Данас је у Ослу додељена Нобелова награда за мир празној столици. Добитник, кинески дисидент Лиу Хсиаобо, издржава дугогодишњу затворску казну због позивања на увођење демократије у Кини. Можда је реч о вербалном деликту, а можда кинеска комунистичка партија разуме шта ”увођење демократије” заиста значи - из примера, рецимо, Србије.
Министар иностраних послова у Србији (ово намерно) Вук Јеремић одлучио је да не пошаље изаслника у Осло. Образложио је то чињеницом да је ова награда прст у око Пекингу и да је глуп и штетан потез замерати се Кини за рачун оних који је на тај начин провоцирају (САД и ЕУ). Одлука је повукла праву лавину осуда Невладе. Сви до једног, корисници империјалног буџета (како је то одлично документовао Слободан Антонић) усташе против Јеремићеве одлуке, и хистерично - како то обично и раде - урликнуше како је овај потез ништа друго него увреда за ”пријатеље” Србије какви су по њима Вашингтон и Брисел. Влада се брзо повиновала захтевима Невладе и послала изасланика у Осло, а Јеремића је оставио на цедилу и ментор, Врховни Жутник лично.
Тако је још једном недвосмислено показано ко, у ствари, управља Србијом. Не народ - како би то, теоретски, требало да буде у нечему што се назива демократија - нити влада (тј. министри надлежни да воде политику по законима и прописима), па чак ни званични жутократски апарат, оличен у Боти Председнику. Стварни владар Србијом је Империја, а инструмент те власти је невладничко-медијски сектор. Данас Србијом владају Вашингтон и Брисел (како ко, како кад), а преко Соње Бисерко, Наташе Кандић, Б92, Пешчаника и е-новина. Ово није никаква теорија завере, већ чињеница, доказана и показана овим скандалом око Нобела.
Уосталом, шта ће који клинац изасланик Србије на церемонији у Ослу? Је ли то нека обавеза? Невладници тврде да јесте, да је присуствовање политичкој демонстрацији усмереној против Кине мерило припадности ЕУропству и оданости Империји. Слажем се.
Нобелова награда за мир већ годинама нема везе са миром; још од 2007, да будем прецизнији, када је додељена шарлатану и пропагандисти Алберту Гору (иначе заменику Императора за време агресије на СРЈ). Следеће године добитник је био Марти Ахтисари, за заслуге у стварању ”Независне државе Косова”, а после њега Барак Обама, и то само зато што био изабран за Императора.
Присуство изасланика Србије у Ослу није, значи, имало никакве везе са светским миром и унапређивању међународних односа, већ је захтевано као доказ покорности Србије Империји - прихватање да Обама заслужује награду само зато што постоји, да је Ахтисари светски миротворац а не бедни србомрзац, и да је ”увођење демократије у Кини” (по империјалном рецепту) важније од макар и фиктивне демократије у Србији. Зато је невладницима толико стало да се то деси.
Овом демонстрацијом подаништва Србија неће добити ништа. Не верујем ни да ће много да изгуби; достојанства већ одавно нема, а Пекинг зна боље од нас ко и како управља Србијом. Замерити жутократама и невладницима на издаји је као замерати шкорпијама што боду; то им је природа. Невладници ће да профитирају, јер су својим деловањем зарадили бар још једну плату. Само, то може да траје док год Империја има чиме да их плати. А у једној од многих иронија судбине, кључ за судбину долара држе управо Кинези.
Приказивање постова са ознаком Jeremic. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Jeremic. Прикажи све постове
петак, 10. децембар 2010.
среда, 8. септембар 2010.
Самоубиство ЕУропским пиштољем
Ако је и било икакве дилеме да ли у жутократама постоје било какви остаци неког основног патриотизма, од данас нема и не треба да је буде. Врховни Жутник је резолуцију која сутра треба да буде представљена Генералној скупштини УН, а која је у првобитном облику већ добила подршку многих земаља, протеклог викенда проследио на „услаглашавање“ својим „пријатељима и савезницима“ у Вашингтону и Бриселу. Резултат је био апсолутно предвидив. Од резолуције која је можда могла „да омогући Уједињеним нацијама да блесну макар на тренутак, огласивши неправду у свету без правде“ и била достојна „наших предака, митова и завета“ (Н. Танасић), није остало апсолутно ништа.
Напротив, уместо да се Србија макар на речима побуни против очигледно софистичке и лицемерне пресуде МСП - у којој се оправдање за нелегитимну декларацију независности проналази вербалном акробатиком - у новом тексту резолуције Генерална скупштина ту пресуду уважава!
Подсећам, МСП у ствари није одговорио на питање које је преко Генералне скупштине Србија упутила у октобру 2008. Јер, то питање је било да ли је проглас Привремених институција самоуправе (ПИСГ, тзв. скупштина и влада Косова) био у складу са међународним правом. По резолуцији СБ1244 и свим признатим конвенцијама и споразумима у оквиру међународног права, одговор на то није могао да буде потврдан. То су знале и судије МСП, па су до потврдног одговора дошле тако што су за Албанце присутне у сали приликом усвајања декларације рекли да они у ствари и нису представљали ПИСГ, већ „народ Косова“!
И сада ту лицемерну подметачину, замену теза, и на крају крајева гнусну лаж сама Србија тражи да Генерална скупштина УН „прима к знању“, и то ни мање ни више него „са уважавањем“!!!
Али чекајте, има још! Поред захвалности МСП на „пажљивом разматрању“ датог питања (!), Србија у новој резолуцији не тражи од ГСУН да осуди отимачину Косова и Метохије и њене спонзоре. Напротив! Она се тим спонзорима захваљује:
(ивор: текст објављен на РТС; подвукао С.С.)
Значи, „дијалог“ којим би руководила ЕУ, чије су 22 чланице већ признале „Независну државу Косово” и која је већ узурпирала улогу УН у окупираној покрајини - уз одобрење жутократа - би сам по себи био позитивна ствар, без обзира шта се њиме постигне или не. Није тешко претпоставити како ЕУ замишља тај „дијалог“: разне ЕУрократе говоре, а Београд извршава налоге. Баш као и са овом резолуцијом! А и ако би дошло до неког разговора са узурпаторима у Приштини, они би се сматрали равноправним са Београдом, и могло би бити речи само о „сарадњи“, уласку у ЕУ и неком фантомском бољем животу. А статус Косова? О њему у резолуцији заиста не пише ништа - осим што наведена тачка Ф имплицитно признаје да се ради о независној држави!
Штавише, та импликација је суштина целе резолуције! Јер, пошто је МСП рекао да проглашење НДК није против међународног права, а ту одлуку баш Србија тражи да ГСУН прими к знању са све уважавањем, те да се у последњој тачки спомињу само преговори о сарадњи и бољем животу - који би сами по себи били дивна ствар све и да не донесу апсолутно никакве резултате - из свега тога произилази да Србија у ствари признаје Независну Државу Косово.
Толико о тврдњи Бориса Тадића да резолуција „не садржи признање независности Косова ни на који начин“.
Ако овај нацрт резолуције уопште буде предложен на Генералној скупштини, а камоли усвојен, биће то трагедија са несагледивим последицама, највећа капитулација у нашој савременој историји (гора од, рецимо, Милошевићевог пристанка на кумановско примирје) и круна успеха Империје у напору да на очиглед целог света почини злочин а да јој се жртва злочина на томе још и захвали.
Предлогом овакве резолуције, власт у Србији се не одриче само дела територије, већ суверенитета уопште, било каквих претензија на правду, па чак и самог права на даље постојање. Ово је чисто самоубиство - у којем саучествују ЕУропски и амерички „пријатељи и савезници“.
Када се једнога дана - у скоријој будућности, акобогда - буде судило Борису Тадићу, Вуку Јеремићу, и свим осталим учесницима њиховог заједничког злочиначког подухвата, овај предлог резолуције биће крунски доказ да су ти људи издајници, преваранти, лажови и хуље. Нека им се Бог смилује.
Напротив, уместо да се Србија макар на речима побуни против очигледно софистичке и лицемерне пресуде МСП - у којој се оправдање за нелегитимну декларацију независности проналази вербалном акробатиком - у новом тексту резолуције Генерална скупштина ту пресуду уважава!
Подсећам, МСП у ствари није одговорио на питање које је преко Генералне скупштине Србија упутила у октобру 2008. Јер, то питање је било да ли је проглас Привремених институција самоуправе (ПИСГ, тзв. скупштина и влада Косова) био у складу са међународним правом. По резолуцији СБ1244 и свим признатим конвенцијама и споразумима у оквиру међународног права, одговор на то није могао да буде потврдан. То су знале и судије МСП, па су до потврдног одговора дошле тако што су за Албанце присутне у сали приликом усвајања декларације рекли да они у ствари и нису представљали ПИСГ, већ „народ Косова“!
И сада ту лицемерну подметачину, замену теза, и на крају крајева гнусну лаж сама Србија тражи да Генерална скупштина УН „прима к знању“, и то ни мање ни више него „са уважавањем“!!!
Али чекајте, има још! Поред захвалности МСП на „пажљивом разматрању“ датог питања (!), Србија у новој резолуцији не тражи од ГСУН да осуди отимачину Косова и Метохије и њене спонзоре. Напротив! Она се тим спонзорима захваљује:
„ф) Поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи“.
(ивор: текст објављен на РТС; подвукао С.С.)
Значи, „дијалог“ којим би руководила ЕУ, чије су 22 чланице већ признале „Независну државу Косово” и која је већ узурпирала улогу УН у окупираној покрајини - уз одобрење жутократа - би сам по себи био позитивна ствар, без обзира шта се њиме постигне или не. Није тешко претпоставити како ЕУ замишља тај „дијалог“: разне ЕУрократе говоре, а Београд извршава налоге. Баш као и са овом резолуцијом! А и ако би дошло до неког разговора са узурпаторима у Приштини, они би се сматрали равноправним са Београдом, и могло би бити речи само о „сарадњи“, уласку у ЕУ и неком фантомском бољем животу. А статус Косова? О њему у резолуцији заиста не пише ништа - осим што наведена тачка Ф имплицитно признаје да се ради о независној држави!
Штавише, та импликација је суштина целе резолуције! Јер, пошто је МСП рекао да проглашење НДК није против међународног права, а ту одлуку баш Србија тражи да ГСУН прими к знању са све уважавањем, те да се у последњој тачки спомињу само преговори о сарадњи и бољем животу - који би сами по себи били дивна ствар све и да не донесу апсолутно никакве резултате - из свега тога произилази да Србија у ствари признаје Независну Државу Косово.
Толико о тврдњи Бориса Тадића да резолуција „не садржи признање независности Косова ни на који начин“.
Ако овај нацрт резолуције уопште буде предложен на Генералној скупштини, а камоли усвојен, биће то трагедија са несагледивим последицама, највећа капитулација у нашој савременој историји (гора од, рецимо, Милошевићевог пристанка на кумановско примирје) и круна успеха Империје у напору да на очиглед целог света почини злочин а да јој се жртва злочина на томе још и захвали.
Предлогом овакве резолуције, власт у Србији се не одриче само дела територије, већ суверенитета уопште, било каквих претензија на правду, па чак и самог права на даље постојање. Ово је чисто самоубиство - у којем саучествују ЕУропски и амерички „пријатељи и савезници“.
Када се једнога дана - у скоријој будућности, акобогда - буде судило Борису Тадићу, Вуку Јеремићу, и свим осталим учесницима њиховог заједничког злочиначког подухвата, овај предлог резолуције биће крунски доказ да су ти људи издајници, преваранти, лажови и хуље. Нека им се Бог смилује.
среда, 10. фебруар 2010.
Кроћење непокорних квислинга?
Прошле недеље су САД, Британија, Немачка, Француска и Италија упутиле Србији (нимало) дипломатску ноту у којој захтевају од министра Јеремића да „охлади“ реторику око Косова и уздржи се од „авантуристичких акција“ после пресуде МСП. У њој пише:
Дневни лист Прес писао је јутрос о овоме, али је као извор идентификовао „сајт waz.euobserver.com.“ То јесте технички тачно, али се не ради о баш било каквом сајту. Иза њега стоји медијски конгломерат WAZ, који поседује половину деоница Политике и већину новосадског Дневника. Аутор чланка је Жељко Пантелић, онај исти који је 8. фебруара упозоравао на „велику илузију“ Србије о уласку у ЕУ.
Када су новинари Преса покушали да потврде садржај ноте, дочекала их је или тишина или врдање. У МИП-у Србије „немају коментар“. Британци неће да коментаришу „информације неименованих извора.“ Французи „нису упознати о наводној дипломатској ноти,“ а Американци и Италијани су ћутали. Тек је портпарол немачке амбасаде, Марко Чадеж, изјавио да та дипломатска нота „не постоји“ и да су самим тим сви наводи у њој „измишљени.“
Да ли баш? И који?
Је ли то случајно спонзори „независне државе Косово“ нису сматрали да је „агресивна“ (чуј ово!) реторика параван како би се Тадић представио као патриота, а питање Косова скинуло са дневног реда? Зар процес пред МСП није само дизање прашине?
Шта је то жутократија урадила да одбрани Косово? Ништа. А делима је признавала наметнуто стање, од небулоза о „шест тачака“ којих се ЕУЛЕКС држао таман колико УНМИК и КФОР резолуције 1244, до пристајања да безвизни режим не важи за становнике Косова, чиме се фактички и признала „независност“ те окупиране територије.
Чињеница да се сви „праве Енглези“ када је о постојању и садржају депеше реч - осим немачког портпарола, који вероватно није добио инструкције па се „залетео“ да коментарише ствари које су далеко изнад његових ингеренција - указује да ту ипак има нечега. Чак и да наведена депеша не постоји, да је новинар WAZ-а све измислио (а колико је то вероватно?), власти земаља које су је наводно потписале - спонзори „НДК“ - заиста мисле све што је горе наведено.
Питање које се онда поставља је ко су „наши партнери у Београду“ ако се не ради о Јеремићу? „Патриотски“ имиџ министра новијег је датума; они мало бољег памћења сетиће се да је својевремено баш Јеремић, и тада Тадићев посилни, роварио мимо владе и државе у тајним преговорима са Западом и причао приватно по амбасадама да је Косово изгубљено, али да то некако треба да се „прода“ народу у Србији.
Постоји, дабоме, теоретска могућност да су и Тадић и Јеремић овде здрави и прави, и да играју једну опасну двоструку игру тако што обмањују Запад причом да ће да умире Србе, док истовремено раде на томе да одбране српске интересе... Али колико је то заиста вероватно? Сви квислинзи лажу себи да је оно што раде у ствари добро за народ, и да ће то једног дана народ да схвати. И сви мали локални послушници верују да управо они манипулишу великим силама, које ето у свом незнању и наивности у ствари раде за њихов рачун. Да су у заблуди сведоче судбине безбројних америчких „партнера“, на пример шаха Резе Пахлавија, вијетнамског председника Дијема, генерала Норијеге, Садама Хусеина... Ко ту, дакле, кога „ради“?
Неко би још и могао да поверује како Јеремић (тј. Тадић) вешто обмањује Запад, да није апсолутно поразних видљивих резултата Тадићеве политике у самој Србији, од неимаштине до скандалозног предлога скупштинске резолуције која би цели српски народ и државу обележила као геноцидне.
Зато мислим да је депеша сасвим аутентична. Остаје онда да видимо зашто је изнесена у јавност - да ли је то новинар WAZ-а пустио самоинцијативно, или иза тога стоји немачки конгломерат, а у том случају да ли се ради само о конгломерату или о политичким структурама које службено поричу да депеша постоји? У психолошком рату - а у таквом рату се налазимо - о свему мора да се размишља, и ништа не сме да се узима здраво за готово.
Ево, рецимо, могућа је варијанта да депеша постоји, да је послата на знање само Јеремићу, а да је пуштена у јавност како би се Јеремићу одсекла одступница, и на његово место довео неко послушнији. Што не мора да значи да је Јеремић некакав патриота, већ само да није довољно послушан за квислинга по мери Запада.
Спонзорима НДК и ауторима оваквих депеша „партнерима у Београду“ вероватно не ваља нико сем Соње, Наташе или Чеде. Па сад нек’ буде квислинг, ко мисли да може.
„До сада смо толерисали агресивну српску реторику поводом Косова, јер смо веровали да ће проласком времена то питање бити скинуто са дневног реда. Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике. Ништа од тога изгледа није случај, а Косово остаје важно политичко питање у Србији.“
Дневни лист Прес писао је јутрос о овоме, али је као извор идентификовао „сајт waz.euobserver.com.“ То јесте технички тачно, али се не ради о баш било каквом сајту. Иза њега стоји медијски конгломерат WAZ, који поседује половину деоница Политике и већину новосадског Дневника. Аутор чланка је Жељко Пантелић, онај исти који је 8. фебруара упозоравао на „велику илузију“ Србије о уласку у ЕУ.
Када су новинари Преса покушали да потврде садржај ноте, дочекала их је или тишина или врдање. У МИП-у Србије „немају коментар“. Британци неће да коментаришу „информације неименованих извора.“ Французи „нису упознати о наводној дипломатској ноти,“ а Американци и Италијани су ћутали. Тек је портпарол немачке амбасаде, Марко Чадеж, изјавио да та дипломатска нота „не постоји“ и да су самим тим сви наводи у њој „измишљени.“
Да ли баш? И који?
Је ли то случајно спонзори „независне државе Косово“ нису сматрали да је „агресивна“ (чуј ово!) реторика параван како би се Тадић представио као патриота, а питање Косова скинуло са дневног реда? Зар процес пред МСП није само дизање прашине?
Шта је то жутократија урадила да одбрани Косово? Ништа. А делима је признавала наметнуто стање, од небулоза о „шест тачака“ којих се ЕУЛЕКС држао таман колико УНМИК и КФОР резолуције 1244, до пристајања да безвизни режим не важи за становнике Косова, чиме се фактички и признала „независност“ те окупиране територије.
Чињеница да се сви „праве Енглези“ када је о постојању и садржају депеше реч - осим немачког портпарола, који вероватно није добио инструкције па се „залетео“ да коментарише ствари које су далеко изнад његових ингеренција - указује да ту ипак има нечега. Чак и да наведена депеша не постоји, да је новинар WAZ-а све измислио (а колико је то вероватно?), власти земаља које су је наводно потписале - спонзори „НДК“ - заиста мисле све што је горе наведено.
Питање које се онда поставља је ко су „наши партнери у Београду“ ако се не ради о Јеремићу? „Патриотски“ имиџ министра новијег је датума; они мало бољег памћења сетиће се да је својевремено баш Јеремић, и тада Тадићев посилни, роварио мимо владе и државе у тајним преговорима са Западом и причао приватно по амбасадама да је Косово изгубљено, али да то некако треба да се „прода“ народу у Србији.
Постоји, дабоме, теоретска могућност да су и Тадић и Јеремић овде здрави и прави, и да играју једну опасну двоструку игру тако што обмањују Запад причом да ће да умире Србе, док истовремено раде на томе да одбране српске интересе... Али колико је то заиста вероватно? Сви квислинзи лажу себи да је оно што раде у ствари добро за народ, и да ће то једног дана народ да схвати. И сви мали локални послушници верују да управо они манипулишу великим силама, које ето у свом незнању и наивности у ствари раде за њихов рачун. Да су у заблуди сведоче судбине безбројних америчких „партнера“, на пример шаха Резе Пахлавија, вијетнамског председника Дијема, генерала Норијеге, Садама Хусеина... Ко ту, дакле, кога „ради“?
Неко би још и могао да поверује како Јеремић (тј. Тадић) вешто обмањује Запад, да није апсолутно поразних видљивих резултата Тадићеве политике у самој Србији, од неимаштине до скандалозног предлога скупштинске резолуције која би цели српски народ и државу обележила као геноцидне.
Зато мислим да је депеша сасвим аутентична. Остаје онда да видимо зашто је изнесена у јавност - да ли је то новинар WAZ-а пустио самоинцијативно, или иза тога стоји немачки конгломерат, а у том случају да ли се ради само о конгломерату или о политичким структурама које службено поричу да депеша постоји? У психолошком рату - а у таквом рату се налазимо - о свему мора да се размишља, и ништа не сме да се узима здраво за готово.
Ево, рецимо, могућа је варијанта да депеша постоји, да је послата на знање само Јеремићу, а да је пуштена у јавност како би се Јеремићу одсекла одступница, и на његово место довео неко послушнији. Што не мора да значи да је Јеремић некакав патриота, већ само да није довољно послушан за квислинга по мери Запада.
Спонзорима НДК и ауторима оваквих депеша „партнерима у Београду“ вероватно не ваља нико сем Соње, Наташе или Чеде. Па сад нек’ буде квислинг, ко мисли да може.
среда, 3. фебруар 2010.
Комесар незналица
Свима у Србији је досад већ увелико позната дубина „љубави“ коју комесар ЕУ Јелко Кацин осећа према тој земљи и народу који живи у њој. Не прође ни дан-два а да се Кацин поводом нечега не огласи. Мисли, ваљда, друг Јелко да су сви Срби жељни његових мудровања исто колико и екипа „Пешчаника“.
Тако Дојче веле јавља, а преноси Бета, да је Кацин данас критиковао Вука Јеремића због изјаве да је у процесу европске интеграције Србије „лопта пребачена у двориште ЕУ“, поручивши му да се „не ради о фудбалу, већ о будућности Србије.“
Ономад се друг Јелко обраћао посланицима у Скупштини Србије на албанском и мађарском - да покаже како је прави просвећени мултикултистички ЕУропљанин, шта ли? Ваљда је зато његова Словенија једна од најхомогенијих дежела у ЕУ, где се примењује апартхејд према Ромима а неподобни напросто бришу из државних књига...
Елем, чисто сумњам да Кацин говори мађарски или албански - пре ће бити да је научио израз-два, тек да може да провоцира београдске парламентарце. Али ваљда има неко елементарно познавање енглеског, иначе не би могао да функционише у ЕУрократији. Па ме зато чуди што је овако реаговао на један потпуно безазлени идиом, који је Јеремић вероватно научио током својих студија у Британији и Америци. Наиме, „the ball is in your court“ нема везе ни са фудбалом ни са двориштем, већ представља енглеску верзију израза „сада сте ви на потезу“.
Шта онда из овога може да се закључи, осим да друг Јелко слабо дивани енглески? Можда му зато и није позната америчка верзија наше пословице „ћутање је злато,“ која гласи отприлике овако: „боље да ћутиш и да мисле да си глуп, него да проговориш и покажеш да су у праву“. (Better to remain silent and be thought stupid, than to open your mouth and remove all doubt.)
Упркос свом незнању, друг Јелко прича ли прича. Јер ето, он је ЕУрократа, комесар за Србију, силна нека фаца у Бриселу. Ем што га тако нама редовно представљају поданички медији, ем што се он тако представља и сам.
А мој покојни деда Херцеговац је за такве имао народну мудрост: „Што већи сељак, то тежи кромпир.“
Тако Дојче веле јавља, а преноси Бета, да је Кацин данас критиковао Вука Јеремића због изјаве да је у процесу европске интеграције Србије „лопта пребачена у двориште ЕУ“, поручивши му да се „не ради о фудбалу, већ о будућности Србије.“
Ономад се друг Јелко обраћао посланицима у Скупштини Србије на албанском и мађарском - да покаже како је прави просвећени мултикултистички ЕУропљанин, шта ли? Ваљда је зато његова Словенија једна од најхомогенијих дежела у ЕУ, где се примењује апартхејд према Ромима а неподобни напросто бришу из државних књига...
Елем, чисто сумњам да Кацин говори мађарски или албански - пре ће бити да је научио израз-два, тек да може да провоцира београдске парламентарце. Али ваљда има неко елементарно познавање енглеског, иначе не би могао да функционише у ЕУрократији. Па ме зато чуди што је овако реаговао на један потпуно безазлени идиом, који је Јеремић вероватно научио током својих студија у Британији и Америци. Наиме, „the ball is in your court“ нема везе ни са фудбалом ни са двориштем, већ представља енглеску верзију израза „сада сте ви на потезу“.
Шта онда из овога може да се закључи, осим да друг Јелко слабо дивани енглески? Можда му зато и није позната америчка верзија наше пословице „ћутање је злато,“ која гласи отприлике овако: „боље да ћутиш и да мисле да си глуп, него да проговориш и покажеш да су у праву“. (Better to remain silent and be thought stupid, than to open your mouth and remove all doubt.)
Упркос свом незнању, друг Јелко прича ли прича. Јер ето, он је ЕУрократа, комесар за Србију, силна нека фаца у Бриселу. Ем што га тако нама редовно представљају поданички медији, ем што се он тако представља и сам.
А мој покојни деда Херцеговац је за такве имао народну мудрост: „Што већи сељак, то тежи кромпир.“
четвртак, 17. јул 2008.
Већ су почели
Иако је најављивано све и свашта, од некаквог "акционог плана" па надаље, реакције власти Србије на проглашење сецесије Косова у ствари није ни било. Захваљујући понајвише министру "Наш Велики Пријатељ Америка" Јеремићу и председнику "Учинићу Све Што Могу" Тадићу, изостале су макар и симболичне мере протеста. Нити је било тужби против земаља које су на Србију извршиле де факто агресију признавањем "Косова," ни протестних нота, а камоли протеривања амбасадора (ха! Па ко би онда правио нову владу и говорио Србима шта смеју да мисле?). Само је неколицина амбасадора "повучена на консултације," што земљама домаћинима није богзна како тешко пало.
Како извештава данашњи Њујорк Тајмс, сада ће и ти амбасадори да буду враћени, као да се аман баш ништа није десило: "Функционери у Београду кажу да Србија размишља о овој промени политике да би показала своју приврженост Западу."
Новинар Тајмса Ден Билефски цитира министра Јеремића да ће Србија и даље да се противи "независном" Косову (писањем љутитих - али не превише! - писама, ваљда), али додаје следеће:
Чек' мало... зар после осам година досманске "демократије" и привредног "препорода" кроз економско јеванђеље Млађана Динкића и финансијско апостоловање Боже Ђелића, да Србија буде "једна од најсиромашнијих у Европи"?! Незамисливо! Да је то случајно рекао неки Пера или Жика, очас би био проглашен за "клерофашистоидног ултра-националисту," али ето, кад већ каже Њујорк Тајмс, онда то само значи да је Србији потребно још више економске политике која је спровођена досад, је ли. Иначе би Запад могао да се наљути, а то никако не би било добро. Не, није ред да провоцирамо наше велике пријатеље који су нас ето бомбардовали и држали нам санкције и комадали земљу, али све за наше сопствено добро, и ко друкчије каже клевеће и лаже...
(Ма и од оваквог сарказма ми позли, кад помислим да неки људи стварно овако резонују. Фуј.)
Елем, Њујорк Тајмс тврди, позивајући се на неименоване "аналитичаре" да су Србима прече паре него земља, "просперитет" од суверенитета, "светла европска будућност" од слободе. Влада Цветковић-Дачек им је доказ.
А сутра ће вероватно у режимској штампи да се јави како "Њујорк Тајмс извештава да је Јеремић изјавио како ће Србија наставити борбу за Косово..."
Ко онда кога овде вуче за нос, или шта већ друго?
Како извештава данашњи Њујорк Тајмс, сада ће и ти амбасадори да буду враћени, као да се аман баш ништа није десило: "Функционери у Београду кажу да Србија размишља о овој промени политике да би показала своју приврженост Западу."
Новинар Тајмса Ден Билефски цитира министра Јеремића да ће Србија и даље да се противи "независном" Косову (писањем љутитих - али не превише! - писама, ваљда), али додаје следеће:
"Западне дипломате се надају да ће нови проевропски став српске владе омекшати противљење независности Косова. Иако Србијанцима и даље није право због подршке Запада Косову, аналитичари кажу да су им економске бриге важније од емоција, јер већина Срба показује да им је приоритет просперитет.
Србија је једна од најсиромашнијих земаља Европе, где многи становници зарађују тек $500 месечно."
Чек' мало... зар после осам година досманске "демократије" и привредног "препорода" кроз економско јеванђеље Млађана Динкића и финансијско апостоловање Боже Ђелића, да Србија буде "једна од најсиромашнијих у Европи"?! Незамисливо! Да је то случајно рекао неки Пера или Жика, очас би био проглашен за "клерофашистоидног ултра-националисту," али ето, кад већ каже Њујорк Тајмс, онда то само значи да је Србији потребно још више економске политике која је спровођена досад, је ли. Иначе би Запад могао да се наљути, а то никако не би било добро. Не, није ред да провоцирамо наше велике пријатеље који су нас ето бомбардовали и држали нам санкције и комадали земљу, али све за наше сопствено добро, и ко друкчије каже клевеће и лаже...
(Ма и од оваквог сарказма ми позли, кад помислим да неки људи стварно овако резонују. Фуј.)
Елем, Њујорк Тајмс тврди, позивајући се на неименоване "аналитичаре" да су Србима прече паре него земља, "просперитет" од суверенитета, "светла европска будућност" од слободе. Влада Цветковић-Дачек им је доказ.
А сутра ће вероватно у режимској штампи да се јави како "Њујорк Тајмс извештава да је Јеремић изјавио како ће Србија наставити борбу за Косово..."
Ко онда кога овде вуче за нос, или шта већ друго?
четвртак, 24. јануар 2008.
Предаја?
У јутарњим часовима 23. јануара, кинеска државна новинска агенција Шинхуа известила је о посети српског шефа дипломатије Вука Јеремића Румунији под следећим насловом:
"Министар: Србија подржава европску мисију у оквиру међународног права."
Наводи се Јеремићева изјава:
(Напомена: "ово" би требало да значи Споразум о стабилизацији и придруживању, мада се то експлицитно не наводи, а из контекста није баш сасвим јасно).
Јеремић, значи, мисли да ће потписивање Споразума легализовати мисију ЕУ на Космету, и то изражава као службени став Београда ("убеђени," у множини). Али његов де јуре шеф, Коштуница, отворено се противи доласку мисије на Космет и сматра да би њено слање било кршење Споразума! Кога, онда, Јеремић заступа?
Прича се, а пишу и неке новине, да су се Коштуница и Тадић договорили око подршке садашњем председнику у другом кругу избора, 3. фебруара. Без гласова који су у првом кругу отишли Вељи Илићу, Тадић нема шансе да победи. Али по истим гласинама, Коштуничин услов за подршку је Тадићево одбијање мисије ЕУ, док је Тадићев услов да Коштуница подржи потписивање Споразума. Ако такав споразум постоји, онда га је Тадић - кроз Јеремића - већ прекршио. А ако не постоји, онда Тадић неће остати председник.
Јеремићева изјава у Букурешту (ако је исправно цитирана) је позив ЕУ да пошаље мисију на Космет. Није рекао да ЕУ може да шаље мисију само ако нека нова резолуција замени 1244. Да је то случај, онда би се о томе питали и Руси, а Москва је - свиђало се то неком или не - тренутно бољи бранилац српских интереса него поједини министри у Београду. Он, међутим, сматра да би потписивање Споразума отворило врата мисији ЕУ на Космету и "рашчистило" правне неспоразуме око таквог ангажмана.
То ме неодољиво подсећа на сцену из иначе лоше урађеног "представка" Лукасових Звезданих Ратова, Фантомска Опасност 1999). У једном моменту, Дарт Сидиус, који преко сукоба око једне мале планете намерава да покрене процес преузимања власти над Републиком, командује својим послушницима:
А ево, Франс-прес управо јавља да је Хашим Тачи, лидер терористичке ОВК и "премијер" Косова, изјавио после састанака са функционерима ЕУ и НАТО да је проглашење независности "питање дана."
Случајност? Ни случајно.
"Министар: Србија подржава европску мисију у оквиру међународног права."
Наводи се Јеремићева изјава:
"Убеђени смо да ће ЕУ, у складу са међународним правом, или са новом резолуцијом УН, послати мисију на Косово, и ово ће рашчистити све неспоразуме што се тиче правних питања о том ангажману." (преведено са енглеског; оригинал овде)
(Напомена: "ово" би требало да значи Споразум о стабилизацији и придруживању, мада се то експлицитно не наводи, а из контекста није баш сасвим јасно).
Јеремић, значи, мисли да ће потписивање Споразума легализовати мисију ЕУ на Космету, и то изражава као службени став Београда ("убеђени," у множини). Али његов де јуре шеф, Коштуница, отворено се противи доласку мисије на Космет и сматра да би њено слање било кршење Споразума! Кога, онда, Јеремић заступа?
Прича се, а пишу и неке новине, да су се Коштуница и Тадић договорили око подршке садашњем председнику у другом кругу избора, 3. фебруара. Без гласова који су у првом кругу отишли Вељи Илићу, Тадић нема шансе да победи. Али по истим гласинама, Коштуничин услов за подршку је Тадићево одбијање мисије ЕУ, док је Тадићев услов да Коштуница подржи потписивање Споразума. Ако такав споразум постоји, онда га је Тадић - кроз Јеремића - већ прекршио. А ако не постоји, онда Тадић неће остати председник.
Јеремићева изјава у Букурешту (ако је исправно цитирана) је позив ЕУ да пошаље мисију на Космет. Није рекао да ЕУ може да шаље мисију само ако нека нова резолуција замени 1244. Да је то случај, онда би се о томе питали и Руси, а Москва је - свиђало се то неком или не - тренутно бољи бранилац српских интереса него поједини министри у Београду. Он, међутим, сматра да би потписивање Споразума отворило врата мисији ЕУ на Космету и "рашчистило" правне неспоразуме око таквог ангажмана.
То ме неодољиво подсећа на сцену из иначе лоше урађеног "представка" Лукасових Звезданих Ратова, Фантомска Опасност 1999). У једном моменту, Дарт Сидиус, који преко сукоба око једне мале планете намерава да покрене процес преузимања власти над Републиком, командује својим послушницима:
Сидиус: Овај развој догађаја је незгодан. Морамо да убрзамо наш план. Почните са искрацавањем трупа.
Нут Ганреј: Али госпорару... је ли то легално?
Сидиус: Биће легално.
А ево, Франс-прес управо јавља да је Хашим Тачи, лидер терористичке ОВК и "премијер" Косова, изјавио после састанака са функционерима ЕУ и НАТО да је проглашење независности "питање дана."
Случајност? Ни случајно.
Пријавите се на:
Постови (Atom)