Зашто кажеш Сребреница, кад мислиш Олуја?

Зар и ти, брате Владимире? рећи ће сад Срби. Донекле, с правом.

Јуче је шеф кабинета руског председника, Дмитри Козак, изјавио да Москва неће дозволити да се у Донбасу понови „Сребреница.“ Јутрос је портпарол Кремља Дмири Песков рекао исто. Кад су га новинари питали на основу чега прави то поређење, Песков је објаснио:

„На основу неконтролисаног деловања разних јединица Оружаних снага Украије, на основу доминације националистичих осећања, на основу изазвања мржње према становништву самопроглашених републиика, које би могло да доведе то догађаја које смо споменули.“

Не знам шта су мислили ни један ни други Димитрије, ни Путин кад је то први пут рекао пре годину и по. Можда су сматрали да туку Запад сопственим пропагандним оружјем, у смислу „ви сте измислили хуманитарну интервенцију због Сребренице, значи сад можемо и ми тако.“

Уз дужно поштовање, то је управо онај тип „да, али“ аргументације који сам овде давно напао као кратковид и контрапродуктиван, јер унапред признаје победу противника. Или, како је својевремено писао сада покојни Жељко Цвијановић, тиме се усваја „језик наших непријатеља.“
А да је Запад сада непријатељ Русије колико је био и остао непријатељ Срба, ваљда више нема ни трунке сумње.

Не кријем где радим, али то не значи да с Путином и Песковом пијем јутарњи чај и од њих добијам инструкције. Могу само да нагађам шта су хтели овим да постигну. Јасно ми је шта су постигли: да се Срби осећају издани и од традиционалних савезника, а не само од сопственог државног дна (на разне штифтунг-невладнике и теледириговане демократе да не трошим речи). 

Највећа иронија је што су Путин, Козак и Песков имали 100% кристално чисту ситуацију да пропагандно поентирају по питању Донбаса, коју су им пружили сами Украјинци. Већ 2014, после пуча у Кијеву и прве рунде сукоба у којима су симпатизери лика и дела Степана Бандере добили по [нечему], саветник тадашњег председника Јури Луценко (донедавно главни тужилац Украјине, по вољи САД) је на Фејсбуку поредио Донбас са Крајином, а сан свидомита са „Олујом“! 

„Хрватска је добар пример. Толерисала је постојање Крајине три године, градила привреду и војску, а онда су за само пар сати њени тенкови збрисали сепаратисте с лица земље,“ написао је Луценко. 

Русија је реаговала тек две године касније, када су Кијев и Загреб основали радну групу за „реинтеграцију окупираних територија.“ Министарство иностраних дела у Москви тада је изјавило:

„Добро су познате жртве обимих војних операција 1995. у Хрватској – Бљесак и Олуја – као и присилно протеривање око 250.000 Срба који су тамо живели. Имамо разлога за страх да препоруке страних консултаната, које би могле охрабрити опасне заблуде међу руководством у Кијеву да је за Донбас могуће војно решење, неће помоћи изградњи безбедности у југоисточној Украјини.“

Оставите по страни диипломатски речник, поента је да је МИД и те како добро знао о чему говори Кијев. Ајде што Украјинци нису примили поруку, па је у јуну 2017. премијер Владимир Гројсман опет изјавио да би Украјина требала да следи пример Хрватске, која је „после крвавог рата изазваног режимом Слободана Милошевића успела да врати изгубљене територије и успостави мир.“

Значи, не једном су Кијевске усташе (ако ћемо већ да правимо аналогије) узеле у уста Олују, а Руси су им бар једном одговорили да не чачкају мечку. И Путин, Песков и Козак после свега тога крену да причају о – Сребреници. Грешка ничим изазвана. 

Кадија и смрт

Данас је у хашком казамату умро генерал Здравко Толимир (1948-2016). Из непознатих разлога, веле.

Западни медији су у извештајима о његовој смрти обавезно истицали да је осуђен за „геноцид“ у Сребреници и Жепи. Неће рећи да је то био закључак лажног суда који је Империја основала да своја злодела на просторима некадашње Југославије заодене плаштом праведности, дабоме.

На спомен Сребренице, сви су потегли фразе о покољу „осам хиљада муслиманских мушкараца и дечака“ (ово обавезно) и како је то био „најгори злочин у Европи од 2. светског рата“. Неки су чак цитирали и Теодора Мерона, америчког председавајућег хашке Инквизиције, који је пресудио да је Толимир „одговоран за геноцид“ и да је „био свестан геноцидне намере руководства босанских Срба“.

То је онај исти Мерон који је у јулу 2013. описао као „доказ“ против Радована Караџића план НДХ за уништење Срба који је 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак. Само што је, је ли, намера да се трећина побије, трећина протера а трећина покрсти - уместо Хрватима, припсана Србима, при чему су БХ-муслимани наводно били жртве. Толико о хашким „доказима“ и истинољубивости.

Мерон и његови саучесници у злочину у децембру 2012. су осудили Здравка Толимира. Изузетак је била Приска Нијамбе (Prisca Matimba Nyambe), судија из Замбије, која је у свом изузетом мишљењу одбацила не само све наводе оптужнице, већ се усудила и да доведе у питање „чињенице“ које је наводно установио суд.

Ко разуме енглески може да прочита храбро сведочанство судије Нијамбе на 534. страници званичне пресуде - бар док Инквизиција не нађе начина да тај документ некако не одстрани. Овде бих да цитирам само пар реченица.

„Већина се ослонила на посредне доказе како би дошла до закључка о кривичној намери, а да притом није пронашла нити један писани доказ постојања удруженог злочиначког подухвата да се почини убиство,“ написала је Нијамбе.

Цео случај против Толимира заснивао се на претпоставкама и спекулацијама судија, сведочењима пристрасних или у лажи ухваћених сведока или информацијама из треће руке злонамерно протумаченим на штету окривљеног.

„Имајући у виду све доказе у овом случају, убеђена сам да оптужени није крив ни по једној тачки оптужнице,“ закључила је судија из Замбије.

Пред лажном инквизицијом Атлантске Империје још увек се воде процеси против Радована Караџића и Ратка Младића. С обзиром на досадашња искуства, не сумњам да ће се пре краја свог прљавог посла хашки трибунал још прописно обрукати. До тада, Здравко Толимир остаће најбољи пример стварног лица „истине и правде“ Империје и њених судија - али и храбрости, истинољубивости и интегритета судије Нијамбе.

У неком праведном свету, захвални Срби подигли би јој споменик. 

Чаша квислиншке жучи

Случајно гледам РТ јутрос, и наиђем на интервју дана: амбасадор Србије у Лондону, Дејан Поповић. Гледам, и не верујем очима и ушима.

Разумем што РТ хоће да својој публици објасни шта би избор Томислава Николића могао да значи у смислу промене политике Београда. Али пошто Србија још нема владу, већ њом још увек технички управља жутократија (а све полуге државе и даље држи квислиншки култ), можда је мало рано да се о томе прича.

Можда су продуценти мислили да ће добити коректне одговоре од дипломате, којем је на крају крајева посао да представља своју земљу без обзира ко био на власти. И то би важило за сваку нормалну земљу, само што је Србија од петооктобарске револуције све само не нормална. Енглески дипломата Хенри Вотон је у 17. веку о амбасадорском послу рекао да је то кад „поштеног човека пошаљу у иностранство да лаже за добро своје земље“. У досманлијској и жутократској Србији, овај последњи део је анатемисан и преокренут у „за добро Империје и ЕУ“.

„Српски“ амбасадор у Лондону

Да су барем провели две минуте на Википедији, или на страници амбасаде, било би им јасно да нешто озбиљно није у реду са човеком који тврди да није члан ниједне партије, а притом је био заменик министра финансија у ДОС-овој влади (2001-2004), потом проректор Београдског универзитета, онда саветник Врховног Жутника, а од 2008. Јеремићев велепосланик у Лондону. Како је то могуће, у земљи где се и физички радници запошљавају по страначкој линији? Није могуће, дабоме. Само је питање којој је странци Поповић био близак, Демократама или Г17 (сада УРС)? Судећи по глупостима које је изрекао, можда и једној и другој.

Шта је то све налупетао амбасадор Жутије у Великој Британији и Ирској? По Поповићу, гласаче у Србији на овим изборима нису занимали ни Косово ни ЕУропске интеграције, већ „нису били задовољни стањем у економији“. То је, значи, званична флоскула на новожутском језику (пошто је српски неприхватљиво назадан, је ли) за „мајку вам вашу, једемо из контејнера јер сте све упропастили“. Глупости, дабоме, али глупости изведене на основу званичних резултата избора за које постоје озбиљне индиције да су лажирани, покрадени и манипулисани. Другим речима, ко год покушава да резонује на основу тих резултата губи време, јер су они одраз преваре, а не фактичког стања.

Амбасадорова прича о економским проблемима просто вређа здраву памет. Као да се Србија волшебно 21. маја пробудила и затекла дуг од 45% бруто државног производа, или незапосленост од 25%. Као да су за то одговорни једнорози с Јупитера, а не ДОС или жутократија. А онда још додаје да, пошто нема више простора за додатно задуживање, Србија мора да примени „строге мере штедње“

Ајде! То од некадашњег заменика Боже Дерикоже, чувеног досманлијског порезника чији је лек за привреду урнисану ратом и санкцијама било опорезивање до смрти. Док су Ђелић, Динкић и остали вајни међународни економски „стручњаци“ (Поповић у биографији спомиње рад у Делоит & Туш и Светској банци) пустошили и задуживали Србију, дотле је државни апарат растао. Да не заборавим, жутократија је само 2009. године тзв. невладиним организацијама - професионалним разбијачима Србије - дала 44 милиона евра! И сад се ту режиму блиски амбасадор прави Енглез.

На питање да ли Србија може да гледа и на исток и на запад, Поповић одговара потврдно и наводи пример „веома добрих пријатеља“ Русије - Хрватске и Бугарске! Колико је мени познато, обе су чланице НАТО и више него послушни вазали Вашингтона, а Русији су „пријатељи“ онолико колико „пријатељи Сирије“ мисле добро властима у Дамаску. О ставу према Србији да и не говоримо.

Поповић потом вели да Косово и НАТО нису проблеми. Као, Тадић је поштовао резолуцију о неутралности, а Устав каже да је Косово део Србије. Бива, немогуће је да државни службеник крши Устав, или једно говори свом народу а друго Империји. Као да нисмо читали Викиликс (а Џулијан Асанж има своју емисију на РТ, побогу!) и не знамо шта су све радили Тадић и ШуНАТОвац.

Ако некоме треба доказ колико је жути амбасадор плиткоуман, нека послуша његове оде ЕУропству и вечној бриселској унији, чије ће вредности наводно преживети тренутне фискалне потешкоће. У стварном свету, врло је вероватно да је ово системска криза не само ЕУ - која се заснива на обећању благостања кроз социјалну државу - већ и САД, чија визија почива на тајкунском капитализму и светској хегемонији. За то време, земља чија ТВ мрежа интервјуише Поповића нема инострани дуг, привредно расте док остали пропадају, и после вишедеценијског катастрофалног експеримента са комунизмом настоји да створи политички систем који ће њеним становницима гарантовати слободу али спречити да постану револуционарна руља теледиригована споља. Али ништа од тога, бива, није битно за Србију; за Поповића сијају само ЕУропске звезде.

Све би то још некако могло и да се опрости амбасадору, да није потпуно заказао по питању Сребренице. Упитан да коментарише недавну изјаву новоизабраног председника, Поповић је рекао да су пресуде Хашког трибунала „установљене чињенице“ (!), односно да је неоспорно да се у том босанском градићу десио геноцид (!!!).

Овде је маневарског простора било напретек. Николићева изјава је заправо сасвим у складу са формулацијом у резолуцији Тадићеве Скупштине, коју су као такву поздравили и ови ЕУропски и вашингтонски званичници што се данас љуте. У њој се Сребреница осуђује као стравични ратни злочин, али се нигде не помиње реч геноцид. Пресуда Међународног суда правде из 2007. је у суштини одбацила оптужбу да се у Босни десио геноцид, осим у Сребреници - а ту је само а priori прихваћена квалификација МКТЈ, која сваког дана под теретом доказа постаје све климавија. Проглашавање стрељања ратних заробљеника за геноцид је у суштини најгрђа увреда за стварне жртве стварних геноцида, међу којима су и Срби.

Све је то могао да каже Поповић, али није. Нити један озбиљан дипломата не би своју земљу и свој народ прогласио геноцидним, све да је то и тачно. А жути амбасадор Поповић вели како је Сребреница дефинитивно геноцид, па још и додаје да он то говори са ауторитетом правника и професора права!

Не знам шта је РТ очекивао да постигне интервјуом, али уместо нових сазнања о политици Београда, добили су само флоскуле о лепоти ЕУропства и самомрзачку жуч квислиншког режима који је још увек на власти, из уста амбасадора који служи на срамоту својој професији - било да је реч о праву, економији или дипломатији.

Тужно.

4. светски рат и ”православни фронт”

Таки Теодоракопулос, ”мали Грк,” дугогодишњи колумниста лондонског Спектатора, оснивач Америчког конзервативца и један од последње преостале европске господе, већ неко време одржава интернет-магазин, ”Такијева горња ладица” (Тaki's Top Drawer). Ту често налазим имена која су ми позната одраније, са Лу Роквеловог сајта (LewRockwell.com), и прочитам штошта занимљиво. Вечерас видим име Стивен ЛаТулип, за кога знам да је бивши авијатичар који је често писао на ЛРЦ-у, и понукан знатижељом, мада нисам имао баш превише времена, прочитам његов есеј, који би у слободном преводу био насловљен, ”Хајде да прескочимо 4. светски рат.”

ЛаТулип се обраћа својим америчким сународницима; каже, слаже се са неоконзервативцима само у једном погледу, то јест да данас светом заиста бесни један велики сукоб, па хајде да га назовемо четвртим светским ратом, аргумента ради. Али, вели он, то је хантингтоновски сукоб цивилизација, између Ислама и његових суседа са сваке стране, а не некаквог ”исламофашизма” (омиљени термин неоконзервативаца, који су троцкисти и империјалисти, па је према томе сваки противник нови Хитлер а сваки дан Минхен 1938.). А Америка је једина регија на Хантингтоновој мапи сукоба која не граничи са исламским светом, и сходно томе може у потпуности да избегне било какву улогу у том светском сукобу.

Зна он врло добро да је Америка светска империја, која жели да оствари потпуну глобалну хегемонију, али тврди да то једноставно није рационално и да јој већ понестаје даха и ресурса за такву политику. Што је све тачно. И то да је Америка - што северна што јужна - у стању да уз сасвим мали напор избегне рат са исламом, и то сасвим стоји. Али мене нешто претерано не занима Америка, да будем сасвим искрен. Мислим да су амерички империјалисти већ запечатили судбину своје земље, и да је сад само питање времена када ће и она поћи путем свог римског узора. Оно што ме у контексту ЛаТулиповог чланка заинтригирало је управо сукоб ислама са суседима, и наше место у свему томе.

ЛаТулип, на основу свог искуства на Блиском истоку, тврди:

”Коначни исход сукоба цивилизацијских је за ислам већ решен. Радикални ислам није одржива платформа на којој би могло да се изгради савремено друштво. Судбина му је, као и комунизму, да пропадне изнутра. Путања политичког ислама се јасно види на иранском примеру. Као политички систем, исламска република је увелико дискредитована у очима народа, и одржава се понајвише репресијом и манипулацијама. Економски и културно, потпуни је промашај.

Надаље, радикални ислам није претња америчкој цивилизацији, ни модерној цивилизацији уопште. Једноставно нема капацитета да је уништи, или освоји свет.”

Непремостива препрека за ислам, вели, је што је остао заглављен у 7. веку. Потпуно је немогуће за једногм муслимана да доводи у питање било шта написано у Кур’ану, јер се то сматра речју божијом, нити да поступи супротно Мухамедовим инструкцијама, јер је овај пророк и посланик божији. И тако ислам стагнира, окован историјским тренутком у коме је настао.

Елем, ЛаТулип онда почне да набраја разне ”фронтове” сукоба ислама са светом. Немају прођу, вели, ни према Кини ни према Индији. Превелике су то земље, многољудне и јаке, спремне на насиље ако затреба. У Европи је већ друга прича. Не само што су Европљани допустили огромни талас имиграната из муслиманског света, већ су истовремено одлучили да не рађају децу. ”Као да је у једном моменту, половином 20. века, Европа одлучила да њен даљи опстанак више није ни потребан ни пожељан,” каже ЛаТулип. Зар се тако не чини?

И ту онда долазимо ми на ред:

”У многим видовима, ово је најзанимљивији од сукоба цивилизација. Православље је обогаљено белом кугом и душеубилачким последицама комунистичког безбошништва. Али упркос томе, међу православцима опстаје једна чврстина и немилосрдност, које нема у млитавој материјалистичкој култури Запада. Управо су из православља потекле вође попут Влада Дракуле (Влад Тепеш, принц Трансилваније, на Западу је знан као ”Impaler,” тј. ”Набијач,” јер је своје непријатеље набијао на колац - прим С.С.) и Ивана Грозног.”

ЛаТулип онда цитира коментатора листа Азија Тајмс, који пише под псеудонимом ”Шпенглер”:

“Наследници Царске Русије, зване још и ”Трећи Рим” после пада Цариграда 1453, одбијају да се без борбе предају раљама Ислама. Западна Европа ће можда шапатом пасти, чим исламски имигранти постану већина, али Русима то не пада на памет. Путин и дружина ће свим лукавством и силом које су им на располагању покушати да спрече пад Русије. Европљани су уштројени остатак пропале цивилизације; Руси се још увек држе мушки.”

Добро, Руси, а ми? Три реченице:

”Поред руске драме, у овом сукобу постоје још два фронта. Америчко мешање у БиХ и на Косову је замрзло ситуацију у стању нестабилног примирја. Пошто стварни узроци тих сукоба остају нерешени, ови ће се ратови вероватно поново распламсати и довести до свог природног закључка.”

Па јесте тако: скоро сви у Босни и Херцеговини знају да је тамошњи мир по принципу ”држи воду док мајстори оду”. Чим нестане ”међународне заједнице,” нестаће и примирја. За Косово да и не говорим.

Поставља се онда само питање који ће то бити ”природни закључак,” односно да ли ће се Срби (па и Хрвати, кад је већ реч о БиХ) повести за западном Европом и одлучити да изврше општенародно самоубиство с предумишљајем, или ће окренути ”по руски” и пружити отпор. Американци могу да се држе по страни (то што неће је други падеж). Ми немамо такав луксуз. А избор се некако чини познат...

Са руба памети

Ово је слика наводног пасоша независне Војводине, објављена данас у Гласу Јавности.

Да ли су репортери Гласа у праву кад тврде да војвођански аутономаши убрзано раде на стварању своје државе? Не бих био изненађен, мада сам по природи скептичан према причи "добро обавештених извора." Један од разлога зашто мислим да би ово могло да буде легитимно је што на корицама пасоша пише "Вајдасаг" (ваљда "Војводина" на Мађарском). Мађарски сепаратисти би користили "Ујвидек." Али војвођански сепаратизам не предводе Мађари, већ разни Чанци и чедисти. А судећи по коментарима на сајту Гласа, изгледа и екипа која столује на форумима Б92.

Иронија је у томе што су управо војвођански аутономаши највећа препрека стварном ослобађању Србије од централизма. Суштина концепта локалне самоуправе није да се у Новом Саду (или Нишу, или Чачку или где већ) направи реплика власти у Београду, већ да се локалне власти баве својим послом, а држава својим. Али кад је ама баш све посао државе, онда се и под "самоуправом" мисли стварање сопствене мини-државе.

Зато мислим да је "аутономаши" погрешан појам. Неће они аутономију, већ да постану држава. Не ради се, дакле, о некој љубави према слободи и жељи да се ограничи утицај државе на живот људи у Војводини (или Србији уопште), већ о жељи групе људи да има своју филџан-сатрапију, кад већ не могу да зајашу на власт у Београду. И наравно да нико нормалан (мада политичари у Србији тешко да спадају у ту категорију) неће да онда дели земљу на регије или даје већу власт општинама, кад постоји реална опасност да ће локални моћници пожелети да буду председници џепних република...

С једне стране хоћу да кажем "Ма ови нису нормални, неће ово никад да им прође." А онда се присетим шта је све "прошло" и коме у протеклих двадесетак година, и више нисам толико сигуран.

ИСПРАВКА: Скренута ми је шажња да је ”Ујвидек” у ствари Нови Сад, а не Војводина. Признајем грешку. Ионако слабо диваним мађарски. Али како се из недавних позива на обрачуне летвама може видети, Чанак и дружина су много опаснији него што се из ових пасошких ујдурми наслућивало.

Победе и исправке

Немам много да кажем јутрос о двоструком тениском тријумфу; "честитам" и "свака част," понајпре. Мислим да би Новак и Ана требало да служе за пример осталим Србима да се може својим снагама, упорношћу и трудом доћи до самог врха. Нажалост, Србијом још увек доминира убеђење да смо инфериорни, безвредни и да је "једини пут" потпуна покорност евроатлантској Империји у свим аспектима живота. Да је до "еуроатлантиста," тенисери би морали да изгубе како не би увредили "модерни и напредни" Запад. Или ми се бар тако чини.

Него, искритиковах у петак "Глас Јавности" што је објавио трабуњања двојице надрианалитичара а није, рецимо, питао за мишљење др. Срђу Трифковића. Кад шта видим јутрос, Глас је послушао мој "савет"! Очигледно сам се дебело преварио кад сам помислио да Глас кокетира са евроатлантистима; пре ће бити да нису знали, док им неко није скренуо пажњу. На исправљању пропуста им свакако захваљујем.

Пошаст "стручњака"

Сачувај нас, Боже, "стручних" мишљења!

Где год се човек окрене све експерт то експерта - за безочну самопромоцију, пропаганду, продавање магле и млаћење празне сламе! Каква "политичка елита," такви и "стручњаци," ваљда.

Ево као пример: данашњи Глас Јавности доноси чланак под насловом "Све може да буде али не мора да значи" који цитира три "стручњака" за Косово и Метохију. Ту су Душан Лазић, из Форума за међународне односе, Душан Јањић, из Форума за етничке односе, и Обрад Кесић из Вашингтона.

Јелена Јевремовић, новинар Гласа, не наводи зашто су ови људи "стручњаци" и чиме се њихове организације баве.

Мени је требало једно десетак минута на Гуглу да пронађем да је "Форум за међународне односе" у ствари филијала Европског покрета у Србији, дакле она иста организација пред којом је у априлу немачки амбасадор Андреас Цобел онако отворено говорио о комадању Србије (и ником ништа, поготово Цобелу). Да све буде још горе, Јевремовић једино каже да је Лазић "својевремено био и југословенски амбасадор у Москви," што би требало да значи да Лазић зна шта говори кад каже да би даље руско супротстављање англоамеричком напору да се Космет одвоји од Србије "не би било добро ни за Русију, ни за Европу и Америку, а пре свега Србију."

Али зашто би било значајно то што је Лазић службовао у Москви када је она била главни град СССР, када се данас ради о потпуно другачијој Русији од оне 1999, а камоли 1989. и раније? Тако се Лазићево плаћеничко заступање империјалних интереса у Србији сакрива његовом наводном експертизом у руској политици. Можда из доба Брежњева, али савременој сигурно не!

Слично може да се каже и за свеприсутног Душана Јањића из Форума за етничке односе. То вам је невладина (аха!) организација која се бави... ух, па није баш јасно чиме. Некаквим псеудонаучним радом, тандара-броћ. Финансијери? Сорош фондација, између осталих. Засад типично - невладине су организације утолико што никакве везе са домаћом владом немају, али са страним, то је већ нешто друго... У сваком случају, Јањић - који се обавезно појави у свакој причи о Косову - вели да би било најбоље да Србија прихвати Ахтисаријев план, јер ће он проћи у Савету безбедности "на овај или онај начин." То што манифестно није прошао, Јањића не занима. Чињенице кваре причу.

Једино Обрад Кесић, који ради у Вашингтону као пословни консултант и често коментарише српска питања за америчке медије, има неки педигре стручњака. И једино он каже да се ништа још не зна, и да доста тога зависи од избора, како у Америци тако и у Русији. Али и ту Глас кикса, па Кесићевој изјави даје поднаслов "Ко ће стићи у Кремљ, а ко на Капитол хил." На Капитол хилу је амерички Конгрес, а не Бела кућа. Кец из политичке географије.

Разумем ја да је плус четрдесет у хладу, и да ваља попунити празнину у неизвесним данима пред преговоре о Космету нечим, али ово стварно нема смисла. Кесићево "ништа се још не зна" је отприлике једина информација од вредности у целом чланку. Остало је евроатлантистичка пропаганда невладника који имају право на став и мишљење, макар и било плаћено са стране, али нипошто да се лажно представљају као "стручњаци."

Ако је Глас већ хтео стручни коментар о Космету, могли су да питају Срђу Трифковића, који тренутно борави у Србији и баш пре неки дан је интервјуисао руског амбасадора Алексејева. Трифковић врло добро познаје прилике и у Вашингтону и у Москви, а и у Србији, и по свему је већи стручњак и од Лазића и од Јањића.

Ваљда Глас неће да се замери евроатлантистима, шта ли?

Врућина и брука

Признајем да би се овакво нешто десило скоро свуда у ”цивилизованој” Европи а поготово у пуританској Америци, али би ми свеједно било драже да су се власти у Србији показале макар мало толерантијим.

Ројтерс је пренео јутрос да је троје туриста ухапшено због узнемиравања јавног реда и мира и кажњено са по 10.000 динара јер су возили бицикле голи по Новом Саду. Не велим ја сад да би људи требало да иду голишави улицама, ако је и четрдесет степени. Али ко год је икад био на плажи зна да неки људи и обучени могу да изгледају ”реметилачки.” И шта сад, да хапсимо људе што нам се не свиђа како се облаче (или не)? Коме су то кажњени туристи нанели икакву штету?

Игром случаја, на истој страници се нашла и вест о Немици која је у истом рођенданском оделу купила цигарете на бензинској пумпи у неком градићу у источној Немачкој; нико је није пријавио, па је зато нису ни хапсили ни кажњавали. Једна вест насловљена са ”Бициклисте казнили због голотиње на врућини” а друга ”Плавуша из Ферарија, само у штиклама.” Контраст, дабоме.

Ко се у свему томе стварно обрукао - голишави туристи или Србија - просудите сами.

Патетична одбрана Ахтисарија

Када је до мене дошао чланак у коме двојица ”новинара” (објаснићу убрзо чему наводници) пишу како су оптужбе да је ”преговарач” УН за Косово Марти Ахтисари примао мито од Албанаца само још једна великосрпска пропагандна завера, инстинктивно сам помислио ”јој, опет Шот брани империју...”

Шот је наиме име којим одмилоште зовем београдски дневник Данас. Иста реч, само на другом језику. Ваљда је јасно којем.

Испоставило се, међутим, да грешим душу. Чланак је, наиме, дошао са адресе ”danas.org”, за коју се испоставља да води до ”Слободне Европе” - још од хладноратовских дана познате као орган америчке државне пропаганде усмерен према истоку. Да у питању није београдски дневник, већ америчка пропаганда, нисам установио скоро до самог краја, и то само зато што ми је коначно упао у очи амерички стил којим се користе аутори - а који Шот још није савладао, мада су поодавно успели да ”убоду” хистерични тон америчке србофобије.

У тексту, насловљеном ”Пропагандни рат против Ахтисарија,” аутори су с коца и конопца скупили разноразне ”продемократске” елементе који са овим питањем немају ама баш никакве везе, али су сви сложни да се ради о типично српској теорији завере и чистој пропаганди. Не треба бити пажљив аналитичар медија да се примети класична логичка заблуда цитирања ауторитета.

Колико тај ”ауторитет” има везе са животом постаје очигледно врло брзо. Незнање аутора постаје комично већ на почетку, када се питају какве везе Ахтисари има са Сорошем, јер нису чули да је Финац годинама био члан одбора Међународне кризне групе, једног од најпознатијих ”сорошчади” на међународној сцени. За МКГ није чула ни Јадранка Јелинчић, директор Сорошевог Фонда отворено друштво, која у том незнању прави будалу од себе трабуњањем о ”пракси која већ дуго траје” и ”листи непријатеља Србије.”

Затим, сами аутори на почетку текста као да нису свесни да је оптужба о Ахтисаријевој вези са албанском мафијом дошла из магазина Фокус. Онда у другој половини текста граде целу аргументацију против ”српске пропаганде” на томе да је вест управо објавио тај бањалучки лист, а не ”Тајмс или Дојче цајтунг” (sic) - како рече један од њихових саговорника из РС. Као, нешто објављено у тим листовима аутоматски је истина, док српски листови штампају саме лажи и измишљотине.

Даље, ни аутори ни њихови ”угледни” саговорници немају појма шта је ГИС. А то је организација која нема ама баш никакве везе са Србима, већ се бави прикупљањем обавештајне грађе о исламском тероризму. Што би, ваљда, требало да буде у интересу САД (осим када је у питању Балкан, где су исламисти ”добри” а Срби у било којој инкарнацији ”лоши” момци).

Занимљиво је да нико не пориче да је Ахтисари примао паре од албанске мафије (на крају крајева, то су радили и Вилијем Вокер, Ричард Холбрук, Весли Кларк и остали актери агресије из 1999.), већ се само диже дрека да је то ”српска пропаганда.” Кад немаш аргумент, удри ad hominem, је ли.

Нико не тврди да је Ахтисари написао предлог какав је написао зато што су му Шиптари дали паре. Као неко ко је био агент НАТО пре осам година и ”преговарао” о прекиду ватре који НАТО никад није имао намере да испоштује, па после столовао у одбору антисрпске НВО са све Веслијем Кларком, да би онда по избору за посредника на преговорима организовао фарсу, и још оптужио Србе за колективну кривицу (по шаблону нацистичке Немачке), стиче се утисак да је Ахтисари добио паре од Шиптара као надокнаду за ”минули рад,” а не као капару за независност.

У Вашингтону има изрека, ”Не веруј ни у шта док није званично демантовано.” Хистерични тон Данас-а и Слободне Европе сугерише да су оптужбе против бившег финског председника и перјанице ”међународне заједнице” на Косову погодиле где боли.

Занемарена доследност

Пита се неки дан један мој колега блогер како Империја може да упражњава очигледни парадокс, па тражи централизацију БиХ а истовремено подржава етно-сепаратизам на Косову?

То јесте парадокс. Али у домену империјалне „логике“ је за парадоксе сасвим могуће да буду прихваћени као нормални. Присетите се да су царски службеници месецима понављали како између БиХ и Косова „нема апсолутно никакве везе“ (да би потом описали Косово као „последње поглавље распада Југославије“!). БиХ је „суверена држава“ са неповредивим границама (а то као Србија није?!). Косово је „јединствен случај“ (апсолутно не). И тако даље.

Звучи познато:

По свему судећи, догађајима на Балкану под управом Империје руководи нешто што би се у недостатку бољег термина могло назвати "Абрамовиц доктрином": потпуно одсуство било каквог принципа који би могао да се примени на све. Чак штавише, одсуство икаквог принципа осим власти.

Потпуно различита правила важе за Србе и за Албанце, или Муслимане у БиХ; на Империју у свим њеним манифестацијама не важе никаква вањска ограничења. Каква год "правила" постоје су производ самовоље царских намесника, команданата, комесара, изасланика и саветника, измишљена зарад тренутне потребе и неоптерећена доследношћу. Циљ – који никоме није познат, али се успешно сакрива под плаштом „правде“ и „евроатлантских интеграција“ – оправдава сва средства, док се сваки отпор a priori сматра криминалним.

За самозване праведнике закон не важи. Споразуми и уговори су бесмислени. Логика нема смисла. Не тражи се разумевање, само послушност.

Написах ово у децембру 2004. Једино што се од тада променило? Империја је одавно престала да се претвара да јој је стало макар и до форми цивилизованог понашања. Њени владари сада верују да су господари стварности, а да ми остали живимо у самообмани „заједнице реализма“ који је само одраз њихових славних дела.

Међутим, логика у понашању Империје на Балкану ипак постоји, колико год перверзна: Срби никад нису у праву. Чим се прихвати овај „аксиом“, све почиње да има смисла.

Да ова дедукција не би била проглашена „трабуњањем параноичног Србина“ (мада би таква реакција била додатни доказ исправности ове тезе), напоменућу да је њен аутор колумниста Antiwar.com Даг Бандау (Doug Bandow).

Израз „Абрамовиц доктрина“ сам срочио после чувеног интервјуа Мортона Абрамовица НИН-у, у јулу 2004, када је изјавио да Срби „траже савршену рационалност“ тамо где је нема. Ако је Бандау у праву, а јесте, онда је Абрамовиц у праву само делимично. Наиме, Срби заиста траже рационалност, било какву, али одбацују ону коју налазе јер је до те мере покварена, изопачена, апсурдна и зла да не могу да верују у њено постојање. „Па не би они ваљда... Па не може ваљда овако... “

Би, и јесу. Може, и јесте.

То је требало да научимо још 1999. Уместо тога, причамо си причу о „партнерству“ и „сарадњи“ и „интеграцијама“.

Блејање

Бета извештава да је, поводом 125 година америчко-српских односа (откад је Вашингтон признао кнежевину Србију, ваљда), нешто по имену "Харвард Клуб Србије" организовало у Народној библиотеци "панел дискусију" на којој су говорили српски министар империјалних послова Јеремић и амерички прокуратор Србије Herr Михаел Полт.

Полт је новинарима изјавио да очекује независно Косово пре истека свог мандата средином лета, и објаснио да "САД виде независност као кључни елемент за будућност народа Косова, али и за будућност Србије."

Дакле, Косово није само питање задовољавања шиштарских апетита, већ и кључна карактеристика Србије какву власт у Вашингтону жели да види: без историје, традиције, културе, части, поноса, достојанства, посебности... без Срба, ако је икако могуће.

На овакве жеље Вашингтона министар Јеремић спремно одговара да "Србија сматра САД својим главним савезником и партнером и у будућности." Ајде! Баш главним? Иако је, рецимо, Русија та која брани територијални интегритет Србије, а Америка та која га руши?

Несвестан шта је рекао - или, што је још горе, можда савршено свестан - Јеремић наставља са булажњењем, изјављујући да су "америчко-српски односи прошли кроз тешке тренутке, али и кроз заједничку борбу за исте вредности." Па још вели како се нада "да ће вера у заједничке вредности које деле САД и Србија превладати и да ће до краја мандата садашње владе Србије ти односи бити још бољи"!!!

Какве то заједничке вредности могу да деле Србија и САД ако Американци тврде да је отимање Косова једино пожељно решење и "кључ за будућност Србије"? О чему то Јеремић трабуња?

О јадна земљо Србијо! Другог већ Вука имаш за министра иностраног, а оно све овца до овце - па блеји а мисли да завија!

Неће због Вука

Рекох јуче, коментаришући избор (ха!) Вука Јеремића за министра иностраних дела, "па није ваљда Леон Којен из чиста мира поднео оставку?"

Бета данас извештава да је Којен потврдио своју оставку на чланство у државном преговарачком тиму за Косово, и да је одбио понуду да води ново министарство за ту покрајину. Разлог?

"Понуду сам одбио имајући у виду кадровска решења у влади," цитира Бета Којена.

Иако агенција подсећа да је Којен у априлу дао оставку када је установио да неки чланови председниковог кабинета воде тајне преговоре са страним факторима, оставља се читаоцима да споје тачкице и саберу чињенице, па су тако два и два - Вук Јеремић.

Онда се поставља питање зашто нико из Бете то није хтео да каже.

(Додатак: Ево сад гледам интернет-издање Гласа Јавности од 17. маја, и наслов изнад ове агенцијске вести гласи: "Којен неће ни са Самарџићем." Аман, људи, није Самарџић проблем...)

Уа, влада

Чувена је она изрека да сваки народ има власт какву заслужује. Ако је тако, Срби су заиста нешто големо згрешили, чим имају овакву скупштину, овакву владу, и овакву "опозицију" (а која у ствари влада медијским простором).

О скуштини не треба да трошим речи. Кад Љиљана Смајловић, глодур Политике и неко ко није нимало наклоњен Радикалима, каже: "заменик никог другог до Војислава Шешеља био је један од ретких посланика који су протекле седмице деловали као људи којима је стало и до личног достојанства," даљи коментар је сувишан.

Нећу да трошим речи ни на "либерале" који су све само не то.

Али гледам састав нове владе и само мислим "Боже опрости им, не знају шта чине."

Зашто министарство вера? Или науке? Или културе? Каквог ту држава има посла? Смешно је, дабоме, што ће дојучерашњи енергетичар да председава верама (Радомир Наумов) а дојучерашњи научник енергетиком (Александар Поповић)...

Веља Илић је добио по мери створено министарство за инфраструктуру. Божу Ђелића су поставили да буде "потпредседник за европске интеграције." Нећу да грешим душу па да кажем да ће Божа Дерикожа да води и финансије, али кад на том месту седи његова некадашња заменица (Милица Бисић), таква претпоставка се сама намеће. Драган Ђилас, још један проверени кадар "Жутих," из "Народне канцеларије" прелази у министра за "национални инвестициони план." Другим речима, министарства се праве по мери кадрова, а не обрнуто, како би требало да буде.

Никад нисам могао ни да замислим да ће ми једног дана бити жао што Вук Драшковић одлази са места министра иностраних дела, али ево... догодило се немогуће. Мислим, Вук Јеремић?! Чиме је он то заслужио такво одговорно место, или га зарадио? Тиме што је 2004. славио победу Џона Керија на америчким изборима (кога су подржали албански лобисти, а солидно победио Џорџ Буш Млађи)? Или што је био најчешће спомињан "извор близак властима у Србији" који је страним дипломатама и новинарима говорио да је Косово изгубљено и да треба наћи начина да се то прода народу у Србији? Или што је испод жита, мимо званичних државних институција, противно договору председника и премијера и платформе Скупштине (а о кршењу закона и Устава да не говоримо) преговарао о продаји Косова са агентима Империје? Па није ваљда Леон Којен из чиста мира дао оставку?

Ако су грађани Србије гласали за овакву владу, онда немају апсолутно никаквог права да се буне када их ови људи одведу у ропство, раскрчме им привреду, имовину и земљу. Тражили сте, гледајте. Па кад сутра не будете имали шта да једете и где да спавате; изгубите писмо и језик; ваш национални идентитет постане илегалан, а култура и традиција силом отеране у заборав у корист потрошачког кича увезеног са "еуроатлантског запада"; а све у име "слободе, демократије, људских права и бољег живота" (зна се за кога), само певајте "Ово нам је наша борба дала." Сами сте криви.

По свему судећи, Срби ће опстати само ван Србије. Можда је тако и боље.

Време безумља

"Безумље" је заиста једина могућа квалификација политичке сцене Србије у протеклих седам дана. Дигла се огромна прашина око "повратка Радикала," а на крају смо видели повратак Досманлија. Али зашто да ја сад измишљам топлу воду, кад је Вјекослав Радовић рекао све што треба у данашњем "Гласу Јавности" (у колумни чији сам назив посудио за овај чланак):

Потпуно морално расуло. Изгледа да још успешно функционише само даљински управљач у Вашингтону и Бриселу. "Повраћа ми се на све њих", рече с гађењем моја комшиница. Потписујем ову изјаву у име свих који деле иста осећања.

Говор мржње

Па нека је и од ње, много је.

Весна Пешић, професионални србождер треће категорије (са неограниченом дозволом за одстрел), сада скупштински посланик испред (гле чуда) ЛДП, изјавила је петог априла на телевизији ”Пинк” сљедеће:

Emir Kusturica je jedan od ljudi bez ikakvog morala. Kakva je njemu država Srbija? Nije mu, bre, država Srbija nego Bosna i Hercegovina! Sram ga bilo! Da je takav Srbin otišao tamo i uradio to što je on uradio, šta biste mislili o njemu? Verujte, niko od njega u Srbiji nije tražio da se prekrsti, od Emira da se zove Nemanja – jel' to neko tražio od njega? To je jedan kupljen čovek od A do Š, pogledajte samo imovinu koju ima taj čovek. Ja ne da mu se ne divim nego mu se uopšte ne divim.

Ако овако смије да се говори у Србији, онда ајде и ја да пустим глас. Весна Пешић је једна морална и физичка наказа, која не заслужује да чисти ципеле једном Кустурици. Курве су моралније од Весне Пешић; узимају паре за секс, док она узима паре за пљување по (наводно) свом народу. Кустурица је, све да се још увијек зове Емир, не десет него сто пута већи Србин и човјек од Весне Пешић. Изјаве овог типа, које су правило а не изузетак међу њеним политичким саборцима, јасно показују да су управо ”либералне демократе” у ствари тоталитарни шовинисти, нацисти којима су уста пуна денацификације, бољшевици који се заклињу у демократију, браниоци ”људских права” који никаква права и слободе не признају народу коме као најнижи паразити пију крв већ деценијама.

Само зато што је човек рођен Емир, његова је држава Босна и Херцеговина, а не Србија? И зашто БиХ припада Емиру, а не рецимо Небојши (мени који сам тамо рођен и одрастао)? Весна Пешић је у једном даху испала и ”великосрпски” и ”бошњачки” шовиниста. А баш се она и њени стално, кобајаги, боре против ”великосрпства.”

О чистој дрскости да неко ко је годинама плаћен са стране, ко припада политичкој опцији која се малтене буса у прса својим плаћеништвом и подаништвом вањским господарима... да такав неко назива Кустурицу ”купљеним” и прозива га због његове имовине (а одакле Вољеном Чеди паре за виле и живот на високој нози кад дана у животу радио није, а?), то мора да представља врхунац цинизма чак и у Србији, која је на бјелосветске цинике јадна навикла.

У ствари, гријешим. Весна Пешић није достојна не да чисти ципеле Кустурици, него ни да чисти измет његових паса, ако их Куста уопште има, а камоли да сједи као посланик у Скупштини. Том биједном изговору за људско биће би требало смјеста да се одузме посланички имунитет и да се по кратком поступку баци на суд због распиривања расне, етничке и вјерске мржње, по истим оним ”еуропским” законима које њени кванго*-пријатељи толико воле када њима прете Србима. Куста би требало да је тужи за милион долара одштете због увреде и клевете.

Изволите, господо ”грађани,” ето вам расизма, фашизма, шовинизма, говора мржње, нетолеранције, потпуног моралног посрнућа. У компактном паковању, па још по снижењу. Ево, Срби, у такве хоће да вас претворе разни архитекти ”евросрбизма”; тај неки будући ”пост-Србин” би требало да личи на Весну Пешић како би једног дана у далекој будућности на коленима или ничице добауљао у предивну Евроатлантиду. Ха! А ваљало би у ствари да сви будемо више као Кустурица, ако ништа друго да полуљудске сподобе типа Весне Пешић доводимо до оваквих пароксизама бијеса где показују свој прави лик.

Ђубре једно неваспитано, до дубине душе продане покварено...

___
* кванго (од енглеског quango = QUAsi-NGO), квази-невладина организација

Српска ”глупост”

Антонић греши и Срби су заиста глупи, вели Боб Рок:

Ako cemo glupost ili pamet jednog naroda (ili njegove elite, svejedno, jer ona potice iz naroda) da merimo relativnom uspehu tog naroda u odnosu na okruzenje u kome se nalazi - onda su Srbi zasluzili epitet glupih. Tu se radi samo o situaciji na terenu.

Већ по овоме у загради види се погрешна премиса. Елита потиче из народа? Људи који су водили Србију од 1945 наовамо нити су јој добро мислили нити су јој добро радили. Нити су, у премного случајева, били Срби. Нити је народ исто што и држава, односно државно руководство. Које ја одбијам да називам ”елитом” само зато што су на власти.

Што се ситуације на терену тиче... па, сигуран сам да су Срби изгледали много глупље од Бугара, Румуна, Мађара, Албанаца или Хрвата у лето 1941, рецимо. И тада су, гле случаја, ови народи били на страни ”прогреса” и ”евроатлантских интеграција” и ”уједињене Европе.”

Ако смо ћемо говорити о глупости вишедеценијског падања на фору да се заједничка кућа нашом крвљу, земљом и парама гради, е да би свак од ње узео много више што је у њу уложио а ми остали голи ко прст... онда то стоји. Али то је одвојена тема.

Антонићева поента у наведеном пасусу је била да он одбија да прихвати аргументе етно-инжињера сорошевске провенијенције да су Срби глупи, назадни, примитивни, зли, итд. Однос неког Србина по том питању мени јасно даје до знања у ком је табору - да ли своју памет прима од Б92 и кванго-чедиста, или не. Односно, да ли је Србин или ”Евро-Србин.”

Етно-инжењеринг

Слободан Антонић пише данас о реалној опасности "етно-инжењеринга" који је за непуних десет година произвео "црногорску" нацију, а сад ради на стварању "Евро-Срба." Наводи и неке алармантне резултате те ђавоље работе.

Нема овоме што је Антонић написао (комплетан текст) шта да се дода. Можда једино да идеолошки мотивисано фабриковање нација није нов феномен. Аустро-Угарска је ономад покушала да у Босни силом убеди народ да су "Бошњаци," а арбанашке кланове да су потомци Илира. Не треба заборавити ни националне "еманципације" после 1945.

Са последицама тих "пројеката" живимо и данас.

Кад знају шта хоће

Нови НИН цитира Владана Батића, некадашњег министра правде (ха!):

“У Палестини је постигнут договор. Хамас и Фатах праве владу и без шестог и без нултог принципа. Сви су нас престигли.”

То, додуше, јесте тачно, али... Хамас добио изборе, а Фатах је био други по броју гласова. Ако ћемо том аналогијом, Србија би требало да направи коалицију ДС и Радикала. А за то су шансе таман колико да Хамас уђе у колаицију са Ликудом.

Биће да Батић, који још увек гура нос у политику мада је већ неколико година на итекако заслуженој маргини - јер не може да нађе поштен посао, шта ли - гунђа јер ДС тражи коалицију са ДСС и Г17Плус, уместо да се окрене Чедистима, крду које је Батићу интелектуално блиско. Да опет буде као што је некад било, у златним данима ДОСманлука, после Ђинђића, када су радили шта им је било воља а што док је Вођа био жив нису смели ни да помисле. Па су награђени изборним резултатима тог децембрa.

Али колико год Батић био дилетант, толико има једно размишљања вредно зрно у његовој изјави. Хамас и Фатах, љути ривали у утакмици "Ко Јевреје мрзи више," успели су да створе споразумну владу јер им је јасно да у тој утакмици ипак играју за исту екипу. Странке у Србији, с друге стране, играју за свакога осим за свој народ. Од партија које преговарају о коалиционој влади, можда једна намерава озбиљно да брани Косово; остале се утркују ко ће више да се увуче отимачима те окупиране покрајине.

Ништа од овога наравно не пада на памет Батићу, али испаде да је нехотице у праву. Хамас и Фатах су политички заиста далеко испред Срба. Знају шта хоће.

Патриотизам, него шта

17. марта је у Политици освануо текст Небојше Крстића, савјетника председника Тадића, у коме се Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић (аналитичари НСПМ) критикују због "протежирања" Коштунице и тобожњег захтевања "уверења о патриотизму" од Крстићевог шефа.

Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.

У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.

Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.

Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?

Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.

Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.

Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?

Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"

(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)

Нацисти међу нама

Разноразни самозвани "заштитници људских права" по Србији, издашно финансирани из Банке колективне српске кривице (да посудим фразу од колеге Делиса), убише се прокламујући да су Срби нацистоидан народ, да су починили злочине по природи и обиму налик на нацистичке, и да је Србији неопходна "денацификација" - под њиховим патронатом, дабоме.

На страну сад што је баш њихов (постхумни) идол ову причу окарактерисао као "чисту глупост," и што је reductio ad Hitlerum уџбенички примјер кварне логике и на концу конца дегутантно омаловажавање стварних жртава нацизма (додуше, пошто је међу њима било стравично пуно Срба, онда не чуди што их Јакобинци нимало не поштују). Ако ћемо већ да се позивамо на Хитлера и нацисте као метафору у политичком дискурсу, онда хајде да пођемо од чињеница.

Џулија Горин је у јануару објавила чланак о усташком насљеђу у савременој Хрватској, који је изазвао протест службеног Загреба, али и праву хајку на интернету од стране "домољувибих" Хрвата који су нехотице (да ли?) доказали Џулијину тезу тако што су је називали "кучком жидовском" и јадали се како "вас нисмо довољно побили."

Недуго потом је у Хрватској избио скандал када су у кафанама осванули пакети шећера са Хитлеровом сликом и дегутатним расистичким вицем. (види слику)


Значи, нацизам и Хитлер ипак живе на балканским просторима - али у Хрватској! Земља коју "борци за људска права" сматрају демократском, прогресивном, итд., од које примају ордење и похвале, има проблем са нацизмом. Из тога свакако слиједи да треба денацификовати... Србију!

Али како не бисмо били оптужени за "великосрпски агресорски шовинизам" због спомињања незгодних чињеница о западном сусједу Србије, треба рећи да нациста има и у Србији. Проблем је, додуше, што самопроглашени заштитници људских права (који никако да заштите права Срба, мислећи ваљда да Срби нису људи? Једино тако њихово дјеловање има смисла...) прокламују да то није Србија!

Ево о чему се ради. Прије пар дана је један Енглез, који иначе подржава "Републику Косова," објавио на свом блогу причу о прошлогодишњој посјети кафани у јужној Митровици коју држи - Хитлер! Косовски Албанац који изгледом подсјећа на некадашњег Фирера нацистичког Рајха био је припадник терористичке ОВК, а послије рата је отворио кафану "Јехона 2001" (јехона на албанском значи "ехо"). Рачун из ресторана у заглављу има заставу Хитлеровог Рајха, са све свастиком:



О ресторану је у децембру 2005. писао словачки лист Формат, који је објавио и слику поносног газде у пригодној пози. Енглески туриста није иамо 5 еура за слику, колико је "Хитлер" тражио, али је зато фотографисао рачун.

Шта на основу овога може да се закључи? Са једне стране, потенцира се паралела - апсолутно неоснована, чињенично неутемењена, произвољна, измишљена и малициозна - између Срба и њемачких нациста, како у пропаганди на Балкану и на западу, тако и на домаћој српској политичкој сцени. А са друге стране, ван Србије (и на окупираним српским територијама, тј. Космету) налазе се кафане посвећене Хитлеру и Павелићу, пакети шећера са Хитлеровим ликом, широко распрострањени дивљи антисемитизам и србофобија, и тенденције да се режим који је чинио звјерства над Србима и Јеврејима у рату 1941-45 амнестира због неких наводних националних заслуга.

На дјелу је провидна замјена теза, у којој стварни нацисти - и они који данас користе њихове методе, а у служби нешто другачије агресивне и тоталитарне идеологије - проглашавају своје жртве (Србе) нацистима, с једне стране како би са себе опрали љагу злочина почињених прије 60-плус година, а са друге стране како би скренули пажњу са своје одговорности у ратовима деведесетих, и усмјерили је искључиво на своја страдања (а која се, поређењем са холокаустом, хиперболички преувеличавају).

Какву улогу у свему томе имају самопроглашени заштитници људских права? Упорним грактањем о нацизму гдје га нема (и порицању или игнорисању гдје га има), настоје да Србима "развуку памет" и одведу их што даље од истине, самосвијести и било какве алтернативе апсолутном покоравању насилницима са Запада којима бомбе, блокада и пучеви нису довољни, већ хоће да узму и земљу и душу народу који им ништа није скривио сем што постоји на незгодном мјесту у незгодно вријеме.