„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком економија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком економија. Прикажи све постове

понедељак, 26. јануар 2015.

О „лењим“ Грцима и ЕУропском благостању

Победа странке „Сириза“ на јучерашњим грчким изборима међу Србима је дочекана са мешавином наде - да ће се Алексис Ципрас можда усудити да пркоси Бриселу и Берлину - и опреза, јер би се врло лако могло десити да и ова странка буде само још један тројански коњ Атлантске Империје. Повод за потоњи осећај сигурно је и непријатељски став Сиризе према Цркви. С друге стране, Ципрасову победу су поздравили суверенисти широм Европе - међу којима су и „десничари“ попут Марин ле Пен.

Не бих овде и сада да расправљам о добрано излизаној али још увек неапсолвираној теми „левице и деснице“ (осим да препоручим један текст који подсећа да су Срби заборавили своје друштвене вредности), већ бих да се осврнем на нешто што сам јутрос чуо на друштвеним мрежама. Неко ко се потписује српским именом и презименом, наиме, рече да су Грци сами криви, да су варали на порезима, примали 14 плата, позајмљивали превише, итд. Није први пут да чујем ту причу. Али њен извор су они исти западни медији по којима су Срби геноцидни, украјински нацисти најдемократскије демократе, а Руси агресори на „неовисну и демократску суверену Украјину, с Кримом“.

Ту ми падне за око овај текст (оригинал), америчког економског аналитичара Тада Беверсдорфа (Thad Beversdorf). Како је могуће, пита се он, да нација која је измислила демократију и поноси се својом историјом малтене преко ноћи постане ордија лезилебовића, пореских варалица, нерадника и социјалних случајева? Неће бити, вели Беверсдорф.

уторак, 13. август 2013.

Јаничар као месија

Управо захваљујући чињеници да је Србија под квислиншко-медијском окупацијом, није нимало тешко дешифровати шта се крије иза свакодневног управљања утисцима. Пропаганда је до те мере безочна да њено одгонетање не захтева велики ментални напор. Просто речено, кога овакви медији на сав глас хвале, не може да ваља.

Најновији пример су панегирици упућени „генију“ и „светском стручњаку“ Лазару Крстићу (29), који је ових дана „стигао у Србију“ на позив Државног Дна да преузме ресор финансија.
Шта је план овог „генијалног стручњака“, онако свежег са „консултација“ у транс-националној фирми Мекинси? Према Куриру: „Као највеће проблеме Србије, Крстић у свом плану наводи незапосленост, пореску недисциплину, компликоване процедуре и корупцију.“ Три од четири проблема тичу се народа, а један државе. Шта мислите шта је Крстићу приоритет? Дабоме: „Као једну од првих и најважнијих [мера] млади стручњак предлаже завођење нулте пореске толеранције, што значи да ће сви морати да плаћају све порезе.“

Нема везе што горенаведени незапослени немају од чега да плате. Или што и оно што се прикупи (а убитачни ПДВ се прикупља итекако ефикасно) поједе горенаведена корупција. Срби некако живе упркос чињеници да би то, на основу званичних економских статистика, требало бити немогуће. Зато се доведе „стручњак“ који ће из камена да исцеди крв. Или, како вели ага у песми: „Харач рајо, харач треба.“

Да би слика наводног плана избављења била потпуна, додаје се да Крстић предлаже „формирање посебних канцеларија за брз и ефикасан рад на изради документације потребне страним инвеститорима“. Значи, још више бирократа на државним јаслама, који би се издржавали од тог силног утераног пореза, а „брзе и ефикасне процедуре“ само ако сте из Фиата, Емирата или неког другог осведоченог „пријатеља“ Државног Дна. Док ће „сиротињи раји“, ако су срећни, остати досадашњи шалтероризам.

Критике које ће родољубиви медији да упуте Крстићу највероватније неће бити засноване на економској неодрживости његових предлога, него ће се бавити њиме лично: млад је, неискусан, амерички студент. Али ниједна од те три ствари сама по себи није проблем. Ако ико успе да данашње распамећено српство извуче из каљуге, биће то млађи људи који нису задојени самомржњом. Политичари и економисти одговорни за суноврат Србије су показали да дугогодишње искуство у погрешним стварима може да буде итекако штетно. А у Америци се заиста може научити много тога корисног. Проблем је што је, барем на први поглед, новопечени министар омануо у сва три аспекта.

Према биографским подацима из штампе, Крстић је посетио Америку 2001, у оквиру програма SYLP (Serbia Youth Leadership Program, Програм младих лидера Србије) који воде осведочено србољубиви Стејт департмент и амбасада у Београду. Две године касније, уписује се на Јејл (Yale), универзитет који похађа америчка политичка елита - не толико да би тамо нешто научила (Буш Млађи је тамо дипломирао) него да би склопила познанства са будућим партнерима у олигархији која управља САД.

На Јејлу, Крстић оснива „Асоцијацију европских студената“ - не српских, чак ни југословенских - и ради (као студент, за минималац) у „Одељењу за развој“. Ова мистична америчка синтагма у ствари означава универзитетску бирократију задужену за скупљање донација од државе и некадашњих студената (alumni). Можда отуд потиче његова опсесија порезима. У сваком случају, више је него очигледно да је Крстићу намењена улога империјалног јаничара. А нема никаквих назнака да се он томе успротивио.

Лазар Крстић је већ десет година у Америци. И за ту целу деценију није оставио скоро никакав електронски траг, осим једног научног рада на којем је сарађивао. Једном је споменут у режимским медијима 2005, и то када је кудио Србију што му не плаћа школовање. И то је то. Од „стручног“ ангажмана, једино се прича - и то је немогуће наћи ишта више од гласине са Б92 - да је 2009. учествовао у „експертском тиму“ Мекинсија (McKinsey), масно плаћеног да направи план „реструктурисања“ НИС.

Дакле, за све ове године, ни трага од родољубља, али ни неког научног, културног или пословног аранжмана. И као студент и као дипломирани „консултант“, Крстић је „испод радара“ - док није одабран за министра. Узалуд му сва памет, када није научио ништа корисно. Чак штавише, ако је судити по раније наведеним пореским предлозима, његово знање и искуство су демонстративно штетни.

Да је Лазар обраћао мало више пажње током свог америчког образовања, научио би да држава постоји као нужно зло, структура створена да би штитила Богом-дана права својих становника на живот, слободу и имовину. То лепо пише у америчким оснивачким документима, који су свима доступни. Научио би и да је Америка створена у пореској побуни против Лондона, и да бар на папиру, држава убира порез како би могла да извршава своју основну дужност: заштиту живота и имовине грађана.

Ту дужност је Србија, после 5. октобра 2000. године, не само потпуно напустила већ се њени „лидери“ - од Врховног Жутника до Државног Дна - тиме хвале као својим највећим достигнућем. Србија, дакле, већ одавно није држава, него компрадорска клептократија, која страним непријатељима даје све што од ње траже, а сопственом становништву директно укида право на слободу, имовину и живот.

Од чега тај народ да плаћа намете о којима Крстић сања? И за шта - да плаћа огромну паразитску бирократију која само смишља начине да га додатно опљачка, понизи, преуми и коначно затре? Финансирање такве власти је злочин, а не родољубива дужност.

Али ако већ хоће да попуни буџет те и такве вампироидне „државе“, Крстићу би боље било да укине једнострану примену ССП са Бриселом, за коју чак и режимски медији признају да је после скоро пет година уништила српску привреду. Али пошто је ЕУропство свети грал Државног Дна, нема теоретске шансе да се то деси. Спречавање странаца да опљачкају Србију? Ију, па да му неко из Мекинсија - или Стејт департмента - замери! Шта би тек рекла братија из „Лобањe и костију“?

Срби који у Крстићу виде спаситеља  - ако их уопште има, тј. ако све ово није тек пример медијског управљања утисцима - заборавили су изгледа претходног „стручњака“ који је тако дошао да „уведе ред“ у порески систем. Божидар „Божа Дерикожа“ Ђелић увео је драконски ПДВ, са теткиног кауча „зарадио“ виле и лимузине, и - отишао. Сада своје „поштено“ стечене милионе троши опет као „консултант“ негде на Западу, Србија је опљачкана, окупирана и понижена, а медијско-квислиншки комплекс народу сервира новог харачлију, који се сад зове Лазар. А боље би му пристајало име Смаил-ага.

четвртак, 28. април 2005.

Економска „логика“ ЕУФОР-а

Неки дан сам добио примјерак сарајевског магазина Дани, број 406 од 25. марта, и на посљедњој страни видим рекламу ЕУФОР-а:

„Круг криминала и корупције!“ вели наслов изнад круга од пет стрелица, а у средини стоји: „Прекинимо га!“ Од врха, стрелице које иду у круг кажу сљедеће:
  • куповином прокријумчарене робе:
  • држави се краде новац,
  • економија се не може развијати,
  • ниска стопа запослености,
  • људи немају новца. (што опет води до куповине кријумчарене робе, итд.)
Осим што има све игзлед и тон јефтиног окупаторског агитпропа, реклама је апсолутни нонсенс, одраз етатистичке „логике“ која влада Западом (а нажалост и Балканом) а која са стварним економским законима нема ама баш никакве везе.

Пођимо редом. Куповина прокријумчарене робе није ништа друго него одраз лоше снабдјевености званичног тржишта, односно показатељ да држава гуши трговину. Очигледно постоји потражња за робом која, увезена уз све порезе, намете, царине и таксе кошта више него што су купци вољни или способни да плате.

Како се то „краде“ новац од државе? За такав аргумент је неопходна премиса да држава има право да одузме проценат вриједности сваке привредне трансакције на својој територији. А то опет значи да је државно „право“ на имовину изнад приватног. Ко или шта даје држави то право? Она сама! Хајде да држава својим постојањем помаже да се трансакције одвијају лако, нормално и цивилизовано, онда би се још могло правдати то кажњавање привређивања као цијена законског поретка, без којег би трошкови пословања били много већи. Али таква улога државе у БиХ - а и шире - већ дуго није случај. Дакле, државне даџбине на трговину у ствари краду паре од грађана, па самим тим куповина шверцоване робе само спрјечава ту крађу, али није сама по себи крађа.

Конфликт између рекламе и реалности постаје очигледан у сљедећој стрелици. Без пореза које држава узима, „економија се не може развијати“. Ма како? Чиме то држава развија привреду? Држава је потрошач - људи, добара, услуга, простора, ваздуха; она не производи ништа осим силе, која је најчешће сасвим штетна и непотребна. Овде неко очигледно размишља као Џон Мејнард Кејнс - за привредни развој је неопходна државна потрошња. Глупости! Ево зашто: рецимо да држава убере 100 КМ пореза, и да од тог пореза некако потроши 99 КМ на разноразне програме - путеве, мостове, одношење смећа, помоћ сиромашнима, итд; опет остаје она једна КМ која мора да се потроши на одржавање саме државе (шалтера, чиновника, канцеларија, итд.). А то под претпоставком да је држава ефикасна, и да троши само 1% пореза на самоодржавање. У БиХ је тај постотак вјероватно ближи 60%. А она средства која се отму (јер те углавном нико не пита хоћеш ли да платиш порез, само ти га узму) појединцима да би се финансирали државни програми по дефиницији не могу да се уложе рационално, јер држави поптуно недостаје механизам добитка и губитка како би употребу капитала. Држава не мора да заради, већ може само да отме. Економија се, дакле, развија упркос држави, која служи не као мотор, већ као кочница развоја; сретне су они народи чије државе најмање сметају привреди, јер у тим условима могу да се развијају и расту. Народи којима држава контролише и гуши привреду таворе у сиромаштву - на примјер, БиХ.

Што води до четврте стрелице, ниске стопе запослености. Као што се види из претходног пасуса, она је директна посљедица државне опструкције привреде, а не црног тржишта или „крађе“ путем утаје пореза. Ако би људи имали услове да раде и задрже оно што зараде, зар не би сви који хоће да раде и радили? Зар је овакво питање уопште потребно? Али свако ко у БиХ покрене било какву привредну дјелатност се убрзо нађе на мети како локалних рекеташа тако и државних; ако се посао некако и покрене са мртве тачке, ту су увијек порези, дозволе, инспекције, комисије, закони и прописи из неког другог времена, који сложно раде на томе да се рад апсолутно не исплати, а да се једино исплате лоповлук и политика (или се то понављам?).

Логично да послије свега овога људи немају новца. Али држава има! Гдје су ту, онда, криминал и корупција? У држави, која држи све у челичном стиску до те мјере да они који се још и усуђују да раде морају да „подмажу“ тај окрутни механизам озакоњеног рекетирања повременим ковертама. И онда су они „криминалци“!? Што би рекли стари Римљани: O tempora, o mores!

Невјероватна је срећа у овој несрећи што БиХ има странца на челу централне банке, који мање-више држи „тврду валуту“, ондосно веже КМ за евро. Да је којим случајем на челу централне банке неки домаћи политички кадар - било које вјере, нације или партије - инфлација би била гора од вајмарске Њемачке. Држава која не зна ништа друго него да пљачка тешко да може у томе да се уздржи.

ЕУФОР-ова наивна кампања против корупције и криминала у ствари даје за право највећим и најпокварнијим криминалцима у БиХ, јер се заснива на апсолутно погрешној и дискредитованој економској „логици“. Тешко је очекивати од ЕУ, огрезле у оваквом размишљању, да промијени став. Вукови, длака и ћуд, зна се већ. Али бар становници БиХ могу да схвате да је схватање државе као покретача а не кочничара привреде пут у даље сиромаштво, незапосленост, и пропаст. Тек да се зна.