Поданички триптих

Слика и прилика окупиране Србије.

(via НСПМ)

Обратите пажњу на ову фотографију „првог потпредседника“ са неке конференције за послушну (пошто друге скоро и нема) штампу.

Иза њега је симбол владе, полтронска имитација Американаца.

До њега је застава ЕУ, чија Србије није чланица, нити ће то бити у догледно време - али која „нема алтернативу“.

Трећи елемент у поданичком триптиху је неизбежни ЕУропски комесар за понижавање Србије, словеначки србоубица Јелко Кацин.

Са друге стране, покривена Јелком, је шизофрена застава Републике Србије, са краљевским грбом одавно непостојећих Обреновића. Који су, додуше, водили политику апсолутног самовлашћа код куће а подаништва странцима - од пактирања са Турцима до тајне конвенције са Аустријом. Политичка база била им је тадашња Напредна странка.

Превише подударности да би било случајно.

Превише тужно да би било подношљиво.

Да опусте земљу свуколику

Око Соколово, бр. 88

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

У протеклих седам дана десило се нешто до тада малтене незамисливо: Атлантска Империја осујећена је у намери да нападне Сирију. Највећи допринос томе дала је руска дипломатија, али упркос ларми „хуманитарних“ империјалиста, подршке народних маса у Америци и Европи за рат једноставно није било.

Зашто су Руси спасили Сирију, а нису могли (хтели? смели?) Србију? О заблудама што родољуба, што родомрзаца о Русији пише Бранка Ал-Хамди.

Бранко Жујовић сматра да је Сирија својеврсна стаљинградска прекретница похода Империје на исток. Можда. Не бих се чудио да империјалисти намеравају рат само да одложе, док се не изврши додатна медијска „промена свести“, али раскорак између њихових жеља и могућности постао је итекако очигледан.

Свако одступање од догме о непобедивости и непогрешивости Империје, међутим, забрањена је зломисао међу припадницима квислиншког култа. Отуд њихова најава додатног уништавања Србије за рачун Вашингтона и Брисела. О дистопијској „пост-Србији“ коју нам нуде наказе из култа пише Жељко Цвијановић. Истом темом се бавио и Милорад Вучелић, исправно именујући апологете сваке агресије на српство - и сатанизаторе сваке одбране - као култ смрти.

Оспоравање српског права на постојање није од јуче, већ има историјски континуитет, вели Мило Ломпар - од Аустро-Угарске, преко Југославије, до ЕУ и њених домаћих подрепаша. Радован Калабић написао је приказ недавне књиге Зорана Аврамовића, о улози родомрзаца у примени те политике.

Сећате ли се како су својевремено жутократе сматрале укидање виза као највећи успех своје ЕУропске политике? Сада Брисел жели да поново уведе визе, наводно због лажних азиланата - које сами ЕУропљани призивају великодушним дотацијама. О том новом ЕУропском лицемерју пише Зоран Грбић.

За истински угрожене, не хаје нико. Преостале Србе на Косову Државно Дно тера на нелегалне „изборе“ у Тачијевој „држави“ - наводно „статусно неутралне“, таман колико и ЕУЛЕКС, УЧК и НАТО. Не могу да се одлучим да ли Александар Павић о томе пише сатирично, или само преводи двомислени паткоговор култиста на разумљиви српски. Препоручујем још и текст који је о „косовијанском“ позивном броју - још једној тихој издаји Београда - написао Александар Ђикић.

Иначе, оно што се ради Србима на Косову већ је урађено Србима у Источној Славонији. Они су са благословом Београда „реинтегрисани“ у Туђманову државу, где им се већ годинама ускраћују елементарна права и слободе. Сад им се ево прети насиљем због ћирилице. ЕУропски комесари веле да нису надлежни за то (а јесу за „људска права“ нпр. алт-сексуалаца у Србији?), док Мирјана Бобић-Мојсиловић објашњава да је атак на ћирилицу у ствари парадигма хрватског односа према Србима уопште.

О томе, дабоме, у  „земаљској Жутији“ не сме да се прича. У току је операција „промене свести“, где Срби треба да забораве ко су и шта су, да би на крају престали да постоје - и тиме буду „реметилачки фактор“ на Балкану.  Владимир Димитријевић извештава са фронта, где непријатељ користи сва могућа средства избезумљивања. Народу се мозак пере „фармом“ и осталим ТВ-шундом, са благословом државе, вели Ратко Дмитровић.


За то време, Државно Дно по памет иде у Брисел, уводи санкције Сирији (која није признала „Косово“) а братими се са Емиратима (који јесу), и дели одликовања на све четири стране, о чему пише Јелена Арсеновић.

Оваквим понашањем, Државно Дно води Србију право у хаос, сматра Ана Филимонова. Слично мисли и Слободан Антонић, упозоравајући да овакво кршење људских и Божијих закона води право у насиље. Расправа са испирачима мозгова и проданим душама већ је узалудна, сматра с правом Милан Миленковић.

Да су Срби макар и промил онолико дивљи колико их оптужују подивљали квислиншки култисти, до насиља би већ дошло. Родољуби се, међутим, боре мирним и моралним путем. Тако Бошко Обрадовић сматра борбу за очување породице као кључ победе над култом смрти.

Грађанска непослушност, друштвено организовање, приговор савести да се не учествује у лажима и насиљу против разума - све су то легитимни начини отпора и одбране. Али кад унапред одустанете од примене силе у одбрани живота, немојте се чудити ако непријатељ покуша да вас убије. Рачуна, може му се.

Руси јесу успели да зауставе напад на Сирију без испаљеног метка - али је помогло што су у Средоземљу ипак имали ескадру Црноморске флоте.

(Напомена: Следеће две недеље су Око и Соко на заслуженом одмору; видимо се опет средином октобра)

Појачања ТВ поробљивачима

Једно од најмоћнијих оружја данашње „менаџерске“ државе је телевизија. ТВ екран омогућава да државна - или антидржавна, ако су медији под окупацијом - пропаганда уђе у сваки дом. А у земљама попут Србије народ још и плаћа за ту „привилегију“, путем ТВ претплате.

Један од првих потеза петооктобарских пучиста било је заузимање РТС. Империја је инвестирала огромна средства у Б92. Преузета је и већина штампаних медија, а успостављено је и присуство на интернету - Б92, SETimes и BIRN, на пример - али је окосница пропаганда била и остала телевизија.

Техника пропаганде могла би да се назове „баклава очаја“: ред сладуњавих серија, да анестетише публику, а онда ред безнађа, отрова и мржње, да је убије у појам. На сваком каналу, на свакој фреквенцији, унедоглед.

Медијска окупација Србије у потпуности је остварена у првим годинама жутократије. Сличну доминацију Империја има у осталим крхотинама СФР Југославије. Па је на ове просторе свеједно 2011. дошла катарска мрежа Алџазира (AlJazeera Balkans). А сада, изгледа, долази и клонирани Сиенен, о чему су недавно писали Младен Ђорђевић и Марина Рагуш.

Из њихових текстова сазнајемо да се већ догодине може очекивати нови ТВ канал „Н1“, иза којег стоји корпорација која већ контролише кабловске оператере у Србији и БиХ. Један од „консултаната“ конгломерата је некадашњи амбасадор Империје у Београду, Камерон Мантер. Директор нове телевизије треба да буде Брент Седлер, некадашњи дописник Сиенена и пословни ортак бившег амбасадора Монтгомерија (МСМ - Монтгомери, Седлер, Матић).

Зашто? Мислим, ако је Балкан толико „неважан“ за Империју, ако је „све готово“ а сваки отпор узалудан - како то без престанка верглају медији Империје, а послушно понављају њихови домаћи квислиншки клонови - откуд потреба да се на већ наводно освојени Балкан пошаље прво Алџазира, а ево сад и Сиенен?  Империја очигледно сматра да домаћа пета колона није успела да до краја обави поверени јој посао, и да мора директно да се укључи у коначно сламање отпора: операцију „промене свести“.

Значи, и ова герила у којој многи малодушно сматрају да су постигли све што је могуће постићи, успела је да у довољној мери поремети планове Империје и квислиншког култа.

Међу родољубима се већ годинама вуче прича о потреби за патриотском верзијом Б92, али то је просто неоствариво. Телевизија захтева обимну логистику, која много кошта а веома је рањива на државни притисак. Нешто попут тенка: застрашујуће моћно на отвореном, али потпуно бескорисно у шуми. Зато државе по правилу имају тенкове, а герилци ракетне бацаче.

На светском плану, медијску доминацију Империје успешно је угрозила Русија. За само пет-шест година, телевизија RT (првобитно Russia Today, сада само RT) постала је једна од најгледанијих медијских кућа у Америци.

Дабоме, у напору да се пробије на западну медијску сцену, РТ ту и тамо чини грешке у корацима; на пример, када су о политици владе Србије питали жутократског амбасадора у Лондону, или кад су недавно у једну емисију позвали Џејмија Кирчика, медијског батинаша хомосексуалног лобија, који је гостовање злоупотребио за тираду о „геј правима“. Али иако вашингтонски естаблишмент рутински режи на РТ као „московску пропаганду“, све више Американаца схвата да вести које гледају на РТ нису „фризиране“ попут оних које им сервирају Сиенен, MSNBC, Фокс Њуз, итд.

Имајући то у виду, с правом се намеће питање зашто Москва не обраћа пажњу на Балкански медијски фронт - који је, како се види из најављеног доласка Сиененовог клона, итекако битан за Империју. Јесте да су на интернету већ присутни Руска Реч и Фонд Стратешке Културе, али од РТ нема ни трага ни гласа. Јавност у Србији и даље се „информише“ претежно преко телевизије, где апсолутну доминацију имају Империја и квислиншки култ. Кад Алџазира личи на пристојну алтернативу, све вам је јасно.

Последњи позив на разум

Позив на опрез из Русије

Њујорк Тајмс, страница А31, 12. септембар 2013. године (оригинал)

Москва - Недавни догађаји око Сирије подстакли су ме да се директно обратим америчком народу и његовом политичком руководству. Важно је да се то учини у времену када између наших друштава не постоји довољан степен комуникације.

Односи између нас прошли су кроз различите фазе. Стајали смо једни против других током хладног рата. Али пре тога смо били савезници и заједно победили нацисте. Универзална међународна организација - Уједињене Нације - успостављена је тада како би спречила да се такво разарање икада понови.

Оснивачи Уједињених Нација разумели су да би одлуке о рату и миру требало да се доносе само консензусом. Уз амерички пристанак, у Повељу Уједињених Нација уведена је институција вета за сталне чланице Савета безбедности. Овај мудри чин  био је темељ вишедеценијске стабилности у међународним односима. Нико не жели да УН доживе судбину Друштва народа, које је пропало јер није имало стварног утицаја. А постоји могућност да се то деси, ако утицајне земље заобиђу Уједињене Нације и предузму војне акције без одобрења Савета безбедности.

Могући напад Сједињених Држава на Сирију, упркос оштром противљењу многих земаља, као и политичких и верских вођа - међу њима и папе - имао би за последицу нове невине жртве и ескалацију сукоба, можда чак и далеко ван граница Сирије. Напад би појачао насиље и покренуо нови талас тероризма. Угрозио би мултилатералне напоре да се реше ирански нуклеарни проблем и израелско-палестински сукоб, и додатно дестабилизовао Блиски исток и северну Африку. Пореметио би равнотежу целог система међународног права и поретка.

Сирија није поприште борбе за демократију, већ оружаног сукоба власти и опозиције у мултирелигијској земљи. Мало ко у Сирији заговара демократију. Али зато има напретек бораца ал-Каиде и екстремиста свих врста, који се боре против власти. Амерички Стејт Департмент је прогласио за терористичке организације Фронт ал-Нусра и Исламску Државу Ирака и Леванта, које се боре на страни побуњеника. Овај унутрашњи сукоб, потпириван испорукама оружја побуњеницима из иностранства, тренутно је међу најкрвавијима у свету.

Проблем које изазива дубоку забринутост су плаћеници из арапских земаља који се тамо боре, као и стотине милитаната са Запада па чак и Русије. Хоће ли се вратити у своје земље са искуствима стеченим у Сирији? Сетите се да су после сукоба у Либији, екстремисти прешли у Мали. Ово је претња за све нас.

Русија се од почетка залагала за мирољубиви дијалог кроз који би Сиријци постигли компромисни план за сопствену будућност. Ми не штитимо сиријску власт, већ међународно право. Желимо да Савет безбедности УН испуњава своју сврху, и верујемо да је очување закона и реда у данашњем сложеном и турбулентном свету један од малобројних начина да спречимо хаос у међународним односима. Закон је закон, и морамо га поштовати свиђао нам се он или не. По садашњем међународном праву, употреба силе дозвољена је једино у самоодбрани или уз одобрење Савета безбедности. Све остало је неприхватљиво по Повељи Уједињених Нација и представља чин агресије.

Нико не доводи у питање да су у Сирији употребљени бојни отрови. Али све указује на то да их је употребила не сиријска војска, већ побуњеничка, како би испровоцирала војну интервенцију својих моћних страних спонзора на страни фундаменталиста. Не смемо игнорисати извештаје да милитанти спремају нови напад, овај пут на Израел.

Алармантно је што је војна интервенција у унутрашње сукобе других земаља постала тако уобичајена за Сједињене Државе. Је ли то у дугорочном америчком интересу? Сумњам. Милиони широм света све више виде Америку не као образац демократије већ као земљу која користи сирову силу, и склапа коалиције за ратне походе под паролом: „или сте с нама, или против нас“.

Али сила се показала као неуспешна и бесмислена. Авганистан је у ропцу и нико не зна шта ће се десити након повлачења међународних снага. Либију су распарчала племена и кланови. У Ираку се наставља грађански рат, где десетине свакодневно гину. У самим Сједињеним Државама, многи на Сирију гледају кроз аналогију Ирака, и питају се зашто њихова власт жели да понови сопствене недавне грешке.

Без обзира колико ограничени били удари, и колико прецизно оружје, цивилне жртве су неминовне. Међу њима ће бити деца и стари, које би интервенција требало да заштити.

Свет на ово реагује питањем, на које начине онда могу да заштите сопствену безбедност, ако не могу да се ослоне на међународно право? Све више земаља зато настоји да се домогне оружја за масовно уништење. То је сасвим логично: ако имате бомбу, нико вас не дира. И док причамо о значају неширења нуклеарног наоружања, у пракси се дешава управо супротно.

Морамо престати да користимо језик силе и вратимо се на пут цивилизованог дипломатског и политичког понашања. Нова прилика да се избегне употреба силе појавила се у протеклих неколико дана. Сједињене Државе, Русије и све остале чланице међународне заједнице морају да искористе прилику створену предлогом сиријске владе да свој арсенал хемијског наоружања преда под међународну контролу, где би био уништен. Судећи по изјавама председника Обаме, Сједињене Државе ово сматрају алтернативом војном ангажману.

Поздрављам председников интерес да настави дијалог са Русијом по питању Сирије. Морамо радити заједно да одржимо у животу наду - као што смо се договорили у јуну на састанку Групе 8 у Лох Ерну у Северној Ирској - и усмеримо дијалог поново на тему преговора.

Ако избегнемо примену силе против Сирије, то ће побољшати атмосферу у међународним односима и ојачати међусобно поверење. Наш заједнички успех отвориће врата сарадње у другим питањима од критичног значаја.

Мој радни и лични однос са председником Обамом у знаку је растућег поверења, што ја веома ценим. Пажљиво сам проучио његово обраћање Американцима у уторак. Не бих се нимало сложио са његовим аргументом да је Америка посебна, да је њена политика чини „другачијом и изузетном“. Веома је опасно охрабривати људе да себе виде као изузетне, ма чиме то било мотивисано. Постоје велике и мале државе, богате и сиромашне, оне са дугогодишњом традицијом демократије и оне које тек почињу тај пут. Њихова политика се такође разликује. Сви се разликујемо, али кад тражимо благослов од Господа, не смемо заборавити да нас је Бог све створио једнаке.

Владимир Владимирович Путин, председник Русије

Јата проклетога кота

Око Соколово, бр. 87

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Да ли је уопште могуће премерити сву празнину душе издајника у људском лику који чине Државно Дно и предводе квислиншки култ? Њихова недела просто пркосе поимању.

Небојша Бакарец покушава да нађе смисао у булажњењима Волфганга вУЧКа, али то је као тражење квадратуре круга. Стефан Каргановић исто тако покушава да одгонетне енигму звану Лазар Крстић, наводни геније за финансије. А још мрачнију могућност - да ребус можда уопште и не постоји, него се ради о обичној похлепи и властољубљу - има на уму Бранко Жујовић.

Уништавају ратаре и затварају им капије Београда, подсећа Ратко Каролић - док режимски медији ћуте - док земљи прети глад, а шеици и сусједи једва чекају да узрабе опустеле оранице. ЕУропски комесари опет инсистирају на „парадирању“ - о чему пише Милан Миленковић - али пилатовски перу руке када најновија чланица Уније одбија да штити елементарна људска права Срба. Ко им је крив кад су тако хетеронормативни...

Зоран Грбић атак на ћирилицу у Вуковару види као синдром патолошке мржње према свему српском у најновијој ЕУропској провинцији. А пошто се већ дуго све што стиже из Хрватске у окупираној Србији прима здраво за готово, Ратко Дмитровић мора да објасни зашто је званична прича о Вуковару - па и о тзв. „домовинском рату “ једна велика лаж.

Али ништа зато, ту је титуларни поглавник Жутије, Торис Туњави, да лепо објасни како Србима Хрвати нису непријатељи (!). На шта се за главу хвата Жељко Цвијановић.

А кад смо већ код ратова, Империја је прво најавила поход на Сирију, а сад се ево нешто нећка. До јуче ратоборним Енглезима се одједаред не ратује. Французи би, али немају чиме. Немци ћуте, имају преча посла. И Турци би, али су мало заузети код куће. Сви балкански сателити бодре Империју да мало млати глогиње по Дамаску и шире - својим, а не њиховим, дабоме. Али за њихов рачун, да потврди њихове оснивачке митове, што коментарише Душан Пророковић.

Однос квислиншког култа према Сирији (и Србији), илуструје на примеру три наслова Весна Веизовић.

Једине Србе који бране устав и законе Србије, државно дно - напада! Илегално распушта општине на северу окупираног Косова, како би их заменила некаквом (и противзаконитом) „заједницом“ после некаквих (незаконитих) избора у самопроглашеној републици Тачистан, о чему пишу Милан Дамјанац и Александар Павић.

Истовремено се по режимској штампи води офанзива против здравог разума, причом да су све наше победе у ствари порази, а сви порази победе. Да је јунаштво „скупо“ а подаништво врлина. Када неко, на пример Владимир Кецмановић, то доведе у питање, још увек тај одговор објаве - а онда одговоре још једном дозом култистичког булажњења. Да утврде градиво.

Али Империја и култ као да немају поверења у своје медијске окупаторске дивизије, па се спремају да им догодине пошаљу појачање. Младен Ђорђевић пише о новој медијској кући коју ће са домаћим колаборантима да предводе екс-амбасадор Монтгомери и Сиененов „истинољубац“ Брент Садлер.

Годишњица Церске битке већ је искориштена за промоцију Државног Дна. Бој на Гучеву одавно је заборављен. Империјалисти који су у Великом рату изгубили земаљска царства сада би за то да окриве Србе, Русе и Гаврила Принципа, вели колега Србо. А квислиншки култ треба у томе да им помогне.

Империја и култ од нас не траже ништа мање него активно учешће у сопственој пропасти. Није довољно само сагети главу да је сабља не посече, како заводљиво роморе змијски језици пропагандиста култа: не, од Срба се очекује да сами себе осуде, и сами себи пресуде. Ћутање спрам овог захтева није мудрост, нити храброст, већ кукавички пристанак на самоукидање, ланац којим нас држе оковане. Тим ћутањем, подсећа Биљана Диковић, издајемо и себе и Бога.

Све што нам чине, могу да чине зато што ћутимо. Зато што не пружамо отпор. А само једна реч, једна мисао, довољна је да не могу да нас победе. Размислите мало о томе, пре него што наставите да ћутите.

Мртве душе

Мало је квислиншком култу што је поробљавањем Србије омогућио Империји да се позива на „велики успех“ такозваног хуманитарног рата, који сада желе да примене на Сирију (већ „усрећивши“ нас, Либију, Ирак, Авганистан...). Не, сама Србија мора да буде потпуно уништена, физички и духовно. Физички, уништавањем земљорадње (индустрија је већ затрта) и пљачком народа до голе коже, а духовно операцијом „промене свести“.

Иако се ово „глајхшалтовање“ врши малтене кроз све институције државе и друштва, тренутно су очигледна два главна правца наступања. Један је „парада поноса“, на којој инсистира Империја (са Бриселом). Мој став о томе је у суштини исти као пре четири године: парадирање нема никакве везе са правима алт-сексуалаца, што уосталом знају и они, па их већина одбија да служи култу против својих сународника.

Други крак напада покренуо је пре неки дан Вук Драшковић,  који је толико пута променио убеђења да више ни сам не зна шта је. На страницама Политике - шизофреног листа који је час жут, час назадан, час личи на нормалне новине - овај политички зомби је булазнио како је Гаврило Принцип „скупо коштао“ Србију. Тиме се придружио таласу ревизионизма на Западу који већ неко време жели да за Први светски рат окриви Србе и Русе (!), а амнестира како Париз и Лондон, тако и Берлин, Беч и Анкару. Пошто су данас сви они на истој страни.

Да је Србија нормална земља, а не забран за изопачене експерименте култа смрти, овакво покварено квислинштво не би никада ни освануло на страницама новина које себе сматрају вредним поштовања. Пошто су ствари, међутим, такве какве јесу, Владимир Кецмановић је покушао да на пристојан начин оголи Драшковићев бесмисао. На шта је попут дресираног пса одмах реаговао страначки саборац олињалог вука, Ненад Прокић. Онај што је својевремено сањао Србију без Срба.

Посматрање Принципа или Обилића са становишта „цене“ дегутантно је нечовештво. Оскар Вајлд је својевремено дефинисао лицемере као људе који свему знају цену, а ничему вредност. Понашање перјаница квислиншког култа апсолутно потврђује ову дефиницију. За њих све мора да има цену (у доларима), а ако нема - ништа не вреди. Слобода, јел' се то сипа у џип?

Крајњи домет њиховог интелекта је закон џунгле: Јачи тлачи, и зато увек треба бити на његовој страни. А суштина цивилизације, говорио је још Платон, је да се уместо аргумента силе користи снага аргумента. Зато је било каква расправа са култистима унапред осуђена на пропаст; они једноставно не разумеју други аргумент осим силе, и не признају никакву логику осим „ко ће кога“. Не само што нису цивилизовани, по Платоновој дефиницији, него је њихово суштинско опредељење анти-цивилизацијско.

Суштинска црта српског карактера, оно што нас чини посебним, је Косовски завет. Спремност да се изгуби глава али да се не огреши душа. Слобода као највећа вредност. Чојство и јунаштво. Да све буде „свето и честито... и миломе Богу приступачно“. Они Срби који су, током многих мрачних векова, одустајали од тих убеђења - не само да су престали да буду Срби, него су постали најсвирепији србождери. Између њих и следбеника квислиншког култа нема ама баш никакве разлике.

Супротстављање освајачима је природно понашање народа који цени слободу, духовност („царство небеско“) и чојство. Док је подаништво природно понашање оних који верују у царство земаљско, да све има цену, да душа не постоји, и да је сила једина врлина.

Само слепац не види да је однос Централних сила, Осовине и НАТО према Србима био не сличан,  него идентичан. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ у настојању да уништи Србе и Србију, као „реметилачки елемент“ на путу светских силеџија.

За култисте је лична жртва непојмљива, а отпор сили и неправди апсурдан и „прескуп“. Све што имају су „лажне вјере посластице“ овога света, и то само док служе свом демонском месији. Не разумеју Принципа („Ко хоће да живи нек' мре, ко хоће да мре нек' живи“) зато што одбацују Његоша (“Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека!”). Али и Лазара, и Исуса.

Зато сам убеђен да не могу да нас победе, јер су већ поразили себе. Они су мртве душе, зомбифицирани нељуди, верници смрти и ништавила који живе у вечитом страху, зависти и похлепи. Зато „отров адске своје душе“ сваком речју бљују на камен земље Србије. Њихов највећи домет је да буду бедници. Али победници, никад.

Против култа смрти

Филип коментарише јучерашње Око:

Није то брате никакво "Државно Дно" већ су то гробари Србије и свеколиког српства. Као што рече господин Бакарец, проблем је у томе, што ту очигледну чињеницу да је цар го, да су у цара Тројана козије уши, види (или јавно изражава) јако мали број људи. Док три кокошара (или можда гробара) покушавају да Србију живу сахране Србин држи воду у устима. И ту је и врло неславно објашњење, да цитирам Драгана Симовића: Данас нигде у свету нема застрашенијег народа од Срба. Жао ми је што ћу ово рећи, али ови Срби – то нису моји Срби! Не могу, и не желим да поверујем, да смо постали тако страшљив, тако плашљив народ. Док се ми кревељимо они нам о глави раде, мењају нам менталитет, уче нас да не једемо, а кад се томе научимо поцркаћемо.

Разлог што их зовем „државно дно“ је што они себе зову „државни врх“. Па ми ту онда пада на памет урбани речних, дихотомија „врх“-„дно“, и чињеница да су они далеко од било каквог врха било чега, а најближе дну дна. Синтагма се сама намеће.

Квислиншки култ, којем ово Државно Дно припада, је култ смрти. Њихово фанатично служење убицама и истребљивачима сопственог народа не може да се опише другачије. Али није сасвим поштено да их називамо гробарима. Гробари ипак обављају друштвено користан посао, док су ови култисти убице, које своје жртве живе сахрањују и затрпавају их лажима као земљом.

Много су, премного, лажи набацали. Много, премного народа „сном мртвијем спава“, мислећи ваљда да ће прекратити муке ако прихвате смрт. Али нас неколицина одбија. Копрца се. Копа рукама и ногама да разгрне те лажи, да се ишчупа из култистичког гроба, да поново дише. Па да ископа и остале. Док је и једног који откопава, неће нас успети сахранити. Што нас је више, то ће откопавање брже да иде. А сваким даном нас је све више.

Ту и тамо има оних који се сами поново затрпавају, јер не желе да живе. Таквима помоћи нема. Оне који чекају да их откопа неко други, можемо и морамо да позивамо да нам се придруже у откопавању. Али ако их будемо презирали, онда између нас и оних што су их закопали нема неке велике разлике. Тек да се зна.

Виђи врага су седам бињишах

Око Соколово, бр. 86

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Оно што је 1999. учињено тадашњој Југославији, сада се спрема Сирији. Сценарио је исти: искористи се локални терористички елемент, обезбеди им се наоружање, техника и пропаганда, па онда они или успешно оборе власт која не одговара Империји, или створе повод за империјалну интервенцију: Маркале, Рачак, или сад неко предграђе Дамаска.

Зоран Грбић има солидан текст о лицемерју и неправди предстојеће агресије на Сирију. Шта ће та агресија значити за нас, али и за свет уопште, пише Жељко Цвијановић. 

Бранко Жујовић се нада да ће очигледна намештаљка у Дамаску бити повод за изношење истине о Рачку. Истина је потребна, али нас ради; до ње је Империји стало колико и Понтију Пилату. Њен став најбоље описују речи Хилари Клинтон, током фарсичне истраге о прошлогодишњем убиству америчког амбасадора у Бенгазију: „Шта има везе?“

У међувремену, наставља се роварење Империје и квислиншког култа по Србији. Александар Павић пореди Државно Дно са белим зецом из Керолове „Алисе“: много им се жури, а нико не зна где су кренули. Одредиште наслућује Борис Алексић, који види пут у НАТО - преко Емирата.

Александар Ђикић с правом сматра да се форсирањем „локалних избора“ у НДК разарају темељи саме Србије.

Владимир Димитријевић се осврће на стратегију преумљавања, следећи циљ Државног Дна.

Тај пројекат се, међутим, надовезује на оно што је деценијама рађено у Југославији; шта се све ту радило и коме, подсећа Ђорђе Ивковић.

Срећом, наши непријатељи нису претерано способни. Душан Ковачев истражује како је сепаратистичка војводиндијанска телевизија успела да пропадне упркос субвенцијама из - Београда!

Зло побеђује не зато што је способније од добра, већ зато што је убедило људе да нема наде. Са престанком тог лажног уверења, нестаће и наводне непобедивости зла. И у Србији, и у Сирији, али и у САД.

Стратегија Државног Дна

У петак, 30. августа, Ивица Дачић - „Мали Жутник“, овде на Соколу - одржао је слово у скупштини поводом реконструисане владе. Да човек не зна шта се десило пре само пар дана, помислио би да је цела фртутма око смене неколицине министара баш Дачијева идеја, а не покушај померања равнотеже унутар тријумвирата Државног Дна на његову штету.

Политичари листом лажу чим зину, дабоме. Не би требало да је тако, али јесте. Али колико год били сити њихових обмана - пресити, колико смо дуго и интензивно кљукани - некада је корисно послушати како лажу, јер на основу тога неретко можемо да наслутимо шта у ствари мисле.

Пред собом имам само извештај Танјуга, а не само Дачијево излагање. Али и то може да послужи.

Елем, Дачијева визија коју Танјуг потенцира је да Србија под Државним Дном „не сме да дозволи да буде земља изневерених очекивања и пропуштених прилика, која и даље води битке изгубљених ратова.“ Ово је Танјугова парафраза, а не директан цитат, али свеједно.

И заиста, Дачи и његови сарадници никада нису пропустили ниједну прилику да служе Империји, нити су изневерили иједно очекивање Брисела, Берлина, Вашингтона или окупиране Приштине. Србији и Србима не намеравају да служе, дабоме, пошто су сви њихови ратови „изгубљени.“ А њихова нова, преумљена Србија биће поб(иј)едничка, веле.

Мали Жутник вели да је сада, после велике „победе“ (односно, капитулације) на Косову и Метохији, приоритет привреда. Ево како изгледају „четири основне претпоставке“ владе којој Дачи декларативно стоји на челу: „универзални минимум социјалне заштите, консолидовање јавних функција, корпоратизација привреде и за све то смислена законска регулатива.“

Уф. Обећа човек и јаре и паре, а ни једног ни другог одавно већ нема. Какву социјалну заштиту обећава, када му министар финансија најављује нове и веће порезе? Од чега? Нити је могућа консолидација функција, пошто свака странка гледа да запосли што више присталица на државним јаслама. Једино да „реформишу“ законе о сукобу интереса, па да један партијски кадар може да обавља десетак „јавних“ функција - и за сваку буде плаћен, дабоме. А народ нека једе „социјалну заштиту“.

Кључ разумевања привредне „стратегије“ је сакривен у трећу тачку, „корпоратизацију“. Свугде у свету је то с правом непристојна реч: корпорације су у директном преводу оно што се у садашњем законодавству зове „правна лица“, створена да би се њихови власници изоловали од одговорности за сопствене поступке. А то је увек био рецепт за благостање, зар не? Једино што ће та најављена „корпоратизација“ да постигне је да олакша продају оно мало Србије што је остало странцима, чиме ће се накратко намирити похлепа клептократа, а можда мало и буџет за гореспоменуту „социјалну заштиту“. Народским језиком речено, „Ајде Јано земљу да продамо, шеику из Емирата можда.“

Дачи, као ни остали модерни политичари, не пише сопствене говоре. Али о томе ко му суфлира могло би се закључити из једне занимљиве фразе: „Србији данас треба све и да јој то треба одмах.“ Овде боде очи и пара уши веома несрпски глаголски облик, позајмљен из немачког и својствен крадљивцима српског језика западно од Дрине и Драве. Још горе, ово је директан превод једне синтагме из америчког енглеског (We need it all, and we need it now.)

Коме заиста служи Дачијево Државно Дно, види се из даљег излагања: „Онолико колико будемо у стању да будемо Европа, толико ће и Европа бити овде. У сваком селу, у свакој глави и то као систем вредности, као скуп правила, закона, изграђености институција. То је следећи приоритет ове владе. То је циљ који морамо да остваримо.“

Државно Дно овде јасно даје до знања да неће стати док сви становници Србије не мисле ЕУропски, на шта ће их сваким кораком приморавати државном силом. Није им довољно што народ ћутке гледа како га воде на кланицу, већ хоће да пева у срцу и души док га кољу.

Зашто? Зато што, по Дачију, ЕУропство представља „неминовност.“ То је, вели он, „последица и то добра, наше промењене свести и спремности да добар резултат, истог тренутка када га постигнемо, заменимо новим циљем. Тај нови циљ је другачија Србија.“

Промена свести. Другачија Србија. Ово као да збори Чедомир Јовановић, Латинка Перовић, Соња Бисерко, или онај немачки надри-повијесничар Зундхаусен, који је Србе прогласио изумитељима геноцида. Право лице Државног Дна.

За крај остављам можда најстрашнију реченицу у целом говору: „ова влада ниједног тренутка никога, ни у Србији нити у свету није лагала“. Једино ако Дачи верује, као Понтије Пилат, да је истина релативна.

Верујем му, међутим, када представља нове циљеве Државног Дна: „другачију“ Србију, кампању присилне промене свести тако да ЕУропство буде „у свакој глави и то као систем вредности“, и вечно подаништво. Да би то остварио, бациће народу песак у очи причом о „корпоратизацији“ и бољој социјалној заштити. А док се прашина слегне, већ ће бити извршена „промена свести“ и постављена нова „законска регулатива“, па ко и буде хтео да се буни - иде у апс.

Из свега овога јасно се види коме Државно Дно служи, кога поштује а кога презире, и шта реално може да понуди и једнима и другима: Империји бескрајну послушност, а Србима само изневерена очекивања, све пропуштене прилике да Србија стане на ноге, и вечито губитништво, и у рату и у миру.

Пошто су прогласили најдубљи амбис за врхунац постигнућа, сада у тај бездан хоће да повуку и све нас. Нећемо ваљда то да им дозволимо.

Све је облак притиска једнако

Око Соколово, бр. 85

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

У људској је природи да запажања уклапа у обрасце, чак и ако они не постоје. Можда ми се само чини, али Државно Дно је за ових годину дана успело да освести више Срба него жутократија. Апсолутно ненамерно, дабоме, јер им је циљ био анестетисање и мирно колективно самоубиство. Кад оно - клинац.

Ђорђе Вукадиновић тако пише о години дана господара Вучића, док Владимир Димитријевић првог у тријумвирату Државног Дна назива „маршали Алек-пашом,“ и подсећа на још један пети октобар из српске историје.

Јавност се протекле недеље још мало бавила „генијалним“ министром финансија, иако је у праву Драгослав Павков кад вели да су већи проблем од новог министра старе заблуде.

Било је чак и гласина да је Лазар Крстић наводно подметнути Арапин са лажним идентитетом. Богдан Живковић је такве приче мајсторски сатирисао причом о двојницима Државног Дна; камо среће да је тачна! Арапска гласина вероватно потиче из чињенице да вУЧКо страшно присно сарађује са шеицима из Емирата - на шта подсећа Бранко Жујовић - док се наводно одбачени и истерани Млађан Динкић нашао на месту специјалног изасланика владе за односе са шеицима, пише Александар Костић. Каквог ли самопожртвовања...

Да не заборавим, најновији „саветник“ ППВ-а ипак неће бити оргијама склони банкар Строс-Кан, већ пропали аустријски канцелар и промотер „НДК“, Алфред Гузенбауер. Не тако давно су пропали и осрамоћени политичри долазили за „високе представнике“ у Дејтонистану (земљи понекад званој БиХ), али тамо изгледа више није рај за странце. Смета онај Додик, шта ли.

Учмали крај августа понудио је прилику и за преиспитивање новије историје. Поводом годишњице сахране Александра Ранковића, Ратко Дмитровић се осврнуо на феномен Ранковића и Милована Ђиласа - као илустрацију српске немоћи и подређености у Брозовој Југославији.

Тих дана се у јавности појавила и донедавно тајна анализа америчких шпијуна, наводно из 1977, у којој стоји да Тито највероватније није био Броз, већ подметнути Пољак или Галичанин, али да то и није толико битно јер је успео да Југославију држи под контролом. Те наводе је пре пар година Американцима оспорила Титова удовица Јованка (открива Викиликс), која је ове седмице тешко болесна примљена у београдски Ургентни центар. Чињеница да је Јованка све ове године остала у заточеништву - да ни Милошевић ни „демократе“ нису хтели да опозову указ којим је „очишћена“ из система - суморна је илустрација како у Србији (не) функционише држава.

Од такве државе, па још Државног Дна које њом управља, не треба да нас чуди безочна лаж, како вели Стефан Драгичевић, да су локални избори у самопроглашеној НДК „статусно неутрални“. Зоран Чворовић објашњава коме је у интересу да Срби изађу на те косовијанске изборе, док Борис Алексић иде корак даље и констатује да се тим изборима у ствари укида сама Србија. 

Да су жуто-назадни „законодавци“ већ пристали на то укидање, показује и сведочанство њихових руских колега са недавног сусрета у Москви. Руси стварно испадоше већи Срби од Срба - мада са оваквим, квислингоидним „Србима“ то баш није тешко.

Свима који траже промене, и то радикалне, Жељко Цвијановић поручује да размисле. Да ли су истинске промене у оваквом систему уопште могуће? А оне које и јесу могуће, тешко да ће бити пожељне. Унутар система, дакле - нич.

А изван? Е, то је већ друга прича...

Логистика слободе

Проблем наше данашњице није од јуче. И неће бити решен сутра. Али јесте решив. 

Нисмо једини који се с тим проблемом суочавамо. Што није нека утеха, али нуди наговештаје могућих решења.

„Све срећне породице су исте. Свака несрећна породица је несрећна на свој начин,“ написа Толстој на почетку Ане Карењине. У то време, људи су још живели у заједницама - срећним или несрећним, али заједницама, као и хиљадама година пре тога. Данас то већ није случај. Са земље су прешли у бетонске кошнице. У жељи да се ослободе свих ограничења, разбили су споне породице и народа, несвесни да су тиме сами себи намакли ланце сужањства земном ужитку, материјалном богатству и безнађу. Опијени визијом да је све дозвољено ако нема Бога, презрели су Бога, морал и истину, а на њихово место устоличили популарност, новац, секс. Нова божанства, или можда стара? Није узалуд зборио цар Соломон: „Ничега новог нема под сунцем“.

Прекретница је била кланица Великог рата (касније преименованог у Први светски). На истоку је трагичан сплет зле намере и околности изнедрио бољшевизам. На западу, и победничком и пораженом, зацарио је нихилизам. Чак и Срби, снагом сопствене врлине васкрсли из плаве гробнице, своју победу претворише у пораз широм отварајући капију лажној браћи. Страдање које тада започиње траје, ево, и данас.

Није проблем овај или онај председник. Овај или онај министар. Ова или она влада. Променило их се толико, броја им се не зна, а ништа се не мења - барем не набоље. Проблем је систем у којем наводно народ одлучује - тако су говорили и комунисти и наводне демократе - а у ствари се народ ништа не пита. Није се питао ни под Турцима, али се Турци бар нису правили да је другачије. А овом систему је лицемерје у темељима. Без њега се не може.

То лицемерје онда доводи до шизофреног размишљања, где се мешају концепти државе и друштва. Па човек с једне стране очекује заштиту имовине, али прави рачуне које не може да плати. Држава толерише што му газда не исплаћује плату месецима, али ни он неће да „таласа“ да не би изгубио „доприносе“ за пензију. Закон не важи за све, већ само за немоћне. А поштење је грех, јер „сви“ краду па поштен човек квари просек. И тако даље.

Ако је лицемерје темељ данашњег поретка, стубови су му завист и страх. Жеља да се стекне богатство као пут до телесних и земаљских ужитака („нормалан живот“) тера људе у дужничко ропство. А страх да и то мало што имају не изгубе, или да се не врате „страшне деведесете“, их тера да ћуте. Да слушају отворених уста, да не би случајно шта рекли. Јер зидови имају уши. Никоме није веровати. 

Управо то неповерење, та завист према другима и страх од других, најчвршћа је карика у ланцу који нас држи у ропству. Јер срећа коју нам владари константно обећавају, а која никада не свиће, не лежи у кућама, аутомобилима, веш-машинама или златним кајлама, већ у другим људима. У заједници, које смо се одрекли зарад лажне слободе материјализма. У Богу, којег смо напустили зарад лажних идола царства земаљскога. 

Читао сам недавно размишљања једног америчког блогера, који каже, отприлике: „држава може да обесмисли привредни процес, али не може да вам одузме дететов загрљај. Може да вам отме новац, али не и пријатеље. Може да вас израбљује до смрти, али не може да спречи нечију љубав. Све може да вам одузме, осим других људи - онога што живот чини вредним живљења.“

Или како вели један романописац: „Сво истинско богатство је биолошко.“ Притом не мислећи само на децу, већ и на пријатеље, саборце, народ. Заједницу.  

Добро памтим и солидарност људи и окрутност нељуди, током рата. Људима није било важно ко шта има или нема, када је све очас могло да се изгуби. А онда је дошла „демократија“, са кредитима и лажним благостањем, и правило је постало „свако за себе“, а потом и „свако против свих“. Али ако држава јесте против свакога - а јесте - то не мора да значи да људи морају да буду сами против ње. 

Погледајте око себе - родитеље, родбину, пријатеље, суграђане. Држава је створила свет „игара глади“, у којем су вам они конкуренција. Непријатељи. Док су у стварности - потиснутој и оспореној - то ваши природни савезници, а истински непријатељи су они који вам отимају не само имовину и живот, већ и име, достојанство и наду.

Квислиншки култ. Државно дно. Лицемерни систем. Империја.

Почетак истинског отпора није заокруживање неког другог броја на гласачком листићу, већ окретање људима око себе. Васкрсење заједнице. Препород људске цивилизације коју механистичка држава већ скоро цео век покушава да уништи, како би царевала згариштем.

Клаузевиц је својевремено рат дефинисао као „вођење политике другим средствима“. Данас је политика наставак рата другим средствима. Иако исход сваке појединачне битке одлучује срце јуначко, исход рата увек одлучује - логистика. И баш као што логистика повезује војника са муницијом, храном и осталим потрепштинама еуфемистички означеним као „материјално-техничка средства“, тако и заједница повезује појединце са другима, који им омогућавају да функционишу као људи. Ту логистику је својевремено узурпирала држава и пресекла нам снабдевање. И то стање траје толико дуго, да је многима од нас погрешно постало нормално.

Једини начин да победимо непријатеља је да обновимо ту изгубљену логистику. То неће бити ни брзо, ни једноставно. Али без тога, не само да нема победе, него нема ни разлога за опстанак. 

Тури такве разговоре црне!

Око Соколово, бр. 84

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

(Прва верзија овонедељног Ока мистериозно је нестала у уторак после подне, вероватно због техничких потешкоћа у Гуглу, домаћину Сивог Сокола. Интернет можда јесте калашњиков нашег доба, али се изгледа теже одржава...)

Харач, рајо, харач треба - неформална је парола Државног Дна. Што Србија има мање да даје, њихови страни господари траже све више. Јуче суверенитет, данас оранице и авионе, сутра душу. А све у име неког митолошког „нормалног“ живота. Притом само Бранко Жујовић сме да каже како ће то магаре пре липсати него стићи до ЕУропске траве - тј. „претприступних фондова“. 

Лазар Крстић, наводни „геније“ са Јејла, постављен је за харачли-пашу. Жељко Цвијановић га описује као „Бамбија“, у алегорији достојној Домановића. А Миланко Шеклер објашњава шта су стварни, а шта лажни „експерти“. Уосталом, за харачлију не треба много талента ни памети - само одсуство чојства.

Господар Vucich је прво причао новинарима страним и домаћим како у Жутију жели да доведе Доминика Строс-Кана из Емемефа, наводно да би од њега „учио“ (шта, оргијање?). Па онда од те приче не би ништа, него се сада спомиње Аустријанац, Гузенбауер - лице одраније познато јавности као тајни саговорник Ботиног посилног за признавање НДК (видети Лексикон). И тако, сто година после Ултиматума, Аустријанац поново „суфлира“ у Београду, а Србима се по немачком наређењу „мења свест“.

Окупација је то, дабоме, вели  Борис Алексић. Где друго него у окупираној и обесмишљеној држави наводна власт може да прича о „статусно неутралним“ изборима које на њеној територији организује друга, самопроглашена држава? Дабоме да је то парадокс, како вели Ђорђе Вукадиновић, али Србија/Жутија је већ дуго земља парадокса. Ликови који њом ведре и облаче, нажалост нису измишљени, подсећа Александар Павић.

Али њихова наводна свемоћ јесте фантазија. Свакакве је Србе сусретао Леонид Решетњиков, али међу њима има још итекако нормалних. Непобеђених. Непобедивих. Све свеснијих да је немогуће овако покварени, квислиншки систем променити пристанком, већ само одбијањем.

Чини ми се да су руководиоци Двери извукли то наравоученије из прошлогодишњих избора. Онај ко иде у политику без културне и медијске припреме иде бос у трње. Бошко Обрадовић у разговору за Факте говори о новом образовном подухвату који треба да утре пут повратку на српско становиште. 

Време не ради за нас, кажу малодушни. То је додуше тачно ако наставимо да умиремо (како телесно тако и духовно) брже и више него што се рађамо. Али време још мање ради за наше непријатеље, од којих су многи духовно већ мртви, а предано раде и на свом телесном самоубиству - представљајући то, дабоме, као врхнуац цивилизације. 

Остварена визија Соње Бисерко

Када сам синоћ поставио превод текста Њујорк Тајмса из маја '99, одлучио сам да га оставим у интегралном облику, као документ, а прокоментаришем накнадно уместо у самом тексту (како иначе радим). То што је писао Блејн Харден пре 14 година не сме да остане без одговора - јер је у међувремену спроведено!

Хрватски председник Месић одликује Соњу Бисерко, фебруар 2010 (РТС)

Прво и пре свега, пада у очи Харденов опис „диктатуре господина Милошевића“ и њеног наводног крвавог трага на југословенским просторима. Ова прича, иначе општеприхваћена у мас-медијима на Западу у то време (али и данас), у потпуности је погрешна. Не само да су страдања у току дотадашњих сукоба по потреби заташкавана (када је реч о Србима) или преувеличавана (када је реч о свим осталим групама), него су се суморна предвиђања погрома над Мађарима у Војводини или муслиманима у „Санџаку“ показала као маштарије злих језика. Србија је и данас етнорелигијски највише разнолика држава на простору убијене Југославије, док су сви остали фрагменти, листом штићеници Империје која се куне у „разноликост“ као врховну вредност, хомогенизовани - и то махом истребљивањем Срба.

Друга ствар која пада у очи је Харденова нимало иронична употреба синтагме „место (Србије) у благодатном и демократском свету.“ Пропагандисти Империје заиста су веровали, а верују и данас, да америчка војна сила ствара свет благостања и демократије (која би требало да је синоним за све добро, од мира до богатства), и да свако ко одбија да буде део тог света мора бити сломљен. А место које је у том поретку одређено Србији описано је у оној сцени из Дејтона са белим парчетом хартије, на којем Ворен Кристофер није хтео да напише шта Америка захтева од Србије, јер се од Београда очекивало да увек и безусловно испуњава све захтеве Вашингтона.

Данас, у петој години катастрофалне финансијске кризе и привредног колапса широм Америке и ЕУ, прича о благодетима демократије звучи малтене непристојно. Али и Империја и Државно Дно је свеједно причају Србима („предајмо то Косово да живимо као сав нормалан свет“). Притом сасвим приличи подсећање да је нацистичка Немачка својевремено позивала Србе да заузму своје место у „европској породици народа“ - под Хитлером, дабоме - као неминовност, судбину и једини разуман избор.

Што нас доводи до следећег запажања. Харденов текст говори о српској „националној психози“, наводном комплексу жртве, и „екстремном национализму“ који ето већ деценију „ремети“ тај део Европе. Ту су класичне немачке и аустроугарске тезе, срочене како би оправдале агресију на Балкан како 1941, тако и 1941. Вреди споменути и да је управо Хитлер сматрао Србе за „реметилачки елемент“ у Европи.

У устима Хардена и осталих западних новинара, од деведесетих наовамо, то је такође и перфидна замена теза, јер се управо све друге групе на Балкану - од Словенаца и Хрвата до Албанаца и „Бошњака“ - позивају на свој статус жртве и правдају сва своја непочинства као нужну самоодбрану. Само и једино Срби нису никада тврдили да самоодбрана оправдава све - и управо због тога их једине за то оптужују сви остали учесници у сукобу.

(Појашњење: термин „Бошњак“ стављам под наводнике и не волим да користим зато што је ем вештачки и политички тенденциозан - уведен 1993. као покушај да се БиХ представи као национална држава само оних њених становника који исповедају ислам - ем увредљив, јер потиче од турске речи „бош“ која означава празину, ништавило, безвредност. Тако да „бошњак“ на језику утемељитеља идентитета БХ-муслимана дословно значи „ништарија“.)

Елем, пошто је заменом теза исконструисао слику о Србима као повампиреним нацистима - користећи, нимало иронично, управо нацистичке аргументе - Харден пише о потреби да се Србија окупира, и да се по диктату извана изврши реконструкција (не обнова, већ дословно „градња испочетка“) њене политике, друштва и привреде. И ту се позива на пример америчке окупације Немачке и Јапана после 2. светског рата, који за озбиљне историчаре представља изузетак, а не правило. За дворске историчаре и пропагандисте, међутим, правило је све што служи сврси, а сврха у овом случају је представљање Америке (тј. НАТО) као врлог витеза на белом коњу који по свету разгони злотворе.

За историчаре с којима је Харден разговарао - Дауера и Шворца - први и последњи пут сам чуо у том тексту. Судећи по објављеним књигама, баве се послератном Немачком и Јапаном. Из сопственог искуства могу да посведочим како су резултат америчког образовања углавном фах-идиоти, који о једној теми знају много, а о свему осталом не знају готово ништа. Притом не мислим да вређам своје професоре кад кажем да су ме углавном научили методологију, док сам садржај историје учио сам. Зато приче Дауера и Шворца о наводним сличностима Србије са Немачком и Јапаном с правом сматрам небулозама, јер је природно да ће видети сличности (иако их нема) ако посматрају ситуацију с намером да их нађу.

Много занимљивији су Данијели - Сервер и Голдхејген. Сервера и данас медији у служби квислиншког култа називају „експертом“ за Балкан и његовим пословично антисрпским изјавама поклањају велику пажњу. Нико да спомене како је Сервер својевремено позивао на војну окупацију и преумљавање Србије „покварене до сржи“. Што се Голдхејгена тиче, сасвим је могуће да је он поверовао у пропаганду о Србима као реинкарнацији нациста, па је искористио прилику за промоцију своје тезе о немачкој колективној кривици. Иначе, он је 2002. објавио књигу у којој оптужује римокатоличку цркву за саучествовање у Холокаусту (збго које је проглашен непожељним у Пољској). Нисам упознат са њеним садржајем, али готово сам сигуран да се у њој не спомињу ни Степинац ни НДХ. Не уклапају се у предрасуде.

Међутим, Харденов „крунски сведок“ је нико други до црна еминенција невладничке сцене у Србији, Соња Бисерко. Управо Бисерко најватреније заговара окупацију, пореди Србе са нацистима и иначе форсира замену теза о правдању злочина самоодбраном - која, као што рекох, није присутна код Срба, али зато јесте код свих осталих: „ми смо се само бранили“ је рефрен који једнако певају Јелко Кацин, Стипе Месић, Хашим Тачи и Харис Силајџић.

Бисерко не само да није кривично гоњена због отворене сарадње с непријатељем - тј. састанком са М. Олбрајт на којем је молила за окупацију - већ све до данас неометано жари и пали Србијом.

И ту стижемо до најпоразније чињенице у целој причи. Наиме, иако није дошло до војног освајања Србије - што по Харденовом признању нико на Западу и није сматрао остваривим - окупација какву је прижељкивала Соња Бисерко ипак је успостављена. Само што је то, уместо војним путем, учињено помоћу тројанског коња званог „петооктобарска револуција“.

Скоро све што је Бисерко предлагала у мају 1999. је и остварено. Кренимо редом:

1. Оптужница против Милошевића пред Хашком Инквизицијом подигнута је тачно две недеље касније, 27. маја. Иако је током процеса успео да оповргне све наводе оптужбе, Милошевић је пре краја суђења напрасно умро под сумњивим околностима . То је добро дошло самом Трибуналу али и медијској машинерији Империје, која га је потом осудила у медијима, а данас га ево уврштава у изложбе о ратним злочинима као новог Хитлера.

2. НАТО није успео да порази српску војску у рату, али је зато она уништена у миру „реформама“ квислиншких министара (Тадић, Давинић, Шутановац) и доведена у позицију да буде „стратешки партнер“ Националног гарди Охаја.

3. Хашком циркусу јесте била посвећена велика медијска пажња, али се то окупаторима вратило као бумеранг на процесу Милошевићу. Сада, уместо директног преноса, из Хага стижу пажљиво упаковане медијске презентације које немају везе са истином, али зато сваком речју негују фантазију о српском „злочиначком подухвату“.

4. Медије у Србији готово у потпуности контролише Запад, што директно, што индиректно путем квислиншког култа. Свако неслагање са захтевима Империје и „вредностима“ Соње Бисерко протерано је у интернет-герилу. А забрана „проповедања српског национализма“ манифестује се као ниподаштавање свега српског, од ћирилице до вере, културе и идентитета - уз паралелно величање не само свега западног, већ и свега хрватског, као варијанте коју фаворизују и Бисерко и њени спонзор.

5. Предложени „Маршалов план“ за Балкан остварен је у виду субвенција Хрватској, Албанији, режиму Мила Ђукановића у Црној Гори, муслиманским властима у Сарајеву - које су углавном покрадене или проћердане (па је чак и Њујорк Тајмс то морао да призна) - и самопроглашеној мафијашкој „држави“ Косово (при чему су амерички „херојски ослободиоци“ похитали да скину кајмак). У Србији је Империја дотирала само и једино квислиншки култ (Бисерко и њој сличне), док је на земљу у целини примењен Моргентауов, а не Маршалов, план: подела. де-индутријализација, распродаја странцима, општа пљачка природних и људских богатстава.

Да не буде забуне, није Соња Бисерко наговорила Империју на окупацију, већ је по наруџби артикулисала аргумент који је Вашингтону био потребан („Ето видите, сами Срби нас зову да их окупирамо!“). Било како било, план окупације из 1999,  за који се тада веровало да је немогућ, заиста је спроведен - малтене без испаљеног метка, испод жита, полако и постепено.

Мада из свега овога може да се помисли како је Империја свемоћна а сваки отпор узалудан, то би ипак био погрешан утисак. Наиме, процес преумљавања није ни издалека онолико успешан каквим га квислиншки култ представља. Иако је учињена велика штета, она није ни неповратна ни непоправљива. Већ двадесет и кусур године покушавају да елиминишу Србе, а то им још увек није пошло за руком.

Уосталом, Харден на крају свог текста истиче пример диктатуре „високих представника“ у БиХ, односно Карлоса Вестендорпа, који је демократију и људска права (попут слободе говора) утеривао чисткама на телевизији РС и сменом изабраних владара. А где је данас свемоћни Охаер?

Одговор на то питање објашњава нападе на бањалучке власти у последње време. Уверени да су покорили Србију, руководиоци Империје сада желе да елиминишу по њима последњу претњу фантазији о свемоћи Запада, сазиданој од лажи и сапунице.

Готово? Ништа још није готово.

Њујорк Тајмс о „чишћењу“ Србије

Пре неки дан је колумниста Фонда стратешке културе Борис Алексић споменуо текст из Њујорк Тајмса у којем је својевремено описан план за покоравање Србије. Као допринос отпору против фалсификовања српске историје, прилажем превод тог текста. Нека имена споменута у њему биће вам позната, с разлогом. Оригинал је, можда намерно, објављен 9. маја 1999. године.(Сиви Соко)

Демократија, на НАТО начин

Културни рат: Шта је потребно за чишћење Србије

Блејн Харден, Њујорк Тајмс, 9. мај 1999.

Косово је тек сурово Данас у крвавој историји Југославије Слободана Милошевића. Хрватска и Босна биле су Јуче. Ако диктатура г. Милошевића опстане после његовог повлачења са Косова, што сада изгледа вероватно, балкански експерти предвиђају грозоморно Сутра.

Могућ је братоубилачки грађански рат у Црној Гори; етничко чишћење Мађара из србијанске покрајине Војводине; масовно убијање Муслимана у србијанској регији Санџак. Засад нема потребе да учимо где су ова опскурна места и како се изговарају њихова имена. Свет ће вероватно научити. Исто као што је научио где је (било) Косово - пре него што је више од 700.000 људских бића протерано из својих домова у систематској кампањи паљевине и застрашивања, пљачке и убијања.

Ако остане по старом, г. Милошевић ће наставити да ратује, манипулишући телевизијом преко Велике Лажи како би експлоатисао слабост у колективној свести Срба. Чак и док траје убијање и пљачка легија не-Срба, он ће наставити да раздражује Србе и штити своју власт тако што ће им рећи да су они у ствари жртве.

Имајућо у виду карактер режима г. Милошевића и знајући да скоро сигурно предстоје нове страхоте, тек сада почиње да се размишља о храбром и можда непрактичном предлогу. Да ли је коначно време да вањске силе прибегну неопходним мерама да излече националну психозу Срба која већ деценију ремети тај део Европе? Другим речима, је ли време да НАТО у Србији уради оно што су Савезници урадили у Немачкој и Јапану после 2. светског рата?

По том моделу, војска Србије морала би да буде уништена а г. Милошевић сломљен, инвазијом која би сигурно коштала на стотине живота америчких војника. После безусловне капитулације, политичка, друштвена и економска структура Србије била би реконструисана под надзором извана, како би Срби могли заузети своје место у благодатном и демократском свету.

Овде се постављају три питања. Хоће ли се ово десити? Да ли би требало да се деси? Да ли је оствариво? Одговор на прво питање, барем у скоријој будућности, је одлучно „Нема говора“. Али друга два одговора су довољно занимљива да завређују да на тренутак суспендујемо неверицу и маштамо о Балкану после Милошевића.

Почнимо, међутим, од стварности. Ни политичари ни посматрачи постепене интервенције Запада у Југославији током деведесетих не виде могућност војног пораза г. Милошевића и војне окупације Србије.

Прошлонедељни споразум Запада и Русије поставио је оквир за решење које ће стране силе да захтевају: повлачење са Косова Војске Југославије, полиције и паравојних снага, које ће заменити међународне безбедносне снаге. О детаљима договора се још увек расправља, али једно је сасвим јасно: ако стране силе успеју да га наговоре да потпише, г. Милошевић ће остати на власти у све мањој Југославији. Тако ће добити шансу да у будућности опет „чисти“. Рачуница Запада је изгледа да пуштање г. Милошевића из омче представља малу, иако дугорочну, цену за очување НАТО, избегавање копненог рата и крпљење односа са Русијом.

То је, дакле, реалност.

Али то, дабоме, ничим не доприноси истребљивању екстремног српског национализма.

Једини начин да се искорени ова болест, заштите мањине у Србији и донесе трајни мир на Балкану, је окупација Србије по обрасцу Јапана или Немачке, сматра Данијел Сервер (Daniel Serwer). Он је до пре две године био директор обавештајних операција и истраживања за Европу при Стејт Департменту. Г. Сервер признаје да окупација никада није била на списку реалних опција Запада, али дели став многих стручњака за Балкан кад каже да би требало да буде.

„Тешко је замислити како би Србија сама могла да прође кроз тај процес“, каже г. Сервер, сада на Америчком институту за мир, истраживачком телу у Вашингтону. „Ово је режим са дубоким коренима. Није реч о диктатури која ће нестати када јој одсечете главу. Покварен је у потпуности, а не само на површини.“

Данијел Џона Голдхејген (Daniel Jonah Goldhagen), харвардски историчар који је написао „Хитлерови вољни џелати: обични Немци и холокауст“, прошле недеље је написао једну врсту прогласа у којем захтева да се Србија „стави под старатељство“.

„Недела Србије разликују се од нацистичке Немачке само у обиму“, пише г. Голдхејген у листу Њу Рипаблик (The New Republic). „Милошевић није Хитлер, али јесте геноцидни убица који је одговоран за смрт десетина хиљада људи“.

Вреди се подсетити, међутим, да је г. Милошевић изабрани вођа, који је три пута победио на мање-више поштеним изборима. То, као и раст популарности српског вође током НАТО бомбардовања, указује да Србија има већи проблем од једног човека.

Нико са толико жара не говори о томе као Соња Бисерко, директор Хелсиншког одбора за људска права у Србији и бивши старији саветник у европском одељењу југословенског министарства иностраних послова. Госпођа Бисерко, која је побегла из Београда недељу дана по почетку НАТО бомбардовања, прошле седмице је у Њујорку изјавила да суштински проблем Србије није г. Милошевић, већ „морално посрнуће“ од којег болује њена нација.

„Народ у Србији масовно пориче варварско етничко чишћење на Косову,“ рекла је гђа Бисерко. „Ово порицање сразмерно је злочину који се дешава пред очима света.“

Гђа Бисерко се пре 10 дана састала са државним секретаром Мадлен Олбрајт да је моли да размотри окупацију. Верује да опозициони политичари у Србији нису способни да изађу на крај са културом жртве. „Срби су због НАТО бомбардовања успели да убеде сами себе да су жртве, па као жртве не могу бити одговорни за оно што се дешава на Косову,“ каже она.

Надреални осећај жртве у Србији није ништа ново. Током опсаде Сарајева, када су српске снаге опасале град артиљеријом и редовно убијале цивиле, београдска телевизија говорила је да босански Муслимани сами себе држе под опсатом. РТС је јављао како „Срби настављају да бране своја вековна брда око Сарајева“.

Како би се разбио овај комплекс жртве из искривљеног огледа, гђа Бисерко нуди следећи рецепт: Против г. Милошевића подићи оптужницу пред Трибуналом за ратне злочине. Србију војно поразити и демилитаризовати. Посветити велику медијску пажњу суђењима, да би се Срби натерали на суочавање са злоделима почињеним у њихово име. Успоставити контролу Запада над медијима, уз строгу забрану проповедања екстремног српског национализма.Маршалов план за Балкан.

Упитана зашто би Запад требало да се прихвати окупације, која би коштала многе животе и милијарде долара, а трајала годинама, гђа Бисерко слеже раменима: „Има ли другог избора?“

„Запад је изгубио политички инстинкт,“ додаје она. „Ако хоћете да реализујете идеале људских права, морате када за то дође време бити вољни да употребите војску.“

Али да ли би окупација Србије била успешна? Да ли би могла да прекине циклус насиља? Два уважена историчара верују да је то могуће, ако се уради на прави начин.

„У Јапану је кључ била безусловна капитулација“, каже Џон Дауер (John W. Dower), професор историје на Масачусетс институту технологије (MIT) и аутор књиге „Пригрљени пораз: Јапан после 2. светског рата“. „Американци су дошли и урадили све. Спровели су опсежну аграрну реформу. Укинули су војску, у потпуности. Саставили нови устав. Све то можете кад имате безусловну капитулацију.“

Г. Дауер је био запањен са колико воље је поражени народ прихватио реформе. „Просечан Јапанац био је уморан од рата, и мислим да је то случај и у Југославији,“ вели он. „Американци су разбили репресивни војни режим, и обични људи су попунили празнину.“

Окупација Немачке такође нуди примере за решавање проблема Југославије, каже Томас Алан Шворц (Thomas Alan Schwartz), историчар на Вандербилту и аутор књиге „Америчка Немачка“.

„Потпуним поразом Немачке створена је прилика,“ вели он. „Били смо физички тамо, контролисали проток информација, и користили суђења за ратне злочине да покажемо Немцима да су злочини почињени у њихово име“. Без нечега сличног у Србији, каже г. Шворц, „можемо очекивати проблеме и убудуће“.

„На Немачку ме подсећа поређење са крајем 1. светског рата,“ додао је. „Немци су тада имали снажан осећај да су жртве. И тај осећај је онда искористио Хитлер. Тако ће бити и у Србији када стане НАТО бомбардовање.“

Аналогије са Немачком и Јапаном, дабоме, нису савршене. Те велике силе су уништавале делове света за које је Америка марила. Окупација је била само неопходна медицинска тријажа за најгоре насиље у историји.

У поређењу с тим, г. Милошевић је ситна боранија. Он је вођа друголигашке државе која повремено пустоши сиромашне и стратешки небитне територије, којима не можемо да изговоримо имена. Приштина није Париз.

Међутим, постоје знаци да је Запад почео да размишља о решењу. У Босни, 32.000 трупа под командом НАТО и високи представник Карлос Вестендорп већ сада обављају тежак и спори посао лечења те земље.

Г. Вестендорп није покушао да примени јапански рецепт на половину Босне настањене Србима (исто као што нико то није покушао у суседној Хрватској, која има своје успехе у етничком чишћењу). Оптужени ратни злочинци Радован Караџић и Ратко Младић нису уловљени. Радикалне српске странке нису забрањене. Али предузете су неке одлучне мере. Г. Вестендорп је наредио чистку српских националиста са државне телевизије. Сменио је фанатичног националисту изабраног за председника босанских Срба. Ако Срби насилно приговоре на деловање миротвораца, трупе под командом НАТО пуцају да убију.

У недавном разговору у Сарајеву, г. Вестендорп је изјавио да већина босанских Срба сарађује јер је уморна од рата. Требаће времена, вели он, али Запад има довољно мишића и новца у Босни да угуши вољу за ратом. Једини нерешиви проблем, по њему, је лидер у Београду.

„Ако не успемо да се решимо Милошевића“, каже он, „све ће пропасти.“

Помоз, Боже, јаднијем Србима

Око Соколово, бр. 83

(фото: Самсон Чернов)

Има ли границе издајству Државног Дна? Сваког дана и сваке недеље се то питам, и сваки пут стиже исти одговор: нема. Али чак и да има,они су давно прешли границу толеранције сваког разумног човека. Отуд вероватно мисле да су успели да до те мере избезуме несрећни народ којим владају, да ће трајати довека. Односно, до последњег Србина. А труде се да тај час дође што пре.

Није им довољно што служе странцима, већ их сада отворено доводе у владу. Наговештаје да би Државно Дно могло да запосли настраног банкара Доминика Строс-Кана,   Стефан Каргановић с правом назива дављењем Србије у септичкој јами. А и Србин им ваља, ако је претходно скуван у америчком лонцу; мада Бранко Жујовић чисто сумња да ће Лазар Крстић бити нови Лаза Пачу.

Настављајући са политиком поробљивачке урбанизације, (окупирани) Београд једе Србију, вели Ратко Дмитровић. Убија се и културни идентитет, форсирањем латинице као „богатства“, према чему је оправдано сумњичава Маја Радонић.

Да би заокружили предају окупираних територија, Државно Дно тера преостале Србе да изађу на „косовијанске“ изборе 3. новембра. То су намерили да буде „датум“ коначног српског пораза, пише Александар Ђикић. Ако желе да опстану, подсећа Александар Павић, Срби ту непристојну понуду морају одбити.

Непријатељ не мирује ни са леве стране Дрине: Синиша Љепојевић пише о истинама и заблудама о РС, и сматра да највећа опасност долази из Београда.

Ако све ово скупа личи на повампирење аустроугарског плана о затирању Срба од пре сто године, то није нимало случајно. Дмитриј Седов подсећа на пророчанске речи Јарослава Хашека, писца „Доброг војника Швејка“.

Део пакленог аустроугарског плана била је и пропаганда о „Великој Србији“, коју данас форсира америчка Империја и њен квислиншки култ. Тај мит и његове заговорнике народским језиком разбија Рајко Васић.

Управо зато не треба губити наду. Јер шта се оно десило са Аустро-Угарском? Где је сада царство Османово? Хитлеров тисућугодишњи Рајх? Британска империја над којом сунце никад не залази? Баш у покушајима Империје да економски задави Србе могла би се наћи прилика за свргавање Државног Дна, мисли Жељко Цвијановић.

Завршио бих овонедељни преглед речима Дејана Косановића:

„Срби су чудесан народ, кад се најмање надаш – он изненади. Срби су и непокоран народ – били верници, неверници, левичари или десничари . Вековима су нас клали, вешали, стрељали, преводили у друге вере и нације и опет постојимо и постојаћемо, јер Срби су, бре, народ. Државотворан. “

Јаничар као месија

Управо захваљујући чињеници да је Србија под квислиншко-медијском окупацијом, није нимало тешко дешифровати шта се крије иза свакодневног управљања утисцима. Пропаганда је до те мере безочна да њено одгонетање не захтева велики ментални напор. Просто речено, кога овакви медији на сав глас хвале, не може да ваља.

Најновији пример су панегирици упућени „генију“ и „светском стручњаку“ Лазару Крстићу (29), који је ових дана „стигао у Србију“ на позив Државног Дна да преузме ресор финансија.

Шта је план овог „генијалног стручњака“, онако свежег са „консултација“ у транс-националној фирми Мекинси? Према Куриру: „Као највеће проблеме Србије, Крстић у свом плану наводи незапосленост, пореску недисциплину, компликоване процедуре и корупцију.“ Три од четири проблема тичу се народа, а један државе. Шта мислите шта је Крстићу приоритет? Дабоме: „Као једну од првих и најважнијих [мера] млади стручњак предлаже завођење нулте пореске толеранције, што значи да ће сви морати да плаћају све порезе.“

Нема везе што горенаведени незапослени немају од чега да плате. Или што и оно што се прикупи (а убитачни ПДВ се прикупља итекако ефикасно) поједе горенаведена корупција. Срби некако живе упркос чињеници да би то, на основу званичних економских статистика, требало бити немогуће. Зато се доведе „стручњак“ који ће из камена да исцеди крв. Или, како вели ага у песми: „Харач рајо, харач треба.“

Да би слика наводног плана избављења била потпуна, додаје се да Крстић предлаже „формирање посебних канцеларија за брз и ефикасан рад на изради документације потребне страним инвеститорима“. Значи, још више бирократа на државним јаслама, који би се издржавали од тог силног утераног пореза, а „брзе и ефикасне процедуре“ само ако сте из Фиата, Емирата или неког другог осведоченог „пријатеља“ Државног Дна. Док ће „сиротињи раји“, ако су срећни, остати досадашњи шалтероризам.

Критике које ће родољубиви медији да упуте Крстићу највероватније неће бити засноване на економској неодрживости његових предлога, него ће се бавити њиме лично: млад је, неискусан, амерички студент. Али ниједна од те три ствари сама по себи није проблем. Ако ико успе да данашње распамећено српство извуче из каљуге, биће то млађи људи који нису задојени самомржњом. Политичари и економисти одговорни за суноврат Србије су показали да дугогодишње искуство у погрешним стварима може да буде итекако штетно. А у Америци се заиста може научити много тога корисног. Проблем је што је, барем на први поглед, новопечени министар омануо у сва три аспекта.

Према биографским подацима из штампе, Крстић је посетио Америку 2001, у оквиру програма SYLP (Serbia Youth Leadership Program, Програм младих лидера Србије) који воде осведочено србољубиви Стејт департмент и амбасада у Београду. Две године касније, уписује се на Јејл (Yale), универзитет који похађа америчка политичка елита - не толико да би тамо нешто научила (Буш Млађи је тамо дипломирао) него да би склопила познанства са будућим партнерима у олигархији која управља САД.

На Јејлу, Крстић оснива „Асоцијацију европских студената“ - не српских, чак ни југословенских - и ради (као студент, за минималац) у „Одељењу за развој“. Ова мистична америчка синтагма у ствари означава универзитетску бирократију задужену за скупљање донација од државе и некадашњих студената (alumni). Можда отуд потиче његова опсесија порезима. У сваком случају, више је него очигледно да је Крстићу намењена улога империјалног јаничара. А нема никаквих назнака да се он томе успротивио.

Лазар Крстић је већ десет година у Америци. И за ту целу деценију није оставио скоро никакав електронски траг, осим једног научног рада на којем је сарађивао. Једном је споменут у режимским медијима 2005, и то када је кудио Србију што му не плаћа школовање. И то је то. Од „стручног“ ангажмана, једино се прича - и то је немогуће наћи ишта више од гласине са Б92 - да је 2009. учествовао у „експертском тиму“ Мекинсија (McKinsey), масно плаћеног да направи план „реструктурисања“ НИС.

Дакле, за све ове године, ни трага од родољубља, али ни неког научног, културног или пословног аранжмана. И као студент и као дипломирани „консултант“, Крстић је „испод радара“ - док није одабран за министра. Узалуд му сва памет, када није научио ништа корисно. Чак штавише, ако је судити по раније наведеним пореским предлозима, његово знање и искуство су демонстративно штетни.

Да је Лазар обраћао мало више пажње током свог америчког образовања, научио би да држава постоји као нужно зло, структура створена да би штитила Богом-дана права својих становника на живот, слободу и имовину. То лепо пише у америчким оснивачким документима, који су свима доступни. Научио би и да је Америка створена у пореској побуни против Лондона, и да бар на папиру, држава убира порез како би могла да извршава своју основну дужност: заштиту живота и имовине грађана.

Ту дужност је Србија, после 5. октобра 2000. године, не само потпуно напустила већ се њени „лидери“ - од Врховног Жутника до Државног Дна - тиме хвале као својим највећим достигнућем. Србија, дакле, већ одавно није држава, него компрадорска клептократија, која страним непријатељима даје све што од ње траже, а сопственом становништву директно укида право на слободу, имовину и живот.

Од чега тај народ да плаћа намете о којима Крстић сања? И за шта - да плаћа огромну паразитску бирократију која само смишља начине да га додатно опљачка, понизи, преуми и коначно затре? Финансирање такве власти је злочин, а не родољубива дужност.

Али ако већ хоће да попуни буџет те и такве вампироидне „државе“, Крстићу би боље било да укине једнострану примену ССП са Бриселом, за коју чак и режимски медији признају да је после скоро пет година уништила српску привреду. Али пошто је ЕУропство свети грал Државног Дна, нема теоретске шансе да се то деси. Спречавање странаца да опљачкају Србију? Ију, па да му неко из Мекинсија - или Стејт департмента - замери! Шта би тек рекла братија из „Лобањe и костију“?

Срби који у Крстићу виде спаситеља  - ако их уопште има, тј. ако све ово није тек пример медијског управљања утисцима - заборавили су изгледа претходног „стручњака“ који је тако дошао да „уведе ред“ у порески систем. Божидар „Божа Дерикожа“ Ђелић увео је драконски ПДВ, са теткиног кауча „зарадио“ виле и лимузине, и - отишао. Сада своје „поштено“ стечене милионе троши опет као „консултант“ негде на Западу, Србија је опљачкана, окупирана и понижена, а медијско-квислиншки комплекс народу сервира новог харачлију, који се сад зове Лазар. А боље би му пристајало име Смаил-ага.