„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком 9 мај. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком 9 мај. Прикажи све постове

уторак, 28. април 2020.

Храм руске армије или ко је овде јеретик

Вероватно постоје боље вињете за опис садашњег стања у Србији од иначе добронамерних људи који неиронично деле текстове N(DH)1, па још у прилог аргумента да Храм Воскресења Христова (илити главна црква оружаних снага Русије) представља „јерес православизма“, али одлучио сам да се баш овом позававим јер се директно тиче моје струке.

Елем, у понедељак је N(DH)1 - како је крсти прогоњени новинар Зоран Ћирјаковић, показаће се с правом - објавила текст у којем прозива Русију што је саградила „огромну катедралу с мозаицима Путина, Лаврова и Стаљина“:

Катедрала? Па још у парку „Domoljub“ (стварно тако пише)? И онда видим да је аутор текста буквално ХИНА, пропагандна агенција хрватске државе. Само то је довољно да потврди Ћирјаковићеву карактеризацију „балканског сиенена“, који и те како конкурише својим америчким газдама за награду у категорији лажних и злонамерних вести.

Као и сва пропаганда, и ова садржи клицу истине. Наиме, храм оружаних снага се гради већ пар година у парку „Патриот“ у Кубинки, шездесетак километара западно од Москве. Парк је део великог војног комплекса, у којем се између осталог налази и највећи светски музеј тенкова, као и полигон за међународне армијске игре (на којима су својевремено бриљирали српски тенкисти, мада у оближњем Аљабину). Црква је централни елемент комплекса „Пут сећања“ (Дорога Памяти), који обухвата и музеј посвећен победи у 2. светском рату, и било је предвиђено да буде освештана управо 9. маја, на 75. годишњицу предаје нацистичке Немачке.


Прошле седмице је МБХ - портал који држи прогнани пљачкаш-олигарх Михаил Ходоровски, данас Лондонац - објавио „скандалозне“ фотографије два мозаика са зидова храма. На једном се заиста налази Јосиф Стаљин, док су на другом председник Владимир Путин, министар војни Сергеј Шојгу, министар иностраних дела Сергеј Лавров, и још неки чланови владе.

О чему се ради? Ходорковски је представио два мозаика ван контекста, веле у Руској Православној Цркви. Два мозаика су део веће композиције, која одаје пошту историји Русије и њених оружаних снага. Путин, Шојгу и Лавров приказани су међу становницима Крима у вињети о мирном повратку тог полуострва у састав Русије, марта 2014. Имајући у виду православну традицију да на зидовима храма прикаже владаре и ктиторе (а Путин је и једно и друго), као и историјске догађаје, ту не треба да буде ништа спорно.

Али шта ћемо са Стаљином, који је предводио комунистички режим злогласан по прогону Цркве? На то питање порталу РБК одговара еписког клински Стефан, старешина храма.

„Што се Стаљина тиче, њега су пре свега осликали по историјској фотографији“ каже он. Мозаик приказује параду победе 1945, где су у првом плану војници Црвене армије који прослављају свој тријумф, док плакат са ликом Стаљина стоји у позадини.

„Овај храм подиже се у част Победе, и не може да се не прикаже парада победе,“ додаје епископ Стефан. „Ту је још и ред мозаика на којима су партизани из Великог Отаџбинског Рата, учесници битака из 1812, и другима који су ратовали током историје наше државе,“ на пример Суворов, Кутузов, итд.

Око одлуке да се у мозаику прикаже Стаљин јесте било спора, али је црквени савет за игзрадњу и украшавање храма на крају одлучио да је то „одраз историјске истине, из које не треба произвољно чупати странице“, по речима протојереја Леонида Калињина, председавајућег тог савета.

Где су ту скандал и јерес, а где зла намера „весника“ попут МБХ и N(DH)1, просудите сами.

среда, 6. мај 2015.

Ђурђевдан


Три су Ђурђевдана откако смо се понадали пропасти жутога акрепа, да би се испоставило како наводни витез на белом коњу није никакав светац, већ само други монструм - у служби исте оне аждаје коју се сви упорно претварају да не виде, не спомену, не увреде.

Баве се свим и свачим - крљуштима, канџама, комадићима поломљених и оглоданих костију, спрженом земљом - али никад и нипошто аждајом. Страхују. Од чега, не знам. Није прва аждаја која се случајно или намерно намерила на камен земље Србије. Па где су сада све претходне? Прогутао их је прах историје. 

За три дана биће 70. годишњица победе над једном таквом аждајом, којој смо ми и те како допринели. Немамо чега да се стидимо. А имамо чиме да се поносимо.

Ако Бога знате, ставите ленту светог Георгија на ревер тог дана, у инат душманима и повампиреним акрепима. У спомен очевима и дедовима које данашњи гробари српства поричу и понижавају. У нади да ћемо једног дана, врло скоро, устати из овог кошмара и стати у крај аждаји која нас држи под својом смрдљивом шапом.

Будимо витезови. А победа ће онда сигурно доћи.

петак, 9. мај 2014.

Дан победе

(са Института Рајс)

С днем победы!
У нормалним околностима, довођење у питање Дана Победе било би у најмању руку непристојно. Нажалост, Срби се већ одавно налазе у околностима које су све само не нормалне.

Југославија је можда била грешка, али то не оправдава њено убиство, прво 1941, а потом 1991. Хитлер се заклео да ће Југославију „избрисати са мапе“; НАТО се није смирио док није учинио баш то. Превише је подударности да би биле случајне.

Садашња власт у држави по имену Србија – осакаћеном остатку онога што је некад било, којем се прети даљим сакаћењем – понаша се апсолутно поданички. Режим ђенерала Недића током окупације, који је чинио то исто, покушао је да се правда жељом да спаси српске животе. Овај најновији у низу режима наметнутих после Жутог Октобра 2000. године, отворено заговара убијање српских душа, преко „преумљавања“ и „промене вредности“.

Али то што данашња „мека“ окупација Србије има исте вредносне ставове као осовинска четрдесетих година прошлог века – а немачка чизма буквално опет гази српску земљу, на Косову и Метохији – не значи да 9. мај 1945. није био победа.

После српског устанка 1941, Немци – односно, осветољубиви Аустријанци, што дође на исто – су наредили стрељање 100 цивила за сваког убијеног, а 50 за сваког рањеног, немачког војника. И то само на територијама окупиране „Србије“. Од тога се (много) касније одустало, не зато што су нацисти одједном добили душу, већ зато што убијање није помогло њиховим циљевима.

На другим територијама Југославије, по окупацијом Мађара, Бугара, НДХ и Албаније, Срби су били изложени окрутној окупацији, зверствима и геноциду. Па су свеједно пружали отпор, одлазећи што у краљеву војску, што у партизане.

Хитлеров пораз 1945, понајвише дело Црвене Армије, означио је крај те окупације и злочина који су је пратили. То је чињеница. Њу ништа не мења друга чињеница, да је издаја западних савезника довела на власт комунисте који су потом завели другачију врсту окупације. Али ако Срби не желе баш да славе Југославију успостављену 1945. на њиховим леђима а на корист других, онда могу да не славе (али не смеју да забораве, наравоученија ради) 29. новембар 1943.

Али морају да памте и славе 9. мај 1945. Јер је то била победа. И биће опет.