Јуче је у Волстрит Журналу освануо текст са насловом „Косово је највећи српски трошак“. Препричао га је, гле изненађења, рингијеровско-режимски Блијесак, а ако вас занима оригинал, наћи ћете га овде. Аутор је извесни Горан Мијук.
ВСЖ је иначе познат по ратоборности и србомржњи (пре месец и кусур су, рецимо, објавили гостујући коментар „премијера Косове“ Хашима Тачија), тако да оваква писанија нису ни изненађење ни изузетак. Али је итекако занимљиво што је напис у ВСЖ синхронизован са појавом сајта „Колико кошта Косово?“ иза којег стоји организација под именом „Центар за практичну политику“. Баш на њих се Мијук позива да поткрепи „чињеницама" свој скуп пропагандних општих места о Србима и Србији.
Чак и летимични поглед на њихов сајт (са адресом на енглеском, и верзијама на енглеском и латиници) открива типични брлог невладника, а страница на којој се идентификују „партнери“, осим великог броја организација из Новог Пазара (?!) спомиње и осведочене „пријатеље“ Срба: британску амбасаду, Фонд отворено друштво, Центар за евроатлантске студије, Грађанске иницијативе...
Ако ћемо о новцима, како то да нико не пита: ко плаћа сав овај невлад?
Не бих се изненадио да део финансирања Це-пе-пеа долази из државне касе, тј. од пореских обвезника Србије - било директно, било преко задуживања жутократије у иностранству, које ће с каматама плаћати будуће генерације (ако се нешто по том питању не промени, је ли). Лавовски део највероватније долази из страних извора; милиони Американаца и Европљана немају посла и све више се ближе ситуацији да немају кров на главом и шта да једу, али њихове владе имају милијарде да намире коцкарске губитке банкара и финансирају невладнике широм света да по сопственим земљама (које мрзе и презиру) заводе „трансатлантске вриједности“ и жутократију. То, је ли, ни ВСЖ ни режимске новине по Србији не сматрају за проблем.
Аргумент да од Косова треба одустати јер борба за истину, правду, слободу, принципе и територију „много кошта“ је до те мере идиотски да на њега нећу трошити речи; довољно је да вас упутим на текст Жељка Цвијановића од пре неки дан, који хируршки сецира баш то питање.
Додао бих, међутим, запажање да је овакво квази-резоновање само одраз нихилизма и себичности којим одише извитоперени систем вредности невладника, жутократа и њихових иностраних господара. Да посудим израз од Оскара Вајлда, свему знају цену, али ничему не знају вредност. „У се, на се и пода се“ је њихово све и свја. Мало им је и библијских 30 сребрњака, хтели би још. И све док Србијом влада квислиншки култ, може им се.
Докле?
Приказивање постова са ознаком izdaja. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком izdaja. Прикажи све постове
четвртак, 13. октобар 2011.
четвртак, 26. мај 2011.
„Државништво,“ подвучено жутом
Врховни Жутник је данас лично, па још и на енглеском, објавио да је ухапшен генерал Ратко Младић. Ваљда као поклон за добродошлицу ЕУропској баронеси Ештон. Радости жутократа нема краја: сјајан успех, отвара врата ЕУропству, скида љагу са народа (!?), нема на свету већих државника...
Западни медији, они што толико фер и објективно извештавају о Србима, сад у исти дах хвале жутократију и пљују по целој српској нацији. А да би доказали да су не само политички већ и еколошки коректни, повадише сву пропаганду о босанском рату из мемљивих кутија у подруму и рециклирано је послужују публици.
Друг Бота ужива у ореолу државништва - каквим га он замишља. По томе видимо и какав је председник и какав је човек. Ако су већ хтели да поступе државнички (а мислим да не могу, све и да хоће) могли су да послушају савет Мирјане Бобић-Мојсиловић од прошле недеље. Зар није у Жутији, више чак и него у Америци, све ионако постало маркетинг?
Чега то има државничког у потпомагању стављања ван закона целокупног војног, политичког и полицијског врха Срба - не само Србије, већ и Срба западно од Дрине - на захтев Империје? То би у сваком времену и на сваком месту било злодело, чак и да се не дешава паралелно са амнестирањем злочина других, проглашавањем себе за геноцидног агресора, и проглашавањем агресора и окупатора за пријатеље. А дешава се.
Милош је посекао Карађорђа, али није прогласио устанике за „агресоре против доброг и легитимног султана“. Ни данас му се та издаја кумства не опрашта, иако на другом тасу стоји обнова српске државе. Оне исте коју жутократе систематски затиру.
Мучно је позивање на право и законе. Као, Жутија има закон о сарадњи са Хагом, то јој је обавеза, итд. Има и Устав, па га жутократија свакодневно крши. Има и сијасет других закона, многих сувишних, па опет пљачка, убија, вара и отима ко стигне, а понајвише држава. Али кад треба да хапси неистомишљенике, онда је „језива“.
Сетите се лета 2008. Нису још ни стигли да зајашу земљу која се тада још звала Србија, а већ су ухапсили Радована Караџића. И онда покушај протеста угушили у крви. Ко оно би Ранко Панић? Народ још није стигао да на својим леђима осети пуну „благодет“ својих нових жутих господара, па се није претерано бунио. Уосталом, зашто да Београд испашта због Крајине, Босне, Црне Горе, Косова, Војводине, Санџака, Шумадије... (идући том „логиком“ до закључка).
И тада је онај „толерантни и цивилизовани“ Запад хвалио жутократе, пљувао по Караџићу лично а Србима уопште, и тако неколико дана. Похвале су убрзо престале. Пљување је настављено.
Видим да се о Младићу a priori говори „ратни злочинац“. Хајде што то раде у Загребу и Сарајеву, али у Београду? У Бања Луци разумно кажу „свако треба да одговара за почињене злочине“. И то је тачно. Али пред којим судом? Оним што га је Империја основала да суди Србима, који за све друге изгледа прихвата логику типа „Ми по дефиницији нисмо у стању да починимо злочин, јер смо се само бранили“?
За жутократе, Хашим Тачи - доказани терориста и мафиозо, оптужени трговац органима - ужива претпоставку невиности, док сваки Србин изгледа ужива претпоставку кривице за било шта што му стави на терет непријатељска ратна пропаганда деведесетих, или Хашка инквизиција, свеједно. Важно је да се Врховни Жутник и сви под њим жутограђани много и стално извињавају што су Срби уопште живи и тиме се усуђују да ремете ЕУропски мир и спокој.
Посебно дегутантна је прича о неком ЕУропском путу. Можемо сад да се расправљамо да ли је ЕУ обећана земља где, баш као у „најбоља Титова времена“ нико не би ништа радио а сви би имали све што пожеле. Али чак и да јесте, а није, Младићево хапшење неће значити ништа. Ем што ће сад кренути прича о Горану Хаџићу (а када и ако њега ухапсе, наћи ће се неки други услов, ништа се не брините), ем што је још колико јуче империјални амбасадор у Приштини изјавио да је признавање Независне Државе Косовије ипак ЕУропски предуслов, шта год раније говорио Друг Бота.
Додуше, сваки чин самопонижавања заиста приближава Србију Бриселу. Убија јој и тело и душу, онако миц по миц; кад се пређе одређена граница више неће бити повратка. Срби ће нестати и остаће само Жути. Нема сумње да ће такав развој догађаја - ако до њега (недајбоже) икада дође - на исти начин дочекати иста ова галерија ликова који се радују хапшењу генерала Младића. Из истих разлога.
Западни медији, они што толико фер и објективно извештавају о Србима, сад у исти дах хвале жутократију и пљују по целој српској нацији. А да би доказали да су не само политички већ и еколошки коректни, повадише сву пропаганду о босанском рату из мемљивих кутија у подруму и рециклирано је послужују публици.
Друг Бота ужива у ореолу државништва - каквим га он замишља. По томе видимо и какав је председник и какав је човек. Ако су већ хтели да поступе државнички (а мислим да не могу, све и да хоће) могли су да послушају савет Мирјане Бобић-Мојсиловић од прошле недеље. Зар није у Жутији, више чак и него у Америци, све ионако постало маркетинг?
 |
| Жутија |
Милош је посекао Карађорђа, али није прогласио устанике за „агресоре против доброг и легитимног султана“. Ни данас му се та издаја кумства не опрашта, иако на другом тасу стоји обнова српске државе. Оне исте коју жутократе систематски затиру.
Мучно је позивање на право и законе. Као, Жутија има закон о сарадњи са Хагом, то јој је обавеза, итд. Има и Устав, па га жутократија свакодневно крши. Има и сијасет других закона, многих сувишних, па опет пљачка, убија, вара и отима ко стигне, а понајвише држава. Али кад треба да хапси неистомишљенике, онда је „језива“.
Сетите се лета 2008. Нису још ни стигли да зајашу земљу која се тада још звала Србија, а већ су ухапсили Радована Караџића. И онда покушај протеста угушили у крви. Ко оно би Ранко Панић? Народ још није стигао да на својим леђима осети пуну „благодет“ својих нових жутих господара, па се није претерано бунио. Уосталом, зашто да Београд испашта због Крајине, Босне, Црне Горе, Косова, Војводине, Санџака, Шумадије... (идући том „логиком“ до закључка).
И тада је онај „толерантни и цивилизовани“ Запад хвалио жутократе, пљувао по Караџићу лично а Србима уопште, и тако неколико дана. Похвале су убрзо престале. Пљување је настављено.
Видим да се о Младићу a priori говори „ратни злочинац“. Хајде што то раде у Загребу и Сарајеву, али у Београду? У Бања Луци разумно кажу „свако треба да одговара за почињене злочине“. И то је тачно. Али пред којим судом? Оним што га је Империја основала да суди Србима, који за све друге изгледа прихвата логику типа „Ми по дефиницији нисмо у стању да починимо злочин, јер смо се само бранили“?
За жутократе, Хашим Тачи - доказани терориста и мафиозо, оптужени трговац органима - ужива претпоставку невиности, док сваки Србин изгледа ужива претпоставку кривице за било шта што му стави на терет непријатељска ратна пропаганда деведесетих, или Хашка инквизиција, свеједно. Важно је да се Врховни Жутник и сви под њим жутограђани много и стално извињавају што су Срби уопште живи и тиме се усуђују да ремете ЕУропски мир и спокој.
Посебно дегутантна је прича о неком ЕУропском путу. Можемо сад да се расправљамо да ли је ЕУ обећана земља где, баш као у „најбоља Титова времена“ нико не би ништа радио а сви би имали све што пожеле. Али чак и да јесте, а није, Младићево хапшење неће значити ништа. Ем што ће сад кренути прича о Горану Хаџићу (а када и ако њега ухапсе, наћи ће се неки други услов, ништа се не брините), ем што је још колико јуче империјални амбасадор у Приштини изјавио да је признавање Независне Државе Косовије ипак ЕУропски предуслов, шта год раније говорио Друг Бота.
Додуше, сваки чин самопонижавања заиста приближава Србију Бриселу. Убија јој и тело и душу, онако миц по миц; кад се пређе одређена граница више неће бити повратка. Срби ће нестати и остаће само Жути. Нема сумње да ће такав развој догађаја - ако до њега (недајбоже) икада дође - на исти начин дочекати иста ова галерија ликова који се радују хапшењу генерала Младића. Из истих разлога.
среда, 8. септембар 2010.
Самоубиство ЕУропским пиштољем
Ако је и било икакве дилеме да ли у жутократама постоје било какви остаци неког основног патриотизма, од данас нема и не треба да је буде. Врховни Жутник је резолуцију која сутра треба да буде представљена Генералној скупштини УН, а која је у првобитном облику већ добила подршку многих земаља, протеклог викенда проследио на „услаглашавање“ својим „пријатељима и савезницима“ у Вашингтону и Бриселу. Резултат је био апсолутно предвидив. Од резолуције која је можда могла „да омогући Уједињеним нацијама да блесну макар на тренутак, огласивши неправду у свету без правде“ и била достојна „наших предака, митова и завета“ (Н. Танасић), није остало апсолутно ништа.
Напротив, уместо да се Србија макар на речима побуни против очигледно софистичке и лицемерне пресуде МСП - у којој се оправдање за нелегитимну декларацију независности проналази вербалном акробатиком - у новом тексту резолуције Генерална скупштина ту пресуду уважава!
Подсећам, МСП у ствари није одговорио на питање које је преко Генералне скупштине Србија упутила у октобру 2008. Јер, то питање је било да ли је проглас Привремених институција самоуправе (ПИСГ, тзв. скупштина и влада Косова) био у складу са међународним правом. По резолуцији СБ1244 и свим признатим конвенцијама и споразумима у оквиру међународног права, одговор на то није могао да буде потврдан. То су знале и судије МСП, па су до потврдног одговора дошле тако што су за Албанце присутне у сали приликом усвајања декларације рекли да они у ствари и нису представљали ПИСГ, већ „народ Косова“!
И сада ту лицемерну подметачину, замену теза, и на крају крајева гнусну лаж сама Србија тражи да Генерална скупштина УН „прима к знању“, и то ни мање ни више него „са уважавањем“!!!
Али чекајте, има још! Поред захвалности МСП на „пажљивом разматрању“ датог питања (!), Србија у новој резолуцији не тражи од ГСУН да осуди отимачину Косова и Метохије и њене спонзоре. Напротив! Она се тим спонзорима захваљује:
(ивор: текст објављен на РТС; подвукао С.С.)
Значи, „дијалог“ којим би руководила ЕУ, чије су 22 чланице већ признале „Независну државу Косово” и која је већ узурпирала улогу УН у окупираној покрајини - уз одобрење жутократа - би сам по себи био позитивна ствар, без обзира шта се њиме постигне или не. Није тешко претпоставити како ЕУ замишља тај „дијалог“: разне ЕУрократе говоре, а Београд извршава налоге. Баш као и са овом резолуцијом! А и ако би дошло до неког разговора са узурпаторима у Приштини, они би се сматрали равноправним са Београдом, и могло би бити речи само о „сарадњи“, уласку у ЕУ и неком фантомском бољем животу. А статус Косова? О њему у резолуцији заиста не пише ништа - осим што наведена тачка Ф имплицитно признаје да се ради о независној држави!
Штавише, та импликација је суштина целе резолуције! Јер, пошто је МСП рекао да проглашење НДК није против међународног права, а ту одлуку баш Србија тражи да ГСУН прими к знању са све уважавањем, те да се у последњој тачки спомињу само преговори о сарадњи и бољем животу - који би сами по себи били дивна ствар све и да не донесу апсолутно никакве резултате - из свега тога произилази да Србија у ствари признаје Независну Државу Косово.
Толико о тврдњи Бориса Тадића да резолуција „не садржи признање независности Косова ни на који начин“.
Ако овај нацрт резолуције уопште буде предложен на Генералној скупштини, а камоли усвојен, биће то трагедија са несагледивим последицама, највећа капитулација у нашој савременој историји (гора од, рецимо, Милошевићевог пристанка на кумановско примирје) и круна успеха Империје у напору да на очиглед целог света почини злочин а да јој се жртва злочина на томе још и захвали.
Предлогом овакве резолуције, власт у Србији се не одриче само дела територије, већ суверенитета уопште, било каквих претензија на правду, па чак и самог права на даље постојање. Ово је чисто самоубиство - у којем саучествују ЕУропски и амерички „пријатељи и савезници“.
Када се једнога дана - у скоријој будућности, акобогда - буде судило Борису Тадићу, Вуку Јеремићу, и свим осталим учесницима њиховог заједничког злочиначког подухвата, овај предлог резолуције биће крунски доказ да су ти људи издајници, преваранти, лажови и хуље. Нека им се Бог смилује.
Напротив, уместо да се Србија макар на речима побуни против очигледно софистичке и лицемерне пресуде МСП - у којој се оправдање за нелегитимну декларацију независности проналази вербалном акробатиком - у новом тексту резолуције Генерална скупштина ту пресуду уважава!
Подсећам, МСП у ствари није одговорио на питање које је преко Генералне скупштине Србија упутила у октобру 2008. Јер, то питање је било да ли је проглас Привремених институција самоуправе (ПИСГ, тзв. скупштина и влада Косова) био у складу са међународним правом. По резолуцији СБ1244 и свим признатим конвенцијама и споразумима у оквиру међународног права, одговор на то није могао да буде потврдан. То су знале и судије МСП, па су до потврдног одговора дошле тако што су за Албанце присутне у сали приликом усвајања декларације рекли да они у ствари и нису представљали ПИСГ, већ „народ Косова“!
И сада ту лицемерну подметачину, замену теза, и на крају крајева гнусну лаж сама Србија тражи да Генерална скупштина УН „прима к знању“, и то ни мање ни више него „са уважавањем“!!!
Али чекајте, има још! Поред захвалности МСП на „пажљивом разматрању“ датог питања (!), Србија у новој резолуцији не тражи од ГСУН да осуди отимачину Косова и Метохије и њене спонзоре. Напротив! Она се тим спонзорима захваљује:
„ф) Поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи“.
(ивор: текст објављен на РТС; подвукао С.С.)
Значи, „дијалог“ којим би руководила ЕУ, чије су 22 чланице већ признале „Независну државу Косово” и која је већ узурпирала улогу УН у окупираној покрајини - уз одобрење жутократа - би сам по себи био позитивна ствар, без обзира шта се њиме постигне или не. Није тешко претпоставити како ЕУ замишља тај „дијалог“: разне ЕУрократе говоре, а Београд извршава налоге. Баш као и са овом резолуцијом! А и ако би дошло до неког разговора са узурпаторима у Приштини, они би се сматрали равноправним са Београдом, и могло би бити речи само о „сарадњи“, уласку у ЕУ и неком фантомском бољем животу. А статус Косова? О њему у резолуцији заиста не пише ништа - осим што наведена тачка Ф имплицитно признаје да се ради о независној држави!
Штавише, та импликација је суштина целе резолуције! Јер, пошто је МСП рекао да проглашење НДК није против међународног права, а ту одлуку баш Србија тражи да ГСУН прими к знању са све уважавањем, те да се у последњој тачки спомињу само преговори о сарадњи и бољем животу - који би сами по себи били дивна ствар све и да не донесу апсолутно никакве резултате - из свега тога произилази да Србија у ствари признаје Независну Државу Косово.
Толико о тврдњи Бориса Тадића да резолуција „не садржи признање независности Косова ни на који начин“.
Ако овај нацрт резолуције уопште буде предложен на Генералној скупштини, а камоли усвојен, биће то трагедија са несагледивим последицама, највећа капитулација у нашој савременој историји (гора од, рецимо, Милошевићевог пристанка на кумановско примирје) и круна успеха Империје у напору да на очиглед целог света почини злочин а да јој се жртва злочина на томе још и захвали.
Предлогом овакве резолуције, власт у Србији се не одриче само дела територије, већ суверенитета уопште, било каквих претензија на правду, па чак и самог права на даље постојање. Ово је чисто самоубиство - у којем саучествују ЕУропски и амерички „пријатељи и савезници“.
Када се једнога дана - у скоријој будућности, акобогда - буде судило Борису Тадићу, Вуку Јеремићу, и свим осталим учесницима њиховог заједничког злочиначког подухвата, овај предлог резолуције биће крунски доказ да су ти људи издајници, преваранти, лажови и хуље. Нека им се Бог смилује.
Пријавите се на:
Постови (Atom)