„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком црква. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком црква. Прикажи све постове

недеља, 24. април 2022.

Христос воскресе!

Управо данас, када заведене православне хришћане Царство Лажи и Зла тера у смрт и пропаст, морамо сведочити о Васкрслом Христосу и путу који нам је Он показао из греха у спасење. 

„Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јован 3, 16).



Како рече Патријарх Порфирије, на Велики Петак „ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе.“

„Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост.“

Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“

понедељак, 17. јануар 2022.

Кад Црква откаже Крстовдан...

Кад сам видео објаву да СПЦ отказује крстовданско пливање за Часни Крст у Београду, мислио сам лажна вест, није могуће. Кад оно, стварно:

По одлуци Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи отказао је учешће у организацији манифестације Пливање за Часни Крст, која је требала да се одржи на Крстовдан, 18. јануара 2022. године, на базену СЦ Ташмајдан, а у којој је требало да учествују ђаци београдских основних школа.
Град Београд и спортски савез престонице Србије су такође отказали учешће, а црква упозорава да „извесне невладине организације, које немају структурну везу са Српском Православном Црквом, намеравају да упркос тешкој епидемиолошкој ситуаццији“ ипак одрже пливање.

„Наглашавамо да за то немају благослов Цркве, а да родитељи децу шаљу на сопствену одговорност,“ вели одбор за веронауку АБК.

Значи, и званично се на православље ставља звездица и фуснота „осим у случају короне.“

За све има Његошев цитат, па и за ово: „Страх животу каља образ често.“

Христос се роди, браћо и сестре. Ко верује у Њега имаће живот вечни. За вернике ковид-култа баш и не знам.

уторак, 28. април 2020.

Храм руске армије или ко је овде јеретик

Вероватно постоје боље вињете за опис садашњег стања у Србији од иначе добронамерних људи који неиронично деле текстове N(DH)1, па још у прилог аргумента да Храм Воскресења Христова (илити главна црква оружаних снага Русије) представља „јерес православизма“, али одлучио сам да се баш овом позававим јер се директно тиче моје струке.

Елем, у понедељак је N(DH)1 - како је крсти прогоњени новинар Зоран Ћирјаковић, показаће се с правом - објавила текст у којем прозива Русију што је саградила „огромну катедралу с мозаицима Путина, Лаврова и Стаљина“:

Катедрала? Па још у парку „Domoljub“ (стварно тако пише)? И онда видим да је аутор текста буквално ХИНА, пропагандна агенција хрватске државе. Само то је довољно да потврди Ћирјаковићеву карактеризацију „балканског сиенена“, који и те како конкурише својим америчким газдама за награду у категорији лажних и злонамерних вести.

Као и сва пропаганда, и ова садржи клицу истине. Наиме, храм оружаних снага се гради већ пар година у парку „Патриот“ у Кубинки, шездесетак километара западно од Москве. Парк је део великог војног комплекса, у којем се између осталог налази и највећи светски музеј тенкова, као и полигон за међународне армијске игре (на којима су својевремено бриљирали српски тенкисти, мада у оближњем Аљабину). Црква је централни елемент комплекса „Пут сећања“ (Дорога Памяти), који обухвата и музеј посвећен победи у 2. светском рату, и било је предвиђено да буде освештана управо 9. маја, на 75. годишњицу предаје нацистичке Немачке.


Прошле седмице је МБХ - портал који држи прогнани пљачкаш-олигарх Михаил Ходоровски, данас Лондонац - објавио „скандалозне“ фотографије два мозаика са зидова храма. На једном се заиста налази Јосиф Стаљин, док су на другом председник Владимир Путин, министар војни Сергеј Шојгу, министар иностраних дела Сергеј Лавров, и још неки чланови владе.

О чему се ради? Ходорковски је представио два мозаика ван контекста, веле у Руској Православној Цркви. Два мозаика су део веће композиције, која одаје пошту историји Русије и њених оружаних снага. Путин, Шојгу и Лавров приказани су међу становницима Крима у вињети о мирном повратку тог полуострва у састав Русије, марта 2014. Имајући у виду православну традицију да на зидовима храма прикаже владаре и ктиторе (а Путин је и једно и друго), као и историјске догађаје, ту не треба да буде ништа спорно.

Али шта ћемо са Стаљином, који је предводио комунистички режим злогласан по прогону Цркве? На то питање порталу РБК одговара еписког клински Стефан, старешина храма.

„Што се Стаљина тиче, њега су пре свега осликали по историјској фотографији“ каже он. Мозаик приказује параду победе 1945, где су у првом плану војници Црвене армије који прослављају свој тријумф, док плакат са ликом Стаљина стоји у позадини.

„Овај храм подиже се у част Победе, и не може да се не прикаже парада победе,“ додаје епископ Стефан. „Ту је још и ред мозаика на којима су партизани из Великог Отаџбинског Рата, учесници битака из 1812, и другима који су ратовали током историје наше државе,“ на пример Суворов, Кутузов, итд.

Око одлуке да се у мозаику прикаже Стаљин јесте било спора, али је црквени савет за игзрадњу и украшавање храма на крају одлучио да је то „одраз историјске истине, из које не треба произвољно чупати странице“, по речима протојереја Леонида Калињина, председавајућег тог савета.

Где су ту скандал и јерес, а где зла намера „весника“ попут МБХ и N(DH)1, просудите сами.

недеља, 15. септембар 2019.

Борби нашој краја бити неће

Рекох прошли пут да на очувању и ослобађању морамо да радимо сами, јер нико други ил' не може ил' неће. Мислио сам при томе на државу и изграђене институције друштва, које су систематски поткопане и преузете да би радиле у корист наше штете. Погледајте око себе па сами реците, није ли тако?

Испоставило се да је стање ствари боље него што сам мислио, само смо овако неповезани тога несвесни. Наиме, добио сам одговор на питање о добрим и родољубивим уџбеницима по којима би децу у расејању могли да уче српски језик. Добра вест је да они већ постоје!

Протојереј др. Жарко Гавриловић саставио је и буквар и књигу веронауке за децу. Словарица: Српски православни буквар штампана је 2002, а Букварица: Светосавски азбучник годину дана после. Значи, није потребно измишљати топлу воду. Лоша вест је да тренутно нису у штампи, тако да би било потребно да се поново покрене тираж. Али то је ваљда далеко једноставније него све радити испочетка. Знате шта вам је чинити!

У међувремену, поново сам покренуо питање неписмености у свакодневној комуникацији, рекавши на Твитеру да из принципа не одговарам када видим српски писан кусом латиницом - а још мање људима који користе стандардну латиницу, јер то онда значи да могу да направе ћирилично подешавање а то не желе.

Од негативних одговора које сам добио, истичем цепидлачење око имена на мом налогу, које није писано ћирилицом, јер је налог двојезичан и користим га већим делом за своје пословне активности које су 95 % на енглеском, и нешто мало на руском. Мислим, аферим браћо, али ако око тога закерате значи да немате других аргумената.

Најјаче ми је било кад се јавио неко, па вели, и чешки председник Земан пише латиницом, а добро нам жели. И то стоји. Али он тако пише свој чешки, а ја сам говорио о српском. Значи, до те мере смо распамећени.

Има их и који су ми замерили што сам критиковао америчку амбасаду у Београду што вређа земљу-домаћина латиничењем. Камо среће да нисам једини амерички држављанин који то ради, можда би и престали да им се још неко из расејања обрати... Знате шта вам је чинити.

Турнеја професора Ковића и Ломпара по САД и Канади и даље траје. У октобру креће и америчка турнеја документарног филма Бориса Малагурског Тежина Ланаца 3. Нема везе да ли се с његовим тезама слажете 5, 10 или 95%, битно је да се подржи критика империјализма који нас гази.

У међувремену, у Београду је одржана трибина Стања Ствари, на којој је говорио мој пријатељ и колега (и оснивач Стања) Александар Лазић, као и нека најистакнутија имена родољубиве борбе у Србији. Погледајте, прочитајте, подржите. Да претекнемо.


понедељак, 2. септембар 2019.

Заједничким снагама

Може ли се зауставити суноврат српства?

Ово је истовремено и кључно питање времена у којем живимо, и потпуно погрешно питање. Ево зашто. Наиме, начин на који је постављено измешта субјект - мене, вас који ово читате, и све нас који се сматрамо Србима - и одговорност за заустављање суноврата оставља неком другом. Да ли држави? Да ли владару, или некој политичкој странци, верској установи, добротворном друштву? Одговора нема, јер је то превелик залогај за све, осим можда државе која то ево или не може или неће.

Али ако се питање другачије постави - на пример: шта конкретно свако од нас може да уради да заустави суноврат српства? - одједном се отвара безброј могућих одговора. Јер општенародно спасење је превелик терет за једног човека, али незнатан када га на себе преузме цео народ којега се то дотиче.

Ово ми је пало на памет у недељу после подне, када сам у сали цркве Св. Луке мало изван Вашингтона слушао беседе професора Милоша Ковића и Мила Ломпара. Читаоцима Сокола су њихова имена и дела одавно познати, обојицу већ дуго читам, ценим и цитирам овде. Сада сам имао прилике и да их упознам лично, и само су потврдили раније утиске.
Ковић и Ломпар су тренутно на турнеји по северној Америци у организацији издавачке куће Catena Mundi из Београда, и њихове беседе о „заветној историји Срба“ су део промоције нових књига. Свакоме ко има воље и прилике препоручио бих да их чује, јер њихове речи разгоне смутњу и безнађе које свакодневно ствара пропаганда квислиншког култа и његових страних господара. Али и наводи на размишљање о томе ко, како и када треба да се бори за будућност српства.

Дабоме, најчешћи и први одговор је „држава д'уради нешто“, а знате шта ја мислим о томе. Од ове и овакве држава, мрка капа. Мада је било и горих времена, када је власт активно радила против сваког националног интереса на сваки могући начин. Али ако ћемо од званичног Београда очекивати да одбрани српство, бојим се да ћемо „заробити себе у туђина“ пре истека следеће деценије.

Опет, читаоцима Сокола ће ово звучати познато, али мој став - који, судећи по ономе што сам чуо, деле Ковић и Ломпар (нека ме исправе ако грешим) - је да ћемо пре нешто постићи ако „погурамо“ сами. То не мора да значи да морамо све појединачно; кад вуче свак на своју страну, не стиже се нигде, али када људи раде у корист заједничке ствари, па вуку свак својим снагама али у истом правцу и са истим циљем, и те како могу да остваре велике помаке. Идеја је да се договарамо око тога како би та заједничка ствар требало да изгледа, шта су краткорочни а шта дугорочни циљеви, шта конкретно може да се уради одмах а шта треба да се гради корак по корак док не буде спремно за следећу фазу.

Навешћу један од примера који је споменут данас: како учити децу у расејању да говоре српски? Постоје црквене школе, али не постоје књиге помоћу којих може да се предаје. Уџбеници који се користе по школама у самој Србији су у најмању руку трагични, а у најгорем случају спроводе непријатељску пропаганду и расрбљавају омладину. Шта да се ради?

Мени се бар чини да би идеално решење било да филолоф, лингвиста, педагог, а можда и неко ко је све те три ствари, сачини буквар српског језика - и то не да измишља топлу воду, него да прилагоди неки стари - и да онда, рецимо, црква око које су школе у расејању окупљене финансира његову штампу и продају. Да се створи стандард, по којем ће српски моћи да се предаје деци свуда по свету. Потом ће лако моћи да се у самој Србији каже „ево шта тражите хлеба преко погаче и штампате ту неке хрватске букваре латиницом, кад постоји светски а наш буквар у широкој употреби?“ И проблем решен, без државе, без политике, без партијашења и уграђивања и сплетки. Препреке се једноставно заобиђу и доведу пред свршен чин. Само је потребно мало добре воље, вештине и труда.

Да се ја иоле разумем у лингвистику, већ бих почео са радом, знајући да је то најтежи део посла, а све остало се после малтене посложи само од себе.

Има много ствари које би могле да се ураде по истом или сличном обрасцу. Уместо да чекамо да нам неко други решава проблеме - где смо то научили? Од кога, и с којом намером? - зашто да не почнемо да их решавамо сами? Па ако не знамо, није срамота, наћи ће се ко зна и уме. Још увек нас има.

Дуго већ ово говорим, али „борба непрестана“ почиње малим стварима, попут одбијања да се пише кусом латиницом. Таквим наизглед безначајним гестовима гради се дуго урушавано самопоштовање, које је предуслов за здраво деловање. Посао пред нама тренутно делује непрегледно и несавладиво, јер смо разбацани, разбијени, распамећени. Биће далеко мањи и лакши кад удружимо снаге и почнемо да чистимо шикару педаљ по педаљ.

Признајем да сам у последњих пар година запоставио Сокола, мада не и српску ствар. Обећавам да ћу одсад мало више да се ангажујем, да предлажем решења и конкретне кораке, али и ширу стратегију даље борбе. Јер ко ће, ако не ми? И када, ако не сад? 

четвртак, 7. јануар 2016.

Христос се роди!


„Изабравши сиромаштво зарад Тајне нашега спасења, Христ је свесно одбацио вредности које се на земљи сматрају важним: моћ, богатство, славу, племенито порекло и друштвени статус. Он нам нуди други закон живота, закон скромности и љубави, који побеђује гордост и омразу.

Путем тог закона, крхка човечност с милошћу Божијом постаје сила коју не могу победити моћници овога света. Сила Божија отеловљује се не кроз овоземаљску величину и удобност, већ кроз искреност и скромност срца.“

- из посланице Кирила, патријарха московског и све Русије, о Божићу 2015.

субота, 26. октобар 2013.

Критика одбране неодбрањивог

Почетком ове седмице, уредник Видовдана Милован Балабан објавио је текст у којем је - ако ме очи не варају - покушао да нађе оправдање за позив Патријарха Иринеја да се изађе на лажне изборе позивањем на стање после Косовског боја:
„И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима. Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“.
Ово је натерало Александра Лазића - који је, ако се сећате, за Соко у јулу писао о проблематичном понашању руководства СПЦ - да напише одговор, у којем се окреће историји и документује под којим околностима је Стефан Лазаревић пристао на вазалство Турцима, шта је о томе заиста мислила Црква, закључујући како је поређење са данашњом ситуацијом апсолутно непримерено:
„...функција Цркве, па ни Српске православне, није да тражи начин прилагођавања датој реалности ... него да буде христолика; а ако је (макар делићем) христолика, она нужно мора бити изван реалности“.

...ако су пре шест векова разлози били да би „било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали” (Константин Философ), онда данас нема двојбе да мора остати записано да је СПЦ, кроз уста првог међу једнакима, у миру, послала христоименито стадо у загрљај вуковима да га кољу; књегиња Милица и св. патријарх Спиридон спасавали су животе и жртвовали и своје најближе, а господар Вучић и патријарх Иринеј спасавају голу власт и тзв. Бриселски споразум, све зарад химере зване ЕУ“.
Првобитно сам намеравао да текст пренесем цео, или барем цитирам in extenso, али док сам га читао схватио сам да би било боље и праведније да га прочитате у оригиналу, са сликама и фуснотама, на његовом блогу (Стање Ствари).

И да се замислите над речима Патријарха Павла, цитираним на крају:
„У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?“

петак, 19. јул 2013.

У служби два господара

Александар Лазић, уредник Изјаве.net, ексклузивно за Сиви Соко 

„Европска“ СПЦ и српско Косово

Нико не може два господара служити (Мт. 6,24)

Један читалац-коментатор, осокољен учешћем војске у политичким превирањима у Египту, на прилике у Цркви о којима ће бити речи у овом тексту, на Интернету написа да би пуч прво требало извести у СПЦ; можда би то било решење да пуч, доиста невојним средствима, већ није изведен – СПЦ је можда европска, али је разједињена, разбијена, аутистички затворена, далеко од свог народа и без гласа кад је време да се вапај чује до неба.

МАЛО ВРАЋАЊА У ПРОШЛОСТ: Најава горих од најгорих времена за Србију јасно се видела на случају рашчињеног владике Артемија: један од чувене четворке јустиноваца (следбеника једног од највећих теолога СПЦ прошлог века – св. Јустина Ћелијског), доживео је прогон управо од остале тројице (митрополит Амфилохије, епископ умировљени Атанасије Јевтић, епископ бачки Иринеј). Склањање Артемија са рашко-призренског трона заправо је била обзнана мекшег курса државе и Цркве према Косову и Метохији, једна рана најава бриселског споразума.

(Ово није уздизање Артемија у звезде или пледирање на његову непогрешивост – ако је по командној одговорности он крив, онда је било макар десет епископа који је требало пре њега да буду позвани на одговорност; колоквијално речено, крадуцка се по свим епархијама, нажалост. Додатно, да код Артемија није био пресудан политички моменат, не би се дигло оволико и монаха и лаика у његову одбрану – као што код најновијих склањања епископа, зворничко-тузланског Василија Качавенде и средњоевропског Константина, скоро нико не диже глас или запрети расколом.)

МАЛО ВРАЋАЊА У ПРОШЛОСТ (2): Када су се решили Артемија, остала тројица јустиноваца (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић) намерили су се на тзв. босански лоби, тада предвођен епископом Василијем Качавендом. Још за живота патријарха Павла, они освајају Синод (тада у саставу: Амфилохије, Иринеј нишки, Иринеј бачки, западно-херцеговачки Григорије, далматински Фотије), што се тумачило као заузимање стартних позиција пред избор новог патријарха. То што у Синоду нема умировљеног епископа Атанасија Јевтића не треба да вас забрине – ту је његово „духовно чедо“ епископ Григорије, наследник на, како сам Григорије каже, месту бискупа.

НОВИ ПАТРИЈАРХ ЋЕ СЕ ЗВАТИ ИРИНЕЈ: Иако се бавим анализом објављених информација рекао бих да није тешко закључити да је митрополит Амфилохије, за време болести Павлове председавајући Синода и управитељ СПЦ, видео себе као новог патријарха. Амфилохије је, као и Иринеј бачки, ушао у ужи избор од три кандидата, али побеђује фаворит из сенке – епископ нишки Иринеј (Гавриловић). Изабран је човек близак ученицима Јустина Поповића - човек би рекао да је сада све потаман: Артемије бауља, без снаге да прихвати одлуке Сабора или да се одупре до краја и направи раскол, за патријарха је изабран „њихов“ човек, а за никад бољу сарадњу с државом задужен је, у континуитету, епископ Иринеј Буловић.

Но, колико је Амфилохије био „одушевљен“ што није изабран за патријарха – можда би могао да посведочи податак да се, само месец дана пошто је Иринеј нишки постао 45. патријарх СПЦ, уместо Митрополије црногорско-приморске СПЦ појавила „Православна црква у Црној Гори“. Митрополит, говоре зли језици, не пропушта прилику да позове патријарха на оставку због „недораслости“.

(У тој борби недавно је монета за поткусуривање био и наш највећи песник Петар II Петровић Његош, гурнут у причу канонизације највише да би неко имао „свог свеца“– уосталом Амфилохије је Његоша и прогласио за свеца на територији „Православне митрополије црногорско-приморске“.)

А КАКО СЕ ПРЕЗИВА НОВИ ПАТРИЈАРХ: Нико није спорио да се нови поглавар СПЦ зове Иринеј, али су, највише по Интернет кулоарима, кренуле гласине да је презиме новог патријарха Буловић а не Гавриловић; другим речима, кренуле су оптужбе да је прави патријарх заправо епископ бачки Иринеј, у том тренутку декан Богословског факултета, члан Синода и дугогодишњи портпарол СПЦ. Епископ Иринеј је оптуживан да сам пише саборска и остала саопштења, те да његова моћ не исходи из црквених већ из световних (државних) кругова.

КРАТАК ПРЕГЛЕД САДАШЊИХ ДОГАЂАЊА: До сада је, надам се, јасно да је реч о голој борби за (пре)власт и, евентуално, додворавању држави. Питање Косова и Метохије долази у зону усијања бриселским преговорима нових власти, СПЦ пише писмо Николићу али не жели да га објави, Амфилохије (и вероватно Атанасије) – као идејни творци писма (а епископ. бачки им је, по свом признању, само мало „дотерао правопис“) – дотурају на публиковање „Недељнику“, Иринеји здушно демантују да писма има, а ако га и има онда то не пише у њему, у том настојању СПЦ да се не чује њен став о Косову стиже и митинг „Остајемо у Србији“, тамо Амфилохије и Атанасије изводе неколико перформанса за прост пук а заправо, очито је сад, у инат Иринејима. Косово је ту, нека ми Бог опрости, само предложак, огледно поље на коме ће се показати ко је од преосталих јустиноваца јачи. Патријарх Иринеј се јавно ограђује од наступа поменутих владика на митингу, владика бачки наставља да вуче конце из позадине, резултат наоко нерешен, борба за власт у СПЦ се захуктава а Косово и Метохија одоше!

САДАШЊА САДАШЊОСТ: Почетком јула и почетком апостолског поста, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије пише писмо епископу бачком Иринеју, насловљено „О Косову и Метохији“. Атанасије Јевтић, нимало бираним речима, оптужује државни врх за издају КиМ, а Цркву („коју сте монополисали вас неколицина“) да о тој издаји ћути; мудро збори епископ, као да никакве везе нема са оним администратором епархије рашко-призренске, кад је склоњен Артемије и практично најављен бриселски споразум?!

Да оцена о Косову као предлошку за борбу за власт није прејака, мислим да достојно говори и податак да се (рекао бих) права намера Атанасијевог писања крије у Пост скриптуму: у том делу, Атанасије брани свог наследника Григорија од „злобногорке“ ироније Иринејеве о бизнису владике захумско-херцеговачке, и то речима: „и сам Владика је сироче и зна шта је Херцеговачка сиротиња“. Додатно, Атанасије спочитава брату у Христу Иринеју и необавештеност око доласка председника Николића у Требиње и чињенице да га столујући епископ – Григорије – није дочекао.

Ако се подсетимо да је Атанасије о свемоћи Иринејевој писао у тренутку кад је овај, Иринеј, са три функције (декан, члан Синода, портпарол) спао на једну – гласноговорничку – и на то додамо индикативан пост скриптум о Григорију, не преостаје ништа но да се закључи да је напрасна брига о издаји КиМ само још једна рунда у коначном обрачуну јустиноваца.

САДАШЊОСТ ЛИСТА „ДАНАС“: На одговор епископа бачког Иринеја чекало се неуобичајено дуго: портпарол СПЦ није се либио да укаже на грешке Радио Ватикана, као ни погрешно извештавање новинара за Сабора СПЦ („не може се правити руска салата од извештаја – ред Иринеја, ред верских аналитичара, правих или лажних“). Овога је пут сам еп. Иринеј направио руску салату – сачекао је да се прво појави текст у листу „Данас“ („Косово поделило Цркву“), да следећег дана сам да изјаву истом листу („Иринеј бачки: Одговорићу умировљеном владици Атанасију“) у којој најављује да ће, из одређених разлога, прво одговорити на писаније листа „Данас“ о Косову које је поделило Цркву.

И онда, на Дан св. апостола Павла и Петра – Петровдан, Иринеј бачки одговори листу „Данас“, а узгред, површно и благо и еп. умировљеном Атанасију. У том је одговору, тешком руком каквом му даде Бог, поштено шлепио лист „Данас“ и његову сарадницу К. Ж., колатерално је страдао и несрећни Мирко Ђорђевић; о суштини ствари, писму Атанасија, епископ Иринеј задовољио се само једним појашњењем:
„Владика Атанасије за издају оптужује само државни врх, док 'црквени врх' – ма шта тај израз значио – оптужује за колаборантски однос илити за генералну подршку државном тријумвирату, уз апстраховање – по њему, владици Атанасију – издајничке улоге истога.“
Ако ништа друго, наслов одговора на основној је тези овог текста – „Косово није поделило Цркву“, пише владика Иринеј. И није – кажем ја – Цркву је поделила борба за власт, и то борба међу некадашњим следбеницима Авве Јустина.

Да покаже на којој је страни, а можда и ко је прави патријарх, јавио се поглавар СПЦ Иринеј, исто у листу „Данас“, да објасни да епископ Атанасије то јесте написао али није тако стварно мислио: „То личи на владику Атанасија. Он је у стању да олако каже нешто, па се после и покаје“.

ПОЗНАЈТЕ ИСТИНУ: Одсуство јасних ставова, превише ствари које се крију од верног народа, лажна саборност, клановске борбе за власт – то је слика српске Цркве данас. Скандал око позивања Александра Вучића на Сабор обашка: чиме је тај апаратчик и негдашњи Шешељев посилни заслужио да се упише у историју као први политичар који је присуствовао Сабору? Уместо што се СПЦ, највише кроз уста свог портпарола Иринеја Буловића, хвали добрим односима са државним властима (или, на пример, са римокатолицима), требало би да буде у добрим односима – сагласју – са Истином (која је Једна и у Једном), а тада ће, сигуран сам, бити и уз свој народ, као што је кроз целу историју и била.

ПОСЛЕ СВЕГА НАПИСАНОГ: Да горњи редови нису плод „злобногорке ироније“ (Атанасије Јевтић) најбоље сведочи последња бламажа с демантовањем вести о боравку патријарха Иринеја у Москви. Агенција Танјуг, 18. јула у 13:51 доноси текст „Руски и српски патријарх критикују власт у Србији због КиМ“ (сличну вест доноси и агенција Бета), а десетак сати касније стиже из кабинета патријарха прилично оштар деманти с поруком да је цела информација лажна.

Иако се у демантију непознатим злобницима и злонамерницима, вероватно СПЦ провенијенције, спочитава да желе да поремете „братске односе и поверење између српског и руског народа“, сва је прилика да је сврха саопштења у констатацији да поменути непоменици желе „да пошто-пото испровоцирају сукоб Цркве и државе Србије“.

Иако сам сигуран да наши црквени великодостојници то знају боље од мене, подсетио бих их да се „Богу треба већма покоравати него људима“ (Дела. Ап. 5,29), па макар ти људи били у оквиру онога што се назива „државни врх“.

уторак, 29. март 2005.

Муке око Меморандума

Иако апсолутно скидам капу СПЦ за њен ангажман на очувању српског присуства у окупираном Косову и Метохији, ово што се у последња два-три дана дешава око Меморандума о обнови тамошњих цркава и манастира је напросто катастрофа. Прво и СЦП и УНМИК објаве на сва звона да је меморандум потписан. Онда се огласи Патријарх Павле и каже да повлачи потпис, јер му је „подваљен“ погрешан текст који даје легитимитет албанским окупационим властима. Затим се Његова Светост предомисли, па каже да је меморандум ипак у реду. Потом епископ рашко-призренски, владика Артемије, вели да њега нико ништа није ни питао поводом свега овога, и да он никакав меморандум не признаје. А сад митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже да Артемије нема право да не поштује одлуке Синода.

Па добро људи моји, шта се овде дешава? Овакав хаос и апсолутно одсуство интерне комуникације тешко да је било виђено ни за владавине Досманлија!

Питање обнове порушених светиња је свакако осетљиво; апсурдно ми је да о томе на било који начин одлучују албанске квислиншке и квазидржавне структуре, које су и изнедриле оне што су цркве, капеле и манастире порушили, опљачкали и спалили. Логика и право налажу да СПЦ инсистира на финансијској надокнади штете од УНМИК-а и КФОР-а, чија је обавеза као de facto власти у окупираној покрајини била да заштите објекте од разарања. Албанске „провизорне институције самоуправе“ (PISG) немају ама баш ништа с тим, пошто су створене под окупацијом коју Србија ваљда не признаје. Или можда признаје - ко ће знати?

Међутим, бар по мом мишљењу је много већи проблем што СПЦ наизглед није у стању да заузме кохерентан став по овом питању, и долази у ситуацију да издаје контрадикторна саопштења и да се високи свештеници препуцавају по медијима. За политичаре у Србији је то (нажалост) норма, али за Цркву?

Јасно, постоји политички елемент у питању обнове храмова, као што је и њихово рушење било више политички него верски чин; али то треба да се препусти политичарима, ма колико неспособни они били. Црква има јасан својински аргумент. Уништена је њена имовина, коју су УНМИК и КФОР били дужни да заштите. Сад имају обавезу да ту штету надокнаде, и да створе безбедносне услове за њихову обнову. Самим тим би морали да створе услове за нормалан живот Срба и других не-Албанаца на КосМету, што или не могу или неће, али тако би се бар то питање истерало на чистац.

Овако, Албанци могу да се похвале својом „толеранцијом“ што ће ето да поправљају српске цркве које су порушили. То је довољно да их вицекраљ Јесен-Петерсен (иначе осведочени обожавалац лика и дела Рамуша Харадинаја и УЧК) потапше по глави и објави свету још једном како су „Косовари“ дивни, демократски, човекољубиви и апсолутно заслужују независност. Са њихове стране, Меморандум је битан фактор у политичкој пропаганди, питање имиџа и перцепције. Не морају - нити ће - да помакну ама ни један камен са рушевина српских цркава, сад кад имају написмено и потписано да су то обећали. Обећање, лудом радовање.

Свакоме би требало да буде јасно да је косовско питање политичка јама пуна змија отровница, и да само искусне змије типа лидера УЧК и Империјалиста ту успевају да се снађу. Дакле, они који знају да експлоатишу пропаганду и манипулишу перцепцијама, као што су радили како би изазвали, покренули и оджали агресију НАТО пре 6 година. На том пропагандном пољу ни српска држава (којој би то требало да буде посао) ни црква (којој не би) немају већ дуго никаквог успеха - делимично зато што терен већ контролише друга страна, али да се не лажемо, и зато што немају потребно знање и вештине. Црква не би ни требало да има; велики део PR подразумева лажи и обмане, а њима нема места у вери која држи да је Бог истина.

Али умети рећи шта треба на прави начин није грех. Кад је јесенас владика Артемије иступио из споразума са УНМИК-ом о обнови цркава порушених у мартовском погрому, то је учињено без икакве медијске презентације. УНМИК је, са друге стране, одмах сазвао конференцију за штампу и напао и владику и Цркву. Тек је из тог напада светска јавност сазнала да је Црква иступила из договора, а није сазнала да је узрок томе била албанска опструкција и УНМИК-ова равнодушност. Дакле, уместо да се види да је у питању протест угрожене заједнице против бахатог и силеџијског понашања окупатора, у свет је отишла окупаторова порука: Срби врше опструкцију, а сироти УНМИК и Албанци само хоће да им помогну. И онда се у Србији питају зашто нико не реагује на катастрофу која је задесила Србе на КосМету.

Нисам ја никакав ауторитет да говорим Патријарку или Синоду како да своју кућу доведу у ред, али нисам једини који мисли да је ово око Меморандума апсолутни медијски фијаско, који ни Цркви ни Србима на КосМету не може донети ништа добро.