУ. Империја и данас одбија да прихвати легитимитет референдума на Криму, марта 2014, о враћању у састав Русије - само зато што то не служи њеним интересима.

Референдуми који иду на ползу Империје, дабоме, прихваћени су и када су незаконити. Сетите се само референдума за независност БиХ 1992, који је био потпуно незаконит по прописима БиХ и СФРЈ, али је одржан на „препоруку“ тадашње Европске заједнице.

Не смемо заборавити ни када је Император Барак Обама просто измислио референдум на Косову како би оправдао одвајање те окупиране покрајине Србије. Рече Обама, тог 17. марта 2014, да је Косово одржало референдум са све посматрачима УН и да је све било по закону.

Надам се да су вам сад ствари мало јасније. 

недеља, 27. децембар 2015.

Како до слободе

Постоји разлог што се већ месецима не бавим ликом и делом Olyksandrа Vuchychа.

Такозвани премијер такозване државе - која се службено зове Србија, иако би квислиншки култ који њом управља у име Атлантске Империје највише волео да то једнога дана више не буде случај - по сопственом признању је потрчко и послушник Империје. Понаша се као ситни пијачар који оно мало државе коју је зајахао распродаје у бесцење. Апсолутно не верујем да се у њему крије неки архистратег или макијавелијански мајстор, који ће некаквим премудрим махинацијама иза сцене да надмудри белосветске барабе, господаре рата и пљачке који нам свима раде о глави (а да све буде још горе, и о души).

Јер Vuchych није суштина нашег проблема, већ само његов симптом.

петак, 3. јул 2015.

Како функционише пропаганда

Ово је извод из књиге Пропаганда: обликовање ставова човека, француског философа, правника и социолога Жака Елула (Jacques Ellul), објављене давне 1962. Заснован је на енглеском преводу (Propaganda: The Formation of Men's Attitudes), први пут објављеном 1965. Иако је од тада прошло пола века, Елулова запажања савршено описују данашње стање (не)свести, како на Западу тако и у Србији. Сва задебљања у тексту су моја.

Одговор на питање „шта да се ради“ почиње спознајом
зашто је данас овако. А онда предузимањем корака да даље тако више не буде.

- Сиви Соко

Човек тренутка и моћ заборава

„Пропаганда заснована на вестима не сме да дозволи време за мисао или размишљање. Човек захваћен вестима мора да остане на површини, да буде понесен бујицом, и не сме ни у ком тренутку да застане како би проценио, просудио, или размислио. За човека који живи у тренутку, не постоји свест - ни о себи, ни о друштву, ни о сопственом стању. Такав човек никада не застаје да истражи било шта понаособ, а камоли да повеже низ догађаја у вестима.

Већ смо споменули немогућност људи да разматрају неколико чињеница или догађаја истовремено и да их повежу како би се с њима суочили. Једна мисао замењује другу, нове чињенице протерују старе. У таквим околностима мисао је немогућа. Што значи да савремени човек не размишља о тренутним проблемима, већ их осећа. Он на њих реагује, али нити их разуме, нити за њих преузима одговорност. Још је мање у стању да запази недоследности између чињеница на које наилази; човек има безграничну способност заборава. То је једна од најважнијих и најкориснијих чињеница за пропагандисту, који увек може бити сигуран да ће одређена пропагандна тема, изјава или догађај у року од пар недеља бити заборављени.

Штавише, у појединцу настаје спонтана одбрамбена реакција против вишка информација, и - у обиму у којем се (несвесно) држи сопствености - против недоследности. Најбоља одбрана у овом случају је да се заборави на претходни догађај. Човек тако пориче сопствени континуитет. На исти начин на који живи на површини дешавања и од данашњи вести прави свој живот тако што заборавља јучерашње, он одбија да види противречности у сопственом постојању и осуђује себе на живот као пуки низ тренутака, неповезан и распарчан.

Овакво стање од 'човека тренутка' чини одличну мету за пропаганду. Такав човек је изузетно осетљив на утицај тренутних струјања. Без оријентира, просто прати сваку струју која га понесе. Није стабилан, јер прати само оно што се дешава данас; има однос према том догађају и зато не може да одоли ниједном импулсу који из тог догађаја произилази.

Психолошка слабост човека зароњеног у дневна догађања оставља га на милост пропагандисте. Никада не долази до сукоба догађаја и истине. Не постоји никакав однос између догађаја и личности. Такву особу никада не занима истинита информација.

Постоји ли ишта одлучније, важније или узнемиравајуће од цепања атома, осим атомске бомбе? Али о том великом догађају се просто не размишља, пошто је скривен иза пролазног али спектакуларног исхода неке катастрофе или спортског догађаја, јер је то површна вест која занима просечног човека.

Пропаганда се обраћа таквом човеку. Попут њега, она може да се односи само према најповршнијем аспекту спектакуларног догађаја, јединог који таквог човека може да заинтересује и наведе да донесе одређену одлуку или усвоји одређени став.“

- Жак Елул

петак, 29. мај 2015.

Србија на тезги пијачара Vuchycha

Највећи проблем Olyksandra Vuchycha није народ, који се упркос свему не буни, већ што ствари не функционишу онако како он мисли.

Недавна изјава у Тирани је најбоља илустрација „резоновања“ Vuchycha. Ето он би сад мало са Американцима у гасне мућке, преко Албаније ако икако може. Канда не зна географију па не види да тај фамозни и фантомски „транс-јадрански“ гасовод не иде ни близу Србије, већ повезује (донедавно оданог а сад ко зна) Ујка Семовог вазала Турску преко покорене Грчке и фанатично одане (Велике) Албаније.

Vuchych као да мисли да може да балансира између Москве и Вашингтона, тако што ће данас да угоди једнима а сутра другима, попут језичка на ваги. Али некако све што даје Западу испадне конкретно, а све што наводно даје Русима буду тек симболични гестови.

На пример, неће уводити санкције Русији, али ће зато организовати реизвоз пољских јабука, па ће Москва - с пуним правом - да уведе санкције Србији! Послаће гардисте на параду у Москву, а војску на антируске НАТО маневре у Немачку. Кад Лавров дође у Београд обећава му учешће Србије у „Турском току“, а чим Сергеј Викторович оде, Vuchych трчи у Тирану (!) и подаје се фантомском америчком пројекту.

Vuchych размишља попут ситног лопова на пијаци. Па вели, нешто њима, нешто овима, нешто мени, и сви мирни. Ево, видите, хвале ме све новине и све телевизије и ботови у коментарима. Али сваки симболични гест којим добије поен од Русије кошта га десет поена код Американаца. А сваки конкретни чин издаје којим би добио поен код Американаца, кошта га десет у Москви. Он не одржава никакву равнотежу, чак ни привидну, већ крчми оно мало Србије што је претекло после 15 година жутооктобарске „демократије, либерализма и људских права“.

А народ седи и ћути. Као да је све ово заслужио.

(Обавезна напомена да је све ово моје лично мишљење и нема ама баш никакве везе са мојим послодавцем.)

четвртак, 29. јануар 2015.

О плодовима подаништва

Само два пута се Сиви Соко дотакао Радоша Љушића: пре скоро седам година, када је колега Вронски писао о фијаску са штампањем уџбеника за српске школе, и пре четири године, када сам га похвалио у Оку због одговора комесару квислиншког култа С. Басари.

Љушић је још колико прошлог пролећа пружао отпор квислиншком силовању српске историје, када је гостовао у документарном серијалу РТРС „Рат за цивилизацију“ (видео-снимак, март 2014). Додуше, тада ми се учинило да мало превише инсистира на српском и националном карактеру неких ствари које су биле много шире...

Замислите онда моје изненађење када сам читао интервју са тим истим Радошем Љушићем у децембру, у Новостима - где је грмео о неопходности подаништва Немцима и кривици Срба, Гаврила Принципа и Младе Босне за све што нас је снашло у ХХ веку!

Ко је је имао прилике да чита и слуша србождерске небулозе Холма Зундхаузена, препознаће ову „мисаону матрицу“ без тешкоћа. На то је указао Александар Павић, у одговору неколико дана касније. Љушић је међутим остао веран својој новоусвојеној Зундхаузеновшчини, бранећи је од критика личним увредама. Лично сматрам да је Боривоје Милошевић остао победник у тој размени.

И сад тог таквог, преумљеног и глајхшалтованог, ЕУропског и квислиншком култу уподобљеног Љушића Државно Дно лепо смени - и на његово место постави Јелену Триван (иначе др-мр-фр за ЕУропске интеграције и демократска људска права Жутократске странке).

Пошто је Врховни Жутник признао да је лакеј и послушник Запада, својим речима, онда таква кадровска политика не би требало никога да изненади. Али Љушићева судбина је најбоље наравоученије да се „преумљавање“ не исплати. Јер издајнику нико не верује - а најмање они који су га на издају навели.

То добро знао и сам Vuchych, зато је толико и нервозан.

уторак, 16. децембар 2014.

Моћ лудила

У неколико наврата сам овде цитирао писца и блогера Сару Хојт (Sarah Hoyt). Пре неколико месеци је написала текст који се бавио једном веома специфичном и врло успешном техником пропаганде. Прилажем превод зарад доприноса бољем разумевању данашњег света, изоставивши притом два специфична случаја која - по мом мишљењу - не би била претерано занимљива српским читаоцима. Онима који знају енглески свакако препоручујем да прочитају оригинал у целини.

Моћ Лудила (The Power of Crazy)

Сара Хојт, 28. август 2014

Да ли вас је икада, у неком великом граду, на препуној улици пратио лудак који је викао на вас?

То се десило мом сину, кад је имао 13 година. Изгледао је као да му је 15, али не довољно одрастао да има возачку дозволу. Срећом.

Шетали смо центром града. Један средовечан мушкарац нормалног изгледа (док му не погледате у очи), у оделу, видео је Роберта и почео да нас прати, вичући: „Ђубре једно, ти си ми прегазио кћерку. Како се усуђујеш да ходаш около, на слободи? Кога ћеш следеће да прегазиш?“ И тако даље, до бесвести.

Било је јасно да виче на Роберта, јер кад год бисмо се престројили он би нас пратио, тако да остане на пола метра од Роберта и гледа у њега.

Свима је такође било јасно да је човек потпуно луд. Бар се надам, јер мој син није ни издалека био довољно стар за волан.

Али цела породица је била у грчу, док је Роберт изгледао као да жели негде да се сакрије. И то је трајало осам блокова, до паркинга. А онда је лудак стајао и претио нам песницом док смо одлазили...

Ово за мене није било сасвим ново искуство. О култури Португала у којем сам одрасла (не знам да ли то важи за Португал данас) довољно говори када у романтичној песми момак обећава девојци да ће је штитити „кад те лудак на улици прати и виче на тебе“. То се дешавало довољно често када сам ишла на факултет, возом до Порта а онда аутобусом до кампуса. Лудаци би ме пратили и викали да сам украла нешто, да сам курва (пошто жена која носи црну сукњу и црни огртач средњевековног стила очигледно продаје себе, је ли), или просто „миленијум рачићи рука“ и сличне бесмислице.

Било је то довољно уобичајено да би се пролазници смешкали мојој нелагоди. Али у томе је ствар: ма колико уобичајено, ма колико неизазвано, увек се осећате као да сте нечим одговорни за то...

среда, 5. новембар 2014.

Србија, Троја овог доба

Магазин Геополитика објавио је почетком октобра, у свом 79. штампаном издању, интервју са мном. Овде сам га најавио и обећао да ћу га пренети када буде објављен у електронској форми. Обећање испуњавам.

Иначе, Геополитика је текст објавила јуче, да би га потом пренео Нови Стандард, а данас и Стање Ствари.
(фото: интервју за Први Канал руске телевизије, 11. септембар 2014)
Небојша Малић, аналитичар познатог америчког сајта Antiwar говори за Геополитику.

Живите у САД и имате богато не само животно већ и теоријско-истраживачко искуство пошто годинама пишете за један угледан амерички портал Антират. Какав је поглед на данашњу Србију из угла и перспективе Империје и Запада? Да ли то што нисмо у фокусу Запада као раније сведочи да су ова и претходне владе испуниле главне циљеве Брисела и Вашингтона или се процењује да у Србији постоји још потенцијал за отпор и способност да Србија у неко догледно време може, можда уз помоћ Русије, повратити капацитет за суверену политику на Балкану?

— Иако је око Империје ових дана усмерено више према Русији и Блиском Истоку, увек се некако враћа на наше просторе. У владајућим круговима Атлантске империје постоји огроман подсвесни страх од могућности да Србија скине окове који су јој стављени. Истовремено се убеђење да је Србија покорена представља остатку света као пример свемоћи Империје. На делу је нека врста спознајног раскорака, у којем Империја верује у сопствену пропаганду да је Србија сломљена, али свеједно страхује да ипак није. Отуд и толики притисци и захтеви од Србије: да уведе санкције Русији, да одржи „параду“, да криминализује добровољце који су ишли у Новорусију, да не извози у Русију, да саботира Јужни ток итд. Све има за циљ да потврди пропагандом створену слику да је Србија освојена, покорена и преумљена, и да таква судбина чека свакога ко се успротиви Империји.

Они се неће смирити док „празнину“ у карти покорене Европе између Хрватске и Бугарске не „попуне“ – али пре тога морају да униште сваки траг слободе и самосвести Срба.

Чули смо ваше мишљење о томе шта о нама мисли Запад. А шта о актуелном политичком, економском, социјалном и уопште стању нације мислите ви, имајући у виду да сте посредством анализа, коментара и запажања на вашем блогу Сиви соко веома активан члан српске заједнице?

петак, 31. октобар 2014.

И рат бољи од тихог умирања

Својевремено сам овде записао да се од хлеба преживљава, али се без достојанства не живи. Човек који нема да једе, где да спава, и чиме да се покрије је фактички озверен - мора да се бави обезбеђивањем тих основних потреба, пре него што може да размишља о било чему другом. Исто као што здрав човек има милион жеља, а болестан само једну. Отуд је омиљена тактика владара данашњице да своје поданике озверавају тако што ће их држати на рубу сиромаштва. Србија под владавином квислиншког култа је више него одличан пример, али и у Америци влада исти принцип. Разлика је у нијансама.

Било како било, тако згаженим људима, доведеним на ивицу људске егзистенције - што физички што психички - није потребно смирено и сталожено научно резоновање, него нада. Потребна им је вера у себе и људе око себе, у смисао живота, у Бога Творца и Судију. Анализе бруто националног дохотка и пореских стопа им не значе ама баш ништа. Таквим људима ћу увек да препоручим дуплу дозу, рецимо, Ненада Благојевића него било шта од Небојше Катића или Душана Пророковића, без обзира што ова двојица често одлично пишу.

Пророковић, на пример, у сасвим солидном тексту за Фонд стратешке културе објашњава Путинову трећу посету Београду. Али притом не каже ништа што већ не знамо, а могућности које посета нуди омеђује шанцем опрезног оптимизма. Можда је то одговор на таблоидизацију свега и свачега, позив на трезвено размишљање и деловање. Ако.

Али шта онда рећи о оваквом упозорењу: „остаје отворено много питања како тај руски наступ може бити реализован и да ли уопште може бити реализован“? (подвукао Н.М.) Значи шта, нећемо да кренемо на пут јер би на њему могла да буде река, а не знамо има ли на њој мост, па како ћемо онда да је пређемо? То је изговор, а не аргумент. Изградићемо проклети мост кад до реке стигнемо, мостоградња није нуклеарна физика (мада народ који је изнедрио Пупина и Теслу не би требало ни од тога да зазире). Није проблем ни могућа река ни мост преко ње, већ неодлучност да уопште кренемо на пут.

Давне 1776, оснивачи САД мудро су констатовали: „искуство показује да је људски род више склон да подноси зло док је оно подношљиво, него да учини себи правду укидањем ствари на које је навикао.“ За њих је неподношљиво зло тада била акциза од 2 одсто на увоз чаја. Данас Американцима много горе ствари не сметају, толико им је померен праг трпљења. А тек Србима?

И ту онда долазим до коментара који је освануо испод Пророковићевог текста, када га је преузео  Нови Стандард, особе потписане са „Дона Д“:
У недоумици су они који се двоуме. Србија је под санкцијама и надзором који траје, ипак, преживела, а у овом часу је у највећој опасности од кад постоји. Запад нас сатире полагано, прорачунато, испланирано. Очигледно је да им је потребан плац без људи. Страх од рата и наше невоље што смо десетковали наоружање и војску читам као ушушканост у безнађе и жељу да неко други нешто уради за нас. Тако је, уистину, најлакше!
Исцрпљени, доведени до парализе свести требало би да се пробудимо и схватимо да је и рат бољи од тихог умирања. Док је још ово мало душе на длану не бисмо смели да просимо. Достојанство за почетак, сабирање најпре са собом, потом са осталима и видећемо брзо да снагу не могу да нам узму.
Само због овога сам био у искушењу да променим свој одраније познати став према коментарима, док ме потоња препирка брижних тролова није убедила у супротно. Али свака је „Дони“ ка' у Његоша: Плац без људи. Ушушканост у безнађе. Рат бољи од тихог умирања. Мало душе на длану. Достојанство за почетак.

Нада дестилована у неколико редака. Крст и бели лук за тролове и култисте.

Потписујем.

недеља, 12. октобар 2014.

О црвеним, жутим, и у црно завијеним

Прошлонедељно подсећање на тековине Жутог Октобра пренели су многи делови Србосфере: Стање Ствари, Нови Стандард, Факти, Фонд Стратешке Културе, ФБ Репортер...

Реакција у коментарима има свакаквих. Од слагања до партијашења, од „брижног троловања“ до личног вређања и спиновања сопствених теорија завере у стилу „није битно о чему је текст, са'ћу ја да вам кажем...“ Нисам изненађен. Према Слободану Милошевићу нико није равнодушан. А они који су пали на причу „само њега“ и омогућили владавину квислиншког култа, спремни су на све осим да признају грешку.
Са параде у част Дана Победе 2013, Москва (фото: Шинхуа)
Посебно, међутим, хоћу да се осврнем на причу о „црвенима“, која је у пракси више „црвена харинга“ - средство којим се дискусија скреће с теме. Наиме, када се покрене дискусија о „комунизму“ онда се улази у са Запада наметнути хладноратовски оквир „Злих Руса“ и „Добрих Англоамериканаца“ - иако су нам ови први једина нада да се колонијалне окупације ових других једног дана ослободимо.

четвртак, 18. септембар 2014.

Рузвелт, Vuchych и Страх

Вишеслав Симић је професор на Институту Монтереј (Instituto Tecnológico y de Estudios Superiores de Monterrey) у Мексику. Преносимо његову анализу најновијег мегаломанског поређења „премијера Србије“ Olyksandra Vuchycha са „америчким Цезаром“.

Руз(wolf)-чић, „Нови Дил(ер)“ Србије, и Страх
„Мрзим да ћутим када је време да се говори“.
- Касија, 9. век
Olyksandr Vuchych / Franklin Delano Roosevelt
Да ли је мудро поредити се са, и ослањати се на Рузвелта?

Као професор историје Северне Америке морам се осврнути на недавне изјаве привременог председника владе Републике Србије у вези са чувеним председником САД, Френклином Рузвелтом.

Верујем да би за политички живот Србије било добро размотрити сличности и разлике између ове двојице политичара, и њихових дела и циљева.
Дубоко уверен да Вучић није, као ни у много других случајева, свестан у какву брљотину су га оваквим поређењем увалили његови лажни душебрижници, ово чиним и из милосрђа, не би ли овај новоЕУропски мученик успео да се избави од сила нечистих и душегубних.

Рузвелт је први пут победио на изборима 1932. године, као директан кандидат за председника САД. Ни тада, као ни дан-данас, у САД се не гласа за партију већ за личност. Стога, веома је важно бити јасно различит од супарника. И Рузвелт је, као и Вучић, током кампање обећавао промену политике дотадашњих власти, и заветовао се да ће спасити своју земљу и свој народ од пропасти изазване разорним деловањем свог претходника. Разлика је у томе што је Рузвелт заиста и преузео кормило владе, и лично се дохватио управљања земљом на нов начин, не кријући се иза партије, лика своје марионете на најодговорнијем положају у земљи, и не издајући свој обећани програм.

четвртак, 22. мај 2014.

Потоп и две песме

Било је само питање времена када ће потоп зли језици и мртве душе упрегнути у сопствене нишче сврхе. О бесрамној злоупотреби потопа зарад промоције сендвичара и ЕУропства писао је већ Марко Радуловић. Ја бих да се позабавим феноменом који је у протеклих неколико дана исказан кроз поезију.
Београд на води, 20. мај 2014
Наиме, док су становници сливова Дрине, Саве, Колубаре и Мораве пружали руку једни другима као људи, које је ујединила заједничка несрећа, неки су већ позивали на политичко јединство - упркос чињеници да се оно показало ништа мање катастрофалним, само на дуже стазе.

четвртак, 27. фебруар 2014.

Владарски приручник у 198 тачака

Тежиште есеја у раније споменутом зборнику о теорији и технологији преврата било је на препознавању и разумевању те друштвено-политичке инфекције. Иако се у текстовима налазе делимични предлози спречавања и лечења, зборник је више приручник за дијагностику, него за третман.
са блога Рајка Васића, Самосталност Српске
Јутрос се на блогу Рајка Васића појавио списак 198 савета - као одговора на 198 облика „ненасилног“ преврата идеолога обојених револуција, Џина Шарпа. Цитираћу овде само неке од њих (које сам мало тематски пресложио), а аутору сугеришем - ако смем - да ово развије у дужу форму и штампа. Реч је о правом „владарском приручнику“:

Теорија и технологија преврата

Почетком године, Стефан Каргановић (Историјски пројекат Сребреница) ме замолио да напишем поговор за зборник текстова о тзв. „обојеним револуцијама“. Пошто сам се том тематиком бавио у неколико наврата (нпр. овде), пристао сам.

Зборник је данас званично изашао из штампарије: „Рушење Републике Српске: Теорија и технологија преврата“ може се купити у штампи, или преузети у електронској форми на Стању Ствари.
Иако је намењена као превентива покушајима да се у РС изведе преврат типа 5. октобра или Мајдана, књига је универзално примењива на све земље потенцијално на мети завођења „демократије“ путем аутоимуне политичке болести невладништва.

Што се тиче одлуке да се оригинални ћирилични рукопис полатиничи, за то ћете морати да питате издавача. 

петак, 21. фебруар 2014.

Блокада


Нови Стандард је недоступан од уторка.

Стање Ствари је управо оборено.

Мало им је што контролишу или имају подршку свих класичних медија. Што имају бригаде тролова и спамера за загађивање коментара. Што су расписали фарсу од избора убеђени да ће на њима победити какав год био резултат. Сад покушавају да угасе и последње трагове слободне мисли и израза. Толико о њиховом поверењу у сопствена убеђења и „вредности“. Толико о наводној слободи и демократији у коју се куну што култисти, што Империја која им вуче конце.

Чега се плашите, „господо“ култисти?

„Соко“ још увек лети. Копије су похрањене на безбедном месту. Не можете да зауставите сигнал. Ако покушате, постаћемо силнији него икада.

ДОДАТАК (22.2.2014): Стање Ствари поново функционише. Стандарда и још неколико других страница, и даље нема. 

петак, 14. фебруар 2014.

О вери у власт

Пре неки дан је њујоршки блогер Данијел Гринфилд понудио занимљиво објашњење понашања политичара у Америци. По њему, ни левица ни десница немају поверење у власт, само на то другачије реагују. Десница би да ограничи домет власти, док левица жели да је преузме и контролише.

Какве везе ово има са нама? Објаснићу, али је прво потребна мала дигресија у историју Сједињених Америчких Држава. Будите стрпљиви, видећете зашто.

уторак, 4. фебруар 2014.

Безалтернативно порицање ентропије

Читајући текст Тимотија Гартон-Еша из Гардијана, пренесеног јутрос на Стању Ствари, пало ми је на памет нешто што сам цитирао пре много година, а тиче се природе ЕУропске уније.

Наиме, Еш у свом тексту - који, сасвим очекивано, подржава пучисте у Украјини спрам злих Руса - каже и следеће:
„Погледајте само демографске прогнозе о становништву Западне Европе које све више стари. И пре но што замишљате, ако желимо да исплаћујемо наше пензије, одржавамо раст економије и бранимо наш начин живота у западном свету – биће нам потребни ти млади Украјинци. “
Преведено са лицемерског, ово би значило да је једини начин да се одржи западна, либерално-демократска социјална држава - освајање територије и становника, који би се онда користили као сировинска и пореска база за „намиривање“ не толико социјалних случајева, колико олигарха и наследних партијских апарата ЕУропских комесара.
Насловна страна Прогнане заставе на јапанском (извор)
И онда сам се сетио нечега што сам на енглеској верзији Сокола цитирао давне 2005; у раној фази своје „космичке опере“, Дејвид Вебер је овако описао тадашњег главног антагонисту:
Својевремено је Република Уточиште - тада још не „народна“ - била инспирација целог квадранта, блештави светионик богатства и предузетништва највише налик Старој Земљи као културном и интелектуалном темељу човечанства. А онда је то славно обећање умрло. Не од руке страног освајача, или варвара на границама, већ у сну, као жртва најбољих намера. Постало је жртва на олтару једнакости. И то једнакости исхода, а не предуслова. Сагледавши своје велико богатство и неминовне неједнакости људског друштва, одлучили су да их исправе. Убрзо потом, пацијенти су преузели душевну болницу. Република Уточиште постала је Народна Република - огромна, подивљала машинерија која је свима обећавала више и боље, без обзира колико су доприносили систему. Током тог преображаја, створили су незаустављивог бирократског титана на путу самоуништења, који је све реформаторе газио као гњиде.

...Очеви и дедови Законодавственика оставили су превише људи без посла у име „једнакости“ и превише обесмислили образовање у име „демократизације“. Научили су Социјалне да морају само да се роде, дишу и примају Основну Животну Надокнаду, да је улога школе да ђацима нуди „потврђивање“ - шта год то значило - а не знање. А када су владари схватили да су уништили сопствену привреду, и да ће она пропасти за деценију-две уколико се не исправе катастрофалне „реформе“, нису имали храбрости да се суоче са последицама.

Можда су и могли да исправе штету, али нису ни покушали. Уместо да се суоче са политичким последицама демонтаже система „хлеба и игара“ за куповину гласова, почели су да траже нове начине да напуне празну социјалну касу. И тако је Народна Република постала освајач. Законодавственици би анектирали суседне државе, и пљачком њихових средстава удахнули нови живот лешини старе Републике Уточиште. Неко време им је то полазило за руком.

Успех је, међутим, био кратког века, јер су новоосвојеним територијама наметали свој пропали систем. Несвесно и ненамерно, јер је то био једини систем за који су знали, али су свеједно отровали привреду својих сужања на исти начин као и сопствену. Потреба да се нове територије опљачкају како би издржавале матицу само је убрзавала процес њихове пропасти. Када би тај извор прихода пресушио, морали су да освајају наново. Свака жртва би им дала краткорочну илузију благостања, да би врло брзо потом пропала и постала још један терет. Била је то трка против ентропије, али владари Уточишта нису себи оставили ниједну алтернативу...

- Прогнана застава (Flag in Exile), 7. поглавље
Овде треба имати на уму да је Веберова серија инспирисана романима Сесила Форестера (C.S. Forrester) о добу једрењака, односно биткама британске морнарице против Наполеона. Наспрам Уточишта, чији је главни град Нуво Пари (Nouveau Paris) а владaјуће породице имају француска имена, Вебер као јунаке представља малу трговачку краљевину Мантикор, више него очигледно аналог Велике Британије. Али опис трансформације Уточишта у „народни рај“ није аналогија са совјетским комунизмом, како би обични амерички читалац био склон да претпостави, већ са данашњим либерално-демократским Западом, истинским наследником идеологије Револуције.

Познато је да свако тумачи свет око себе на основу сопствених предрасуда. На Западу су тако Стаљинову контролу над послератном Пољском, Чехословачком, Мађарском, Румунијом и Бугарском сматрали „освајањем“ у економске сврхе, јер је то била њихова логика. Сличном заменом теза су оптужили Совјетски савез да жели да „освоји свет“ - што је, опет, била идеологија троцкиста које је Стаљин немилосрдно прогонио, док су Стаљинисти били задовољни „социјализмом у једној држави“ - иако источноевропски сателити нису били колоније, већ санитарни кордон према реалној претњи инвазије са Запада. А управо месијански либерал-демократски Запад - којем у корену није капитализам, већ јеретичка идеологија Пуританаца - инсистира да неће бити безбедан док цео свет не стави под своју контролу.

Приметићете такође и да они који се тако бучно и насилно залажу за безалтернативно припајање „ЕУропској породици народа“ - било у Србији, Украјини или другде - нису они чији ће рад и имовина бити жртвовани на олтару „једнакости исхода“, већ они који желе да постану део владајуће „нове класе“ разних Ештонових, Филеа, Ван Ромпаја, Солана и њима сличних. Реткима ће можда и бити понуђена могућност да се придруже тој олигархији - да зарад личног интереса тлаче како свој, тако и друге народе - али великој већини Запад не нуди никакав избор, већ само безалтернативно сужањство апсурдном систему, који мисли да у трци са ентропијом може да победи.