Нажалост, нисам стигао да напишем ту колумну. А следећег четвртка ће већ бити пета годишњица погрома из 2004, а после тога десета годишњица НАТО агресије... датуми који не треба да падну у заборав јер су кудикамо допринели садашњем стању. Ето, то су већ четири значајна мартовска датума, а имају још два: 25. март 1941, када је влада краљевине Југославије под огромним притиском потписала пакт са силама Осовине, што је довело до пуча 27. марта и немачке инвазије у априлу (Unternehmen Strafgericht).
Неки би у овај списак судбоносних мартовских дана можда рачунали и 9. март 1991, када је Вук Драшковић покушао да са власти обори Слободана Милошевића. Није јасно, међутим, по чему би потоњи развој догађаја био другачији да је Драшковићев пуч успео. Уместо "комунисте" Милошевића, сепаратисти у Загребу и Сарајеву би демонизовали "ћетника" Драшковића (са све брадом). Кад су успели да оптуже Милошевића за говор мржње и позивање на насиље (упркос потпуном недостатку доказа за то), какве би тек среће били са Драшковићем, који је позивао на сечу руку...?
Ето основе за један занимљив алтернативно-историјски роман. Идеја гратис, ко хоће да га напише. Додуше, није ни чудо што се на нашим просторима нико не бави овим жанром новелистике, када је у ствари званична историја са обе ноге у алт-територији. Од Хашког трибунала до домаћих демократора и њихових невладничких кохорти, па и разних иностраних "стручњака," историја Срба која се пише ових дана је по свему експеримент у "што је баби мило" методологији.
Признајем да сам ту необавештен, али нешто не знам ни да се на српском пише или објављује ишта од научне фантастике или футуристике. Ваљда на домаћем тржишту простора има само за постмодерне писце "транзиционе" књижевности, што себичније и вулгарније то боље. Додуше, то значи и да су Срби увелико поштеђени одвратног псеудожанра "паранормалне романсе" који је загадио полице америчких књижара донедавно резервисане за Толкина, Асимова или Кларка. Ипак, не ваља кад нема бар неког начина да се човек макар мало одмори од стварности...
А стварност је гора него што се чини. Ево шта читам данас на страницама Бриселског журнала:
Порески законик САД заузима 67.024 страница. Федерални регистар, тј. списак државних прописа, има 78.000 страница. Ових 145.000 страница, тежине отприлике 730 kg, су само оквир за кавез у којем је амерички грађанин принуђен да живи. Притом још у свакој од 50 држава постоје још десетине хиљада страница пореских закона и додатних прописа. А сваки нови закон којим Конгрес додатно уништава земљу и обезвређује долар има преко хиљаду страница и ретко га читају они који за њега гласају.
У Европи је 2005. било 80.000 страница закона и прописа ЕУ. Тај се број попео на 90.000 у 2006, а до данас је бар на 100.000. Додавши на то законе и прописе сваке земље чланице, грађанин ЕУ данас живи са више од једне тоне папира око врата.
А да би се додатно разумео обим лудила, треба појмити да је номинална вредност светских потраживања на тржишту кредитних деривата крајем 2008. године била 531,2 трилиона (1012) долара, док је бруто глобални производ за ту годину процењен на 70,65 трилиона.
Овакав какав је данас, свет неће још дуго потрајати. Промене долазе. А ако смо ишта научили из историје - оне праве, не фиктивне - то је да у време превирања први страдају неодлучни, а да предност имају они који знају шта хоће.
О томе више речи ускоро.
