Недовршена прича

Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска су 25. јуна 1991 прогласиле независност. Прошло је још неколико месеци до међународног признања тог чина, и тада још није било сасвим извесно да ће Југославија нестати - али данас се тај датум свеједно узима као годишњица распада СФРЈ. Пошто историју пишу „победници“, је ли.

Сасвим случајно, 2011. Америка обележава 150 година од рата који је замало разјединио Сједињене државе. После избора Абрахама Линколна за председника - а да уопште није био на гласачким листићима у јужним државама - Јужна Каролина је прогласила независност још у децембру 1860. Линколн је у априлу 1861. наредио савезној морнарици да деблокира царинску станицу Форт Самтер, изван Чарлстона (Ј. Каролина). Новоформирана војска Конфедералних држава је запуцала на конвој и тако отпочела рат - што је Линколну била и намера. После Линколновог позива добровољцима, отцепиле су се још неке јужне државе, тако да је Конфедерација имала укупно 11 чланова (док су 23 државе остале у САД). Рат је трајао до априла 1865, са неких 625.000 жртава, и завршио се војним поразом Конфедерације. Упркос бројним дипломатским напорима и симпатијама Лондона и Париза (царска Русија је подржала Линколна), Конфедерација никада није успела да добије међународно признање.

Распад Југославије је почео на сличан начин, прво проглашењем независности, а онда нападом на конвоје ЈНА послате да обезбеде граничне прелазе у Словенији. Али ту се свака сличност са ситуацијом 1861. завршава. Не само да у Југославији није било Линколна, већ је било потпуно небитно ко је испалио први хитац. Словеначки, а потом и хрватски сепаратисти су се борили више пропагандом него пушкама, док у Београду напросто није било политичке воље да се сачува Југославија.

Словенци су у праву када тврде да су водили рат за независност (да ли је рат, додуше, кад се друга страна нешто претерано не труди?). Хрвати нису. Јер, после пуштања Словеније низ воду, није више било принципијелног отпора распаду Југославије. Нико није оспоравао право Хрватске да буде независна држава - једино је било спорно у ком обиму. Срби обесправљени Туђмановим уставом нису хтели да живе у држави у којој је васрксло усташтво. Али захваљујући заташкавању усташких злодела под братством и јединством, мало ко у свету је знао за тај проблем, док су Туђманови пропагандисти на сав глас причали причу о слободи и демократији наспрам „србокомунизма“ свакоме ко је хтео да је чује. У години када је пропао СССР, вољних ушију је било напретек.

Текст објављен 25. јуна ове године у бечком листу Ди Пресе (Die Presse) потврђује да је Аустрија агресивно лобирала за међународно признање својих некадашњих територија - агресивније чак и од Немачке. Аустријски шеф дипломатије Алојз Мок је наводно сматрао да се само интернационализацијом југословенске ситуације може избећи крвопролиће. То је био бесмислен аргумент: Туђманов режим је у ствари призивао сукоб, знајући да има подршку из иностранства. Исто се десило и у БиХ, следећег пролећа.

Међународна конференција о Југославији, предвођена британским лордом Карингтоном, није добила шансу да споразумно реши питање СФРЈ. У децембру 1991, Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. За њом су пошли и остали чланови ЕЕЗ, која ће убрзо потом да прерасте у ЕУ. У јануару 1992. је Бадентерова комисија ЕЕЗ признала свршен чин, прогласивши Југославију „у стању распада“. Тако је нова „Европска породица народа" избрисала Југославију са мапе декретом. Хитлеру је пет деценија раније за то био потребан рат. Напредак, шта ли.

Званична аргументација Беча и Бона (још не Берлина) деловала је неуверљиво и тада као и данас. Просто је немогуће да Мок и Ханс-Дитрих Геншер нису били вођени макар у некој мери историјским предрасудама и реваншизмом из оба светска рата. Иста мотивација стоји и иза недавне најаве да ће Хрватска бити примљена у ЕУропску унију 2013. Стандарди и процедуре су само изговори, политичка воља је све. Битно је да се Лајбах и Аграм опет доведу у загрљај Вина (Wien) и Берлина, а каква правила ће успут да се измисле или прекрше, нема везе.

Занимљива је изјава за Ди Пресе Алберта Рохана, који је тада био шеф секције за Балкан у аустријском министарству иностраних дела: признавања, каже, нису распирила балкански ратни пожар „јер оног момента кад су биле признате, рат у овим земљама је већ био завршен“. Како сад то - па зар „домовински рат“ у Хрватској није завршен тек 1995? Али Рохан само наизглед говори глупости; у ствари је у праву. Међународним признањима отцепљених република, исход потоњих ратова је био мање-више предодређен. Југославија је просто укинута, а неподобно становништво је или избрисано (Словенија) или протерано и физички ликвидирано (Хрватска). Изузетак је био Дејтон, где је призната РС, односно БиХ као сложена држава - али ту су коло већ водили Американци. Шаблон растурања Југославије по републичким границама и без права Срба на било шта примењен је и за окупацију Космета 1999. и његово проглашење за „независну државу“ 2008.

Успут, тај исти Рохан који је са Моком разбијао Југославију 1991, постављен је децембра 2005. за помоћника НАТО теклича Мартија Ахтисарија у „преговорима“ о статусу Космета. Све и да су медији у Србији радили свој посао и ископали ту информацију (што не амнестира ни блогере попут мене, којима је то такође промакло), званични Београд не би ништа урадио с њом. Као што није ништа урадио да дође до изузећа Ахтисарија. Корумпирани квислиншки режим Хамид-паше у Авганистану показао је више кичме, када је ономад одбио именовање бившег вицекраља БиХ Педија Ешдауна. А ево и сада, када се буни што НАТО по Авганистану немилице убија цивиле. А Врховни Жутник и министар ШуНАТОвац су једва дочекали да им НАТО дође у госте.

На памет ми пада чувени цитат из Шекспировог Јулија Цезара (1. чин, 2. сцена): „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

Ово све можда звучи дефетистички, али није. Јер, како рече неки дан Жељко Цвијановић, регионална политичка утакмица се још игра, макар у њој жутократија сарађивала у сопственом поразу прихватањем аргументације противника. Да су Срби заиста поражени, онако како тврде Рохан, Кацин, Пак, Инцко, Луначек и остали чауши Беча, Брисела или Берлина, та утакмица се не би више играла.

Уместо есеја о Видовдану

Негде у Србији...

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

Око Соколово #24

Жутократија, дан 1084.

Амбасадор Жутије у САД, који досад није пустио ни гласа поводом најодвратнијих увреда изречених на рачун његове земље и народа, сада се укључио у „аферу Хендлер“. Зашто баш сад? Можда жутократија покушава да за себе извуче неку корист „шлепањем“ на народни бес, а можда зато што се на мети америчке комичарке нашла перјаница ДС, министар војни Драган ШуНАТОвац. Да је Челси напала неког другог, на пример Јеремића, вероватно би већ добила цвеће од ЛДП а амбасадор би и даље ћутао ...

Она НАТО конференција у Београду би и прође, а да се ни полиција ни естаблишмент нису претерано бунили. Као што је добро приметио Мироје Јовановић, Саши Чордићу и његовим газдама нису сметали они што су Београд бомбардовали. А Александар Павић подсећа да је НАТО већ једном парадирао Србијом, 2005. Народ ипак памти дуже од прошлог четвртка, ма колико се политички маркетинг трудио да не буде тако.

Чудо је једно тај маркетинг. Кад опозиција украде идеју „Двери“ за решавање проблема у Србији, објашњава Бошко Обрадовић, то је бар разумљиво: можда се слажу, па хоће да је присвоје. Али када те исте идеје краде власт, која је одговорна за проблем на првом месту... Пада на памет она класификација политичарске врсте из једног хумористичког памфлета деведесетих: смрадус бескрупулозус.

Да ли се у ствари ишта променило? Жутократе, а пре њих досманлије, увек су плашиле народ деведесетим, како се не би превише загледало у њихов стварни учинак током „нулте“ деценије. Како би они изгледали добри и чисти, потребно је да се претходна власт представи као најмрачнији мрак, објашњава Жељко Цвијановић. По невладничкој матрици којом жутократе желе да промене народ, у будућност се иде одрицањем не само од прошлости, већ и од будућности! Ако је и од њих, много је.

Пар годишњица које падају у ове вреле летње дане повод су за сећање на историју коју упорно искривљују што жутократе и невладници, што њихови страни господари. Навршило се 70 година од почетка операције „Барбароса“, напада на СССР који је предводила нацистичка Немачка. Али, како подсећа Олга Четверикова, то се тада представљало као поход „уједињене Европе“ против „јудео-бољшевизма“. Свака сличност са данашњим временом је веома намерна.

У јуну 1992. десила се вероватно најзначајнија битка босанског рата; новостворена ВРС разбила је регуларне формације хрватске војске и отворила Посавски коридор. Тиме је обезбеђен опстанак РСК (барем до августа 1995.) али и РС, тврди генерал Новица Симић. На рат у БиХ 1992-95 се осврнуо и др. Часлав Копривица, исиптујући историјски контекст деловања ВРС и генерала Младића.

Да догађаји из деведесетих имају директну везу са историјом 2. светског рата која се деценијама гурала под тепих показује др. Мирослав Свирчевић, освртом на кардинала Степинца и однос Римокатоличке цркве према Србима уопште.

Донекле је разумљиво када српску историју искривљују и фалсификују непријатељи, што ближи што даљи; али када у томе учествују државни медији саме Србије, онда је то напросто стравично. О једном од примера са РТС пише Огњен Савић, док се Миодраг Зарковић бави феноменом ширења Србофобије у жутим медијима. Једно од објашњења нуди Ратко Дмитровић, који пише да се после октобарског пуча на власт у медијским структурама вратила поражена фракција са Осме седнице...

Али ако су жутократе у потпуности прихватиле србофобичну реинтерпретацију новије историје, има их који нису. Председник РС Милорад Додик, на пример, који је недавно изјавио за Вечерње Новости:

„Ако изгубимо себе и свој идентитет, па макар он био понекад и негативан, ризикујемо све да изгубимо. Ратко Младић је био војсковођа у једном бруталном рату. Чињенице да је оптужен за ратне злочине и да је постојала потерница су неумитне. Али, чињеница је и да је реч о човеку који је бранио народ. И да је овде тако прихваћен. То ништа не може да промени у осећањима народа Српске, а и већег дела Србије/.../ Наша војска је водила један поштен и частан рат, ако он то може бити. Нама је рат био наметнут. Када је Ратко Младић 1992. године прихватио да брани народ, вероватно је био свестан да то носи ризик. Јер, рат се не добија у канцеларији“.

Они који би да верују у бајке и матрицу преумљавања нека наставе са веровањем да кривицу за ратове деведесетих сноси неки фантомски пројект „Велике Србије“ и да су Срби у ствари били разбијачи Југославије. Разне историјске заблуде сежу чак до 1. светског рата; још је донекле разумљиво што су мржњу према Србима гајили Аустријанци и Немци, али мало је познато да су Енглези били у најбољу руку савезници из нужде.

Откуд толика мржња? Као што др. Свирчевић показујуе у гореспоменутом тексту, има ту и верске мотивације и личне сујете. Али има итекако и геополитике, стратегије и разних интереса, каже проф. др. Миломир Степић.

Са друге стране, имате идеју „новог светског поретка“, коју као искрени следбеник објашњава у разговору за Печат Данило Лазић. Колико је „племенита“, просудите сами.

У међувремену, немачки парламентарци су изјавили да ће Жутија ући у ЕУропску унију тек пошто призна „Независну државу Косовију“. И док жутократе и разни бриселски комесари панично покушавају да убеде јавност како то није баш сасвим тако, Остоја Симетић је бескрајно захвалан Немцима што су нас ето, истином ослободили. А Милан Дамјанац се пита хоће ли Врховни Жутник или Чедовиште да победи у такмичењу за најглупљу изјаву године...

Истина и смех: два оружја против којих су и Империја и жутократија сасвим немоћне.

Афера Хендлер

Таман кад човек помисли да ништа више не може да га изненади, деси се нешто као ове недеље. После, искрено речено, тужног концерта енглеске певачице Ејми Вајнхаус у Београду (кад није пијана или дрогирана, Ејми уме одлично да пева - нажалост, то овај пут изгледа није био случај), неки од присутних су се пожалили да су бадава дали паре. Најгласнији су били Жутни и ЕУропљани, којима је одлазак на концерте цивилизираних западних извођача не толико уметнички колико морално-политички догађај. Међу овима што су се жалили био је и министар за НАТО интеграције (мислим, стварно) Драган Шутановац.

Можда све то скупа не би ништа значило да на министрову опаску да је концерт био туга и разочарење није реаговала Челси Хендлер, трећеразредна америчка старлета која води хумористички програм на релативно опскурном кабловском каналу („Е!” ). У „најбољој” америчкој традицији исмејавања земаља о којима немају појма, Хендлер је Шутановца помешала са карикатуром руског боксера из „Рокија” , назвала га бољшевиком (што је за њега у ствари комплимент) и рекла да је Србија туга и разочарење од земље.

Што, кад мало боље размислите, није далеко од истине - бар што се тиче министра ШуНАТОвца и жутократије чији је део.

Али по први пут у 20 година медијске сатанизације, што у вестима што на филму и телевизији, пљување по Србима није прошло некажњено. На Фејсбуку су се појавили позиви на бојкот и захтеви за извињење; два госта у емисији су већ послала извињења преко твитера, а вест о скандалу је пренео и лист Холивуд Репортер.

Просто је невероватно да је неко успео да мобилише Србе и да у тако кратком року добије реакцију медијског естаблишмента. Можда је за то одговоран Фејсбук, који амерички медији схватају итекако озбиљно; много се писало по новинама о српској страници подршке пуковнику Гадафију, на пример. У сваком случају, чињеница да је неко - па макар и ситна риба попут Хендлер - добио по носу због вређања Срба уопште није лоша ствар. Међутим...

Челси Хендлер је само један делић проблема с којима се Срби и Србија суочавају. Земљом влада медијски мрак, јер скоро све контролишу или странци или жутократе. Десет година економске политике Г17+ је опустошило индустрију, пољопривреду и све остало. Војска је боса и гладна, а министар хоће у НАТО. Док министар иностраних дела губи време на свађање са суманутим мрачњаком на политичкој маргини, његови подређени извршавају наређења и спремају признање „независне државе Косовије”. А Врховни Жутник не одустаје од своје намере да уништи народ и од њега направи нешто друго, како је ономад најавио у басаријадама.

Ово није само унутрашњи проблем. Сваки пут кад неко у дијаспори извојује било какву победу над медијском сатанизацијом, жутократе нађу начина да је обесмисле. Можда то неће учинити сада, пошто је мета спрдње био ШуНАТОвац, али сваки други пут бих очекивао да реакција из Београда на овакву кампању буде понизно извињење Врховног Жутника. Сасвим је јасно да, какве год проблеме Срби имали у свету, највећи проблем ипак имају у самој Србији.

Није да ме не радује што је остварен можда важан преседан у борби против сатанизације. Али када би се бар делић енергије с којим се протестовало против испада Челси Хендлер усмерио на спречавање даљих непочинстава жутократије... таква победа би много више значила.

Око Соколово #23

1077. дан жутократије.

НАТО је ипак одржао своју велику конференцију у Београду, од које су користи имали само хотел Хајат и министар ШуНАТОвац. Зли језици веле да је Србима свеједно што је дошао НАТО. И стварно, док свет потресају нереди (од режираних као у Сирији, преко антивладиних у Шпанији и Грчкој, до фрустриране омладине у Канади која разбија град када њихова екипа изгуби куп у хокеју), Србија ћути. У оном фиктивном свету удобних илузија којим су жутократе замениле стварност, све ово наводи на помисао да су победили и да им ништа више не стоји на путу коначног кречења свега у жуто. Само што заборављају ону народну мудрост да чаршија није опасна кад шушка - већ кад ћути.

Разумљив је бес и разочарење Феђе Димовића (Београдски Синдикат) што је мало ко реаговао на срамотну параду НАТО Београдом. Отпора је у ствари било. Од говора на скупу у Београду издвојио бих Драгомира Анђелковића и Жељка Цвијановића.

Димовић пише да је разочаран у Русију. Истина је да Москва бира да се у Србији не ангажује на начин на који то чине Империја и Брисел. Али јесу ли Срби до те мере навикли на марионете, да слободу замишљају тако што ће неко други да преузме конце? Притом не треба да се заборави цинична замена теза у жутој штампи, која Русе оптужује баш за оно што Србима у ствари ради Империја. О том феномену пише Ђорђе Вукадиновић.

Кад смо већ код оптужби за подаништво, како да протумачимо гротескно подизање споменика азербејџанском диктатору, само зато што је режим његовог сина дао донацију за обнову Ташмајдана? Драгомир Анђелковић објашњава ко је био Хејдар Алијев - и зашто му није место на Ташу - док Њуз ту надреалну ситуацију коментарише себи својственим хумором.

Што се стварних намера Русије тиче, Жељко Цвијановић мисли да је рекласификацијом Србије као ризичне територије Москва показала да је за њу жутократија политички мртва. Сад још само да у Србији ту поруку приме...

То баш и није једноставно. Драгослав Павков објашњава зашто толико народа ћути и трпи: зато што животаре на државном буџету (пошто је жутократија све остало уништила) па им је „добро док не туку“. Имајући на уму да су Срби за протеклих 100 година претрпели демографски удар од којег се мало који народ опоравио, а у међувремену изгубили скоро све за шта су се тим жртвама борили (од државности до слободе), сасвим је оправдано питање које поставља Стефан Душанић: Да ли уопште има снаге за преокрет?

Чак и да нема, шта је алтернатива? Самоубиство? Тихи нестанак, као на окупираном Космету (како документује Ана Радмиловић)? Зар после свега да допустимо победу безнађа, тријумф Господара лажи? И то баш у тренутку када ово царство земаљско у које се жутократија куне као јединог бога - пропада?

Да, пропада. О томе нећете чути у жутим медијима, који су годинама на линији „Пешчаника“ (како је то одлично приметио Миодраг Зарковић), али све је више пукотина у фасади свемоћи и свевласти Империје. Либија се успешније одупире косовском сценарију од Србије. ЕУропском унијом и самом Америком дрма економска криза којој се не назире крај, а како илуструје Синиша Љепојевић, такозвано „арапско пролеће" је у ствари само последњи рецепт из петооктобарске кухиње. Опседнута фантазијом о добром џихаду, Империја се путем паљења „шарених револуција“ широм арапског света труди да ислам стави под своју контролу, док још мисли да може. Али скоро све шарене револуције из првог круга су неславно пропале, осим Грузије и Србије.

Управо је у томе највећа иронија. Овакву какву јесте, Жутију је створила и одржава Империја - али само зато што силовањем Србије и њеним претварањем у Жутију Империја у ствари одржава мит о сопственој свемоћи. То је и била сврха НАТО конференције: показати свету да је отпор безнадежан, јер је ето од Србије - тог некадашњег симбола отпора НАТО - направљена покорна Жутија. Али овај заиста бриљантан пропагандни гамбит у себи садржи клицу сопствене пропасти: ако пропадне та „бонсаи држава“ (како је назива Мирјана Бобић-Мојсиловић), са собом повлачи и империјални мит.

Да ли је игде на свету забележен случај таквог утеривања очаја, преумљавања народа и свеопштег силовања здравог разума као у земљи од које се прави Жутија? Па опет има отпора, опет има непокорних, опет има људи који одбијају да прихвате да нису Срби већ Жутни и да се историја рачуна од 5. октобра 2000 године. Најновија оргија жуте срамоте није успела да скрши тај отпор - напротив. Само је потпуно открила линију раздвајања, како каже Бранко Радун, где су с једне стране моћ и власт а са друге истина и правда. С једне стране новокомпоновани Жутни, а са друге слободољубиви Срби, чији је „национализам“ (смртни грех како за некадашње црвене комесаре тако и за данашње жуте глобалисте) у ствари изнуђен чизмом поробљивача, објашњава Милован Данојлић.

Империја је та која би требало да очајава, јер за непријатеље има људе који памте историју (нпр. Момчило Селић), свакодневно разбијају наметнуте илузије (нпр. Ратко Дмитровић) и знају да са врзином никаква новокомпонована америчка ограда не може изаћи на крај (попут Драгана Нешовића-Таковца).

Што жутократе и Империја више газе и стежу, то је више људи који из очаја прелазе у одлучност и бирају пут отпора уместо пута срамоте. Човек се највише плаши онога што не разуме; будући да су се потпуно предали слави овога света, ни Империја ни жутократе нису у стању да схвате приврженост оном Царству Небеском из епске песме. „Зато се толико плаше Срба, и мртвих и живих“, пише Оливер Вуловић; „Зато су сада, када мисле да су надомак коначне победе, најуплашенији“.

Ако се и после свега, они плаше нас, онда не само да нема места очају, већ је победа надохват руке, коју само треба да пружимо...

Сиктер НАТО!

Сутрадан у Београду почиње конференција НАТО. Васколики генерали, пуковници, министри и чиновници долазе у Србију не да разговарају или шире пријатељске односе; како НАТО „разговара“ види се у Либији и Авганистану. Не, циљ конференције је да се покаже доминација над „пријатељским и партнерским“ земљама.

Није случајно састанак заказан баш у Београду. Није реч само о промоцији НАТО, већ и о ритуалном понижавању домаћина. Јер, баш су Срби 1999. показали да је НАТО тигар од папира, који није могао да постигне своје циљеве оружјем, већ на крају само преваром и пропагандом. Пропаганда - управљање утисцима - је сврха овог састанка. Порука коју НАТО жели да пошаље свету је: „Ево видите, бомбардовали смо Србију пре 12 година, а данас нам власти у Београду једу из руке и госте нас. Отпор је бескористан, а наша победа неминовна. Покорите се!“

Не знам колико ће људи протестовати против ове окупаторске параде, што изласком на улице, што пуштањем сирена за ваздушну опасност, или на неки други начин. Надам се што више, јер то ће онда бити знак да Срби нису сасвим анестетисани, да још нису преумљени у Жутне, да још постоји воља за отпором упркос вишегодишњим напорима ове власти (али и претходних, све од петооктобарске квази-револуције) да тај отпор, народ и свест уништи. По налогу својих финансијера из НАТО.

Полиција, која годинама за рачун жутих пендречи и до смрти „поступајући по наређењу“, сада ће бити суочена са задатком да бије (и убија?) у име убица српске деце. Да премлаћује оне што су (наводно) дошли да им „ломе“ Београд, зарад оних који су тај Београд бомбардовали. Сада, значи, имају избор: да буду пендреци, или људи.

Подсетите их на Његоша: коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.

А у духу мултикултуралности, мултиетничности и толеранције, НАТОкратама пошаљите поруку на језику једне од држава-чланица, с којом смо у не тако давној историји имали „стратешко партнерство“: Сиктер!

Око Соколово #22

Дан 1070.

Најбољи показатељ да је жутократија потпуно изгубила додир са стварношћу су басаријаде Врховног Жутника, објављене почетком јуна. Антологијску реакцију на овај пролом глупости из малог мозга дао је Жељко Цвијановић, у „Писму пријатељу из власти“ (1. део, 2. део). Пошто сам о томе ванредно писао почетком недеље, овом приликом бих само да поновим: жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом.

У том универзуму, сасвим је прихватљиво стварање „Велике Албаније“ али није прихватљиво да се новине у власништву ЕУропске фирме усуђују да говоре против ЕУропских жутократа.

У том свету, сасвим је нормално да Наташа Кандић у Њујорк Тајмсу објављује мање-више рекламу за себе и РЕКОМ, тако што пљује по својој земљи и народу. Срећом, Стефан Каргановић није заражен жутилом, па може да каже да је стварна „брука Србије“ баш Наташа Кандић.

А када се та Наташа, појачана „деконтаминаторком“ Борком Павићевић, суочила са супротним мишљењем, јасно се видело ко је у ствари реално гебелсоидан, а то покрива оптужбама других за нацизам. О том „клубу обожаватељки геноцида" и њиховом бродолому у емисији Б92 (на домаћем терену, чак!) пише Ана Радмиловић.

Та емисија је, изгледа, била до те мере трауматична за невладничку сцену, да су водитељке Пешчаника гостовање Косте Чавошког и Љиљане Булатовић у њој навеле као основни разлог напуштања Б92. Додуше, не зна се какву улогу у свему томе је играла чињеница да је некадашњи медијски „бомбардер“ Империје сада комерцијална телевизија, која баш не може да се издржава ако је велика већина гледалаца мрзи или презире...

То што је Б92 можда одлучио да мало „спусти лопту“ не значи да у Жутији наступа медијска слобода - напротив. Не сумњам да ће Пешчаник наћи начина да врло брзо опет трује мозгове свог следбеничког култа. Можда чак и преко РТС? Јер, како је управни одбор навео у свом фамозном извињењу крајем маја, залажу се за „унапређење разумевања и прихватања различитости, ширење толеранције и дијалога, и за давање простора посебним друштвеним групама у програмима РТС-а“. О томе како јавност у Србији служи РТС а како, рецимо, руска међународна мрежа РТ, пише Александар Павић.

Прошлог викенда, Хрватску је посетио римски архиепископ („папа“) Бенедикт ХVI, и том приликом - између осталог - похвалио некадашњег загребачког надбискупа и врховног исповедника усташке војске, Алојзија Степинца. Срђа Трифковић наводи документе који јасно показују да Степинац није бранио ни Србе ни Јевреје, већ је свесно учествовао у Павелићевом геноцидном поретку, а НДХ није сматрао Хитлеровом манипулацијом, већ легитимном државом хрватског народа.

Упркос томе, Српска православна црква и даље није обелоданила да ли намерава да позове Бенедикта на прославу у Нишу планирану за 2013. Стижу противречне вести и гласине: час јесу, час нису, час хоће, час неће. Бошко Обрадовић објашњава зашто верски поглавар који сматра Алојзија Степинца блаженим није добродошао у Србију, ма шта мислиле тренутне старешине СПЦ.

Све и да међу римокатолицима и православнима постоје јаке теолошке везе, оно што се десило између 1941. и 1945. је толики грех против Бога да је апсолутно неопростиво. А како илуструје Петар Анђелковић, има итекаквих теолошких разлога да се српска црква не веже за тонући римски брод.

Деветог јуна навршило се 12 година од краја напада НАТО на тадашњу СРЈ, операције „Савезничка сила“. Агресија је обустављена војним споразумом у Куманову, после којег је резолуција СБ УН 1244 дала мандат НАТО трупама да „чувају мир“ на Космету. Вође НАТО, међутим, нису имале никакву намеру да се придржавају 1244, а Кумановско примирје су протумачили као безусловну капитулацију; одмах по њиховом уласку на Космет, у окупираној покрајини почела је владавина терора УЧК, која траје до данас.

Реизбор Бориса Тадића 2008. био је сигнал за проглашавање „Независне државе Косовије“; завршетак пројекта ампутације Космета сада се, изгледа, примиче крају - Врховни Жутник је 7. јуна у Бриселу изјавио да ће „договор“ са сепаратистима у Приштини да потпише „за рецимо 30-40 дана". Како наводи немачка новинска агенција ДПА: „Тадић је тражио да Србија добије статус кандидата у децембру, а почне преговоре о чланству на пролеће 2012, када његовој власти предстоје избори.“ Из чисто државничких, а не личних или политичких побуда, је ли.

Ваљда је сад јасно да је прича о изручењу генерала Младића као кључном услову за ЕУ у ствари ноторна лаж. На крају крајева, подсећа Ђорђе Вукадиновић, ни Римљани нису били задовољни само Ханибаловом главом... Цела бедна представа око генераловог хапшења и испоручивања имала је за циљ бацање љаге на Србију. А када је то урађено, стигла је следећа „поруџбина“ из Брисела: Косово.

Постављајући питање „quo vadis“, Стефан Драгојевић већ зна одговор - са жутократијом, само у пропаст. О ЕУропским очекивањима од Жутије пише и Ђоко Кесић, закључујући да пут у ЕУ апсолутно није поплочан ничијим добрим намерама.

Синиша Љепојевић се осврће на нову етапу издаје - повратак жутих на Косово, док Александар Ђикић анализира перцепцију Косова у „зачараном кругу двојке“, у којем се ноторне лажи проглашавају за историјске истине, и обрнуто.

Бранко Жујовић не може да верује до које мере жутократија идолозује ЕУропску унију, и пита се колико би се политика Брисела променила „када би се у политици Србије осетила коштана, а не само пихтијаста маса“.

Докле год је жутократије, на то питање неће бити одговора.

Шпанци

Читам данас да је у демонстрацијама у шпанском граду Валенсији повређено 12 особа приликом сукоба с полицијом. Шпанци протестују због корумпиране власти, економске кризе и незапослености од читавих 21%!

Питам се да ли је у Шпанији копање по ђубрету једна од примарних грана пољопривреде. Да ли знају они уопште шта је корупција, кад не уживају благодети жутократије? Знају ли шта је неслобода, кад им медији нису сви листом под контролом странаца и демократора? Знају ли шта је демократија, када немају на власти неизабрану коалицију, а у њеној служби легије невладника? Кад још имају право на свој језик, културу, традицију, историју... Уосталом, замислите, имају краља, уместо демократског „прошпанског“ председника како је и ред!

Очигледно Шпанци нису довољно „цивилизовани“. Јер ево, буне се када им није добро. А Срби - пардон, Жутни - ћуте и трпе. Како им је лепо наредио Велики Б(о)рат.

Поклон душманима

Ране 2008, тада још живи Брана Црнчевић писао је о „невладиним собарицама демократуре“ (тој бруци Србије) и лажној историји коју пишу за рачун душмана:

„Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место“.

Кратки, прекратки осврт на тај коментар насловио сам „Нека лажу они, не смемо ми“, али нисам рекао оно што је тада требало рећи: зашто „ми“, родољуби, не смемо да лажемо. Не само зато што тиме чинимо услугу непријатељу - као што је исправно констатовао Црнчевић - већ и зато што тиме рушимо себе. Јер, зар нису највеће светиње нашег родољубља принципи слободе и правде, а самим тим и истине? Баш зато неистина, макар и у служби самоодбране, не може и не сме да буде прихватљива.

Ништа боље не илуструје лакоћу с којом су се за ових 20 година у свету примиле легије лажи о Србима од лакоће с којом су се међу самим Србима примиле неке неистине. На пример, напад НАТО 1999. се и даље редовно именује као „Милосрдни анђео“ иако то уопште није тачно. Чак је право име те операције - „Савезничка сила“ - далеко страшније као симбол недостатка човечности и цинизма концепта „хуманитарне интервенције“. Лажима је потребно фризирање и шминкање. Истини никад.

Данас се на НСПМ појавио текст др. Зорана Ђуровића, у којем се оспорава често цитирана изјава папе Јована Павла II о бомбардовању Срба. Наиме, Ђуровић је покушао да пронађе порекло изјаве - и није успео. Испада да је Зоран Петровић-Пироћанац у ствари измислио ту изјаву - осим ако није у стању да представи документ који је потврђује.

Судећи по коментарима, Ђуровићева анализа је дочекана на нож. Као, зашто брани папу кад се зна шта је овај мислио, говорио и радио по питању Срба. Као, није битно је ли наведена изјава тачна словом када је тачна духом. Као, ко је он да доводи у питање Пироћанца. Ето опет оне погрешне логике на делу...

Ако ова изјава није истинита, како знамо да друге јесу? Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно - па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима - онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?

Можда су коментатори више реаговали на тон и наслов Ђуровићевог текста него на његову садржину. То њихове закључке не чини ништа мање погрешним. Доказивање да је тај један цитат измишљен нимало не амнестира Ватикан од одговорности за оно што су стварно радили, говорили или мислили, а о чему постоје докази. Напротив, то само чини услугу борцима за истину, јер разоткрива слабост у аргументу и омогућава да се она уклони.

Изрећи лаж нехотице или заблудом мањи је грех него у тој лажи свесно истрајавати. Тиме се душманима не само позајмљује, већ поклања оно мастило о којем је писао Црнчевић.

Порука поробљивачима

Обично чекам „Око“ да коментаришем туђе текстове, али данас прочитах нешто што заслужује посебну пажњу.

Поведен, претпостављам, прошлонедељном басаријадом Врховног Жутника, Жељко Цвијановић је данас објавио „Писмо пријатељу из власти“. (I, II). Срочено као обраћање (по тону, одавно већ бившем) пријатељу „К“, тамо међу жутократама, писмо сецира сву беду ових разбијача и пустошитеља Србије. Они који су их на власт довели - не гласачи, већ наставници курсева у Гармишу и Сегедину:

„...бирали су вас - баш такве су хтели - по критеријуму ваше јаловости. Бирали су вас јер су знали да ћете се, кад вас врате из Гармиша и поставе на власт, по закону физике најпре обрачунати са креативном елитом и произвођачима добара. Знали су да ћете, шта год радили и причали, поделити друштво, само по томе што су знали да на местима која сте желели простора за вас има само ако је тако и никако другачије.“

Колико год међу њима има оваквих или онаквих, не мотивише их никаква идеологија, већ чиста похлепа. Идеологију смишљају накнадно, да оправдају своја непочинства. „Жутизам“ је производ те њихове јаловости и слабости карактера, а не неког размишљања о стању света. А пошто је за издају потребна бар некаква идеологија, онда жутократе нису ни издајници, већ нешто још ниже: поробљивачи.

У наставку писма, Цвијановић описује како жутократија гледа на Косово и на српски идентитет. По њима је Косово оптерећење које треба да се што пре ампутира, а циљ је да се „промени културни модел“ Срба (баш као што се ономад излануо сада већ бивши културкомесар). Али то се не ради зарад остваривања неких великих тековина цивилизације, већ само и једино да би се под скутом Брисела осигурао опстанак жутократије. Јер, како каже свом бившем пријатељу Цвијановић: „ви ћете владати ако ми останемо без историје; ако је спасемо, места за вас у њој неће бити.“

Чуде се, вели, страни амбасадори како су жути успели да у тако кратком року просто униште земљу, а да се нико озбиљно није побунио. Из страха, слабости, кукавичлука, шта ли? Каже:

„...нисте Србима донели хлеб, али сте им узели слободу; нисте им дали посао, али сте им узели сваку наду; нисте им вратили правду, али сте им узели последње залихе поноса, оне које чувају још само за своју децу. И зар то није нека промена културног модела?“

Али колико год се чини успешном, кратког је века. Јер жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом:

„Историја није, као што мислиш, ствар представа, већ ствар неких истина, једнако као што гладни у Србији данас нису ствар сопственог утиска, већ чињенице да немају шта да једу.“

Такве илузије ретко трају вечно. Зато, ма колико мало наде је остало за нас „непреумљене“, за њих је нема никако.

Јер, да парафразирам Томаса Џеферсона, једног од оснивача САД: ова власт би требало да стрепи од помисли да је Бог праведан и да његова правда неће спавати заувек.

Прочитајте писмо, да бисте знали ко и како влада земљом која је још мало па постала Жутија, али ће опет бити Србија. Чим пробудимо Божију правду.

Око Соколово #21

Дан 1063. преумљавања Србије у Жутију.

Генерал Младић је у Хагу. Преварени пољопривредници на друмовима. Дигли су се кука, мотика, миш и тастатура. Међу жутократама је све приметнија паника. Прича о ЕУропству чим се ухапси Младић је трајала три дана, док није постало ће из Брисела и Вашингтона стићи једино нови захтеви, услови и уцене. Над Србијом се надвила „сенка бешчашћа“, како каже руски академик Јелена Гускова.

Полиција и даље бије, али је питање када ће да увиди сво безнађе свог положаја. Можда кад буде дошла у ситуацију да пендрецима брани убице српске деце 13. јуна, када у Београд дођу челници НАТО. Хоће ли неко од жестоких момака у плавом тада да каже „Мој си Београд долазио да бомбардујеш?“ Видећемо.

За почетак, мало историјске документације. Александар Лазић на Правој страни има збирку изјава и цитата поводом хапшења Ратка Младића, тек да остане забележено како се ко понео у том часу. Да не могу рећи после да нису рекли то и то. Вреди да се спомену још два Лазићева текста однедавно, прилози за биографију Бориса Тадића и Томислава Николића.

Видовдан преноси интервју који је Младић у децембру 1992. дао новинарки РТС; мноштво је ту занимљивих ствари, како за историчаре тако за лаике: Младићев однос према рату уопште, према дојучерашњим комшијама, значај догађаја у Добровољачкој, присустворегуларне хрватске војске у БиХ, итд.

То што су светски медији искористили хапшење генерала Младића да освеже, понове и надограде ратну пропаганду из деведесетих и један шовинистички дискурс према Србима уопште, мање-више је очекивано. Исто су радили у јулу 2008, када је ухапшен Радован Караџић. Али када се у самој Србији форсира такав дискурс, онда је то већ друга прича.

Биљана Србљановић, некадашњи вулгарни драмописац и елдепеовски партијски јуришник а сада Супруга Француског Амбасадора, дала је у Пешчанику (а где друго?) одушка својој мржњи. Нема потребе да сам коментаришем том приликом изречене гадости, јер су то већ урадили Небојша Бакарец и Љубиша Ристић. Имајте само на уму да Мадам Келер није ни прва ни последња која прича приче о стравичним погибијама људи који су, ето, живи и здрави. Понело је, шта ли. На тај феномен ауто-колонијализма осврнуо се и Слободан Антонић.

Чисто сумњам да било ко у Србији данас - осим оних који су за то плаћени, и искрених верника у благодети невладништва и жутократије - верује да хашки Трибунал има икакве везе са правдом. Неки од тамошњих судија иду дотле да прете „млевењем“ и траже истрагу СПЦ, што коментарише Драган Митровић у Политици (која изгледа још није сасвим пожутела), док Мирослав Лазански подсећа на занимљив датум у Младићевој оптужници и какав се злочин тада заиста десио.

Можда је понајбоље целу причу око хапшења Ратка Младића објаснио британски новинар Мик Хјум (Mick Hume): Запад је у медијима створио слику да су Срби монструми, како би после Хладног рата могао негде, некако буде херој. Тако је од стварног рата у БиХ направљен манихејски мит, а од Срба нови нацисти (без обзира на стварну историју, како новију тако ону из 2. светског рата).

Ту сад долазимо до једног занимљивог феномена. Јасно је зашто тезу о српској нацистоидности форсирају невладници и жутократе (који себе сматрају ЕУропским грађанима), али зашто се она прима међу родољубима и противницима режима? Владан Глишић образлаже да се ради о посебном облику прихватања комплекса ниже вредности, изнедреног из фрустрације понижавањем, издајом и свакодневном пропагандном. Ти што кличу „Нож – жица – Сребреница“ или „Убиј, закољи да Шиптар не постоји“, мислећи да тиме пркосе непријатељу, у ствари прво пљују на себе и свој народ.

Прошле недеље сам пропустио да напоменем коментар Милана Дамјанца поводом Младићевог хапшења; Дамјанац је пар дана касније прокоментарисао и изјаве турског председника Ердогана, али и подаништво жутократа какво није виђено ни за турског земана. О издајству српске „елите" збори и Владимир Димитријевић, инспирисан стиховима Јована Дучића.

Не знам када је Врховни Жутник сео да разговара са водећим жутим писцем Светиславом Басаром, али њихов разговор (објављен првог и другог јуна) звучи потпуно надреално. За Басару се већ неко време зна да је са манирима, логиком и здравим разумом на „ви“, али Друг Бота је изгледа у сличном менталном стању. Најбољу дијагнозу је вероватно дала Ана Радмиловић, која вели да:

...обојица подсећају на два луда путника фаталног брода Титаник који, док брод тоне, скупљају жетоне са коцкарског стола и задовољно наздрављају успеху, не увиђајући да тамо где иду „жетони вредности немају“ (Рамбо Амадеус).

Чудне се ствари дешавају у земљи коју Бота и Басара изгледа нису сасвим прекречили у жуто. Ево већ данима је Панчево потпуно блокирано превареним сељацима; Драгослав Павков објашњава шта се дешава, и вели да у свему има доста унутарстраначких малверзација Жутих.

Лошу су лекцију жутократе научиле од својих страних господара, поверовавши да све могу да промене довољном количином маркетинга, и да нешто што они одлуче да игноришу самим тиме не постоји. Њихова медијска блокада само подвлачи ко се у Србији бори против кречења у жуто, каже Данило Тврдишић из Двери. На велику несрећу жутократије, њен медијски мрак престаје на Дрини, па је тако РС постала пример борбе за слободу а против колонијализма и самомржње, објашњава Бошко Обрадовић.

Слобода је кључ, наиме. Народ је гладан слободе и правде колико и хлеба, и полако почиње да спознаје да слобода и хлеб једно те исто, каже Жељко Цвијановић у разговору за Печат. А тада ће одзвонити не само жутократији, већ и сваком режиму који би да буде колонијални или окупациони. Како рече неки дан Анђелија Јакшић, људи траже слободу, а слобода људе.

Највећа иронија ће бити што ће за ту спознају значаја и светиње слободе бити одговорна управо непочинства жутократије.

Циклус анестезије

Сваки пут кад жутократија направи неки пасјалук, деси се исто. Неки су тужни, неки су љути и бесни, неки се радују. Можда буде нека демонстрација, на којој Дачићеви преторијанци пребију (а понекад и убију). Свако чудо за три дана, и после опет исто. Народ ћути и трпи, а режим добије нове инструкције шта следеће да уништава.

Демонстрације имају смисла само ако власт обраћа пажњу на ту врсту испољавања народне воље; видели смо ваљда довољно у протекле три-чегири године да нам буде јасно да то са жутократијом апсолутно није случај. Она мари за вољу само својих страних господара.

Посебно је питање шта се догађа у главама полиције која има наређење да у име квислинга и колонијалних подрепаша до смрти пендречи свој народ. Није случајно режим одликовао оног батинаша који је тукао оне што су дошли „његов Београд да ломе“; сумњам да му је пало на памет да бије у име оних који су тај Београд бомбардовали.

Горе од полицијског пендрека и режања режимских медијских паса је очај који просто прожима огорчену већину, која углавном зна шта неће али никако да артикулише шта хоће. У одсуству те артикулације, људи се каче за детаље медијске манипулације. Тако се онда воде бескрајне препирке о томе да ли је, нпр. Ратко Младић злочинац (уместо да о томе одлучује суд - али истински, не монтирани), или да ли је Слободан Милошевић био добар или лош владар. А нико да се упита има ли ити једне државе на свету која гази свој устав и законе и руши саму себе тако што изручује своје војно, политичко и полицијско руководство непријатељу. Да ли таква држава онда има икакав легитимитет, да ли је уопште потребна? Одговор се намеће сам од себе - али само ако не постављате погрешна питања.

Увек се враћам на ону Андрићеву дијагнозу о злостављању које толико извитопери народ да више не зна да разликује добро од зла и сопствену корист од очигледне штете.

Жутократе су свашта нешто: сујетни, горди, неморални, насилни, покварени. На нашу велику несрећу, нису глупи. Односно, наводни властодршци (у ствари само гињоли из којих вири рука странаца) можда и изгледају празноглаво, али то сигурно нису њихови пропагандни и маркетиншки саветници, који тачно знају како да упакују неку вест. Тако сваки рушилачки, издајнички или слугерањски чин бива представљен као државништво, победа, или велики успех који обећано ЕУропство примиче на дохват руке. Није важно што се та прича све мање прима, довољно је да се убаци „мина“ у аргумент и да се онда народ око тога гложи док се кречење у жуто наставља.

То се ради употребом манипулативног језика и логике идентитета. Тако се, на пример, примедбама на хапшење генерала Младића одговара „А, то ти подржаваш геноцид у Сребреници!" И онда се прича скрене на јалову расправу о пропаганди око Сребренице. Критика пузећег признања Независне Државе Косовије од стране жутовкрата проглашава се за „мрачно противљење бољој будућности“ (јер се ЕУропство аутоматски сматра рајем на земљи, је ли) и „негирање реалности“. И док се народ искобеља из кучине флоскула, ето већ новог жутог злодела, и циклус креће изнова.

Све ово за сврху има једно анестетисање народа, оно чувено постепено кување жабе. Сваки пут кад неко каже „А зашто се бунимо сад против овога, када је оно ономад било много горе, па ником ништа“ он у ствари доприноси тој анестезији. Чак и кад је у праву, промашио је суштину, а то је континуитет жутократског злостављања.

Како да не паднете у замку жутих манипулатора? Упитајте се којем принципу служи, или који принцип крши (ово чешће, нажалост) њихово деловање.

Нико ко има макар трунку самопоштовања не може и не сме да пристане на теорију фантомског „заједничког злочиначког подухвата“ по којој је целокупно руководство Срба (РС, РСК, СРЈ) колективно оптужено. Независно од тога јесу ли осумњичени криви или не, њиховом предајом се разара држава и лажира историја. Статут Војводине је лош зато што се њим сепаратизам и обнавља један деструктивни поредак. Скупштинска резолуција о Сребреници је лоша зато што је наметнута и преписана, зато што признаје кривицу иако је Међународни суд правде Србију врло децидно ослободио одговорности, и зато што званично прихвата недоказану пропагандну верзију једног неразјашњеног догађаја. Предаја - или прича о подели - Косова је зло зато што се тиме држава одриче права и принципа, а не само комада земље. Проблем са жутократијом није само што се под њом лоше живи, већ што је посвећена злом циљу: да униште културу, традицију и менталитет народа и замене га другим, увезеним од својих господара.

Што рече један драмописац, највећи Ђаволов успех је што је убедио човечанство да он у ствари не постоји. Сваки пут када сами себе саплетемо погрешним питањима које нам сервира жутократија, прихватимо анестезију док се не заврши још један рез. Довољно пута реците: „Нећу ваљда због овога да се буним“, па на крају нећете моћи ни због чега. Нестаће и државе и вас.

А ако вам после свега овога недостаје инспирације да одлучите шта ћете и како ћете, послушајте песму „Они су“, Београдског Синдиката, из сада давне 2006. Можда вам нешто падне на памет.

Они су систем, инструкција
догма, корупција, терор институција
репресија убија
мафија, мурија, држава, хајдучија
кадија, судија а ми смо револуција.

Око Соколово #20

Дан 1056. Жутократски јарам је све тежи. Додали су још ланаца.

Већ сам имао прегршт белешки о вредним текстовима ове недеље, када су у четвртак стигле вести о хапшењу у Лазареву. Ако вас занимају само коментари о томе, спустите се на другу половину овонедељног „Ока“. Одлучио сам да ипак задржим шему коју сам припремао током недеље - тек да покажем да је жутократија један континуитет зла, где се наизглед невезане теме уклапају у један велики мозаик непочинства.

Пре неколико година, не могу да установим тачно када, у дискурс о политици у Србији ушао је термин „елита“ - којим се ваљда означава слој властодржаца и тајкуна што за рачун Империје управљају државом. Тај ми се израз никада није допадао, јер ако је ово елита, онда сама та реч више нема никаквог смисла. Жарко Јанковић објашњава о каквим се елитним сподобама у ствари ради.

У прошлом „Оку“ споменуо сам покушај Срђана Шапера, маркетиншког гуруа жутократије, да некако присвоји успехе Новака Ђоковића. Реаговао је на то Слободан Владушић, објашњењем шта стварно покреће Ђоковића, из којег бих да издвојим следећи цитат:

„Ђоковић се симболички жели приказати као део овог ужасног система, као пример коме тај систем наводно стреми, или, чак, као његов потенцијални производ. А заправо је Ђоковић управо све супротно од свега што вас окружује, и то што је постао, постао је управо зато што се оглушио о све у шта вам овај систем, врло експлицитно, саветује да верујете.“

Причало се доста почетком недеље о Ивици Дачићу и његовој иницијативи за поделу окупираног Космета. Ђорђе Вукадиновић не мисли да је реч о некој мудрој политици, већ типује на обичну глупост али се прибојава да је реч о злоби. Мислим да је страх основан, јер жутократија - за чије постојање је Дачић итекако одговоран - просто не мисли ништа добро ни земљи ни народу којим влада. То је ваљда већ толико пута доказано...

Ивичину иницијативу прокоментарисала је и Ана Радмиловић, која тренутно борави на окупираним територијама. Текст о Јерусалиму који је тамо пронашла, као и о ужасној истини о тамошњим квислинзима, итекако су вредни пажње.

Зејнел Зејнели допунио је дискусију о Космету освртом на историју која се упорно негира, а уместо ње се форсирају псеудо-историје некаквих „ауторитета“ са Запада - који су тамо, у ствари, анонимуси или шарлатани.

За крај, бар овонедељне, приче о подели Космета издвајам цитат из текста Остоје Симетића, који Дачићеву идеју сматра примером политичког дилетантизма:

„'Аргументи' који наглашавају нову политичку реалност насталу услед Милошевићеве недемократичности, те угрожавања Хашимових и Рамушових права на протеривање Срба, паљење манастира и неометану дистрибуцију наркотика, која је условила губитак права Србије да управља Косовом су толико глупи да им се чак не може учитати безобразлук.“

Занимљива је била и анализа Драгомира Анђелковића о утеривању НАТО на Балкан кроз самит у Црној Гори, док је Ђуро Билбија коментарисао српску потрагу за сопственим Путином. Чинило се да ће велика вест ове недеље бити извињење за наводни говор мржње деведесетих, који је у уторак објавио управни нови, жути дабоме, одбор РТС (режимске телевизије Србије). Реакцији Слободана Антонића нема шта да се дода.

А онда је дошао четвртак...

Текст који се, по мени, дотиче свега битног око Младићевог хапшења је коментар Жељка Цвијановића.

Срећни су они што не говоре енглески, да им не позли од пропаганда коју су англо-амерички медији поводом вести о хапшењу генерала Младића очас извукли из својих мемљивих подрума. У државама где се иначе пази да се пише и говори о „оптуженим“ убицама и њиховим „наводним“ делима, Младић је већ медијски линчован - а с њим и целокупна нација. Тек да не паднете на причу о личној кривици, имајте на уму да је целокупно војно, политичко и полицијско руководство Срба из бивше СФРЈ оптужено за фантомску заверу „Велике Србије“. То западни медији и владе врло добро знају, и не дозвољавају својој јавности да заборави.

Илузија о легитимитету Хашког трибунала и тамошњих процеса нема руски академик Георгиј Енгелхард, који је прокоментарисао хапшење за Глас Русије. Званична Москва је, међутим, остала на саопштењу да се нада „фер суђењу“. Као што се надала да ће се НАТО у Либији држати слова резолуције 1973?

Али није поштено замерати Русима. И такви су већи Срби од Срба. Сасвим је непримерено да се председник једне земље толико радује хапшењу официра који је ту земљу својевремено бранио (шта год му стављали на терет), чисто из државничке перспективе. Додуше, Друг Бота није ни „д“ од државника, али ово махање репом и кевтање је чак и њему испод части. Дубину своје моралне беде су показали и Вук Драшковић и такозвани принц Александар.

Ако је судити по фрагментима који успевају да се пробију кроз медијску блокаду - дисидентски сајтови и Фејсбук су под жестоким ударом демократске цензуре - осећање у народу је углавном мучнина, туга и тихи бес. Један пример је писмо Николе Живковића. А Стевица Деђански се пита да је губитак душе цена коју су Срби спремни да плате за пуко обећање уласка у ЕУропство. Драгослав Павков мисли да јесу, али се нада да нису.

Баш ту наду Империја и њени жути поклисари хоће да убију.

Дан 1056. Мало ли је?

„Државништво,“ подвучено жутом

Врховни Жутник је данас лично, па још и на енглеском, објавио да је ухапшен генерал Ратко Младић. Ваљда као поклон за добродошлицу ЕУропској баронеси Ештон. Радости жутократа нема краја: сјајан успех, отвара врата ЕУропству, скида љагу са народа (!?), нема на свету већих државника...

Западни медији, они што толико фер и објективно извештавају о Србима, сад у исти дах хвале жутократију и пљују по целој српској нацији. А да би доказали да су не само политички већ и еколошки коректни, повадише сву пропаганду о босанском рату из мемљивих кутија у подруму и рециклирано је послужују публици.

Друг Бота ужива у ореолу државништва - каквим га он замишља. По томе видимо и какав је председник и какав је човек. Ако су већ хтели да поступе државнички (а мислим да не могу, све и да хоће) могли су да послушају савет Мирјане Бобић-Мојсиловић од прошле недеље. Зар није у Жутији, више чак и него у Америци, све ионако постало маркетинг?

Жутија

Чега то има државничког у потпомагању стављања ван закона целокупног војног, политичког и полицијског врха Срба - не само Србије, већ и Срба западно од Дрине - на захтев Империје? То би у сваком времену и на сваком месту било злодело, чак и да се не дешава паралелно са амнестирањем злочина других, проглашавањем себе за геноцидног агресора, и проглашавањем агресора и окупатора за пријатеље. А дешава се.

Милош је посекао Карађорђа, али није прогласио устанике за „агресоре против доброг и легитимног султана“. Ни данас му се та издаја кумства не опрашта, иако на другом тасу стоји обнова српске државе. Оне исте коју жутократе систематски затиру.

Мучно је позивање на право и законе. Као, Жутија има закон о сарадњи са Хагом, то јој је обавеза, итд. Има и Устав, па га жутократија свакодневно крши. Има и сијасет других закона, многих сувишних, па опет пљачка, убија, вара и отима ко стигне, а понајвише држава. Али кад треба да хапси неистомишљенике, онда је „језива“.

Сетите се лета 2008. Нису још ни стигли да зајашу земљу која се тада још звала Србија, а већ су ухапсили Радована Караџића. И онда покушај протеста угушили у крви. Ко оно би Ранко Панић? Народ још није стигао да на својим леђима осети пуну „благодет“ својих нових жутих господара, па се није претерано бунио. Уосталом, зашто да Београд испашта због Крајине, Босне, Црне Горе, Косова, Војводине, Санџака, Шумадије... (идући том „логиком“ до закључка).

И тада је онај „толерантни и цивилизовани“ Запад хвалио жутократе, пљувао по Караџићу лично а Србима уопште, и тако неколико дана. Похвале су убрзо престале. Пљување је настављено.

Видим да се о Младићу a priori говори „ратни злочинац“. Хајде што то раде у Загребу и Сарајеву, али у Београду? У Бања Луци разумно кажу „свако треба да одговара за почињене злочине“. И то је тачно. Али пред којим судом? Оним што га је Империја основала да суди Србима, који за све друге изгледа прихвата логику типа „Ми по дефиницији нисмо у стању да починимо злочин, јер смо се само бранили“?

За жутократе, Хашим Тачи - доказани терориста и мафиозо, оптужени трговац органима - ужива претпоставку невиности, док сваки Србин изгледа ужива претпоставку кривице за било шта што му стави на терет непријатељска ратна пропаганда деведесетих, или Хашка инквизиција, свеједно. Важно је да се Врховни Жутник и сви под њим жутограђани много и стално извињавају што су Срби уопште живи и тиме се усуђују да ремете ЕУропски мир и спокој.

Посебно дегутантна је прича о неком ЕУропском путу. Можемо сад да се расправљамо да ли је ЕУ обећана земља где, баш као у „најбоља Титова времена“ нико не би ништа радио а сви би имали све што пожеле. Али чак и да јесте, а није, Младићево хапшење неће значити ништа. Ем што ће сад кренути прича о Горану Хаџићу (а када и ако њега ухапсе, наћи ће се неки други услов, ништа се не брините), ем што је још колико јуче империјални амбасадор у Приштини изјавио да је признавање Независне Државе Косовије ипак ЕУропски предуслов, шта год раније говорио Друг Бота.

Додуше, сваки чин самопонижавања заиста приближава Србију Бриселу. Убија јој и тело и душу, онако миц по миц; кад се пређе одређена граница више неће бити повратка. Срби ће нестати и остаће само Жути. Нема сумње да ће такав развој догађаја - ако до њега (недајбоже) икада дође - на исти начин дочекати иста ова галерија ликова који се радују хапшењу генерала Младића. Из истих разлога.

Говор жуте мржње

Таман кад човек помисли да апсолутно није могуће потонути дубље од данашњег дна, жутократе се потруде да докажу да јесте, итекако. Ево њихов управни одбор РТС је сад нашао да се извињава за наводни говор мржње деведесетих. Мисле, ваљда, што више пљују по својим претходницима, њима ће образ бити светлији и чишћи?

Дабоме да неће. Ево очас су вест преузеле све светске агенције, које већ две деценије искључиво објективно и професионално, без имало говора мржње, пишу о Србима: агресорима, крволочним геноцидним злотворима, масовним убицама и систематским силоватељима, дестилату чистог зла које је потребно искоренити огњем и мачем.

Не верујете? Ево само неких одабраних цитата:

„народ без закона и без вере... народ разбојника и терориста... болестан народ... тргују људским органима својих жртава... банда разбојника и убица... дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу...“

Западни свет је измислио категорију „говора мржње“, као сопствени вид политичког топуза какав је у комунизму био вербални деликт. Али данас, на том истом Западу, свако може потпуно некажњено да каже о Србима ствари за које - када би их изговорио о било којој другој нацији, религији, боји коже, сексуалном опредељењу, итд. - би иначе завршио на робији. Штавише, силни свет је направио каријере у политици и новинарству од измишљања или понављања најгнуснијих лажи о Србима. Тако да ако ико икоме треба да се извињава...

Јок. Без икаквог разлога и повода, жутократски одбор РТС пљује на своју кућу, на своју земљу и на свој народ. Баш их брига, они себе не сматрају Србима, већ жутограђанима или шта већ. А онда се та изјава лепо пласира у објективне, непристрасне и толерантне западне медије типа Асошијетед преса (Јована Гец, још једна жутограђанка). И још се за потребе задовољавања шаблона као релевантни цитат узме изјава Марка Караџића - бившег културкомесара, који чак ни унутар Чедине србофобичне странке више не може да добије синекуру - да је РТС била представник политике „истребљивања и насиља“ и да ово извињење није довољно!

Данас у земљи Жутији, некад званој Србија, онај ко неће да краде, лаже или убија, углавном нема хлеба. Ко је такву Србију направио, РТС из деведесетих, или ови што већ 11 година владају уз помоћ „пријатеља и савезника,“ чија свака реч, ево видели сте, просто одише љубављу и толеранцијом? Данас се у Жутији живи - и то како! - само и једино од србомржње. Све у Жутији можеш, док Србију мрзиш. А ако је волиш, ако волиш себе - не можеш ништа. Не дозвољавају силни професионални борци за људска права, слободу и демократију.

Избори неће помоћи. Жутократија је опоганила све чега се дотакла, од скупштинских клупа до спорта; од новина и телевизије до образа и части; од земље по којој ходате до хране коју једете. И наставиће да погани, гази, пљује, понижава и уништава, док јој се не стане у крај. А да се то деси, изгледа да ће бити потребно више од убацивања листића у кутију или изласка на улицу.

Око Соколово #19

Крај света, који су неки прорицали баш данас, није се десио. Уместо Страшног суда, дочекали смо 1049. дан жутократије.

Пре него што је постао Друг Бота, човек звани Борис Тадић био је средњошколски професор психологије. Питам се да ли се код њега пролазило тако што је одговор на сва питања био Фројд? Како иначе да се објасни да је његов одговор на сва питања - ЕУропска будућност? Мислим, може се десити да је зачаран или има чип у глави, али ово што се дешава у земљи Жутији (некадашњој Србији) одавно је премашило научну фантастику...

Да ли захваљујући отпору у народу или неслогом међу лоповима на власти, тек дуго најављивана продаја Телекома је пропала. Пошто су изгледа успели да поверују у сопствену пропаганду - намењену народу - да ЕУропство и жутократија немају алтернативу, сада не знају шта ће. Тако је Ивица Дачић - иначе ретко спомињани али важан фактор у жутократији - сад почео да говори о подели Косова. Ето докле смо дошли, да властодршци у Жутији - некадашњој Србији - могли да посегну за помишљу која је „израз историјског нихилизма, одустајања од борбе у тренутку када се она већ догађа и када се у њој губи све,“ (како констатује Жељко Цвијановић) у функцији политичке борбе унутар све трулије коалиције.

Дачићеву изјаву о Косову коментарише Бранко Жујовић из Гласа Русије, подсећањем на неке заборављене ствари - попут обећања, анализа и идеја - које не би смеле да остану заборављене.

Дабоме, Друг Бота не може себи да дозволи да га нико, а камоли коалициони партнер, надмаши у антисрпском нихилизму, па је сад изгледа намерио да „баци кашикару у септичку јаму“ (како живописно вели Цвијановић) и постане сам себи опозиција. Као што је то недавно урадио Динкић, ако се сећате.

Све скупа то личи на ону америчку изборну акробатику о којој пише Драган Нешовић Таковац - поготово кад чујете шта се причинило његовом рођаку Танасију на Воденичини...

У ствари, није ни чудо. Толико дуго већ политичари у Жутији народу „утерују лудило" (како то добро примети прошлог месеца Горан Цветић), да су и сами на крају полудели.

Ево сада и Срђан Шапер, маркетиншки гуру чији је највећи производ Друг Бота, сад баца око на Новака Ђоковића, хоће да Нолетом победником освежи дотрајали жути „бренд“. Сумњам да ће успети; ту врсту патриотизма коју Ђоковић осећа према својој земљи и народу, Шапер и њему слични „напредни глобограђанисти“ нису у стању да појме, а камоли с њом манипулишу. Мада их то, је ли, не спречава да покушају.

Вођени убеђењем да је наступио крај историје, да је њихова моћ неприкосновена и да само снагом сопствене воље могу да промене стварност, властодршци америчке Империје су у протекле две деценије покушали да завладају светом. Колико год су штете успут направили, то им на крају ипак није пошло за руком. Чињеница да су народи попут Срба опстали упркос невиђеној сатанизацији (како илуструје Милован Данојлић) ипак сведочи да моћ Империје није неограничена.

Можда су једно време могли да убеде довољно људи у идеју да је демократија ни мање ни више него оно што они кажу да јесте (погледајте текст Драгомира Анђелковића о томе), али у сукобу фиктивног и фактичког, фактичко на крају ипак победи. Без обзира да ли иза фикције стоји маркетиншки апарат Империје или тек његова бледа копија њених жутократских послушника.

Изгледа да су то схватиле и саме жутократе, па сада траже одступницу. Сумњам да ће је наћи. На памет ми пада једна стара црначка духовна песма, о грешницима који беже пред Страшним судом. Али где год покушају да се сакрију, и планине и стене и море подигну глас и кажу: „овде не може“. Када дође време да Жути плате за сва своја непочинства, неће их опрати ни Дунав ни Сава. Неће хтети да их сакрије ни камен ни Империја, а камоли сва пропаганда овог света.

Око Соколово #18

Жутократија, дан 1042.

Свеопшти суноврат земље некада зване Србија наставио се и ове недеље, фарсичном посетом службеника министарства иностраних (!) послова Борка Стефановића одметничком режиму у окупираној Приштини. О чему је Сироти Борко (како га прозва Ана Радмиловић) све разговарао још увек није познато. Шиптарски медији су нарочито истакли да су на столу пред њим равноправно стајале заставе Србије и Независне Државе Косова. За то време, активисти покрета Албина Куртија и Коче Данаја за свеалбанско уједињење насилно су протестовали на улицама Приштине. Демократски.

Добро каже Драгомир Анђелковић, на делу је „Тадићева доктрина“ пузећег признања НДК. Али од посебног значаја је изјава Ивице Дачића, тренутног министра полиције, а иначе млађег партнера у жутократској коалицији, да би он најрадије поделио Косово. Шта би урадио Ивица да му се неко преко ноћи усели у кућу и прогласи је својом? Да ли би сматрао да је „најреалније решење“ да се узурпација призна уз „поделу“ ту и тамо неке собе?

И док Дачић тако пева серенаду окупаторима у Приштини, процес одвајања северне српске покрајине (тог атавизма претходног времена) прелази на фудбалски терен. Отпора из Београда нема - а како да га буде, када је носилац „војвођанерског“ пројекта управо шеф покрајинске Демократске странке? Зар неко мисли да Пајтић ово ради мимо Друга Боте? Ово је, дабоме, још један доказ да је Бота ил' зачаран ил' чипован - али то је сад већ сасвим академско питање. Много је важније оно што у својој анализи ове најновије жуте подвале истиче Жељко Цвијановић: „ова беда од српске јавности, и медијске и политичке, увек ће у већини подржати онога ко се бори против Србије него онога ко се бори за њу“.

То је проблем. Већ неко време цитирам једну Андрићеву опаску, ону о неспособности народа да разликује сопствену корист од очигледне штете и добро од зла. Не може за слободу да се бори неко ко не зна шта слобода уопште значи. Отуд жутократама и иде свашта од руке, пошто су све учинили да нико не разуме слободу, а сви разумеју „у се, на се и пода се“.

Ево вам један лакмус-тест. Које наравоученије извлачите из случаја Светлане Васовић-Мекина, дописнице Политике из Словеније, која је добила отказ (баш као и њен супруг, један од уредника љубљанског Дневника) због обелодањивања империјалних инструкција Љубљани како да се понаша поводом проглашења НДК? (Овај случај је недавно у Печату документовао Никола Врзић) Ако сте помислили „Не треба се замерити моћнима“, изволите, ред за жутократију је тамо лево. Ако вам је, пак, пало на памет да од наводне цивилизације, слободе и демократије у Словенији и обећаној нам ЕУропској унији овде нема ни Ц, С или Д, а онда за вас још има наде.

Када је прошлог месеца Томислав Николић штрајковао глађу да би изнудио изборе, на Жељка Цвијановића се осуло дрвље и камење што је подржао тај чин као део борбе за слободу. Слично се десило и када је то исто урадио на случају Милијане Балетић, новинарке РТС из деведесетих, коју и данас прогањају легије невладника и режим. Некима и даље није јасно да то не значи да Цвијановић гаји симпатије према било Томи било Милијани (подвукао С.С.):

„Али тек је одбрана Балетићеве огољена одбрана слободе; зато је она данас наш однос према нама самима. И зато се над овим прогоном толико ћути. А, кад ћутимо док јој ти лишајеви неслободе не дају да раде, тада знамо да неслобода није кад нам је отму, неслобода је тек када престанемо да тражимо да нам је врате. Неслобода нису они, већ наше ћутање“.

Али ето, лакше је псовати и ниподаштавати човека који се усуђује да пружи отпор жутократији, па још анонимно у коментарима, него сам узети метафорички калашњиков и кренути у борбу против силе и неправде.

Жутократе су до те мере изгубиле додир са стварношћу да ево себи деле признања како су „Најевропљани“ (а шта то тачно значи, описује до болних детаља Милан Дамјанац), односно нај-послушници Брисела. Још само да уведу и признање „Најатлантиста“, које ће да награђује послушништво Вашингтону...

Пре неки дан, отварајући музејску изложбу заставе која је 9. маја 1945. истакнута на рушевинама Хитлеровог Рајхстага - и тиме постала симбол победе СССР у том рату - председник Русије Димитриј Медведев је изјавио: „Без патриотизма, држава пропада. Претвара се у отирач за ноге, и други ће је управо тако и користити“.

Ако жутократе хоће да буду отирачи за бриселску и вашингтонску чизму, то је њихово право - али у неком секс-клубу на том фамозном западу, о свом трошку и на својој кожи. Да од целе земље и народа праве своју мазохистичку оргију, то је већ превише.

Али шта да се ради? За слободу се бори сваком речју и гестом, почев од себе па даље. Ко очекује да му је неко други донесе, неће је дочекати. Колико год ми је мука од невладничко-жутократског испирања мозга које врши Пешчаник, мото који притом користе (и не заслужују) у ствари има смисла: „Ако вам је добро, онда ништа“.

Преферанс у босанском лонцу

Таман се чинило како ће сукоб воље Додика и Инцка довести босански лонац до кључања, када је посјетом баронесе Ештон у петак ипак скинут са ватре и враћен да се крчка.

Де факто шеф дипломатије ЕУропске уније, баронеса је прво допутовала у Бања Луку, гдје је у разговору са предсједником РС изјавила да су „уочени недостаци у раду суда и тужилаштва БиХ и да ће комисија ЕУ то анализирати и дати одређене препоруке“ (Танјуг). А у замјену је од Бања Луке затражила да одустане од заказаног референдума, који је у свјетлу своје понуде означила непотребним.

Опозиционари из РС сада оптужују Додика за „капитулацију“ и „превару народа“ (Срна), док Сарајево спинује развој догађаја као Додиков пораз. Да ли је баш тако?

Како је, само до јуче, изгледала ситуација? Чинило се да је референдум учинио неизбјежном директну конфронтацију предсједника РС и иностраног вицекраља („високог представника“). Валентин Инцко је пријетио смјеном и санкцијама, безочно лагао Савјету безбједности да је БиХ у највећој кризи од краја рата (!), и сву кривицу за то преваљивао на РС, као да је Федерација оаза економске, политичке и друштвене стабилности и толеранције. Испровоциран Додиковом ноншалантношћу према пријетњама од којих су се сви остали бе-ха политичари годинама тресли, Инцко је чак заустио да има „потпуну подршку међународне заједнице“ (ма шта то значило). А ево, само два дана послије његове бесједе у Њујорку, Додику стиже у посјету надлежни комесар ЕУ и нуди компромис: одгађање референдума у замјену за ревизију „недостатака у раду“ спорних институција. А, значи, ипак има недостатака?

Шта је био циљ заказаног референдума? Према некадашњем вицекраљу Мирославу Лајчаку, који је из Брисела прокоментарисао развој догађаја, предсједник Додик је „у више наврата наводио да је циљ референдума о раду Суда и Тужилаштва БиХ да скрене пажњу на проблеме“ (Срна). Из РС годинама већ стижу примједбе на рад ових институција, али су се Сарајево и ОХР на њих у потпуности оглушили. Тек када су исцрпљена сва остала средства, прибјегло се референдуму - да би он из Сарајева и ОХР био дочекан на нож.

Ако је циљ референдума био да се Бриселу укаже на проблеме у наметнутим институцијама, онда је РС у томе апсолутно успјела, о чему свједочи посјета и понуда Ештонове. Ако је циљ био да се оголи бахатост и самодржачвко понашање ОХР и вицекраља Инцка, и у томе се успјело. Притом су реакције ОХР и политичких фактора из Сарајева савршено илустровале до које мјере, како и зашто не функционише државна заједница под именом Босна и Херцеговина.

Тако је, према Бакиру Изетбеговићу, „хронични“ проблем БиХ у ствари „акумулација антидејтонских и антидржавних поступака Републике Српске“ (Срна). Цинично је да Додика за „рушење Дејтона“ оптужују управо они којима је Дејтон девета рупа на свирали, и који само гледају како да кроз уши дејтонске игле провуку своју камилу унитаризма и мајоризације.

Да су се Додик и РС заиста понашали антидејтонски и рушилачки, не би Ештон долазила у Бања Луку, нити би се говорило о дијалогу зарад отклањања недостатака, већ би Инцко поодавно разаслао катил-фирмане. Чињенице саме по себи говоре ко је у овом суочавању пуцао из празне пушке.

Зато није примјерена аналогија са посјетом Ештонове Београду прошле јесени, и потоњом капитулацијом тамошњег режима по питању Косова. Жутократија није добила ама баш ништа у замјену за одустајање од ионако млаке и безличне резолуције, док је Додик од ЕУ добио тачно оно за шта је - по сопственом признању - намјеравао да искористи референдум: рушење неприкосновености ОХР и наметнутих институција. Овако се јасно испоставило да је „међународну заједницу“ више било страх од референдума у РС, него Додика Инцкових санкција и свиленог гајтана. Послије овог дебакла, Инцкова способност да Босном ведри и облачи мања је од макова зрна.

Оно што би заиста објективно могло да се замјери предсједнику Додику и његовој парламентарној већини је употреба референдума као адута за преговоре. Будући да се ради о институцији директне демократије, која не оставља нимало мјеста за политичке финесе (а које су неопходне у босанском лонцу, да овај не би прокључао), референдум је некако политичка варијанта атомског оружја. Ако је овај референдум сазван са намјером да се од њега тактички одустане по испуњењу захтјева, онда је мало вјероватно да ће неки будући референдум бити схваћен озбиљно.

Тренутно, међутим, нема сумње да се Додик у босанској партији политичког преферанса снашао много боље од Инцка. О Изетбеговићу и његовим сарадницима да и не говоримо.

Око Соколово #17

Данас је 1035. дан жутократије.

Јуче је био празник светог мученика Георгија победоносца, Ђурђевдан. Питам се колико се Срба, док су ишли од славе до славе, сетило приче о светом Георгију и аждаји? По предању, житељи града који је терорисала та неман тражили су спас тако што су јој жртвовали децу - све док није наишао Георгије и својим копљем убио аждају. Захвални грађани потражили су спас у Христу, а Георгије је постао светац-заштитник витезова.

У земљи Жутији (некада званој Србија) већ годинама се деца жртвују не чак ни зарад преживљавања, већ чисто због сметње „добром животу“. Као, много коштају (!). Жутократија и невладници, који сањају о Србији без Срба, ту накарадну логику форсирају причама о некој „беби корпи“ - али им, руку на срце, помажу они који својој деци праве капе од девиза и за рођендане доводе стриптизете. Није проблем парада кича, већ какве искривљене вредности тај кич илуструје.

Да ли ико данас макар и сања о копљу којим би се убила аждаја и спасила деца, односно будућност коју жртвујемо, или смо сви опседнути собом и суровом садашњошћу? Не, каже Милан Дамјанац, у овој анестетисаној Жутији сањамо и док смо будни - и то неке мртве, тешке снове. А треба да сањамо о нечему бољем, вели Предраг Јовановић-Прејо, јер ово како јесте, ништа не ваља.

То није више ствар дневне политике; у њој је иначе сасвим довољно да политичар буде за длаку мање кваран од конкуренције, па да се прикаже као честит. Не, овде се ради о принципима, о некој основној линији испод које ништа не би смело да се прихвати ни као нужно зло, а камоли као релативно добро.

Свакога дана пронађе се макар један нови пример да је Андрић био у праву када је говорио о извитопереном здравом разуму као последици дуготрајног злостављања. Чак смо заборавили и историју сопственог страдања, и дозволили да нам се наметне лажирана историја у којој смо ми злостављачи других. Када се тим гнусним лажима неко и супротстави, то углавном остаје незапажено.

Када је ономад стварана самостална књажевина Србија, са све револуционарним Уставом, слобода је била највећа светиња. У време када су у Европи још постојали феудални односи, а у Америци робовласништво (о „просвећеној“ османској царевини да не говоримо), свако ко би ступио на тло Србије постајао би слободан човек. У овој данашњој земљи, која би требало да се зове Жутија јер име Србија не заслужује, слобода је најгори злочин, а врховна вредност је „толеранција“ према поробљивачима - били они инострани или домаћи. Једини који у Жутији уживају икакву слободу су они што Србе и Србију мрзе (како ономад написа Миодраг Зарковић).

Верујем да се Жељко Цвијановић одлучио на несвакидашњи корак отвореног писма читаоцима из чисте фрустрације што нису ни покушали да схвате његову тезу да се у штрајку Томе Николића - шта год и какав год био - налазила прилика да се поентира у борби за слободу.

Поставља се питање да ли људи уопште цене слободу; а ако је цене, зашто се онда за њу не боре, већ изгледа чекају да им је неко донесе на белом коњу (а ни тад им не би био прав)? Чак и донедавни истакнути борци против жутократског преумљења народа у „збир стомака и гениталија“ сада свој јед резервишу за, колико год лицемерну, опозицију. Добро, ваља бити начисто против чега се човек бори - али исто тако и за шта.

Колико год се чинило да тренутно лутамо, нећемо још дуго. Постаје све јасније да је Империја у расулу, да је жутократска политика „ЕУропства без алтернативе“ доживела потпуни крах, а да ће слобода припасти онима који се не плаше да се за њу изборе.