Јеванђеље по Бриселу

(из четврте књиге Сендвичара, стих 8 па надаље)

И опет га узе Заменик Помоћника и одведе на високу гору, и показа му све ЕУропске вредности Уније;
И рече му: можда ћемо једног дана преговарати да ти дозволимо да их погледаш,
ако сад паднеш и поклониш нам се и учиниш све што будемо од тебе затражили, заувек.
На то му Чувар Будућности Наше Деце одговори:
Моћни Замениче Помоћника, можемо ли како да се договоримо, а да ја ништа не потпишем?

О „лењим“ Грцима и ЕУропском благостању

Победа странке „Сириза“ на јучерашњим грчким изборима међу Србима је дочекана са мешавином наде - да ће се Алексис Ципрас можда усудити да пркоси Бриселу и Берлину - и опреза, јер би се врло лако могло десити да и ова странка буде само још један тројански коњ Атлантске Империје. Повод за потоњи осећај сигурно је и непријатељски став Сиризе према Цркви. С друге стране, Ципрасову победу су поздравили суверенисти широм Европе - међу којима су и „десничари“ попут Марин ле Пен.

Не бих овде и сада да расправљам о добрано излизаној али још увек неапсолвираној теми „левице и деснице“ (осим да препоручим један текст који подсећа да су Срби заборавили своје друштвене вредности), већ бих да се осврнем на нешто што сам јутрос чуо на друштвеним мрежама. Неко ко се потписује српским именом и презименом, наиме, рече да су Грци сами криви, да су варали на порезима, примали 14 плата, позајмљивали превише, итд. Није први пут да чујем ту причу. Али њен извор су они исти западни медији по којима су Срби геноцидни, украјински нацисти најдемократскије демократе, а Руси агресори на „неовисну и демократску суверену Украјину, с Кримом“.

Ту ми падне за око овај текст (оригинал), америчког економског аналитичара Тада Беверсдорфа (Thad Beversdorf). Како је могуће, пита се он, да нација која је измислила демократију и поноси се својом историјом малтене преко ноћи постане ордија лезилебовића, пореских варалица, нерадника и социјалних случајева? Неће бити, вели Беверсдорф.

„Дечја игра“ у возу за Брисел

Прилог за разумевање ЕУропске цивилизације:

Непознати путници у белгијском возу употребили су разглас да позову Јевреје да изађу у Аушвицу и „оду на туширање“.

Због инцидента који се десио 31. јануара, белгијска железница СНЦБ је поднела пријаву полицији због „подстицања на мржњу,“ јавио је у уторак РТЛ.
По извештају РТЛ-а, починиоци су остварили приступ разгласу око 5 после подне, у путничком возу Намур-Брисел. Један од путника је на француском рекао: „Даме и господо, приближавамо се Аушвицу. Од путника Јевреја тражи се да изађу и оду на кратко туширање.“

Инцидент је пријављен Вивиaн Тeјтeлбаум (Viviane Teitelbaum), посланику у скупштини бриселског региона, иначе Јеврејки.

Тeјтeлбаум је изјавила за РТЛ да је сведок с којим је разговарала сумњао да је група младих људи узела кључеве од кондуктера и тако добила приступ систему разгласа.

Сличан инцидент десио се на истој линији 2012, када су починиоци разгласили „Добро дошли на воз за Аушвиц. Од свих Јевреја се захтева да се искрцају у Бухенвалду.“ Починиоци никада нису ухваћени.

(Jerusalem Post, 12. 2. 2014)

Безалтернативно порицање ентропије

Читајући текст Тимотија Гартон-Еша из Гардијана, пренесеног јутрос на Стању Ствари, пало ми је на памет нешто што сам цитирао пре много година, а тиче се природе ЕУропске уније.

Наиме, Еш у свом тексту - који, сасвим очекивано, подржава пучисте у Украјини спрам злих Руса - каже и следеће:

„Погледајте само демографске прогнозе о становништву Западне Европе које све више стари. И пре но што замишљате, ако желимо да исплаћујемо наше пензије, одржавамо раст економије и бранимо наш начин живота у западном свету – биће нам потребни ти млади Украјинци. “

Преведено са лицемерског, ово би значило да је једини начин да се одржи западна, либерално-демократска социјална држава - освајање територије и становника, који би се онда користили као сировинска и пореска база за „намиривање“ не толико социјалних случајева, колико олигарха и наследних партијских апарата ЕУропских комесара.

Насловна страна Прогнане заставе на јапанском (извор)

И онда сам се сетио нечега што сам на енглеској верзији Сокола цитирао давне 2005; у раној фази своје „космичке опере“, Дејвид Вебер је овако описао тадашњег главног антагонисту:

Својевремено је Република Уточиште - тада још не „народна“ - била инспирација целог квадранта, блештави светионик богатства и предузетништва највише налик Старој Земљи као културном и интелектуалном темељу човечанства. А онда је то славно обећање умрло. Не од руке страног освајача, или варвара на границама, већ у сну, као жртва најбољих намера. Постало је жртва на олтару једнакости. И то једнакости исхода, а не предуслова. Сагледавши своје велико богатство и неминовне неједнакости људског друштва, одлучили су да их исправе. Убрзо потом, пацијенти су преузели душевну болницу. Република Уточиште постала је Народна Република - огромна, подивљала машинерија која је свима обећавала више и боље, без обзира колико су доприносили систему. Током тог преображаја, створили су незаустављивог бирократског титана на путу самоуништења, који је све реформаторе газио као гњиде.

...Очеви и дедови Законодавственика оставили су превише људи без посла у име „једнакости“ и превише обесмислили образовање у име „демократизације“. Научили су Социјалне да морају само да се роде, дишу и примају Основну Животну Надокнаду, да је улога школе да ђацима нуди „потврђивање“ - шта год то значило - а не знање. А када су владари схватили да су уништили сопствену привреду, и да ће она пропасти за деценију-две уколико се не исправе катастрофалне „реформе“, нису имали храбрости да се суоче са последицама.

Можда су и могли да исправе штету, али нису ни покушали. Уместо да се суоче са политичким последицама демонтаже система „хлеба и игара“ за куповину гласова, почели су да траже нове начине да напуне празну социјалну касу. И тако је Народна Република постала освајач. Законодавственици би анектирали суседне државе, и пљачком њихових средстава удахнули нови живот лешини старе Републике Уточиште. Неко време им је то полазило за руком.

Успех је, међутим, био кратког века, јер су новоосвојеним територијама наметали свој пропали систем. Несвесно и ненамерно, јер је то био једини систем за који су знали, али су свеједно отровали привреду својих сужања на исти начин као и сопствену. Потреба да се нове територије опљачкају како би издржавале матицу само је убрзавала процес њихове пропасти. Када би тај извор прихода пресушио, морали су да освајају наново. Свака жртва би им дала краткорочну илузију благостања, да би врло брзо потом пропала и постала још један терет. Била је то трка против ентропије, али владари Уточишта нису себи оставили ниједну алтернативу...

- Прогнана застава (Flag in Exile), 7. поглавље

Овде треба имати на уму да је Веберова серија инспирисана романима Сесила Форестера (C.S. Forrester) о добу једрењака, односно биткама британске морнарице против Наполеона. Наспрам Уточишта, чији је главни град Нуво Пари (Nouveau Paris) а владaјуће породице имају француска имена, Вебер као јунаке представља малу трговачку краљевину Мантикор, више него очигледно аналог Велике Британије. Али опис трансформације Уточишта у „народни рај“ није аналогија са совјетским комунизмом, како би обични амерички читалац био склон да претпостави, већ са данашњим либерално-демократским Западом, истинским наследником идеологије Револуције.

Познато је да свако тумачи свет око себе на основу сопствених предрасуда. На Западу су тако Стаљинову контролу над послератном Пољском, Чехословачком, Мађарском, Румунијом и Бугарском сматрали „освајањем“ у економске сврхе, јер је то била њихова логика. Сличном заменом теза су оптужили Совјетски савез да жели да „освоји свет“ - што је, опет, била идеологија троцкиста које је Стаљин немилосрдно прогонио, док су Стаљинисти били задовољни „социјализмом у једној држави“ - иако источноевропски сателити нису били колоније, већ санитарни кордон према реалној претњи инвазије са Запада. А управо месијански либерал-демократски Запад - којем у корену није капитализам, већ јеретичка идеологија Пуританаца - инсистира да неће бити безбедан док цео свет не стави под своју контролу.

Приметићете такође и да они који се тако бучно и насилно залажу за безалтернативно припајање „ЕУропској породици народа“ - било у Србији, Украјини или другде - нису они чији ће рад и имовина бити жртвовани на олтару „једнакости исхода“, већ они који желе да постану део владајуће „нове класе“ разних Ештонових, Филеа, Ван Ромпаја, Солана и њима сличних. Реткима ће можда и бити понуђена могућност да се придруже тој олигархији - да зарад личног интереса тлаче како свој, тако и друге народе - али великој већини Запад не нуди никакав избор, већ само безалтернативно сужањство апсурдном систему, који мисли да у трци са ентропијом може да победи.

Трула поморанџа

Јутрос сам коментарисао догађаје у Украјини за РТ.

Претходно сам прегледао вести водећих западних медија: Њујорк Тајмс, Би-би-си, Волстрит Журнал... све иста прича: добри храбри Украјинци, браниоци демократије и људских права, протестују масовно против издајничког режима који је цивилизацијски искорак ЕУропских интеграција жртвовао под притиском неосовјетске диктатуре у Москви... и томе слично, и тако даље.

Злонамерна замена теза, као и обично. Руководство у Кијеву није банда квислинга - ни руских, ни ЕУропских - већ људи који знају математику. У својој анализи - коју сам прочитао тек после - Срђа Трифковић цитира француски лист Le Monde Diplomatique, који отворено каже да је ЕУ „од Украјине тражила жртве а да им није понудила било какву значајну финансијску надокнаду“. Бројкама и словима, председник Јанукович је назвао понуду од 600 милиона евра помоћи „понижавајућом“, јер су трошкови прилагођавања Украјине ЕУропским прописима процењени на 14,7 милијарди евра - годишње! Значи за десет година би то износило скоро 200 милијарди долара, што је више од годишњег бруто националног производа Украјине. А не мислите ваљда да би се он повећао спровођењем десетина хиљада страница прописа о облику краставаца и главица купуса...

И то је суштина приче. „Споразум“ који је понуђен Кијеву био је понижавајући захтев за безусловну капитулацију, за економско, политичко и државно самоубиство. Замислите да вам неко представи овакву „супер понуду“: сутра да дате отказ, а онда ће они да се уселе код вас у кућу, да преузму све што имате, а вас да натерају да просите на улици како би платили трошкове њиховог боравка. А заузврат вам обећају да ће вам дати неку кинту за десетак година. Можда. Ако пре тога не банкротирају. Права ситница!

карикатура на ФБ, оригинал Stiv Cinik

Цела прича о „злим Русима“ је класична замена теза и „држ'те лопова“: присила и превара су манир Брисела и Вашингтона, не Путинове Москве. Нема Путин армије невладника који шпартају светом и дижу „демократске народне револуције“ (у замену за приватна острва, виле са базенима, итд.), него управо ЕУ и САД - и то док њихов народ клизи у све већу беду, јер не може више да издржи огромни трошак белосветског империјализма. По најновијим подацима, амерички државни дуг је негде око 73 одсто БДП-а. Руски? 13,38 одсто.

ЕУропска унија није никаква митолошка земља дембелија. ЕУ су гладни Грци, дужни Ирци, корумпирани Талијани, опљачкани Кипрани, незапослени Шпанци, заборављени Португал. ЕУ су пољски печалбари, Бугари који долазе у Србију да копају кромпир, и хрватски нацисти.

А подршка „револуционарима“ у Кијеву у суштини значи да бриселски комесари заиста верују да је демократија шта год они кажу, а да је насиље савршено прихватљиво у служби „исправних“ (тј. њихових) циљева. Зар људи који су живели под таквом „логиком“ 70 и кусур година нису у стању да је препознају кад им се набија на нос?

Јасан ми је Виталиј Кличко - буквално ударен у главу, односно ударан, професионално, десет година. Разумем и оне из Галиције, који се поносе есесовцима и хтели би да се врате у Аустро-Угарску (звучи познато?) - мада знам да им ни тамо не би било ништа боље. Али који је клинац осталим „корисним идиотима“ професионалних отимача мозгова - иако их је мање него што причају западни медији, опет их је превише - е то никако не могу да схватим.

И нисте ваљда мислили да се ово односи само на Украјину...?

ЕУсташтво

Ајде што је „Џо“ Шимунић са гомилом на Максимиру скандирао „За дом - спремни!“ Није први пут. Шта сте очекивали? Да држава која се поноси Павелићем, Францетићем и Кватерником, велича Туђмана, заснива свој идентитет на Старчевићу и Франку, а Србе веша - што стварно, што метафорички - на врбе и брезе, своје репрезентативце и становнике подстиче да не мисле усташки? Зато што су постали део ЕУропске уније? Па вук длаку не мења уласком у већи чопор...

ЕУропске vrijednosti

Страшније је што се званична Србија апсолутно неће побунити против тога. Ма дајте молим вас, па да се замере Загребу и Берлину, тим цивилизираним ЕУропским метрополама? Или Вашингтону, који је хрватску војску толико добро „учио демократији“ да је за њима 1995. остала пустиња - и Дан домовинске захвалности? А Србе је „усрећио“ стварањем неовисне Монтенигерије, Независне Државе Косове и „демократском народном револуцијом“ у Београду октобра 2000. Таман посла.

Штавише, предвиђам - што заиста није никакав изазов - да ће се перјанице тзв. Друге Србије (односно квислиншког карго култа) превентивно огласити „аргументом“ да је критика Шимуновићевог „домољубља“ у ствари доказ српског „фашизма“ и нетрпељивости према susjedima с којима се, је ли, морају normalizirati односи пре reintegriranja у ЕУропску породицу народа. Не питајте их за порекло те последње синтагме, оптужиће вас за антинемачку дискриминацију...

Сећате ли се када је почетком године избио „скандал“ око Марша на Дрину, као наводно „геноцидне“ песме? Па су западни медији листом здраво за готово узели малоумне оптужбе србофобичних шовиниста, лагали о томе шта се стварно десило у УН, а у томе су им се придружили медији у Србији (али нипошто српски медији)?

Уосталом, знате ли да „Sieg Heil“ на немачком значи „живела победа“? А зар Немци у овом новом Weltordnung-у нису неприкосновени победници? Мислим, рек'о Друг Волфганг...

Ето како изгледа тај наводни „нормални“ свет који обећава квислиншки култ а намеће Државно Дно. То је свет у којем је усташтво сасвим нормално. У којем свако слободно може да чини стварне злочине над Србима, а Србе тамниче за измишљене злочине над другима. У којем свако има право на државу, језик, нацију, историју, културу, земљу, живот - осим Срба. У таквом свету за Србе и нема места - морају да нестану, да се одрекну себе, постану нешто друго. Хрвати, рецимо. Како не бисмо били „реметилачки фактор“ за civiliziranije EUropljane.

Сиктер и њима, и њиховој (ЕУ)ропској „цивилизацији“!

И они, и сви подрепаши који су им се кроз векове приклањали, поверовали су обећању Нечастивог о царству земаљском. Прави Срби никад неће. Јер је она граница између наше, стварне победе и њихове, лажне поб(иј)еде крвљу уписана. 

Sinovima tisućljetne kulture

U bezumlju gledaš ko će nove kame
Oštrije i ljuće opet da ti skuje
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

Nisam pjesnik Dučićevog kalibra. Ali svejedno imam nekoliko probranih riječi povodom današnjeg vam blagdana.

Sretan vam povratak u Austro-Ugarsku. Kamo sreće da vas naši pradjedovi nikada otud nisu ni vadili.

Od prvoga dana htjeli ste nazad. Boljelo vas je što se  „pasji nakot“ nije osvetio za vijekove unijaćenja, kleveta i laži; za Mačvu i Vražju diviziju i ostala K-und-K nepočinstva; nego vas je prigrlio kao braću. Ne jednom, nego dvaput, uprkos kamama i jamama, Jasenovcu i Jadovnu.

Ništa vam nije bilo potaman, nikad vam nije bilo dosta. Ni kad ste dobili Broza za maršala, ni kad vam je dao republiku, Istru, cijeli Jadran sa Dubrovnikom, izmislio vam antifašizam, amnestirao Pavelića uravnilovkom sa Mihailovićem. Što ste više imali, to ste više mrzili.

Hitlera ste dočekali cvijećem, a Kolu i Genšeru pjevali „Danke Dojčland“, pedeset godina kasnije. Ali niste se ni onda ni tada borili za neovisnost, već da opet postanete podanici. Pa evo, uspjeli ste. Čestitam.

Imate Jadran, Istru i Dubrovnik - da služite goste iz Njemačke. Imate Slavoniju, da je prodate ili predate Mađarima. Imate Krajinu, opustjelu bez srpske ruke. I imate EUropsku uniju, u kojoj će vaša „tisućljetna državnost“ doživjeti sudbinu Grčke ili Slovenije.

Hvala vam, u stvari. Da nije vaše mržnje, zaboravili bismo ko smo i šta smo, nestali bismo u žabokrečini lažnog jugoslovenstva. Pretvorili bismo se u vas. Da ste samo sačekali generaciju-dvije, ne bi nas bilo. Ali niste izdržali. Mrzili ste previše. Žurilo vam se. Zato hvala - i daleko vam lijepa kuća.

Volimo Betovena i Šilera, ali nama ne treba druga himna do „Bože pravde“. A vi samo pjevajte „Lijepu našu“, ako vam ne smeta kompozitor Srbin - ili, ako vam je draže, „Got erhaltet Franc den Kajzer“. Nije da ne znate melodiju.

Издаја

Немојте да вас заварају приче о некаквом компромису, о некаквим усвојеним предлозима и ставовима Србије. Када се предају вера, имање, деца и образ за обећање вечере, зар је важно хоће ли уз ту фиктивну вечеру бити соли и бибера?

Основна дужност сваке државе је да штити своју територију и своје становнике. Држава Србија се у потпуности огрешила о ту дужност, да не може више.

Знате шта вам је чинити.

Наравоученије Гвоздене Леди

Уз обавезну напомену да је тешко проверити информације које стижу из Србије преко (још увек) жутих медија, изгледа да је Државно Дно ипак схватило да треба више да страхује од сопственог народа него од Империје, па је Бриселу рекло „не“. Кукавно и немушто пре него одлучно, али и то је боље од очекиване капитулације.

Нереално је очекивати да се на овоме било шта заврши. Родољубива јавност требало би да појача притисак да се квислиншка политика државе у потпуности преокрене, а не само привремено заустави. Непријатељаи сигурно неће одустати, већ могу да се очекују нови притисци, претње, уцене и сатанизација. Али није згорег да поновим, једини начин да они победе је да нас приволе на признање пораза. Па ви просудите ко ту држи адуте, а ко блефира.

С тим у вези, јутрос је стигла вест да је у 87. години преминула Маргарет Тачер. Премијер Уједињеног краљевства од 1979. до 1990, Тачер је између осталог увела своју земљу у ЕУропство. У својим мемоарима записала је следеће:

Морали смо да се суочимо са спознајом да је наш пристанак на наизглед испразна општа места и неодређена стремљења касније протумачен као неопозива сагласност за наметање политичких структура супротстављених нашим интересима. (извор)

Мудри се уче на туђим грешкама, паметни на сопственим, а будале не науче никада. Била би слатка иронија историје ако би Срби на своју корист извукли наравоученије од Енглеза, који нам више од века и по раде о глави... 

Гебелсов новогодишњи поклон

Новогодишњи концерт бечке филхармоније је дугогодишња традиција, не само на нашим просторима. Програм Штраусових валцера и маршева емитује се публици од неких 80 милиона људи, у 50 земаља света.

Пре пар година је неки вешти шаљивџија чак монтирао тонски запис „Марша на Дрину“ на снимак „Марша Радецки“, који се традиционално изводи на крају концерта. Тај је снимак много људи, у незнању, потегло у одбрану „Марша на Дрину“ током медијског циркуса око јануарског концерта у УН.

Али да ли сте знали да је традицију бечког новогодишњег концерта установио лично Хитлеров министар пропаганде, др. Јозеф Гебелс, и то 1939. године?

Хитлерова Немачка је анектирала (аншлус) Аустрију 11. марта 1938. Три године касније, аустријски војници и официри биће најокрутнији окупатори рашчеречене Југославије. Многи од њих ће избећи казну; козарски касапин Курт Валдхајм је чак постао генерални секретар УН.

Тек данас, 75 година касније, Аустријанци се „суочавају са прошлошћу“ - иако већ две деценије они и Немци предводе ЕУропске напоре да ту исту прошлост понове на простору још једном раскомадане Југославије, а Србима упорно натурају наводну историјску кривицу за ратове и „национализам“.

По писању лондонског Дејли Мејла, Хитлеров министар пропаганде хтео је да створи нови имиџ некадашње престонице Аустрије. Беч треба да буде град „културе, музике, оптимизма и добре забаве“, писао је Гебелс у свом дневнику. Као део те пропагандне кампање, организован је концерт филхармоније на нову годину, на којем су изведени већ помало заборављени валцери и маршеви из доба аустријске царевине.

„Нацисти су измислили новогодишњи концерт“, категоричан је Фриц Тримпи (Fritz Trümpi), један од историчара задужених за испитивање мрачне прошлости Бечке филхармоније.

Иако је вредност музике која се изводи на овим концертима неоспорива, боли чињеница да већ деценијама уживамо у Гебелсовој ујдурми, опседнути наметнутом фантазијом о civiliziranom Zapadu наспрам наводно дивљих нас.

Студија из аутошовинизма и родољубља

један од постера читалаца Гардијана

Исту причу причају скоро сви политичари у окупираном Србистану: у ЕУропској унији, мед и млеко теку позлаћеним улицама. Србија мора да за улазак у ту Унију жртвује све, па и територију, име и историју, јер ће се уласком у њу решити сви проблеми. Та св(иј)етла будућност нема алтернативу.

Пошто се ради о класичној демагогији, ова прича је отпорна на чињенице. Попут оне, на пример, да Бугари - који су се Унијом „усрећили“ сада већ давне 2007 - долазе у Србију да раде као грађевинци, препродавци и ратари.

„Цене су немачке а плате бугарске“, вели један сељак, којем се више не исплати да гаји поврће на својој земљи, па копа кромпир у туђој да би преживео. Господар Vucich вели да ће без ЕУропске уније да се гладује, а ево, гладује се - у њој!

Ништа боље нису прошли ни Румуни, који су примљени заједно са Бугарском. Иако су уласком у ЕУропство 2007. обе земље отвориле границе диктатима бриселских комесара и слободном протоку робе и капитала, за њихове свеже обесправљене раднике границе су остале затворене. Румуни и Бугари остаће „ЕУропљани“ другог реда до јануара 2014, када им истичу ограничења на (легално) запошљавање у другим земљама ЕУ. Енглеској, на пример.

Својевремено је режим Тонија Блера намерно „мултикултуризовао“ Британију масовним увозом најмилитантнијих муслимана (што из арапског света, што из Пакистана, што из „Косовије“), али и надничара из тада свеже анектиране Пољске. Пошто је свака критика муслимана означавана као недопустиви „расизам и ксенофобија“, мета једа обесправљених британских радника постали су вредни Пољаци. Иако су се многи пољски печалбари у међувремену вратили кући - јер су остали без посла због економске кризе - Енглези сад страхују од сличне најезде Румуна и Бугара, када им истекне другоразредни статус.

Тако Гардијан извештава да је тамошњим властима чак пало на памет да инвестирају новац из све празније државне касе у кампању аутошовинизма. Иако се ради само о предлогу, читаоци Гардијана већ су послали своје предлоге пропагандних постера, на којима би могли да им позавиде чак и квислиншки култисти Жутије.

„УК? Бљак!“,  „Британија је срање“, „Дођите да чистите клозете“, „Британија је сива, смрдљива, мокра расистичка скитница“, поруке су само са неких од постера. „Британија је пуна...“ вели један, наводећи све могуће грозоте, и поручујући на крају: „Мрзимо себе, мрзићемо и вас“. А на постеру који критикује Британце што су „гласали за овакве“ (са сликом Блера, Камерона и садашњег градоначелника Лондона), аутор вели: „И ми бисмо да одемо, али јавни превоз не ради“. И то све после прошлогодишње олимпијаде, која је малтене била фестивал британског патри(ј)отизма!

Румунски одговор, међутим, нико није очекивао. Портал gandul.info направио је кампању „А што нам ви не дођете?“ (Why don't you come over?), нудећи потенцијалним енглеским туристима смештај код румунских домаћина. Кампања је попраћена подсмешљивим али истинитим постерима:

- Наше точено пиво јефтиније је од ваше флаширане воде;
- Говоримо енглески боље од Француза;
- Пола наших жена изгледа као Кејт (супруга принца Вилијама - прев.), а друга половина као њена сестра;
- Код нас се не наплаћује казна за гужву у саобраћају (као у Лондону - прев.); верујемо да је гужва сама по себи казна;
- Ваша недељна кирија овде плаћа цео месец - са све проводом у кафани;
- Наш метро није пројектован за сардине (Сардине, извините!);
- Наша контрола летења зна како да ради по мећави. За њих је то „влага“.

Слика је вредна хиљаду речи. С једне стране имате самомржњу civiliziranog Запада, а са друге Румунију, која можда јесте осиромашена финансијски, али не и духом. Наводно мултикултурну и толерантну Британију - која у то име бомбардује по свету - наспрам тобоже расистичке и примитивне Румуније, која није ратовала од 1944*. Постмодерно, милитантно атеистичко и нихилистичко друштво које жели да своје (без)вредности наметне свима, и традиционално друштво које на презир одговара поносом и духовитим гостопримством. Јер новчано сиромаштво није срамота и може да се промени, док за духовну беду лека нема.

Румуни су тога изгледа свесни. А ми?

* Напомена: Накнадно сам сазнао да је Румунија, као чланица НАТО, присутна у окупационој мисији у Авганистану са неких 1800 војника. Доказ да се не може бити „неутралан“ а део сателитског система Атлантске Империје. 

Корак до издаје

Од сопствених утисака о учинку „напредно-социјалистичке“ владе после 100 дана, немам много шта да додам поређењу са трагичним данским краљевићем. Остајем и при ставовима које сам изнео у преписци са Жељком Цвијановићем од пре пар месеци: да нови председник мора да докаже своје родољубље, и има на уму да треба више да страхује од одмазде изданог народа, него од гнева незадовољне Империје.

И најнаивнијем лаику било је јасно да одбрана српске државности не може да иде заједно са поклоњењем ЕУропској унији. Наиме, чак и да Брисел не тражи признање НДК - а тражи - интеграција у ЕУ подразумева губитак државности. А одрицање од себе у замену за обећање непостојећег благостања било би врхунац глупости чак и да ЕУ није већ 4 године у економској, политичкој и идентитетској кризи, која се притом сваким даном погоршава.

Знало се да садашњи властодршци (не нови, пошто је Дачић био кључни саучесних у стварању жутократије, а Динкић има континуитет још од октобарског пуча) лажу, али било је неких недоумица тачно о чему. Дакле, да ли је искрена била њихова апсолутна посвећеност ЕУропском путу, или одбрани Србије? Обоје није могло. Али иако то нису заслужили минулим радом, било је фер да им се пружи шанса да се покажу.

По свему судећи - и уз обавезну напомену да је немогуће бити 100% сигуран у вести које стижу из Србије, будући да су скоро сви канали загађени квислиншким отпадом - изгледа да је победила њихова посвећеност ЕУропству, тј. служењу Империји. После посете „Хилари и Кети“ нико више не може да се претвара да је другачије.

Ивица се смешка, али није смешно... (фото: ФоНет)

„Само је Никсон могао у Кину,“ говорили су својевремено Американци, коментаришући чињеницу да је управо тај председник, осведочени антикомуниста, нормализовао односе са комунистичким Пекингом. Зар није онда могуће, чак и вероватно, да су исти ти Американци одлучили да би издају Србије (јер предајом Космета се издаје Србија у целости) боље могао да изврши управљаним утисцима у родољуба произведени Николић, од већ потрошеног отвореног квислинга Тадића?

Квислиншки култ је за ових 13 година до те мере обесмислио језик и логику, да се скоро нико више не осврће на оптужбе за издају, као да је то постало нормално. А није, и не сме да буде. Можда баш то објашњава у великој мери зашто изостају рационалне реакције на издајничко понашање власти, већ се чују само изливи беса и личне, партијашке нетрпељивости.

Зато мислим да је изузетан најновији есеј који је написао колега Србо (гост на Соколу у два наврата), а може да се прочита на његовом блогу, Камен земље Србије. Не бих да га цитирам, јер вреди да се прочита у целости. А да се потом нађе начина да се власт упозори да одустане од издаје коју је, како се чини, намерила да спроведе.

Да будем неуобичајено директан: чак и да неким случајем Империја успе да затре Србе као нацију - физичким истребљењем или преумљавањем, свеједно - мало је вероватно да ће њени домаћи помагачи то живи дочекати. Лако је било Империји да ономад сипа бомбе са пет хиљада метара. Ови су далеко ближе, надохват пушке, куке и мотике. А нека је само један одсто Срба спремно да их се лати, и то ће бити доста.

Ово није претња, само добронамерна дијагноза чињеничног стања. Тек да се зна.

Је ли, с ким се ја састајем?

Високи комесар ЕУ за иностране послове, Кетрин Ештон, имала је проблемчић пре састанка са новоизабраним председник Србије, Томиславом Николићем, прошлог петка у Бриселу.

„Роберте, неко мора да пође са мном, не знам како он изгледа,“ кука Ештон на почетку снимка.

„Роберт“ је Купер, тзв. преговарач ЕУ у тзв. дијалогу Жутограда и „власти“ НДК. Али од њега слаба вајда:„Не знам ни ја,“ вели Купер.

Срећом по њих, неко од посилних је имао фотографију, па се Ештонова убрзо смешкала за камере са Торисом.

Оваква неспособност нема оправдање. Николић је можда тек инаугурисан, али је пре тога два пута умало победио Тадића на председничким изборима, и сваки пут је на њега дрвље и камење сипала медијска машинерија Вашингтона и Брисела, описујући га као „тврдолинијашког ултранационалисту“ и томе слично. Па су се опет окомили на њега после избора, осуђујући (лицемерно) његове изјаве о ратовима, Сребреници, итд. А не знају како човек изгледа!

Ето ко су ЕУропски „господари“ од којих наивни очекују спасење. Ето какви су „преговарачи“ који су унапред одлучили исход преговора. Ето ко од Србије тражи да се одрекне себе како би добила „бољу будућност“. Па ви сад гледајте шта ћете.

Французи против устава ЕУ

Док балкански главари и обмануте народне масе гледају у Европску унију (успут, зашто „унија“ а не „савез“; је ли то некога страх да „Европски савез“ не подсјећа превише на упокојени Совјетски, па користе туђицу „да се Власи не досјете“?) као на Обећану Земљу, сами Европејци - у овом случају, Французи - имају итекаквих примједби на најновију мутацију левијатана у Бриселу. Ево како о томе пише Данијел Ханан у лондонском Спектатору од 23. априла:

Нон-сенс

Шок! Хорор! Французи се одричу властите творевине. Пошто су искористили ЕУ да наметну своје ставове другима, наши сусједи су изгледа одлучили да њима самима ти ставови више не одговарају...

[Француска] је земља која је више од било које друге обликовала институције и политику ЕУ: систем затворене индустрије, деголистичку сумњичавост према САД, тријумф технократије над изборима, опсесију социјалним «правима». Европском комисијом традиционално управљају француске бирократе... Чак је и уписни рок за службовање у ЕУ усклађен са француским школским календаром, док је доминација француских бирократа у Бриселу је за резултат имала политику ако не у триколору, онда дефинитивно fleurdelisé [у знаку љиљана].

Данас француске Еврократе ошамућено тумарају Бриселом. У складу са људским нагоном да се на себе гледа као на центар свијета, чуде се како су се њихови сународници толико одродили. Запањени су француском „незахвалношћу“, и уплашени њеним импликацијама. Ако се овако осјећа европска кђер-љубимица, какве онда има наде да се убиједе земље које имају стварне примједбе? ...

Питање је сад да ли референдум у ствари представља опште одбацивање политичке класе... Наравно да представља. (Французи) су тачно закључили да европска интеграција смањује одговорност њихове владе. Јасно им је да ће европски Устав још више удаљити народ од важних одлука. Рећи да Французи гласају о погрешном питању [тј. популарности Ширакове власти] потцјењује њихову проницљивост. Неко ко сматра да је државна управа већ превише изолована од народа најмање жели да се власт пренесе на још удаљеније институције. Ако му је доста комесара у Паризу, још мање му је стало до неизабраних комесара у Бриселу. Француски „суверенисти“ су добро схватили ту везу.

Док сам прошлог мјесеца пратио кампању против ЕУ у Француској, постао сам свјестан запаљујуће истине: исте ствари које сметају странцима што се француских власти тиче, сметају и Французима... Кад погледају Брисел, Французи не виде себе, већ одраз своје арогантне владајуће касте...

Хајде да претпоставимо, међутим, да суверенисти побиједе на референдуму. Какве би то посљедице имало? ... Сличне ствари су се дешавале и раније. Кад је Данска гласала против Мастрихта, кад је Ирска гласала против Нице... одговор ЕУ је био да игнорише препреке. У Бриселу нема Плана Б; План А се једноставно представља поново, док не буде усвојен.

Слично се може очекивати и са Уставом. Државници ће јавно тјешити народ, а онда ће сазвати међудржавну конференцију на којој ће наметнути 95% од онога што су предлагали у Уставу. Овај пут неће бити референдума....

Упркос бројним изјавама, чини се да Тони Блер покушава да изврда обећање да ће да организује референдум и у Британији без обзира на француске резултате. Другим ријечима, наша влада нас третира исто као француска Французе. У опасности смо да изгубимо прилику да се изјаснимо не само о овом Уставу, већ о три деценије постепеног потчињавања Бриселу... Срећом, један референдум чак ни Тони Блер не може да откаже: опште изборе 5. маја.

Динстбир и Свилановић

Б. Радивојша пише у Политици од 16. априла:

Има ли бивши министар иностраних послова неке земље право да сугерише одвајање једног дела те земље? У свакој другој држави осим СЦГ то би било незамисливо.... Горан Свилановић, бивши министар иностраних послова СЦГ, а сада члан Међународне комисије за Балкан, означио је план овог тела које подржавa независност Косова и Метохије у догледној будућности „најбољим предлогом досад”. У каснијим објашњењима, бивши министар је навео да комисија предлаже ЕУ да преговара с Косметом „као ентитетом који није држава”, а да на крају тих преговора, у тренутку уласка у ЕУ, „постане држава у пуном смислу те речи”.

Кад је био министар иностраних послова, Свилановић се није јавно изјашњавао за „Косово – државу”, мада је, према неким сведочењима, пре него што је постао шеф дипломатије био склон и таквим решењима.

Свилановић је тако наметнуо дилему: да ли бивши министри имају право, кад им престане мандат, да говоре оно што није у складу с политиком земље коју су донедавно представљали? Овај политичар сматра да има то право, али не верујемо да би се ико с њим сложио ако би као меру понашања „бивших” узимао искуства других земаља. [...]

Међутим, треба имати у виду и то да је бивши министар сада члан Међународне комисије за Балкан која се залаже за независност Косова и Метохије у догледно време. Он је и функционер Пакта за стабилност југоисточне Европе. Те чињенице треба имати у виду, јер наши људи кад постану чланови међународних организација и институција знају да своје мишљење прилагоде већинском у тим организацијама. [...]

Неки политичари нису такви. Рецимо, чешки дипломата Јиржи Динстбир, некадашњи известилац УН за људска права, рекао је, упркос ставу Међународне комисије за Балкан, да је „погрешна теза на Космету да ће без Србије пут у ЕУ бити бржи”, јер „Унија подразумева сарадњу, а не издвајање”.

Динстбир је тако тренутно ближи ставу званичног Београда о Косову и Метохији од Горана Свилановића.

Не знам чиме је Србија заслужила да је у одсудном моменту на међународној сцени заступају прво злобни мондијалиста Свилановић (који је тако лако прихватио 30 империјалних сребрњака кад је излетео из министарске фотеље да се вреди упитати за чији рачун је радио и кад је био у њој), а потом помахнитали дилетант Драшковић. И један и други изгледа обожавају звук сопственог гласа, воле Империју много више од своје земље, и воде личну а не државну политику.

Споњна политика ДОС-а после 5. октобра 2000. је била напросто криминална. Ма колико се Свилановић није слагао са државном политиком (ако и када је она уопште постојала, што је битно имати на уму), имао је обавезу да не навија против ње, а за рачун страних сила. Ни после ДОС-а се стварни нису промениле; Драшковић је доласком на функцију шефа дипломатије изгледа добио трансплантат мозга некога из Грађанског савеза.

А то што је Јиржи Динстбир праведнији према Србима од њиховог и бившег и садашњег шефа дипломатије је Динстбиру на велику част, а Свилановићу, Драшковићу - и народу који је дозволио да се тако понашају - на велику срамоту.

Свет илузија

Читајући најновије саопштење Београдског форума за свет равноправних, имам утисак да им је срце на правом месту, али да им у глави није све на броју.

Са једне стране, оваква анализа је преко потребна и пожељна:

...ширење дефетизма и комплекса кривице чини се свесно и плански. То је део масовниг испирања мозгова, ‘катарзе’ ради брисања ’старог, превазиђеног’ система вредности и ’нарезивања’ новог, ’европског’, мондијалистичког, у ствари неоколонијалног. То је, уједно, ослонац и услов опстанка олигархије на власти, јер народу, посебно младима, усађује несигурност, умањује самопоуздање, нагриза здрави разум. Таква политика идолопоклонства свему што је туђе, политика систематског разарања српског националног у духовног идентитета, има разорне последице које ће бити тешко отклонити, чак и под условом да се за то створи воља.

Последице такве политике одразиле су се директно крајње негативно на положај и углед Србије и Црне Горе, односно Србије, што показује и немогућност да се на међународном плану заштите витални национални и државни интереси, посебно у погледу Косова и Метохије.

Раније у тексту, међутим, појављује се ова будалаштина:

Оцењено је да Србија и Црна Гора, у условима поделе интересних сфера и потпуне интеграција спољне и војне политике кључних сила, мора имати своју сопствену стратегију која одговара њеним националним интересима. Поједине земље су се у регионалне економске и у регионалне војно-политичке интеграције укључиле из превентивних разлога. Најгоре је не бити нигде. Тај који није ни у једној таквој целини, он је по дефиницији тешко дискриминисан. Србија и Црна Гора, међутим, не треба да жури у Европску Унију по сваку цену. Из економских разлога, поготову не. Али циљ Србије и Црне Горе треба да буде и јесте улазак у Европску Унију и зато преговоре треба прихватити, али инсистирати на равноправном третману и заштити виталних националних интереса. При томе се посебно има у виду поштовање територијалног интегритета, односно укључивање у ЕУ државне заједнице као целине, што значи и са Косовом и Метохијом.

Како било ко, појединац или организација, може да помири ова два става - отпор мондијализму и жеља да му се добровољно покори - а да не поремети памећу, то ми никако није јасно.

Као прво, премиса је погрешна. Политички оквир „кључних сила“ и „интересних сфера“ је нестао пре 15 година, крахом СССР. Сад на свету постоји само једна државна сила, а то је америчка Империја. Нико нема војни потенцијал да се Американцима супротстави директно. ЕУ је мање-више само сателит Америке, који нити заиста жели нити је у стању да се осамостали (а и да је то на неки начин изводљиво, произвело би опет неку врсту империје). Кина, Индија, и Бразил се економски развијају, али су војно безначајни. Русија има огромну војну силу на папиру, али јој она ништа не вреди против америчких „обојених револуција“. Цели свет је интересна сфера Америке, и у њему постоје само два „блока“: њене слуге и њене жртве, да ли садашње или будуће.

Да ли је онда, заиста „најгоре не бити нигде“? Ако се на постојање америчке Империје, и на светски поредак заснован на сили, гледа као на нешто сасвим нормално или пожељно, онда апсолутно стоји да је за мале државе неопходно да се приклоне јачем. Овакво резоновање је стајало иза одлуке Кнеза Павла да потпише Тројни пакт 25. марта 1941.

Не улазећи сада у граматички злочин коришћења „дискриминисан“ као партиципа, став да су државе које нису у једном или другом мега-блоку у лошијем положају од оних које јесу може се лако оповргнути једноставним питањем: да ли бисте више волели да будете Пољак, или Швајцарац?

И ту долазимо до најгорег логичког проимашаја. Зашто је циљ СЦГ да уђе у ЕУ? Сугестија да је „најгоре не бити нигде“ је не само недовољан него и погрешан аргумент. Једини добар разлог за придруживање ЕУ и НАТО би био када би то штитило националне и државне интересе СЦГ. Али ако Форум осећа потребу да инсистира на „равноправном третману“ и заштити интереса током преговора о придруживању, онда је ваљда a priori јасно да придруживање само по себи те интересе не штити - већ их, напротив, угрожава!

Да ли је потребно истаћи апсурд у очекивању да територијални интегритет Србије (не „државне заједнице“; КиМ је део Србије) треба да штите земље које су одговорне не само за повреду тог истог интегритета 1999, већ и за претходно насилно разбијање Југославије? Зар није баш ЕУ признала сецесију по републикама - или је то био Деда Мраз? Зар нису све главне чланице ЕУ и чланице НАТО?

Опет, ако је једини аргумент за придруживање ЕУ и НАТО заштита од њихове даље агресије, онда је то иста логика која је стајала иза приступања Тројном пакту 1941. Односно, да будем сасвим фер, Тројни пакт је био бољи - утолико што је Краљевини Југославији оставио макар номиналну независност, док Империја тражи апсолутну послушност и безусловну предају.

Свет равноправних значи свет жртава Империје. Зар не би било боље живети у свету слободних? У Србији слободних, за почетак.