Митровдан II

Данас је Митровдан. 

Пре тачно десет година, најавио сам овде привремено повлачење из „електронске хајдучије“, којом сам се бавио од 1999, док сам Сокола покренуо тек у марту 2005. 

Те 2014. године сам објавио највише текстова овде, преко 140. Од тада до данас, све скупа, мање од тога. Чак и ако рачунамо празничне честитке.

С једне стране, жао ми је због тога. С друге... Не бих поступио нимало другачије.

Нисам одустао од борбе, баш као што сам обећао. Само сам „хадјучију“ заменио једном врстом униформе, нашавши некога да ми „држи леђа“. То је са собом повукло неке друге ствари, додуше, па сам се дуго бавио америчким проблемима, па онда руским и украјинским. Али никада нисам заборавио свој народ.

И ево овај Митровдан дочекујем у земљи Србији. Онај квислиншки култ против којег сам се толико дуго борио је све слабији. И ово што сам тврдио да је осуђено на пропаст - а они сматрали неминовним - стварно је у међувремену пропало. Скоро па сасвим. И могу поносно да кажем да ни у једном тренутку, ни овде, ни на друштвеним мрежама, ни у приватним разговорима, ни на послу, нисам доприносио очају већ наставио да се против њега борим.

Неки од вас ме сада знате као „Глас из Америке“ (и јасна вам је игра речи). Неки ме пратите на ТВ и радио станицама. Тако да овај Митровдан није растанак, већ један нови састанак. Борба се наставља, а победа се ближи.

До истраге турске али наше...

Око Соколово, бр. 137

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Није могло да буде већег контраста између „параде“ уприличене 28. септембра по наредби страних господара Квислиншког Култа и параде (фотографије) на којој је руски председник био почасни гост, 16. октобра.

Тврд је орах воћка чудновата

Око Соколово, бр. 136

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Прошле недеље била је годишњица Жутог Октобра. Његове последице трају и данас, примећује Бранко Жујовић. Оно што се тада десило поновљено је на многим другим местима, за рачун истих господара: од Грузије и Казахстана до Египта и Туниса. А у Кијеву - двапут. Са познатим последицама.

О оном жутом октобру, и покушајима да се понови непокорним „босанцима“, пише Драган Милашиновић. Да је замишљена „обојена револуција“ ипак пропала, без обзира на исход тек протеклих избора, мишљења је Стефан Каргановић. По вестима које пристижу из Српске, већина тамошњих гласача ипак није поверовала у причу о магичном дрвеном коњу који ће им донети благостање чим га уведу кроз разваљену капију. Александар Дугин има разлога да бар тиме буде задовољан. Али имају и Срби.

Томе се надао и Оливер Вуловић, који је битним догађајима овог октобра сматрао и страначке изборе у ДСС, и долазак руског председника у Србију. На чело ДСС дошла је Санда Рашковић-Ивић; видећемо хоће ли и како то да изађе на добро. А Путин тек треба да дође.

Наду да ће његова посета покренути процес ослобађања од Запада изражава и Жељко Цвијановић. Не знам да ли људи које спомиње могу или желе да учине то што он предлаже. Али наћи ће се ко хоће. Тек, против Путинове посете дигли су ларму стандардни сумњивци - медији, култисти и амбасаде. Притом играју на карту деоба из 2. светског рата, на шта елегантно одговара Борис Алексић историјским чињеницама.

Ајде што су многи Срби по том питању збуњени - индукцијом или инерцијом - али изгледа да су и неки Руси. Сергеј Правосудов, на пример, којем је Черчил изгледа и даље ауторитет по питању 2. светског рата у Југославији. Или, у мањој мери, Тимур Блохин и Никита Бондарев. Алексића, изгледа, нису читали.

С друге стране, Владимир Димитријевић разуме да се В. В. Путин руководи филосовијом Ивана Иљина. А Радомир Почуча разуме шта је суштина рата у Новорусији - па је зато и отишао тамо да се бори. Русе разумемо, изгледа, боље него себе.

Андреј Фајгељ упозорава да у сасвим заслуженом слављењу Николе Тесле, запостављамо Михајла Пупина. Ђакон Ненад Илић подсећа на историју Цркве. А Александар Ђикић пише о три српска сужња данашњице, на које не смемо заборавити.

Што вели Ненад Благојевић, чудан су народ ти Срби. Колико се год трудили да нас претворе у звери, ми ипак остајемо човечни. Узалуд им и жути октобар и преумљавање.

Звијезда је црне судбе над њом

Око Соколово, бр. 135

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Ово ће бити нешто дужа верзија Ока, у којој ће бити речи о текстовима од средине септембра до данас, јер сам у међувремену био на путу.

Чудна је ствар ова рубрика. Започета као место за кратко коментарисање неколико занимљивих текстова, прерасла је у недељни преглед текстова из Србосфере. Многе споне у старијим текстовима више нису ни доступне, што је последица обарања и поновна подизања страница, али и аљкавог односа према прошлости. Не знам чак ни колико људи чита ове текстове - нису међу најпопуларнијим, нити се лако преносе због силних спона и цитата. Али колико год труда отишло на ажурирање Ока, мислим да вреди: јер да парафразирам једног америчког колегу, тиранија се заснива на непримећивању и забораву. А Око је сведочанство да нисам једини који што примећује, што памти.

У данима пред референдум о отцепљењу у Шкотској,Леон Којен је писао о косовском преседану који се Империји сада враћа као бумеранг, док је Мухарем Баздуљ свој коментар закључио упозорењем да пре или касније, „шејтан дође по своје“. Истина, Шкоти су се (ако је веровати званичним резултатима) из страха определили да остану британски поданици. Али шејтан је стрпљив и није му мрско да чека...

Али губи обадва свијета!

Око Соколово, бр. 134

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Због обавеза, што пословних што приватних, немам довољно времена и прилике да пишем. Следеће издање Ока очекујте почетком октобра. 

Некако с јесени, креће сезона парада и маршева. Новим Пазаром су већ продефиловали фесови у зеленим униформама, поносни баштиници сарадње са Хитлером. Државно Дно ни речи да каже - да се Империја не увреди. Ратко Паић се пита како ће реаговати Русија. Видећемо.

Можда ће управо то бити она кап која ће да прелије чашу руских илузија и погрешних концепција када је о Србији реч, о којима пише Александар Павић. Одговарајући на „разочарење“ Сергеја Правосудова, Павић се пита зашто Руси подржавају антисрпске а про-империјалне власти, зашто ништа не чине да помогну Србима у борби за слободу, зашто некад као и да сами не знају шта хоће. Нису Срби проблем, закључује Павић, већ квислиншки култ - а ако Руси не знају разлику, није ни чудо што су збуњени, или разочарани.

Ненад Благојевић нема илузија; он пише о истинској српској природи, слободи и сопствености - наспрам удвориштва и подаништва данашњих „лидера у региону“.

Прича о „неутралности“ још мало па је потрошена, вели Бранко Жујовић. Квислиншком култу време убрзано истиче. Можда се нада да ће успети да одуговлачи до Путинове посете, узме који милион рубаља, а онда потрчи у загрљај Империје - баш како је описао Правосудов. Пробао је и Јанукович, па знамо како се то завршило. А ево, Стефан Каргановић подсећа да у РС агентуре Империје покушавају да уприличе репризу кијевског Мајдана - који је и сам био реплика Жутог Октобра.

Нил Кларк користи један „мали лапсус“ телала Стејт Департмента да објасни шта је у ствари Империја и како се односи према свету. Свет дели на „своје“ и „остале“ земље; ове прве су слуге, ове потоње потенцијалне жртве.

Надам се да сте и сами свесни у коју категорију улазе Срби, без обзира колико се послушнички и поданички понашала квислнишка „елита“. За Империју је свака Србија превелика, а једини добар Србин - бивши.

А зима долази.

А ја што ћу, али са киме ћу?

Око Соколово, бр. 133

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Имам утисак да је многим Србима засметало украјинско примирје договорено крајем седмице у Минску. Разочарани су што војска Новорусије није покренула тенкове пут Кијева, или пољске границе рецимо. Али уместо да се баве руском, зар не би требало да се баве српском војском - питањима где она треба да буде, коме да служи, и да ли уопште да постоји?

Попут свега осталог, и српска војска је већма уништена вишегодишњим „реформама“ квислиншких култиста. Али упоредо с тим је стварана цела једна култура ропства и подаништва, због које - вели Андреј Фајгељ - се војсци не би дозволило да ради свој посао, чак и да је има. Не, уместо да брани Србију, од војске се очекује да чисти чизме НАТО „партнерима“, којима је надлежни министар бескрајно захвалан што су га позвали у Велс. Квислиншким култистима попут таквих ће промаћи добронамерно упозорење које нуди Ненад Благојевић, да Србија неће моћи да трпи довека.

Није проблем што је толико људи очајно, већ што тај очај сматрају за једину могућу реалност и труде се да га наметну свима. Раскорак између таквих „реалиста“ и оних што знају да може другачије, на примеру тенисерке Александре Крунић илуструје Александар Павић.

Покушај да се добровољна борба за браћу у Новорусији прогласи за кривично дело - по налогу Империје, разуме се - исто тако представља наметање очаја и подаништва. О светлој традицији добровољног војевања и мраку оних који би да га забране, пише Бранко Жујовић.

Четрнаест година после Жутог Октобра, преосталим Србима би требало да је савршено јасно какво је место намењено Србима у „поретку“ Атлантске Империје. Ако није, нека прочитају кратку и убитачну анализу коју нуди Драган Милашиновић. Било каква Србија им је превелика, а једини добар Србин - бивши. Огроман број Срба то ћутке прихвата и не пружа отпор, вели Марко Радуловић. Чак ни када им увреду на повреду наносе политички зомбији попут несуђеног светионичара, на шта подсећа Жељко Цвијановић.

Атлантски левијатан још може да учини много зла, али је његов хистерични бес према Русији и председнику Путину у ствари сразмеран реалној немоћи да их заиста победи, вели Борис Алексић. Зар читајући описе и цитате „ЕУроруса“ које нуди Роман Носиков не препознајемо сопствени пара-психо-патологизовани Квислиншки Култ, Жутократију, и Државно Дно? И зар се бар мало не надамо да ће их задесити слична злехуда судбина као „краља чоколаде“ Потрошенка, коју наговештава Ростислав Ишченко?

Само, нема смисла да борбу за сопствену слободу пројектујемо на сукоб у бившој Украјини, уместо да је водимо. Она се можда одвија по сценарију прво испробаном на нама, и дело је истих непријатеља - али илузорно је очекивати да победници у тој борби (а немам никакве сумње ко ће на крају да победи) после свих својих жртава из доброте срца свога подаре слободу пуким навијачима. Јер навијањем се не заслужују победе - ни у спорту, ни у рату.

И зато кад Жељко Цвијановић говори о Путиновом доласку као последњој шанси, то није нада да ће Владимир Владимирович волшебно и преко ноћи да рашчини зло квислиншког култа, већ да ће у Србији имати ко да га дочека. Да ће бити људи спремних да се боре и изборе за сопствену слободу, без калкулисања хоће ли им у томе помоћи Русија (а хоће) или неко трећи, без задњих мисли и намера. Чиста срца и образа, пред Богом и људима. Да се нађе бар десет таквих праведника, Бог ће нас поштедети. Али ако се огрешимо о Њега и прихватимо пропаст, ни Путин нам неће помоћи.

Мален свијет за адова жвала

Око Соколово, бр. 132

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Дошао је и фамозни 1. септембар, када су ЕУропски господари наводно дали рок квислиншком култу да се придружи „санкцијама“ против Русије. О томе у преумљивачким медијима нисмо чули ни писка; зато се пише о свему другом, од „старлета“ до посипања кофама леда.

Српски „контранет“ (да посудим израз из Лепосаве П. Ћосића) као да осети ветар са истока, па све више жамори о предстојећим данима и месецима одлуке. Где да се почне?

Можда од постојећег стања. Александар Ђикић подсећа на истински ужасан положај преосталих Срба на Косову и Метохији, које је квислиншко руководство у Београду препустило на одстрел Шиптарима. Недуго после тога, десило се убиство на „прелазу“ Мердаре, када је са „косовијанске“ стране намерно и мучки убијен жандарм судбинског имена: Стеван Синђелић. Бранко Драгаш је тим поводом упутио апел Србима да престану са самоуништавањем, док је новинар са КиМ Иван Максимовић подсетио жандаре на њихову срамоту и издају, која је и довела до Синђелићеве погибије.

И онда - ништа. Да ли зато што га свакодневно „обрађују“ трач-медији или што му је систем образовања намерно извитоперен (о чему је писао Владимир Димитријевић), или што је систематски уништен од идиота, тек данашњи становник Србије изгледа личи на карикатуру коју описује Михаило Меденица, замишљајући данас Церску битку. Да се разумемо, није крив што га овако нападају; али јесте ако одбија да се брани.

Кад послијед, све оно излиња

Око Соколово, бр. 131

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Чињенице све више потврђују предвиђања да ће од исхода рата у (бившој) Украјини зависити и српска судбина. Скоро свака изјава руских и новоруских званичника спомиње худу судбину Југославије као опомену - значи, нешто су научили из нашег усуда. С друге стране, и западни медији и квислиншки култ о украјинској репризи српских деведесетих упорно и одлучно ћуте. Сами закључите зашто.

Ето, овоме што вели руски политиколог Георгиј Енгелгардт о подаништву Србије нема много шта да се дода - осим да то подаништво није мотивисано жељом да се оствари добробит, чак ни лична, већ готово мазохистичком опсесијом служењем страном господару, односно сопственом комплексу безвредности, ослонцем психозе зване квислиншки култ.

Можда то није јасно руском посматрачу, јер је ова врста култизма у Русији већ 15 година на далекој маргини, али Михаило Меденица то итекако добро види, кад говори о „две стране истог тоалет-папира“ које представљају Жути и Назадњаци.

Види то и Милан Јовановић кад пише о силним издајницима који су се накотили по данашњој Србији. И Слободан Рељић, који се због тога из новинарства повукао у академију. Мислим да је и Мирјана Бобић-Мојсиловић свесна да је на делу масовно испирање мозга народу, што илуструје на примеру тренда поливањем кофом леда.

Стварно, о каквом „новинарству“ може бити речи када су водеће „новине“ Бљуц, Чауш и Доушник (имена су преведена да боље одговарају природи тих злочина против папира)? А има их још...

Толико је „јака“ Империја, толико јој све иде од руке, да шутира своју пудлицу Vuchychа да не извози храну (коју, бре?) у Русију, и да осуди српске добровољце у армији Новорусије. Ето колико су свемоћни, да се тресу од двадесетак брадатих Срба са аутоматима. О разлици између добровољаца и плаћеника пише Драгана Трифковић, док је најбољи коментар на причу о „поштивању воље“ ЕУстро-Угарске имао Рајко Васић.

Тај Запад пред којим се квислиншки култ простире као пред божанством, на наше очи се распада - у Ираку, Либији, Украјини, Авганистану, у малом месту Фергусон поред Сент Луиса... Или на примеру изузетака који су вољни да размотре своје догме о „геноцидним Србима“ (о чему пише Александар Павић) и тако потврде правило да већина њих није.

„Долази зима“, веле Старкови са Севера. Иде јесен, а за њом и зима, опомиње квислиншку власт у Жутограду Жељко Цвијановић. Од зиме, што стварне што метафоричке,  зазире како Империја тако и њена секта следбеника - у Бриселу, Лондону и Берлину једнако као у Варшави или Кијеву, или бившој земљи Србији.

Империја се свим силама упиње да покаже како Србије више нема, како је сваки њен траг затрт и збрисан, и како ће свугде у свету бити исто јер је то наводна историјска неминовност без алтернативе. Да је стварно тако, зар би морала толико да се труди?

Зато не страхујмо од зиме. Без ње нема пролећа.

А крвници, јаки и опаки

Око Соколово, бр. 130

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Пре сто година, ордија бечких коњушара предвођена Оскаром Поћореком кренула је у „казнену ескпедицију“ на Србију - и била до ногу потучена на Церу. Ових дана у Текеришу церску победу „славе“ квислинзи, подрепаши, поданици (част једном изузетку) - они исти који се Сиенену извињавају што је Србија досад „правила проблеме“ и обећавају да „никад више неће ратовати“. Одакле им образ? О одвратном конвертитству данашњих „владара“ Србије пише Владимир Димитријевић.

Или ће бити да је то одвратно лицемерје у ствари право лице Срба „преумљених“ по ЕУропској визији Атлантске Империје: да се ничега не стиде. Баш као и они што су их својевремено „преумили“ Хапсбурзи, па су скупа са Немцима и Мађарима бежали са Цера...

Почетком августа навршило се шест година од несуђене грузинске „Олује“ у Осетији. Утиске са Кавказа, док на Дону бесни рат, с нама дели Драгана Трифковић.

Руски одговор на нуландовање Бандеристана у Кијеву био је убојитији од тенкова; ударили су ЕУропске квислинге Империје тамо где их највише боли - по џепу. О несуђеним пољским „јабукама слободе“ пише Александар Павић.

Нажалост, ни непријатељ не спава. У Босну и Херцеговину је крајем јула отишла јединица
енглеске лаке коњице; нико не зна тачно зашто. Стефан Каргановић и Ненад Кецмановић слуте да се ради о припреми за нови напад на РС током или после октобарских избора. Зашто би Империји избори у БиХ били светиња, кад их је лажирала у Београду и газила у Кијеву?

Какву је пропаганду „цивилизирани“ Запад водио против Срба на примеру Француске илуструје Драган Петровић. Ако вам ишта од тога звучи познато из извештаја о рату у бившој Украјини... то није нимало случајно.

Кад смо већ код историје, вреди прочитати анализу Нишке декларације коју је за Фонд стратешке културе написао Зоран Чворовић. Да схватимо како није све било баш тако једноставно како би неки данас хтели да представе...

Од судбине се, међутим, не може побећи - колико год се неки трудили. Тако се и преумљени квислинг Vuchych сад налази у позицији да му са сваке стране истиче време, вели Жељко Цвијановић. Ђаво увек дође по своје.

Хтели то или не, били тога свесни или не, ми смо и данас на Церу, пише Драгослав Бокан. Ништа се у ствари није променило. Само је непријатељ сто година ближе. Али не више од сто.

Седмоглава изиде аждаја

Око Соколово, бр. 129

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Јуче, у редовном термину Ока, стигла је вест о изненадној смрти колеге Мирослава Свирчевића. Зато Око излази данас.

Рат на ободу Русије доживео је крајем протекле седмице неочекивани заокрет: Русија је увела санкције земљама НАТО и ЕУ које су досад некажњено уводиле „црне листе“ руским државним службеницима, банкама и предузећима. Забрана увоза прехрамбених производа и других роба већ је изазвала праву панику у Пољској, Литванији, Финској, а ни Немцима није право. Амерички Император говорио је о „цени“ мешања у Украјину - али по свему судећи, цену ће платити ЕУропска унија, али и сама Америка. Што и јесте ред; управо се они највише и „мешају“...

Добро вели Жељко Цвијановић, овај сукоб „тражи чврсте и паметне чак и као посматраче“. Зато Империја чини све да своје жртве претвори у малодушне, очајне, слабе и глупе људе. То је већ учинила са сопственим становништвом - уз часне изузетке типа пензионисаних обавештајаца, чији глас вапијућег у пустињи нема ко да чује, пише Александар Павић.

За то време, у окупираној СНСрбији, институције државе воде рат против ћирилице исто онако као што су то некада радили Беч или Павелић, објашњава Андреј Фајгељ.

Свуд испод нас муње сијевају

Око Соколово, бр. 128

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Можда је то испуњење чувене доскочице Семјуела Џонсона да „спознаја да ће вас ускоро обесити дивно утиче на концентрацију“, тек протекле седмице као да се у србосфери писало више и умније него у последњих пар месеци.

Повод је по свему судећи прича да Брисел и Вашингтон очекују да им се Србија до 1. септембра недвосмислено придружи у нападу на Русију. Колико у тој причи има истине, не знам - али будући да се циљано пласира преко дежурних „медијских“ пљуваоница у служби Државног Дна, квислиншког култа и Империје, не бих се чудио да је тачна.

За некакву „неутралност“, дакле, нема више места, како вели Драгослав Бокан. Јер, непријатељу је све сем безусловног подаништва недовољно. Тога је свестан и Жељко Цвијановић, који добронамерно упозорава поданички култ да се њихово преостало време мери данима а не годинама.

Али, ако неко мисли да ће ништарије које себе сматрају за државу, а подаништво за родољубље - по исправној дијагнози коју даје Александар Фатић - да одједном схвате грешку пута свога и са њега скрену пре судара... Једнако лаже и себе и друге као и сам квислиншки култ. Јер суштина култизма је она безалтернативност коју проповедају већ годинама, тај очај и нихилизам који свугде намећу и шире, тако да је живот под њима постао гори од окупације - што описује Срђан Воларевић.

А тек Империја? Па она је у својим очима увек „бели шешир“, без обзира колико објективног зла починила по свету, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чак штавише, кад Империја нешто чини, то по сопственој дефиницији не може да буде зло, јер је морал Империје сведен на оно „ко ће кога“. И тако се од Европе и света прави један велики Детроит, подсећа Рајко Васић.

Недавно објављени резултати „истраге“ америчког инспектора Вилијамсона никога нису изненадили. Можда су, вели овај „непристрасни“ иследник, неки појединци на „косовијанској“ страни ту и тамо починили неки ситни преступ, али то не доводи у питање њихову „борбу за слободу“ - а за Жуту Кућу, каже, нема доказа. Добро вели Зоран Чворовић, ово као да слушамо Станета Доланца својевремено...

Ем што нам фалсификују историју, ем што ни из те лажи нисмо изгледа вољни ништа да научимо. Хајде да то мало исправимо, бар овде. Душан Пророковић подсећа на континуитет политика стварања вештачких идентитета, и њихову употребу од Балкана до украјинске степе. Радисав Ристић подсећа како су о Србима пре сто година писали непријатељи. Упоредите то са изјавама „пријатеља и партнера“ данас. А Бранко Жујовић на примеру Делиграда и Ражња илуструје суноврат не само државе, већ и размишљања.

Суочени са оваквим силовањем здраве памети, једни (квислиншки култисти) пристају и придружују се силовању, већина ћути и трпи, а један мали број се бори како зна и уме. Миодраг Новаковић, уредник ФБ репортера, прича о својој борби за августовски број Геополитике. Никола Живковић ради на књизи о борби за историјску истину; изводе је недавно објавио Нови стандард (1 део, 2 део). А о судбини оних којима је претешко да буду и остану Срби, већ би да су нешто друго, пише Ненад Благојевић.

На изјаве неких у Босни и Херцеговини да је Гаврило Принцип био терориста, Ненад Јанковић (алиас „доктор Неле Карајлић“) коментарише:

„...понекад помислим да је страшно да сви ти људи који окрећу историју наопако не разумеју да је Гаврило пуцао не само за моју, већ и за њихову слободу. Али, можда је њима лакше без слободе. Мање се мисли.“

Паметном доста.

За који дан ће 19. годишњица „Олује“. Па онда стогодишњица Церске битке. Историја се не зауставља, ма колико неки то хтели. А у Европу, подсећа Александар Павић, (поново) стиже рат...

Људи трпе, а жене наричу

Око Соколово, бр. 127

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Данас је стогодишњица аустроугарске објаве рата Србији (тј. почетка 1. светског рата) и рамазански бајрам за муслиманске вернике. У Гази бесни рат Хамаса и Израела, у којем би и једни и други да буду час Србија, час НАТО - зависно од тога коме се и када обраћају. Што се Србији не допушта да буде Србија, ником ништа.

Настављају се борбе у доњецкој и лугањској републици; извештаји су противречни - час да су федералисти сломили кичму бандеровским бојовницима, час да је бандеровска војска пресекла кључни пут и опколила Доњецк. Све се то дешава док Империја пажњу сопствене и светске јавности циљано усмерава на обарање малезијског путничког авиона МХ17, за које (без икаквих доказа) оптужују Путина и Русију. Михаил Леонтјев исправно констатује да би ово могло да значи рат, док Александар Павић открива да ни на Западу не верују у сопствену пропаганду - али свеједно настављају да лажу.

Веле да се на страни Новоруса бори преко 200 Срба (док на страни бандероваца ратују Хрвати). Ово смета намеснику Империје у Жутији, Мајклу Кирбију, који је пре неки дан у „Санџаку“ изјавио како Србија мора да хапси добровољце који иду да ратују у иностранство - али да нађе и казни убице Шиптара из Њујорка који су дошли да ратују за ОВК. Па онда да подржи „суверенитет и интегритет“ Украјине са Кримом, али да истовремено призна да нема сопствени (Косово). Врло типично за Империју - а типична је била и реакција Државног Дна. Више о томе, Мирослав Лазански.

У истом фону су и захтеви да се Србија сврста у фронт Империје против Русије. Не на основу неког права или правде - Љиљана Смајловић подсећа да је на примеру Србије Империја показала да никакви закони за њу не важе - већ на основу искључиво силе.

Можда је то разлог што се све више на Западу призива поређење Путина са Милошевићем - или бар пропагандном карикатуром Милошевића, о чему пише Ђорђе Вукадиновић.

Зашто Империја данас инсистира да Србија уради оно што ни нацисти од ње нису тражили ономад? Зато што би насртајем на Русију, Србија недвосмислено и неопозиво дигла руку на себе. На томе се ради већ дуго - ако је веровати ономе што пише Огњен Војводић, Вукова језичка реформа била је замишљена у Бечу као средство латинизације и католизације Срба, док Ранко Гојковић подсећа на очигледне паралеле у „промени кода“ на примеру Црне Горе и Украјине.

Упркос свему, Срби су некако издржавали, знајући да ће душманима увек остати „они“ ма колико неке „вође“ и самопроглашени спаситељи покушавали да их утерају у туђинско „ми“ - о чему пише Жељко Цвијановић.

Битка за ту соптвеност, одбијање да се буде озверен и утеран у саучесништво са неправдом и злом, у ствари је најважнији „фронт“ данашњег рата, како у Новорусији, тако и у срцима и душама Срба. Од кукања о злехудој судбини која је ето баш нама наметнула ту битку и тај избор - а као, надали смо се да ћемо мирно живети уз турске сапунице и најновије „најке“, шта ли? - не само да нема користи, већ је и помисао о томе сама по себи предаја очају. Како вели Ненад Благојевић: „Судбина је за кукавице, живот је избор храбрих.“

Каква те је спопала несрећа

Око Соколово, бр. 126

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Шта се дешава треће недеље јула, лега Господњег 2014?

Мирјана Бобић-Мојсиловић не само да је спознала, већ се и усудила да каже, да ЕУропска унија прави Велику Албанију. А шта раде Срби? Ћуте и трпе, заражени чекањем, вели Душан Пророковић. И очајем, додао бих.

Сведоци смо да годинама силни борци и „боркиње“ (бојовници, да кажемо?) за „људска права“, на апанажи Империје, у свему српском виде „фашизам“, док о стварном фашизму омиљеним их бивших Срба неће ни да чују. Исто тако сада, о најстрашнијем фашизму у Украјини од ових бојовника ни мукајет. Александар Павић пише о том „прагматизму“ квислиншког култа.

Култисти се воде оним „моралом“ да је све што раде они и њихови господари по дефиницији добро, а било шта што раде предодређени непријатељи по дефиницији зло. Када ордија кијевске хунте коље децу, то је легитимно и пожељно, а када Русија храни и облачи децу избеглу из територија где бандеровци ту децу кољу, онда је то „агресија“.

Али за нас је то „шта чит'о, ход'о по њој“ феномен, о чему врло илустративно говори овај уводник редакције Фронтал-а.

Рушење малезијског путничког авиона над Украјином у среду дошло је као поручено кијевској хунти и њеним господарима на Западу. О улози режираних страхота у рату писао је Милан Дамјанац, док се Синиша Љепојевић пар дана касније позабавио ратном хистеријом на Западу. Иначе, западни медији ниједном речју нису ни споменули могућност да би кривац могла бити ПВО кијевске хунте, већ се само „расправљало“ да ли су криви „терористи“ или Путин лично.

Опет, све смо то већ не гледали, већ преживели на сопственој кожи. А зато што смо посрнули, посустали и поверовали да ћемо предајом да се спасемо од тог мучења, сада се то дешава другима. Добро вели Ненад Благојевић, подсећајући на значај Петровдана, да немамо права да поклекнемо и не покажемо храброст, да се поколебамо или повучемо.

Како је давне 1997. говорио академик Енрико Хосиф (1924-2003):

„...осетимо ли да [страдање] има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, онда се одједаред у нама нешто деси, него нас достојанство опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ“.

Квислиншки култ, жутократе и сендвичари би - за рачун својих господара, али и себе - да нас убеде како нисмо епски народ, како смо мали, слаби, ништавни, безвредни и добри једино да би они нама господарили. Нећемо ваљда да им поверујемо.

А варварске ланце сруши

Око Соколово, бр. 125

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Истовремено веровање у међусобно супротстављене идеје је психолошка појава позната под именом „спознајни раскорак“ (cognitive dissonance). Али није ту реч о онима што говоре да су за „и Косово и ЕУ“, или „и ЕУ и Евроазију“ или „и НАТО и неутралност“ - већ о онима који у то искрено поверују.

Olyksandr Vuchych је тако отишао до Москве и по ко зна који пут договорио Јужни Ток (оли овај пут стварно, часна квислиншка - док се опет не брецну Американци), али су у Београд часом притекли немачки парламентарци, да понове прошлогодишњи ултиматум. Мало за њима, ето и Викторије „мајке Мајдана“ Нуланд. Нема везе што је ухваћена н делу планирања државног удара, и притом још псовала ЕУ, у Београду су је лепо и поданички примили.

Зашто је Београд занимљив Нуландовој? Зато што је за окупирану Жутију предвиђено да 2015. председава ОЕБС, тим инструментом политике Империје (сетите се својевремено „посматрача“ на Космету). А Нуландова вели да ће то бити од велике важности за Украјину - земљу коју је баш она претворила у нацистички Бандеристан. Дакле, не само да Империја очекује да се украјинска криза продужи до 2015, већ и да у њој очекује да Србија докаже своје подаништво предвођењем напада на Русију.

Шта на све то каже Пророк, Месија, Бого-Краљ и председник владе, Vuchych? Продаје маглу наивнима, вели Ненад Пиваш - и то преко ексклузивног уводника у Informeru! Прави некакво савезништво са Немцима, без обзира што је то историјски парадокс (како лепо објашњава Владимир Димитријевић). Од приче о добром животу нема ништа, дабоме - ево је усвојен феудални закон о раду, а „чудотворни“ министар финансија је дао оставку (па остао као саветник, велике ли жртве). Мада, подсећа Александар Лазић, он је био чудотворац искључиво на страницама режимске штампе.

Али зашто се чудимо? Јесмо ли очекивали од лопова да напрасно открију поштење? Заборавили смо злочине „Вражје дивизије“ већ 1918, када су нам постали „браћа“. Заборавили смо окупаторску забрану ћирилице, па сад већина Срба пише на мачећем, а своје писмо и не зна. Заборавили смо НАТО, па му сад лижемо чизму. А спрема нам се најстрашнији од свих злочина, упозорава Драгомир Антонић: признање наметнуте вечне кривице за грех постојања.

Они који су прихватили спознајни раскорак са почетка текста и то ће да прихвате. До те мере су преумљени, да просто не могу да мисле другачије. Али варају се душмани ако мисле да им је тријумф близу. Јер има још људи који памте, и који се боре.

Тако Јелена Гускова са одушевљењем пише о Андрићграду као бастиону науке, културе и историје - што и приличи, јер су оне у овом квислиншком поретку прогоњене и под опсадом. А Милена Ристић похвално пише о неимару те цитаделе, који је видовданским отварањем направио најбољи противтег лажима и фантазијама аустроносталгичара у Сарајеву, Бечу, Берлину и Вашингтону.

Ако је заборав оружје Непријатеља, логично је да се против тога бори памћењем. Поводом свих лажи, клевета, обмана и превара везаних за Младу Босну - али и следећих сто година - маглу разгони Никола Танасић, у есеју о видовданској етици и стварним српским вредностима.

Реч је о оном „српском току“ који протиче нашом историјом, од Лазара и Милоша до Гаврила и дана данашњег, и који опстаје упркос свим земним силама које се труде да га униште, подсећа Александар Павић.

Колико год нам душмани лармали да су победили, да су неприкосновени, да је историја готова, да морамо да се покоримо и признамо сопствену ништавност и њихову величину... толико је из њихових нервозних посета, безобзирних захтева и безобразних лажи јасно да ни сами не верују сопственим обманама, и да страхују од оног нечега што вековима води Србе да пркосе силницима и злобницима.

Сенке Младобосанаца, значи, стварно лутају дворовима и „плаше господу“. Има ли бољег доказа да је Принцип био у праву, ево сто година касније?

Злоба грдна бљува тмуше

Око Соколово, бр. 124

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Ово Око је некако мимо „возног реда“, јер сам прошле недеље био на обележавању 200 година доласка Срба у САД, 625. годишњице Боја на Косову и стогодишњице Сарајевског атентата.

Годишњица косовске битке - не „слављење пораза“ како веле зли језици, већ чување успомене на Лазарев избор светосавља уместо јаловог обећања „царства земаљскога“ - обележена је тачно онако како доликује Државном Дну и вредностима квислиншког култа. Није било патријарха, већ је председник Mykolenko* хвалио шиптарске окупаторе, сведочи Јања Гаћеша. Подсећањем на кратку историју косовског отпора Шиптарима, Александар Ђикић нуди неколико разлога зашто су Mykolenka на Газиместану извиждали.

(* Ово кориштење „украјинизованих“ имена за Државно Дно потиче од једне лаконске опаске на Фејсбуку, да они ето неће Русији увести санкције, али ће из солидарности са Кијевом да промене имена. Толико се већ труде да не буду Срби, па им није тешко...)

До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 123

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Шта рећи о недељи која је почела додворавањем невладе Немцима, а завршила дочеком ратног злочинца Блера као „цењеног госта“ у Жутограду, престоници неземље Жутије? Можда нема бољег коментара од нечега што је написао Александар Павић: „Ово је окупација од стране најгорих и најкукавнијих међу нама, финансијских, интелектуалних и политичких пијавица.“

Како изгледа најновија немачка окупација, подсећа Борис Алексић, У поређењу са прогонима, терором и масовним убиствима која су окарактерисала аустро-немачке окупације у оба светска рата, ова данашња је бледа сенка - али и ми смо бледа сенка очева и дедова који су се против окупација борили. Осим тога, „мека“ окупација далеко боље успева против народа који је показао да сили без проблема може да се одупре, али лажима тешко.

Те с њим племе српско отроваше

Око Соколово, бр. 122

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Крајем 1941, немачки плакати по окупираној Србији (видети стр. 131-32 одличне књиге Косте Николића) хвалили су се успесима на источном фронту: те Совјети су изгубили оволико територије, те оволико руде, те оволико становника, те оволико жита и меса... али Москву нису заузели. Црвену армију нису уништили. Мање од четири године касније, Хитлеровом Tisućugodišnjem Reichu истекао је рок трајања.

У међувремену, међутим, Немци су по Србији пропагирали „ред, рад и дисциплину“, припадност „великој европској породици“ и захвалност (!) Немачкој која „има посла за све“. Упркос томе што су Немци истовремено стрељали сто за једног, та се прича код неких примила. Још горе, повампирује се данас.

Отуд Врховни Жутник Olyksandr Vuchych обећава подаништво Ангели Меркел и жали што Срби Немцима нису били „поузданији савезник“. Жељко Цвијановић понашање Vuchychа сагледава из шире перспективе односа Срба и Немаца, односно прећутане (али неопходне) улоге Русије. Како је недавно писао обавештајац Империје Џорџ Фридман, највећи страх Атлантиста је зближавање Немачке и Русије, па се труде да васкрсну Аустроугарску и Пољску-Литванију (тзв. „Интермариум“) као тампон зону. А ту за Србе има места једино ако су бивши.

Распале ме ужаса пламови

Око Соколово, бр. 121

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Можда осећајући да јој је власт на измаку, Империја све јаче притиска свет. Србији је после Жутог Октобра додељена улога симбола непобедивости Империје: гледај свете, како сламамо и понижавамо најљуће непријатеље и претварамо их у поданике без кичме и основног самопоштовања!

Један од примера је била конференција - наводно о 1. светском рату, а у ствари о самопромоцији организатора - коју је прошлог викенда уприличио Вук Јеремић. У његовом уводном слову ни речи није било о Србији, али јесте о потреби да се створи светска влада ради борбе против „климатске катаклизме“. И у њој нађе место за Џеремају, је ли. А звезда догађаја био је Кристофер „Срби су убице и злочинци“ Кларк, povijesnićar.

Трибина која је пар дана касније одржана у парохијском дому Храма Светог Саве прошла је готово незапажено, јер је на њој било речи о рату из српског становишта. А то је у окупираној и сломљеној Жутији непожељно.

Све је ово некаква наука

Око Соколово, бр. 120

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Каква је разлика између песимисте и оптимисте? Песимиста је онај ко вели: „Не може бити горе“, док оптимиста одговара: „Може, може.“

Свако ко пише о дешавањима у Србији мора, силом прилика, да буде „оптимиста“ из овог мрачног вица - јер тамошња власт свакога дана изнова показује да итекако може бити горе. Да видимо на које све начине, седмицу дана после потопа:

А с најгорим хоћу да се борим

Око Соколово, бр. 119

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Вода се повукла, али крвави данак катастрофалних поплава које је изазвала „Тамара“ још се утврђује. Али оно што се јасно видело током потопа је била права природа како народа, тако и власти. Што рече Александар Ђикић, овај поводањ је био као онај снег што не пада да покрије брег...

Тако је Мирјана Бобић-Мојсиловић писала о „реци доброте“ у стихији страдања. Александар Павић је бележио добро и зло, а Марко Радуловић се осврнуо на бедне манипулације власти. Владимир Димитријевић је објашњавао где је у свему томе Бог.

Потоп је показао и ко су нам пријатељи, а ко душмани. Русија је помогла одмах и несебично. Поједине европске земље такође. Брисел, Вашингтон и НАТО - никако. О томе су писали Марина Рагуш и Aлександар Павић, док је Мирослав Лазански подсетио да је подаништво НАТО и „реформама“ уништило способност војске да помогне у оваквим ситуацијама.

Како се вода повлачила, све више се постављало питање „шта после“? Тако је Владимир Димитријевић упозорио на паралеле са Њу Орлеансом и „доктрином шока“, док је Жељко Цвијановић представио могуће потезе власти, странаца и народа, а Синиша Љепојевић упозорио да би најтежа последица поплава могла бити „афирмација културе просјачења“.

Мада, ако је судити по овим овим храбрим Србима - који не чекају да држава документује страдање народа, већ то чине сами - има итекако још наде да ћемо избећи најгоре.

Али није све ове протекле седмице било под водом. Тако се Ана Радмиловић писала о корупцији у Еулексу и „бекству“ терориста Дреничке групе из затвора - које се, гле случајности, десило током поплава. Ратко Дмитровић се осврнуо на феномен бекства конвертита од сопствене историје. Кад смо већ код историје, поводом стогодишњице смрти Јована Скерлића о његовом раду писао је Мухарем Баздуљ, док се Мило Ломпар критички осврнуо на Скерлићево слепилу према шовинизму Анте Старчевића.

Речи је било и о новинарству у (пожутелој) Србији: Жељко Цвијановић је писао о Б. Станковић, или „маркизи де САД“, док је Слободан Рељић објаснио зашто напушта професију.

За то време на источном фронту се и даље води борба за Украјину и Русију. Борис Алексић се осврнуо на занимљив али прећутани континуитет НАТО и нациста.Зоран Чворовић је правио поређење руско-српских односа кроз призму догађаја у Србији и Босни 1878. и данас. Ђорђе Вукадиновић је размишљао о руским изгледима на победу у Украјини - мада мислим да В. В. Путин итекако има ситуацију под контролом - док се Војислав Станојчић питао ко се стварно налази на „погрешној страни историје“, за шта су Путина оптужили из Вашингтона. Класичном заменом теза, дабоме.

Битка са воденом стихијом је готова. Али рат за слободу се наставља. И никад није престајао.