Лажи, лажи ме...

Има већ више од 20 годинa да се бавим анализом медија, испочетка аматерски па онда професионално. Одавно знам да је у послу управљања утисцима, у шта су се медији претворили, најважнија прва информација. Са пропагандног становишта, није важно је ли нешто тачно или није - битно је ко се огласи први. Колико пута смо на сопственој кожи осетили шта значи када клевета падне прва, па се онда на њој заснивају и први утисак и потоња политика, а исправке (ако их уопште буде) немају никаквог ефекта? 

Да све буде још горе, првобитна информација може да буде и тачна, али управљачи утисцима увек убаце неку своју лаж како би јој дали одговарајући емотивни тон. Ако догађај не одговара њиховој причи, онда се „загађује“ емотивном неистином, како би она одвукла пажњу. 

Најновији пример је покољ у америчком градићу Вакиша (Waukesha), близу Милвокија, где је у недељу један човек колима прегазио божићну параду. Пет људи је остало мртво на месту, а осмогодишњи дечак је преминуо два дана после. Има још шездесетак повређених, међу њима и деце. За возача се испоставило да је вишеструки преступник (насилник, силоватељ, подводач малолетница, итд.) и црначки националиста, којег је локални тужилац - доведен на то место помоћу Сорошевих пара - пустио из затвора зарад „социјалне правде“.

Пошто се ништа од тога не уклапа у званичну причу медијско-демократског комплекса у САД, разни сиененови су пустили причу да је Дарел Брукс ето па случајно колима налетео на параду, јер је као бежао од напада ножем. Ту причу, коју је полиција после демантовала, и данас понављају наивни мештани Вакише, јер забога, алтернатива је да је острашћени црнац напујдан медијском хистеријом намерно насрнуо на децу. 

„Ето зашто корпоративни медији пожуре са дезинформацијама“, вели данас на Твитеру одличан мислилац  под налогом MartyrMade (мученик). „Знају да ће се лаж примити код одређеног постотка становника, и зато лажу“.

„Знају да се у народу највише прима почетни емотивни утисак“, наставиће он, позивајући се на лаж о шестојануарским нередима и наводном убиству једног полицајца. Лагали су, вели, да „усаде екстремну озлојеђеност на самом почетку, знајући да ће она остати и после, када буду демантовали вест и за њу више не буде никаквe основe“. Тако, вели он, функционише пропаганда.

Кад је реч о Вакиши, на делу је исти принцип, само са другим предзнаком. Покољ је био толико стравичан да су медији знали да ће почетни емотивни утисак бити погубан по њихову службену причу, па су што брже пустили лаж - нема везе какву - да би „загадили“ информативну атмосферу, опет знајући да после неће бити важно шта је истина.

И даље парафразирам „мученика“: Циљ је да се манипулише емотивним стањем, у првим тренуцима када се о неком догађају формирају емотивни утисци. Било да се фабрикује бес лажима о убијеном полицајцу, како би се шестојануарски нереди описали као „смртоносни устанак“, било да се стварни бес око безочног гажења недужног народа расплине причом о ето, јадном црнцу који је само бежао од жандара или нечијег ножа. 

Е сад, кад мени који се већ 20-плус година бавим медијима ово није било сасвим јасно док „мученик“ то није овако лепо објаснио... како ли је тек људима који само желе да живе како-тако нормално и да их не лажу кад отворе новине или укључе телевизор? 

Једино решење је да медији престану да лажу

Нисам ни сањао да ћу једног дана да браним Olyksandra Vuchych-a, али од почетка сам се заветовао да браним истину и чињенице а прозивам лажи и измишљотине, ма ко стајао иза њих. Замислите онда моју реакцију кад сам синоћ прочитао ово:

Александар Вучић: Главни проблем што Албанци хоће само признање, једино je решење да Србија призна независност Косова https://t.co/l2ZL0I1DxU pic.twitter.com/2JRcFOf44d

— НСПМ online (@NSPM) July 23, 2020

Отварам текст, дабоме, и имам шта да видим:

Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да је једино решење да Србија призна независност Косова, а да је оно што покушава да уради српска страна промена атмосфере у односима Срба и Албанаца на КиМ.

Будући да реченица као таква нема апсолутно никаквог смисла, потражио сам оригинал. Ради се о Вучићевом интервјуу за Pavlovic Today, портал новинарке Ксеније Павловић Мекатир (McAteer). И шта тамо пише? Нешто сасвим другачије!

Вучић вели, "The only complete solution that Albanians see is the full Serbian recognition of Kosovo’s independence." У буквалном преводу: „Једино свеобухватно решење које Албанци виде је потпуно српско признање косовске независности.“ Ова три задебљања која су изостављена из Танјуговог текста (који је без промена пренео НСПМ) потпуно мењају контекст реченице. Потпуно. 

Па добро људи, ко је овде луд? Је ли ово грешка у преводу, некога ко је с енглеским на ви а представља се као стручњак, или је ово намерно погрешна интерпретација Вучићевог интервјуа? Па онда још од тога направе наслов, који се иначе једино и чита! Погледајте реакције испод твита НСПМ, све ће вам бити јасно.

Ко је, где, како и зашто направио злонамерну папазјанију од Вучићевих изјава, не знам и не могу да нагађам. Не би било први пут да Танјуг показује основну новинарску неспособност. Кључно питање је да ли се ради о неспособности или злој намери? Пошто је реч о Косову, није свеједно.

Како год било, и шта год Вучић говорио и радио о Косову, ово што му Танјуг приписује није рекао, већ је реч о још једној вести типа „рек'о Том Хенкс.“

Ко то каже, ко то лаже - или Трамп, ДеНиро и Том Хенкс

Једном је било превише. Два пута, намерно. Три пута, то је већ увреда за здрав разум.

Јесте ли чули да је Доналд Трамп бранио Србе? Веле медији у Србији (пример) како је лично водећи кандидат за републиканску председничку номинацију рекао Ларију Кингу да су Клинтонови направили велику грешку што су бомбардовали традиционалне америчке савезнике 1999.

Стварно? Није баш да виђам Ларија Кинга сваки дан, али радимо за исту медијску кућу... Знам поуздано да му Трамп није био гост у последњих 6 месеци. А ако је гостовао код њега када је Кинг још био на Сиенену, то је онда било пре неколико година. Кад? Где? Нико не зна. Нема ни тачног цитата, већ само парафразе. 

Одмах потом, ето и Холивуда: наводно је Роберт Де Ниро изјавио како се осећа као Србин и како је Србија претрпела велику неправду. Опет исто - нема датума, нема емисије, нема сведока, нема цитата. Само „рек'о де Ниро“. 

Сећате ли се можда чувене подршке Тома Хенкса Србима поводом отимачине Косова? Како се не сећате, јављали сви пре две године, па онда опет пар месеци касније, и тако редовно? Иста методологија: нема датума, нема цитата, само се понегде спомене телевизијски канал где је наводно Хенкс дао изјаву. Једна моја колегиница је лепо позвала Хенксовог агента и питала о чему се ради, а он запањено одговорио да нема појма, и да та изјава просто не постоји. Никада је није било. Измишљена у потпуности. 

У сва три случаја приметна је идентична методологија: нема датума, нема цитата, нема конкретног повода - само неке небулозне одреднице попут Ларија Кинга, британске штампе, телевизије Е! и томе слично, које су у пракси непроверљиве. Па ти, Соколе, сад копај по архивама ако можеш, па докажи да ли су или нису... 

(Александар Лазић је медијски детектив par exellence, међутим, и лепо је документовао одакле су стигле обе лажне вести. Обратите пажњу ко све кога преноси, а ко кога у том вилином колу финансира... да човеку памет стане.)

Неће моћи. Ако су Де Ниро, Трамп, Хенкс или било ко други рекли нешто о Србима, онда има да се документује шта, када, где, коме, како и зашто. Да се тачно зна - а не овако, као пијачни трач, да се прича шта је баби мило. А кад се сутра неко озбиљан позове на те измишљотине, мислећи ваљда да не би толико новина и телевизија углас слагало, ти исти медији ће да га прозивају што не може да докаже свој (у ствари, њихов) навод. 

Раније сам се чудио како серијски лажови и преваранти могу Србију да држе под чизмом већ годинама. Сад ми је јасно.

„Шарли“, лицемери и топуз

Прошло је ево седам дана од масакра француских карикатуриста, наводно због „вређања ислама“. У складу са оном народном „не пада снег да покрије брег“, хајде да видимо каква нам сазнања о Западу (и о себи) нуде реакције на терористичко убиство редакције Шарли Ебдо.

Саме новине су трагедију искористиле за самопромоцију - док су донедавно кубурили са тиражом од највише триста хиљада, најновији број (са карикатуром Мухамеда на насловници, дабоме) штампан је у три милиона примерака и брзо распродат. Али преживели новинари запањили би свет дубином своје незахвалности - када би свет уопше могао да се било чиме изненади ових дана. Наиме, редакција Шарли Ебдо е на подршку милиона Европљана реаговала презиром и увредама. Шта ће им, веле, саучешће десничара, „смрдљивих клерикалиста“ или чега већ. Тако су се понели и према учесницима марша солидарности у Паризу у недељу - њих између милион и три милиона, зависно од процене.

(via The Independent)

Иначе, требало је да поверујемо како су на челу тог марша били председници и премијери ЕУропских, НАТО и њима наклоњених држава - али онда су се појавиле фотографије (нпр. овде) на којима се види да је то била пажљиво организована фото-операција, далеко од „стоке једне грдне“ (речима везира Селима из Горског вијенца) којом владају.

Занимљиво је колико се људи - и то не само на Истоку, већ и на самом Западу - присетило напада на РТС у априлу 1999. Нажалост, као део програма преумљавања који је претходио Жутом Октобру, али се наставља од тада, сама Србија је углавном прихватила гнусну лаж да су за покољ у Абердаревој криви српска власт и директор РТС, а не НАТО.

Упркос томе, политичко-медијски естаблишмент је успео да усмери емоције (мисли одавно више и нема) становништва кроз кампању на Твитеру. То је иначе сурогат за активизам ових дана: врхунац посвећености неком циљу је да се о њему „цвркуће“ како званичко правоверје прописује. Елем, западна јавност је хорски зацвркутала „Ја сам Шарли“ (#JeSuisCharlie), тобоже у знак подршке „слободи говора“. Чак и када је тај исти Шарли с презиром одбацио њихову солидарност. И када је француска држава почела да штити „слободу говора“ тако што је похапсила више од 50 људи за вербални деликт...

За причу о неком тобожњем рату Запада и ислама немам стрпљења. То нека причају народу који није преживео Босну или Косово, који на сопственој кожи није осетио тридесет-петогодишњу спрегу Збигњева и џихада. Који није и превише упознао што стварни ислам, што стварни Запад.

Слобода говора у ЕУропској Србији већ одавно не постоји. Постоји само тиранија активиста за „људска права“ и „независних новинара“ - који мисле да слобода говора значи да они могу да раде шта хоће, а нико други не сме ништа. За њих је идеја одговорности за изречено и написано (а камоли учињено) мислена именица, застарела флоскула превазиђеног моралног поретка. У врлом новом свету њихових империјалних господара важе нека другачија правила, нама познатија као закон топуза.

Но добро. Немам илузија да ће се сетити како је прошао „тешки топуз азијатски“, који се некада исто сматрао неприкосновеним господаром Србаља. Али нико не може побећи од судбине. Ни ми, ни они, ни Запад.

Србија, Троја овог доба

Магазин Геополитика објавио је почетком октобра, у свом 79. штампаном издању, интервју са мном. Овде сам га најавио и обећао да ћу га пренети када буде објављен у електронској форми. Обећање испуњавам.

Иначе, Геополитика је текст објавила јуче, да би га потом пренео Нови Стандард, а данас и Стање Ствари.

(фото: интервју за Први Канал руске телевизије, 11. септембар 2014)

Небојша Малић, аналитичар познатог америчког сајта Antiwar говори за Геополитику.

Живите у САД и имате богато не само животно већ и теоријско-истраживачко искуство пошто годинама пишете за један угледан амерички портал Антират. Какав је поглед на данашњу Србију из угла и перспективе Империје и Запада? Да ли то што нисмо у фокусу Запада као раније сведочи да су ова и претходне владе испуниле главне циљеве Брисела и Вашингтона или се процењује да у Србији постоји још потенцијал за отпор и способност да Србија у неко догледно време може, можда уз помоћ Русије, повратити капацитет за суверену политику на Балкану?

— Иако је око Империје ових дана усмерено више према Русији и Блиском Истоку, увек се некако враћа на наше просторе. У владајућим круговима Атлантске империје постоји огроман подсвесни страх од могућности да Србија скине окове који су јој стављени. Истовремено се убеђење да је Србија покорена представља остатку света као пример свемоћи Империје. На делу је нека врста спознајног раскорака, у којем Империја верује у сопствену пропаганду да је Србија сломљена, али свеједно страхује да ипак није. Отуд и толики притисци и захтеви од Србије: да уведе санкције Русији, да одржи „параду“, да криминализује добровољце који су ишли у Новорусију, да не извози у Русију, да саботира Јужни ток итд. Све има за циљ да потврди пропагандом створену слику да је Србија освојена, покорена и преумљена, и да таква судбина чека свакога ко се успротиви Империји.

Они се неће смирити док „празнину“ у карти покорене Европе између Хрватске и Бугарске не „попуне“ – али пре тога морају да униште сваки траг слободе и самосвести Срба.

Чули смо ваше мишљење о томе шта о нама мисли Запад. А шта о актуелном политичком, економском, социјалном и уопште стању нације мислите ви, имајући у виду да сте посредством анализа, коментара и запажања на вашем блогу Сиви соко веома активан члан српске заједнице?

Интервју за Геополитику: Троја овог доба

Крајем септембра дао сам интервју за магазин Геополитика, који је објављен у штампаном издању за октобар (број 79, стр. 5-7).

Са уредником Геополитике Слободаном Ерићем разговарао сам о садашњости и будућности Србије, Русији, (америчкој) Империји, људским правима, истини о Косову... Из најаве:

Данашња Србија одаје прилично поражавајући утисак неимаштине, очаја и безнађа - а са друге стране је потпуно сумануто претварање медија и државног апарата (онога што зовем „квислиншки култ“) да је ово најбоља могућа власт са најбољом политиком и мада није све баш сјајно, биће боље - само што није - чим се испуни још један захтев Империје. Али захтеви стално пристижу, а обећано боље сутра никако да стигне.

Редовним читаоцима Сокола већи део интервјуа ће звучати познато, али има и неких нових, досад неизречених ствари. Цео текст можете да прочитате у штампаном издању; поставићу електронску верзију када буде доступна.

Трећа битка код Новог Стандарда

После трећег рушења, у ноћи 1. јуна, Нови Стандард је (засад) поново у функцији. Којим поводом, објашњава уредник, Жељко Џвијановић. Цитирам га овде, да остане када (не ако) Стандард буде рушен и четврти пут:

„У петак увече објављен је мој текст Седма колона, који је био одговор на све раширеније тезе у српским медијима о томе како Владимир Путин тиме што војно не интервенише у Украјини показује слабост и води Русију у пораз у актуелној кризи. Контратеза пласирана у тексту Седма колона гласила је да је управо војна интервенција потез који прижељкују западни непријатељи Русије и да Путин игру измешта на глобално поље, где бележи успехе (уговор са Кином, избори у ЕУ, избор антиамеричког председника Египта и сл.).

Током петка и суботе текст су коментарисали углавном стални читаоци... Као и обично, неки су се слагали са текстом, неки нису. Администратор портала у суботу увече, међутим, обавештава ме како је уочио већи број коментара са непознатим nick-овима и са непознатих IP адреса... и да сви заступају тезу како тиме што војно не интервенише Русија губи Украјину. Додао је да су то приметили и неки стални читаоци у својим коментарима. Преведено на језик свакодневице, била је очигледна појава ботова који покушавају да спинују тему форсирајући тезу о руском поразу. Био сам изненађен, будући уверен до тада како се та теза појављује на проруском спектру јавности због неразумевања прилика, а не да је то нешто што се, у настојању да Србији представи Русију као губитника у Украјини, организовано пласира. (Наравно, то не значи да свако ко заговара војну интервенциу и види пораз Русије ради организовано и по задатку, него да у антируским круговима постоји интерес да се управо такав став рашири у српској јавности.)

Предложио сам администратору да о свом запажању остави траг на сајту, да ботове опомене и подсети да коментарисање са више nick-ова није дозвољено. Чисто да виде да нам је јасно. У суботу око поноћи он је то и учинио, обраћајући се испод коментара једног од ботова.... После тог коментара ботови се повлаче, и тада почиње напад на портал.“ (подвукао Сиви Соко)

Ко се боји Сокола још?

У тексту за Фонд Стратешке Културе прошлог четвртка, Жељко Цвијановић је објаснио како и зашто је (поново) рушен Нови Стандард. Пажњу ми је привукао следећи пасус:

„...оба пута Нови Стандард је рушен у тренутку кад је имао раст читаности. Први пут веровао сам да је реч о аутоматизму, будући да се у Србији у фебруару захуктавала изборна кампања, а предизборна атмосфера редовно побуђује раст интересовања за политичке медије. Други пут, међутим, грешке није могло да буде: раст читаности имали смо преносећи текст Небојше Малића [1] о Путиновој стратегији у Украјини, који су за само дан и по отвориле десетине хиљада читалаца. Тај тренд настављен је мојим текстом [2], који је објављен 9. маја увече, проблематизујући позицију Србије у украјинској кризи и апостофирајући да Београд има обавезу да се супротстави нацизму у Украјини“ (подвучено у оригиналу).

Есеј који Цвијановић спомиње је „Тајна руске стратегије“, објављен овде 3. маја. Само делимично је мој; већи део састоји се од превода анализе и образложења једног колеге, који далеко боље од мене води блог о украјинској кризи (за оне који знају енглески, налази се овде), а његов псеудоним - The Saker - сам превео као Степски Соко.

Из статистика на Соколу видим да је то заиста један од најпопуларнијих текстова. Значи, иако је жуто-сендвичарска власт учинила све што је могла да Срби буду гладни хлеба, испада да су још увек, тврдоглаво, више гладни истине и правде. Како не волети такав народ? И шта рећи за оне који на сва уста урлају да су свемоћни и да њихова владавина нема алтернативу, а страхују од текстова на интернету једног проницљивог новинара и два блогера?

Да су стварно толико силни, не би бежали од два Сокола и Новог Стандарда, к'о ђаво од крста. Само кажем.

Нека лажу други, не смемо ми

Срећа па за време Турака није било Твитера, јер би „добронамерни извештачи“ направили пометњу већ у Марићевића јарузи.

Ово ми рече један колега пре неки дан, поводом пометње изазване извештавањем о испадима једног ЕУропског политичара на Твитеру. Када сам први пут чуо да је Карл Билт нешто спорно цвркутао, мислио сам да је реч о његовој подршци Бандеристима који су спаљивали људе у Одеси. Кад оно јок, неко је мало „проширио“ Билтову изјаву о Путиновом Православљу. О целом случају је јуче на Стању ствари писао Дејан Бараћ, па прочитајте и сами, да сад не понављам.

Мој став о лагању зарад „виших циљева“ познат је читаоцима Сокола одраније: то је поклон душманима. У том духу сам исправљао и „патку“ о Тому Хенксу, и именом агресије НАТО, и другим сличним стварима.

О управљању утисцима

Управљање утисцима

(Стање Ствари, 27. април 2014)

Атлантска Империја – политички ентитет који чине САД, НАТО и ЕУ – заснива се на опсени, на „управљању утисцима“, стварању виртуелне стварности која би у главама њених становника требало да замени ону истинску. У тој виртуелној стварности, Империја значи благостање, сви проблеми нестају призивањем магичних фраза попут „слободе“ и „демократије“, а свако ко се усуди да то оспори постаје „назадан“ и „екстремиста.“

РТС и „Косовијански“ самоубица

Данашња вест РТС да је за крвави напад у Багдаду 25. марта био одговоран први „балкански“ бомбаш-самоубица некако је успела да понуди много више питања него одговора.

С једне стране, сазнали смо да се џихадиста зове Блерим Хета, и да му је ратно име било „Абу Хабаб ел-Косови“. За овај други податак наводи се извор - Исламска држава Ирака и Шама, познатија под енглеском скраћеницом ISIL. Али не спомиње се откуд РТС информације о закључку ирачких истражитеља.

са странице РТС

Када цитирају речи Ремзија Хете, Блеримовог оца, није јасно да ли је он ту изјаву дао РТС, или неком другом. „Ми смо породица која дели европске вредности, а не екстремисти“ пре звучи као изјава за неку западну агенцију. Али ко ће знати.

Наводи се да је Хета пре поласка у џихад „слушао предавања“ Шефћета Краснићија и „Бекира Халимија еид Омера“, али се не каже ко су ти људи. Минут-два на Гуглу открива да се ради о вехабијским проповедницима; па зашто се онда то прећуткује?

А најважнији детаљ из Хетине биографије - то да је био запослен у америчкој бази Бондстил - спомиње се само у пролазу, без објашњења и додатних података. Кад је радио, и шта? Да ли је дао отказ или је био отпуштен, и какву је улогу у томе имао вехабизам? О томе ни речи, а итекако је значајно и занимљиво.

Али важно је да РТС без пардона говори како се „Косовске власти“ (?!) још нису изјасниле о овом случају. Кад већ није способан да ради новинарски посао, јадни сервис ЕУропске Жутије бар може да призна самопроглашену државу Тачиистан.

Осма Заповест

Сасвим нехотице, „Стање Ствари“ и ја смо успели да ескпериментално покажемо како функционише „новинарство“ у ЕУропски окупираној Жутији. Ономад сам се чудио како настају патке попут приче о „подршци Тома Хенкса Србима“, али ни у сну ми није падало на памет да ћу моћи да, готово уживо, посматрам процес.

Ево о чему је реч. Прошлог четвртка објавио сам кратки последњи поздрав великом, ученом и честитом човеку, доктору Дејвиду Јеглију - и пренео један његов текст о Србима, последњи пре него што је подлегао дугој и тешкој болести. Два дана касније, текст је пренесен (са одобрењем) на Стању Ствари, где су, верни принципима новинарства, уредно навели извор и превода и оригинала. Текст су илустровали снимком оригинала.

Данас, дакле шест дана касније, у жутим медијима (Телеграф, па онда Блиц) појављује се вест која покојниково име искривљује у Јигли, а његову принципијелну критику наводи у фрагментима. Притом се Јегли назива „поглавицом племена Команчи“ - иако је у оригиналу било сасвим јасно наведено да је то био његов чукундеда. Не само да су оба текста готово идентична, већ оба користе апсолутно исту илустрацију - ону са Стања Ствари!

За Блиц знам да је најжућа од свих жутих новина. О Телеграфу не знам много. Шта би могла да значи чињеница да објављују идентичне текстове, просудите сами. Али ниједан лист није навео одакле су уопште чули за доктора Јеглија, нити где су прочитали превод његовог текста, већ се праве да су то открили и превели сами.

Знам да у Жутији одавно мало ко мари за законе. Мада очигледно крше Устав кад је о службеном писму реч, и то ноншалантно, немам појма о који су се параграф ког члана ове новине огрешиле, што плагијаризмом, што искривљивањем чињеница. Знам, међутим, да Божији закон вели: „не укради“ (Осма Заповест) и „не сведочи лажно“ (Девета).

Па кад овако краду и лажу о једној малој ствари - коју је, захваљујући интернету, невероватно лако проверити! - упитајте се о чему још лажу, и шта су још покрали.  

Блокада

Нови Стандард је недоступан од уторка.

Стање Ствари је управо оборено.

Мало им је што контролишу или имају подршку свих класичних медија. Што имају бригаде тролова и спамера за загађивање коментара. Што су расписали фарсу од избора убеђени да ће на њима победити какав год био резултат. Сад покушавају да угасе и последње трагове слободне мисли и израза. Толико о њиховом поверењу у сопствена убеђења и „вредности“. Толико о наводној слободи и демократији у коју се куну што култисти, што Империја која им вуче конце.

Чега се плашите, „господо“ култисти?

„Соко“ још увек лети. Копије су похрањене на безбедном месту. Не можете да зауставите сигнал. Ако покушате, постаћемо силнији него икада.

ДОДАТАК (22.2.2014): Стање Ствари поново функционише. Стандарда и још неколико других страница, и даље нема. 

Тијанић као опомена

Када сам јуче чуо вест да је умро Александар Тијанић - вишегодишњи новинар, некадашњи министар, у последње време директор РТС - сетио сам се једног пролећног дана сада већ давне 1991.

Од фебруара те године, у Сарајеву је снимана и емитована емисија „Умијеће живљења“ (приказ), коју су заједнички водили Тијанић, Мирјана Бобић-Мојсиловић, и Драган Бабић. У Сарајеву су тражили толеранцију коју нису могли да нађу у Београду и Загребу. Сличну аргументацију нудили су тада и оснивачи ЈУТЕЛ-а. Почетком маја 1991, показало се да је та толеранција мит: Сарајевом су сатима трајали нереди јер је један од најављених гостију емисије требало да буде Војислав Шешељ.

Још до јуче миљеници чаршије, домаћини „Умијећа“ постали су мета линча. Остали су живи, некако, за разлику од своје емисије. А хајку на њих су предводили они исти људи који су за „суверену“ БиХ били вољни да жртвују мир. То им је, непуних годину дана касније, и пошло за руком.

Данас неки хвале, а (многи) други куде напрасно почившег Тијанића, не бирајући речи. Пристаје, значи, наслов из Политике да никога није остављао равнодушним. Чињеница је да је под његовим руководством РТС била Јавна Кућа (или Јадни Сервис) ЕУропске Жутије. Али сад се питам да ли би под неким другим можда била нешто још горе. Ако сад на чело РТС дође неки острашћени култиста, испашће да ћемо правити Тијанића од блата.

Оклевам да се бацим каменом на њега, не зато што имам навику да о мртвима говорим све најбоље, већ зато што се трудим да о њима не пишем ништа другачије кад се упокоје (и не могу да се бране) него док су били живи. Тијанића нисам критиковао за живота, јер ми је било глупо да критикујем бич, уместо руке која га држи. А можда и зато што подсвесно нисам хтео да будем део оне руље из маја 1991.

Кажу ми да и сам имам оштро перо. Трудим се да будем фер и пишем не лично већ логично. Да имам на уму Његоша („страх животу каља образ често“) и Марка Миљанова Поповића („чојство је чувати другога од себе“). Јер речи имају снагу. Идеје имају последице. А пут сваког човека посут је искушењима, замкама и странпутицама.

Тијанић је на свом путу посртао. Час је говорио истину силницима, час им је служио. Али никад нисам имао утисак да је штету чинио из предумишљаја. Уосталом, погледајте ко су му били душмани (невладници, култисти) па размислите да ли је баш радио све како не ваља. Било како било, осуду резервишем за оне који свесно чине зло, пре него за оне који то чине из страха, нужде или незнања.

Тијанићу нека је лака земља. А нама нека је добри Бог на помоћи.

Појачања ТВ поробљивачима

Једно од најмоћнијих оружја данашње „менаџерске“ државе је телевизија. ТВ екран омогућава да државна - или антидржавна, ако су медији под окупацијом - пропаганда уђе у сваки дом. А у земљама попут Србије народ још и плаћа за ту „привилегију“, путем ТВ претплате.

Један од првих потеза петооктобарских пучиста било је заузимање РТС. Империја је инвестирала огромна средства у Б92. Преузета је и већина штампаних медија, а успостављено је и присуство на интернету - Б92, SETimes и BIRN, на пример - али је окосница пропаганда била и остала телевизија.

Техника пропаганде могла би да се назове „баклава очаја“: ред сладуњавих серија, да анестетише публику, а онда ред безнађа, отрова и мржње, да је убије у појам. На сваком каналу, на свакој фреквенцији, унедоглед.

Медијска окупација Србије у потпуности је остварена у првим годинама жутократије. Сличну доминацију Империја има у осталим крхотинама СФР Југославије. Па је на ове просторе свеједно 2011. дошла катарска мрежа Алџазира (AlJazeera Balkans). А сада, изгледа, долази и клонирани Сиенен, о чему су недавно писали Младен Ђорђевић и Марина Рагуш.

Из њихових текстова сазнајемо да се већ догодине може очекивати нови ТВ канал „Н1“, иза којег стоји корпорација која већ контролише кабловске оператере у Србији и БиХ. Један од „консултаната“ конгломерата је некадашњи амбасадор Империје у Београду, Камерон Мантер. Директор нове телевизије треба да буде Брент Седлер, некадашњи дописник Сиенена и пословни ортак бившег амбасадора Монтгомерија (МСМ - Монтгомери, Седлер, Матић).

Зашто? Мислим, ако је Балкан толико „неважан“ за Империју, ако је „све готово“ а сваки отпор узалудан - како то без престанка верглају медији Империје, а послушно понављају њихови домаћи квислиншки клонови - откуд потреба да се на већ наводно освојени Балкан пошаље прво Алџазира, а ево сад и Сиенен?  Империја очигледно сматра да домаћа пета колона није успела да до краја обави поверени јој посао, и да мора директно да се укључи у коначно сламање отпора: операцију „промене свести“.

Значи, и ова герила у којој многи малодушно сматрају да су постигли све што је могуће постићи, успела је да у довољној мери поремети планове Империје и квислиншког култа.

Међу родољубима се већ годинама вуче прича о потреби за патриотском верзијом Б92, али то је просто неоствариво. Телевизија захтева обимну логистику, која много кошта а веома је рањива на државни притисак. Нешто попут тенка: застрашујуће моћно на отвореном, али потпуно бескорисно у шуми. Зато државе по правилу имају тенкове, а герилци ракетне бацаче.

На светском плану, медијску доминацију Империје успешно је угрозила Русија. За само пет-шест година, телевизија RT (првобитно Russia Today, сада само RT) постала је једна од најгледанијих медијских кућа у Америци.

Дабоме, у напору да се пробије на западну медијску сцену, РТ ту и тамо чини грешке у корацима; на пример, када су о политици владе Србије питали жутократског амбасадора у Лондону, или кад су недавно у једну емисију позвали Џејмија Кирчика, медијског батинаша хомосексуалног лобија, који је гостовање злоупотребио за тираду о „геј правима“. Али иако вашингтонски естаблишмент рутински режи на РТ као „московску пропаганду“, све више Американаца схвата да вести које гледају на РТ нису „фризиране“ попут оних које им сервирају Сиенен, MSNBC, Фокс Њуз, итд.

Имајући то у виду, с правом се намеће питање зашто Москва не обраћа пажњу на Балкански медијски фронт - који је, како се види из најављеног доласка Сиененовог клона, итекако битан за Империју. Јесте да су на интернету већ присутни Руска Реч и Фонд Стратешке Културе, али од РТ нема ни трага ни гласа. Јавност у Србији и даље се „информише“ претежно преко телевизије, где апсолутну доминацију имају Империја и квислиншки култ. Кад Алџазира личи на пристојну алтернативу, све вам је јасно.

Сарадници окупатора

Зашто људи свеједно верују медијима, чак и кад ови безочно лажу? Пре месец-два сам на једном блогу наишао на занимљиво објашњење.

(фото: НСПМ)

Наиме, писац Мајкл Крајтон (Michael Crichton) је пре десетак година описао феномен који је назвао „Гелман амнезијом“ (Gell-Mann Amnesia), по једном свом познанику, физичару Мареју Гелману. Гелман би се нервирао када би у новинама прочитао неки текст о физици из којег се јасно видело да новинар нема појма о основним чињеницама. Чак штавише, да је толико помешао узроке и последице, да би текст могао да се опише као „мокре улице одговорне за кишу“. Али онда, вели Крајтон, Гелман на следећој страници крене да чита текст о домаћој или међународној политици као да је све ту написано истина. Нема везе што је управо констатовао неспособност и бесловесност новинара који је писао о физици.

Како му не падне на памет да би новинар који пише о политици исто тако могао да лупета глупости? Селективна амнезија, јер се ради о теми у коју се он не разуме, па је једноставније претпоставити да новинар зна шта ради.

Новинари скоро свих западних медија лагали су што мање што више о ратовима деведесетих, наставили да лажу о свему потом, знамо да лажу, а опет неки некритички прихватају њихове извештаје о другим темама, од рата у Сирији до естрадних трачева.

Ово иде дотле да има родољубивих Срба, истински добронамерних, који на Фејсбук или Твитер поставе спону на текст са Б92, Blic-а, Danas-а, итд. Па се онда згражавају над страхотом о којој се у тексту хистерише, али не пада им на памет да се упитају је ли текст има икакве везе са чињеницама; а ако има, до које мере је спинован; и да ли је управо то хистерисање жељена реакција која се хтела постићи спином.

Селективна амнезија, одсуство самосвести, бирајте.

Поверује се у причу како „Том Хенкс брани српско Косово“, иако се она провлачи по медијима који свакодневно славе што власт у Србији не брани српско Косово, па још говоре о „премијеру Косова“ и „председници Косова“ (без наводника) и објављују карте Србије без окупиране покрајине као нешто сасвим нормално. Или се прича о неком „престижном признању“ за „премијера“ Тачија, мада две минуте на Гуглу откривају о чему је реч. Или се не примећује да „српске“ новине тек преписују империјални спин - као у случају хистерије око „Марша на Дрину“, коју успут нису изазвали „Бошњаци“ (тј. заједница који се тим именом назива), већ шака јада која се кити именом „Бошњачки конгрес“. Али ко ће да провери све те детаље...

Само читање медија који служе квислиншком култу значи саучествовање у сопственој менталној окупацији. Прихватање погледа на Србију и Србе кроз њихово искривљено, оцрњено сочиво. Губљење расправе пре него што она уопште и почне. А некритичко цитирање, или чак превођење, њихових садржаја је већ чин активне сарадње са непријатељем. 

Има једна изрека, која се приписује америчком председнику Линколну, да можете варати неке људе све време, све људе неко време, али не и све људе све време. Само што је Линколн врло добро знао улогу медија, па је похапсио све уреднике новина који нису стопостотно подржавали његову диктатуру и гушење „побуне“. Па је после победе у рату и погибије у атентату проглашен „спасиоцем нације“ и добио огромни пагански храм у срцу Вашингтона. А да је имао Блиц, Данас, Курир, Б92, РТС, где би му тек онда био крај!

 

Феномен „Гелман амнезије“ објашњава како је могуће да се довољно много иначе нормалних, добронамерних, честитих људи довољно дуго вара.

Све док родољубиви Срби не схвате да су медији који их свакодневно трују пандан „информационим“ плакатима Крајскоманде из 1942, па да се тако према њима треба и понашати, остаће несвесни сарадници окупатора, саучесници у сопственом поробљавању.

Комплименти култа косовском касапину

(Медији вас лажу, 1273. епизода)

Пре неколико дана, Србијом се пронела вест да је Хашим Тачи, самозвани премијер самопроглашене Косовије, на некаквом „светском самиту мира“ у Кореји добио „престижно признање за мир и добро управљање“.

„Државник“ Змија на „самиту мира“ у Сеулу

За разлику од фантазије о подршци Тома Хенкса Србима, ова вест је тачна. Донекле. Ради се, наиме о полуистини. Хирург Хашим је заиста био у Сеулу, и заиста је добио некакву награду. Али знате како се каже, ђаво је у детаљима.

Прво, ово није вест, него саопштење из Тачијевог кабинета, које је пренео „Радио КиМ“. Овај медиј су, иначе, основали окупатори. Ево шта о томе кажу они сами:

Emitovanje programa je počelo 3. decembra 2000. godine uz podršku vlada Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Kanade i Nemačke. Osim navedenih stranih kancelarija, koje su do sada ostale naši glavni donatori, podršku radiju su pružali i Koordinacioni centar i Vlada Republike Srbije, Vlada Kosova, NED, Balkanski Trust za Demokratiju, ambasade Norveške, Finske i Švajcarske u Prištini, IREX, UNFPA i mnogi drugi. (подвукао С.С.)

Чије паре, тога и музика. Није ни чудо, дакле, да овакав медиј некритички преноси саопштења „кабинета премијера“.

Сад кад смо апсолвирали ко је извор ових хвалоспева, хајде да видимо шта је у питању. Знате како Американци такмичења у спортовима којима се само они баве зову „светским првенствима“? То вам је отприлике случај и са овим „светским самитом“, који организује један псеудо-хришћански култ по имену Унификациона црква (Unification Church).

Култ је 1954. - одмах после Корејског рата - основао „велечасни“ Сун Мјунг Мун, који је наводно лично од Христа добио мандат да уједини све хришћане. Пошто се брзо проширила Јужном Корејом, Мунова „религија“ прешла је у Америку, да би касније њени мисионари ишли по земљама које је, гле случајности, америчка Империја хтела да покори. Мун је отишао Богу на истину у септембру прошле године, али је руковођење култом преузео његов син.

Управо је овај култ организатор горепоменутог „светског самита“, који се одржава од 2000. године. Пре Тачија, одликовали су Маргарет Тачер и Хамида Карзаија (квислиншког „председника“ Авганистана, легитимног колико и Тачи). А почасни докторат којим се Тачи хвали добио је од - Сун Мун универзитета, који такође држи култ. Одједном Торисова диплома са Мегатренда не изгледа толико трагикомично у поређењу...

Замислите докле је Змија пао, да мора да крпи кредибилитет дипломама и признањима неког тамо кореанског култа! И још се тиме хвали, рачунајући ваљда да се познавање политике и географије његових следбеника завршава са мапом „природне Албаније“.

Све ове информације производ су једно пола сата истраживања на Гуглу. Који „новинари“ очигледно или не знају, или не желе да користе. Мислим, хајде што су „вест“ интегрално пренели плаћеници Тачија и Империје на окупираним територијама, али што се нико није нашао да објасни ко је Косовском касапину дао то признање, за то већ нема оправдања.

Да нас лажу, и то беспризорно, то би већ одавно требало да је јасно. Али зашто пристајемо на сучесништво у лажима и здраво за готово примамо свакакве „вести“? Да ли из исте индуковане пасивности због које нема јачег отпора што ономад жутократији, што данас назадњаштву? Марва ли сте, или људи?

Кад на то питање одговоримо сами себи, поћи ћемо путем ослобађања. Никако пре.

Не лично, већ логично

Најлакше би било рећи да напад „бошњачких невладиних организација“ поводом певања „Марша на Дрину“ у УН, медијски линч Миодрага Зарковића и Печата, кукњаву војводиндијанских сепаратиста на „ћирилићни терор“ у Новом Саду и етику Биљане Србљановић повезујуе острашћена мржња према Србима. Што јесте случај, али има ту још понечег.

Прво, карактер. Сви протагонисти ових догађаја, од „Бошњачког конгреса“ до драматургиње, показују апсолутно одсуство способности да о својим ставовима дискутују на цивилизован начин. У њиховом поимању света, свако неслагање с њима је не само погрешно већ и атак на њихову личност, који захтева што већу ларму у јавности и што гласније позиве органима власти (чак и онима које су још јуче пљували) за заштиту. Притом се увек са неистомишљеницима обрачунавају не аргументацијом, већ етикетирањем и личним увредама. Они могу свакога да псују, пљују, понижавају и прогањају, али не дај Боже да неко од тих подљуди упути било какву критику (поготово чињеничну!) на њихов рачун - то очас постаје недопустиво насиље. Њихова темељна вредност је лицемерје.

Друго, време и интензитет реакција. Зашто су професионални „Бошњаци“ баш сад, и баш овако, дигли дреку на Србе (при чему су В. Јеремић и хор Viva Vox само били при руци)? Зашто Војводиндијанци урличу због натписа на аутобусима или текстова у Печату, а госпођа пљувачица параноише да свет постоји како би пљувао по њој?

Вероватно зато што им, после дуго времена, контрола над управљањем утисцима измиче из руку. Када чак и Хашка инквицизија почне да брља са бројкама, а један од судија отворено демантује целокупну оптужницу, професионалне жртве наводног геноцида осећају потребу да ескалацијом реторике сачувају привид снаге. Колико су реално моћни ови што годинама латиничењем из Новог Сада и северне покрајине истерују све српско, кад их егзистенцијално угрожава повратак два ћирилична натписа? До јуче наводно неприкосновени господари јавног медијског простора и самоименовани комесари „културе“ сада запомажу после само једног или два критичка текста у алтернативним медијима! Наизглед апсурдно, али не по њиховом погледу на свет, где и најмањи изазов установљеној догми представља личну претњу, малтене егзистенцијални ризик, и апсолутно је недопустив.

Или, како вели Жељко Цвијановић: „присуство било које друге истине поред ње било (би) равно њеном нестанку у бескрају космоса. Зато је кампања против Печата у основи кампања искључивања другачијих гласова из јавног простора“. С тим да та кампања није од јуче, него траје већ дуго - годинама, па и деценијама - али су тек однедавно гласови побуне запретили да угрозе апсолутно контролу над виртуелним светом који су горе наведени (и не само они) умислили да имају. Отуд толика жуч, толики јед, толика вриска и дрека.

Класична логика подразумева аргументе на основу чињеница, мада не искључује улогу реторике - која рачуна на емоције - у убеђивању публике у жељену тезу. Посмодерна логика је, међутим, чиста реторика. Све је емотивна манипулација, сви аргументи су ad hominem, свако неслагање повлачи најгрубљу личну дисквалификацију као начин да се заустави расправа и прогласи победа. Како неко рече: „фашиста“ је етикета коју залепите некоме када вас победи у расправи.

У њиховом свету, није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме. Иако се куну у осећајност, толеранцију, људска права и слободе, поборници те „логике“ сматрају да те ствари важе само за њих. Неистомишљеницима следује све од најгрубљег јавног вређања до метка у потиљак - што само и једино зависи од приступа сили који постмодернисти (ма у којој земљи постојали, и ма како се звали) имају.

Притом је један од проблема што и међу онима који пружају отпор медијско-виртуелној хегемонији србофоба постоје појединци и групе које немају ништа против да се руководе истом анти-логиком, само са другачијим предзнаком. Да туку непријатеља његовим сопственим оружјем, такорећи. Не разумеју притом да тако, постепено али сигурно, и сами постају непријатељи, заражени лажним разумом и квази-вредностима које су те људе и одвеле у посрнуће.

Јер ми се не боримо против било кога од њих лично, већ против њиховог начина размишљања, извитоперених вредности и виртуелне „реалности“ коју за свој или туђи рачун покушавају да нам наметну.

Попут вампира, њихова лаж изгара на светлости дана, изложена зрацима истине. Највећа казна за њих није ни прогон ни забрана; то би само пружило оправдање за њихову неразумну параноју. Не, њихов најгори кошмар је судбина палог мудраца Сарумана, лишеног силе, у горкој спознаји да његове речи - било слатке било отровне - више нико не жели да чује.

Стратешко испирање мозга

Пре десетак дана сам наишао на један занимљив текст о културној политици у САД. Аутор Џонатан Чејт (Jonathan Chait), по сопственом признању је либерал. Њихов аналог у Србији су ДС и ЛДП - што не чуди, је ли, пошто су их амерички мисионари демократије овакве и направили.

Елем, Чејт пише о улози телевизије и филма у обликовању ставова јавности. И он то не види као неку злокобну заверу, већ као нешто сасвим нормално. Пожељно, чак, јер је у служби „прогреса“.

Пошто сам мишљења да се ради о важном сведочанству са самог извора, је ли, превео сам текст. Јутрос је објављен у Новом Стандарду.

Свака сличност са преумљавањем Срба преко медија - о којем је већ било речи - је потпуно намерна. Исти је пројекат, исти архитекта. Квислиншки култ Жутије је само локални извођач радова.

Државна перверзија

Корисницима друштвених мрежа (Фејсбук, Твитер) добро је познат феномен прошења донација за скупе операције. Нема дана када вас не моле да помогнете малом Милану или Милици да плати немачке, аустријске итд. докторе за операцију срца, јетре, бубрега, рака...

Не сумњам нимало да те болесне деце има, нажалост, ни да многе од тих позива организују истински добронамерни људи. Али колико је сврсисходно да се они лече тако што ће то „народ позлатити“, уместо да се нађу хуманитарне болнице које би те процедуре радиле или pro bono, или по сниженим ценама? Овако, народ који копа по ђубрету, јер га је ЕУропска власт толико усрећила да нема хлеба да једе, одваја од уста како би плаћао јахте и виле белосветским лекарима. Апсурдно, зар не?

фото: Јадни Сервис Еуропске Жутије

Тим пре што се данас на РТС појавила „вест“ да је Србија постала светски центар за промену пола. И то у рубрици „Занимљивости“ уместо рецимо „Скандал“. Реч је у ствари о непрецизном и некритичком препричавању текста из Њујорк Тајмса (иначе листа који никада није рекао ружну реч о Србима - али само у алтернативној историји квислиншког култа).

У ЊТ је јутрос заиста изашао текст у коме се Србија хвали што је постала „толерантна“ према хомосексуалцима и „транс“ особама, и што операције промене пола обавља неколико медицинских центара за релативно мале паре. Наводи се да процедура, која у Америци траје неколико дана и кошта $50,000 или више, у Србији може да се обави у једном дану, а кошта багателних $10,000. И то за странце, док тај трошак држављанима Србије плаћа републички Завод за здравствено осигурање (!).

Чек' секунду... Значи, у Србији има лекара који по светским стандардима врше операције промене пола, и за то држава има пара (!), а за малог Милана и Милицу нема? Исто као што има пара за двеста хиљада абортуса годишње, али нема за помоћ мајкама. Да човеку памет стане.

Америчке новине, дабоме, причу стављају у контекст GLBTQ „права“ и „толеранције“, наводећи податке неименованих „активиста“ (тј. професионалних жртава) да је филм „Парада“ прошле године био „неочекивани хит“ и „по заради надмашио скоро све филмове у историји земље“. Можда зато што су деца организовано довођена на пројекције, о трошку државе?

О алт-сексуалцима, њиховим правима и слободама сам већ писао, па нема потребе да се понављам. Овде и није реч о њима, већ о државној перверзији, о мазохизму и самозатирању. Само у Србији имате гомилу лекара који су се посветили дисциплини промене пола, док деца умиру од рака и просе за скупе операције по свету. Само у Србији имате власт која беспоштедно пљачка народ, а онда дотира транс-сексуалне захвате. Само у Србији имате јавну (ТВ) кућу која некритички преноси репортажу иностраних новина, а притом не спомиње зашто тако се мали број доктора у свету бави тим операцијама и зашто су оне толико скупе.

Наиме, ЊТ цитира докторку Марси Бауерс (Marci Bowers), која објашњава да у Америци тренутно овакве захвате редовно ради само пет (!) хирурга. Она вели да су највеће препреке „конзервативне друштвене вредности, недостатак хируршких вештина и страх хирурга од потенцијалних катастрофалних компликација“.

Дакле, ем што је промена пола друштвено неприхватљива, ем што мало ко зна тиме да се бави, ем што они који знају неће, јер је ризик од компликација превелик па не желе да проведу пола радног времена на суду. Што ће рећи да у Србији ем има доктора који знају знање (па макар оно било корисно само једном промилу становника), ем што је правни поредак толико смешан да баш нико на суду не може да истера правду, ем што изгледа више не постоји друштво које би свему томе приговорило. Не зна се шта је од овога у већој мери поражавајуће.

Али РТС за све то скупа није брига, већ је битно што ЊТ хвали Србију као центар белосветског „транс-туризма“. Па Тајланд је светски центар малолетничке хомосексуалне проституције, али нећете чути да се власт у Бангкоку тиме дичи!

На крају текста, без икакве ироније, ЊТ цитира „Кристијана“, активисту који је изгледа био примарни извор за репортажу. Он вели: „Када сте у рату и бомбе падају с неба, сексуални идентитет вам није прва брига“. Значи, испада да су бомбе Србији донеле толеранцију. Притом се не каже чије бомбе. Зна се, ваљда.