Етно-инжењеринг

Слободан Антонић пише данас о реалној опасности "етно-инжењеринга" који је за непуних десет година произвео "црногорску" нацију, а сад ради на стварању "Евро-Срба." Наводи и неке алармантне резултате те ђавоље работе.

Нема овоме што је Антонић написао (комплетан текст) шта да се дода. Можда једино да идеолошки мотивисано фабриковање нација није нов феномен. Аустро-Угарска је ономад покушала да у Босни силом убеди народ да су "Бошњаци," а арбанашке кланове да су потомци Илира. Не треба заборавити ни националне "еманципације" после 1945.

Са последицама тих "пројеката" живимо и данас.

...

Надовезујем се на Соколов претходни коментар, у којем се каже и ово:

Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година?

...и поред тога, нико (са "наше" стране) да се осврне ни на чињеницу погажене српске КОНСТИТУТИВНОСТИ, још у последњим годинама авнојевске Хрватске (и вековима стицаних и брањених националних права на том простору, не код Хрвата него код држава са центром у Венецији, Бечу и Пешти). Да и не помињемо албанско "право" на Косово, утемељено "учинком" агресивних племена у улози бруталног и суровог османлијског башибозука, а оверено антисрпским и антисемитским дивљањем шиптарских ЅЅ-јединица по КиМ током Другог светског рата. Наравно, ако би неко и покушао да укаже на то, уследило би, сигуран сам, подразумевајуће ролање очима... јасно, од стране "наших". Али ни речи, ни гласа, ни слова... све ове године. Све је "почело и завршило се с Милошевићем", "Косово је одавно отето", "свима је јасно да је до овога морало да дође", и слично... Мало ко је - у предпетооктобарском периоду - позивао народ на промену власти, е да бисмо остали и без Косова, о истом трошку. Напротив, говорило се о "потреби стварања нове националне стратегије за одбрану Косова", одмах по формирању нове владе (тада, јесен 2000). И звучало је сасвим нормално, као што и треба да буде. У међувремену, једина "национална стратегија" о којој још говоримо, свела се на жудњу за уласком у елитно друштво дојучерашњих совјетских касарни, сада са седиштем у Бриселу. Питам се само колики је списак онога без чега "можемо", што је "одавно готово" и што нам, заправо и "не треба"...

Реинтеграција

НСПМ преноси данашњу дискусију оксфордског професора Ричарда Каплана и Николаса Гвосдева, уредника часописа National Interest, о независности Косова. Каплан држи "партијску линију" и понавља клишеје Међународне кризне групе и осталих савезника албанских сепаратиста, док Гвосдев упућује изазов независности понајвише са становишта реал-политике (то га у неку руку чини "меким" противником садашње политике Империје, будући да су најјачи аргументи против одвајања Косова управо принципијелни).

Гвосдев у једном моменту вели:

"Mislim da Ahtisarijevim planom pružene garancije ne deluju verodostojno zato što se Sjedinjene Države nadaju da će nezavisnost sama po sebi rešiti problem. Mnogi međutim veruju da konačan ishod neće biti ostanak srpske zajednice na Kosovu već da će Srbi, tokom nekoliko godina, napustiti Kosovo čime će se problem, da tako kažem, rešiti sam po sebi: neće više biti manjinske zajednice o kojoj mora da se brine."

На шта Каплан одговара:

"Odlazak Srba sa Kosova predstavljao bi neuspeh međunarodne zajednice i Albanaca na Kosovu ali će to možda biti neminovno... Biće to egzodus Srba koji će možda otići uvereni da novi aranžman za njih predstavlja pretnju, ljuti zbog svega ili u znak protesta zbog novonastale situacije. To će biti situacija koju u određenoj meri neće biti moguće izbeći. Slično se desilo i u istočnoj Slavoniji kada je došlo do njene reintegracije u Hrvatsku. Nije ni sasvim jasno šta bi međunarodna zajednica još mogla da učini da to spreči."

Ово је врхунски цинизам. Значи, кад Срби напусте своје домове због насиља, дискриминације и угњетавања то је "можда неминовно" и "неуспех за међународну заједницу" (али с којим "МЗ" може да живи без гриже савести)? А кад Албанци, Хрвати или Муслимани учине то исто, онда је то "геноцид" и "хуманитарна катастрофа" због које се потежу бомбардери!

Кад смо већ код источне Славоније, зар не би било занимљиво кад би се на њу применили исти "аргументи" који се данас призивају за отимање Космета? Како то да Хрватска држава није "изгубила право" на ту територију, где су Срби већина, после "највећег етничког чишћења у Европи" од августа 1995? Како то да се није причало о апсолутној српској већини у источној Славонији (или Крајини), као што се прича о апсолутној албанској већини на Косову? Како то да се српска већина на "окупираним" територијама у Хрватској објашњавала етничким чишћењем, а албанска већина на Косову не - иако су Срби били већина на тим просторима вековима, док су Албанци на Косову постали већина тек у протеклих стотинак година? Како то да се у случају Срба у Хрватској, упркос усташком геноциду из 2. светског рата и зверствима током деведесетих, говорило искључиво у оквирима "реинтеграције" у хрватски уставни поредак, где нису имали скоро никаква права, док се Албанцима на Косову нуди аутономија без преседана, а они и даље инсистирају на независности?

Како би Каплани и Холбруци и Ахтисарији реаговали сутра када би Тадић или Коштуница рекли да се о Косову може разговарати искључиво у оквиру његове пуне реинтеграције у уставни поредак Србије? Рекли би да Косово и Славонија "нису исто", да ништа друго не може да буде преседан, да је Косово јединствен случај, и томе сличне глупости. То је она "логика" Мортона Абрамовица да је сваки случај на Балкану различит - али где, у пракси, Срби увек губе и то је једино што је свим балканским "решењима" заједничко.

Е сада ће неко да каже, "Буди реалан, Соколе, није НАТО бомбардовао Загреб због Крајине и Славоније, већ су му Хрвати били савезници. Па амерички саветници су малтене организовали Олују. Ето разлике."

Па то јесте и суштина приче. Није, значи, у питању принцип самоопредељења, или количина страдања, или злочини, или већина на одређеној територији, него на чијој су страни били Американци и НАТО. Коме снага лежи у топузу, другим речима. У званичној балканској причи, Срби су увек негативци, а свак други је увек у праву. Кад год се од званичне Србија (или Српске, кад смо већ код тога) тражи да буде "конструктивна," то у пракси значи пристајање на ту причу. Пристајање на улогу вечитог негативца и унапред познати губитнички резултат. Само апсолутни мазохиста може да добровољно пристане на овакво нешто.

Мислим да је изузетно занимљиво да се апсолутно нико у Србији никад није позвао на слично право "реинтеграције" Косово не које се Хрватска поозивала у Дејтону.

Кад знају шта хоће

Нови НИН цитира Владана Батића, некадашњег министра правде (ха!):

“У Палестини је постигнут договор. Хамас и Фатах праве владу и без шестог и без нултог принципа. Сви су нас престигли.”

То, додуше, јесте тачно, али... Хамас добио изборе, а Фатах је био други по броју гласова. Ако ћемо том аналогијом, Србија би требало да направи коалицију ДС и Радикала. А за то су шансе таман колико да Хамас уђе у колаицију са Ликудом.

Биће да Батић, који још увек гура нос у политику мада је већ неколико година на итекако заслуженој маргини - јер не може да нађе поштен посао, шта ли - гунђа јер ДС тражи коалицију са ДСС и Г17Плус, уместо да се окрене Чедистима, крду које је Батићу интелектуално блиско. Да опет буде као што је некад било, у златним данима ДОСманлука, после Ђинђића, када су радили шта им је било воља а што док је Вођа био жив нису смели ни да помисле. Па су награђени изборним резултатима тог децембрa.

Али колико год Батић био дилетант, толико има једно размишљања вредно зрно у његовој изјави. Хамас и Фатах, љути ривали у утакмици "Ко Јевреје мрзи више," успели су да створе споразумну владу јер им је јасно да у тој утакмици ипак играју за исту екипу. Странке у Србији, с друге стране, играју за свакога осим за свој народ. Од партија које преговарају о коалиционој влади, можда једна намерава озбиљно да брани Косово; остале се утркују ко ће више да се увуче отимачима те окупиране покрајине.

Ништа од овога наравно не пада на памет Батићу, али испаде да је нехотице у праву. Хамас и Фатах су политички заиста далеко испред Срба. Знају шта хоће.

Патриотизам, него шта

17. марта је у Политици освануо текст Небојше Крстића, савјетника председника Тадића, у коме се Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић (аналитичари НСПМ) критикују због "протежирања" Коштунице и тобожњег захтевања "уверења о патриотизму" од Крстићевог шефа.

Антонић и Вукадиновић су сасвим сталожено одговорили на ово прозивање. Стигао је и коментар подршке од некадашњег дипломате Бранка Бранковића, у коме вели да "неискусни, надобудни а садржајно танки" савјетници имају штошта да науче од НСПМ.

У полемику се, међутим, онда укључио и Зоран Ћирјаковић, који се пита да ли би однос према будућем статусу Косова требало да буде мјерило "елементарног патриотизма" како га дефинишу Антонић и Вукадиновић.

Па него да би требало! Зар постоји неко друго мјерило патриотизма међу државним руководиоцима, осим одбране суверенитета и територијалног интегритета земље којој су се заклели на службу? На страну сада што савремена српска политичка "елита" сматра суверенитет нечим што припада свакоме другом на Балкану или у Бриселу, али нипошто Србима; или што се устав и закони Србије поштују таман колико и они Зимбабвеа.

Основна функција једне државе, њен raison d’etre је заштита суверенитета на својој територији – што подразумијева и заштиту територије. Уколико држава Србија то није вољна или способна да уради, онда се поставља питање чему она уопште служи, осим што убире порезе на све и прописује цијене малина?

Кад је Косово и Метохија у питању, принцип је кристално јасан. То је територија Србије, међународно призната као таква још 1912. (када је ослобођена од Османског царства), што је потврђено и резолуцијом UN 1244. Управо је та резолуција – коју апсолутно нису испоштовали ни УНМИК ни НАТО, али Србија јесте, до посљедњег слова – прекрила копреном закона дјела НАТО која су по свим мјерилима међународног, европског и америчког права представљала злочин. Не може 1244 да буде добра кад треба да покрије крваве трагове Алијансе, а неважна кад треба да заштити Србију од комадања.

Позивање на "мирење са чињеницама" је само подилажење закону јачег. Кад би Србија била тај "јачи" онда би такво размишљање још било и разумљиво, али када аргумент силе иде у корист српске штете, онда се његово усвајање од стране српских лидера нипошто не може назвати патриотизмом.

Ћирјаковићева теза је да "одговорни, разумни и поштени могу бити и они људи који верују да би, ако буде наметнуто, признавање независности Косова такође било патриотски чин". Дакле, признавање агресије, окупације и насилне промјене граница може бити патриотизам? Како? Гдје још? Откад? По којој основи, којим принципом...?

Уз дужно поштовање, ако се у српском политичком дискурсу ово сматра ваљаном дефиницијом патриотизма – а испад савјетника Крстића сугерише да је управо тако – онда није ни чудо што Србију шутира ко стигне. Како и неће, кад умјесто "јој!" Београд виче "још!"

(Напомена: краћа верзија овог коментара објављена је на НСПМ)

Непобитне чињенице

Портпарол хашке инквизиције у БиХ, Матијас Хелман, изјавио је јуче да специјални додатак о Сребреници објављен у Гласу Јавности представља "бесрамно негирање и релативизацију чињеница које је Трибунал, ван разумне сумње, утврдио о сребреничком геноциду."

Јасно је да Herr Хелман мора да каже овакво нешто по природи свог посла, али не мора баш овако да се бламира. Да ли је то можда његов послодавац икада утврдио тачан број Муслимана који су страдали током јула 1995? Или начин на који су страдали? Зна ли се можда колико је међу њима било цивила, а колико бораца Армије БиХ? Колико је убијено по заробљавању, а колико је погинуло током ратних дејстава у јулу 1995? (Једна чињеница која је "ван сваке сумње" је да се 28. дивизија АРБиХ пробијала из Сребренице према Тузли, и да је у том повлачењу било борби и жртава.) Да ли је постојало наређење да се убијају заробљеници, и ко га је издао? Ништа од тога се не види у пресуди генералу Крстићу, ни у првобитном ни у жалбеном поступку.

Енди Вилкоксон, коментатор који је пратио суђење Слободану Милошевићу, анализирао је у априлу 2004. пресуду генералу Крстићу. Тада је рекао:

Трибунал се усресредио на претјерано мали део становништва, изјавио да је велики али недефинисан број тих људи наводно убијен, а онда редефинисао појам геноцида до те мјере да се његовим жртвама могу сматрати и борци. Тек након оваквих манипулација су судије биле у стању да кажу да се у Сребреници догодио геноцид.

Вилкоксон замјера адвокатима генерала Крстића (које је плаћао Трибунал) да нису довели у питање произвољну цифру жртава, већ је њихова стратегија одбране превасходно била да кривицу пребаце на генерала Младића. Али, како каже, "то што Крстићеви браниоци нису оспорили ову тврдњу тужилаштва није доказ да је она истинита."

Можда би било добро да Глас, или неке друге новине у Србији које се не плаше "невладиних" талибана, објаве и пуни текст пресуде Трибунала у случају Крстић, па да се јасно види шта су у ствари установљене чињенице (а њих јеу хашким списима врло мало), а шта претпоставке и измишљотине.

Слобода штампе

Глас Јавности је прошле недеље објавио, у специјалном додатку, текст Миливоја Иванишевића "Лична карта Сребренице," у којој овај хроничар рата у Подрињу излаже чињенице које озбиљно поткопавају мит о "геноциду." Наравно, сви који су инвестирали у Банку колективне српске кривице (БКСК) почели су да арлаучу на такву дeвалвацију свог иметка. Тако су и Гласу стигле претње, а потом и реакције "мешовитог хашко-српског друштва за принудну катарзу Срба и Србије."

Овом креативном синтагмом редакција Гласа описује Надежду Гаће из НУНС-а ("Независног" удружења новинара Србије) и Соњу Бисерко из Хелсиншког одбора, које су на објављивање додатка реаговале тврдњама да је сребренички геноцид установљена чињеница о којој се не сме расправљати јер би то било кривично дело. Али, како наводи редакција Гласа, и сама Велика инквизиторка Карла дел Понте се јадала што је озбиљно не схватају у Европској унији (а камоли у Србији). Зашто онда самозвани душебрижници не изражавају своје згражање недовољним ентузијазмом својих европских спонзора?

Глас је на претње и критике утеривача новог светског поретка одговорио на најбољи могући начин: критике су објављене (да се лепо види о каквим креатурама је реч), и попраћене коментаром редакције:

Глас Јавности, као слободна новина, хтео нехтео мора да се бави анализом чињеница и кад је то, као што мисле госпође Гаће и Бисерко, забрањено. И још - можемо само да се захвалимо госпођи Карли дел Понте која је у релативизацији сребреничких догађаја нашла моћније кривце од Гласа јавности.

И кад бисмо хтели да се прилагодимо мишљењу госпођа Гаће и Бисерко не бисмо могли да пронађемо разлоге зашто би то учинили. Уместо тога, поштујући новинарски занат и своје читаоце, који су позивима и писмима ових дана затрпали нашу редакцију и секретарице, Глас јавности ће у складу са њиховим захтевима и молбама за оне који нису дошли до додатка "Лична карта Сребренице", уз сутрашње издање још једном објавити тај документ.

(Хол)брука

Ричард Холбрук, осиони каубој Стејт департмента и некадашњи балкански "миротворац" поново је у седлу свог верног коња Србофоба. То само по себи није вест; Холбрук се повампирио још пре две године, кад је представљао Императора Буша Мањег на обљетници "геноцида" у Сребреници.

Холбрук пише месечну колумну за Вашингтон Пост, водећи дневни лист америчке престонице, који се дичи својом Србо- и Русофобијом. Присетимо се само уводника из јула прошле године, који је оптужио "тврдоглаву" Србију и "злобну" Русију (!) да својим одбијањем праведног и правилног евро-америчког плана за "конашно решење" балканске кризе (тј. стварања независног Косова) доводи у питање мир у Европи, и на крају изразио наду да ће Србија да "изабере боље вође" од Тадића и Коштунице, пошто су ови "задојени отровом национализма." Од речи до речи, таман тако као што сам цитирао.

Тај уводник је изгледа толико остао у Холбруковом памћењу да његову тезу преноси, скоро инегрално, у својој колумни која се јуче (13. марта) појавила у Посту. Потсећа прво читаоце на Косово, "ударну вест 1999. када је 78 дана НАТО бомбардовања, предвођеног Америком, ослободило регион са огромном албанском већином од репресивне српске контроле."

Сада се, каже Холбрук, Београд противи Ахтисаријевом плану јер "Срби Косово сматрају својом историјском територијом, али ја оно сада више од 90% албанско. Срби ће на крају морати да се суоче са истином: Србија је Косово изгубила заувек, као последицу политике диктатора Слободана Милошевића."

Оним "ослободилачким" коментаром Холбрук недвосмислено показује где стоји, а занимљиво је и што се дичи водећом америчком улогом у том злочиначком подухвату. Али ово да је Србија "заувек" (пази!) изгубила Косово због Милошевића... то је преписано из приручника Међународне кризне групе - одакле су га преузели и Чедисти, уосталом.

Шта је то Милошевић урадио на Косову? Бранио инегритет Србије од терористичке организације која је за циљ имала одвајање дела територије Србије и његово етничко чишћење - а што се и десило после уласка НАТО окупатора. Каже се да је у томе "претерао," да су српска војска и полиција по Космету чиниле зверства равна геноциду... Молим лепо? Да се разумемо, ја сам морално против сваке државне репресије, била она српска, америчка, руска, кинеска, суданска или чија већ. Али шта су то српска војска и полиција радиле што Американци, Руси, Кинези, Турци, Французи, Енглези и ко зна ко све не није - и не би - урадио у сличним условима? Чак штавише, која би то држава на свету повукла војску и малтене предала део земље терористима како би показала добру вољу (споразум Холбрук-Милошевић из октобра 1998.)?

Прича о наводном српском геноциду на Косову је толико декласирана, више је чак ни Албанци озбиљно не спомињу. Небулозне оптужбе и фалсификоване слике са CNN-a заменили су чврсти докази албанског дивљања над Србима, рушење кућа, цркава, гробаља, минирање возова и аутобуса, каменовање, силовање, спаљивање, клање, и томе сличне манифестације "слободе" и "демократије" на амерички начин.

Холбрук цинично тврди да Ахтисаријев план пружа заштиту Србима "који су изабрали да остану на Косову." Као, ови што су отишли пребијени и спаљени су то урадили слободном вољом. Албанци, бива, нису имали ама баш ништа с тим, као што немају ни са чињеницом да се скоро нико од Срба није вратио. Ем немају у шта, ем их убију кад покушају. Али то је демократија, је ли... Или беше оно демократура? Ако су Срби (и Роми, Турци, и друге заједнице које су вековима постојале на Косову, како под Османлијама тако и са "злим Србима," а тек сад их под албанском "демократијом" нестаје, гле чуда) толико "заштићени" у присуству десетина хиљада НАТО трупа, колико ли ће тек да буду кад од њих "заштиту" преузме преобучена ОВК? Ма има ли то игде у свету?

Али нису проблем Албанци, не никако... Проблем - по Холбруку - је Русија, која под "ауторитарним" Путином покушава да угрози амерички Pax Europa. Као, Москва даје погрешне сигнале Београду, није Русе брига за Србе, све је то цинична манипулација... А Американце је то брига за Србе, господине Холбрук? Стварање независног Косова није цинична манипулација, кршење међународних, европских, америчких и српских закона? Сигнали које Вашингтон шаље Београду су, као, прави? Па ко још нормалан може овакве баљезгарије да схвати озбиљно? Довољно говори о степену идиотизма у Вашингтону да је данас мноштво читалаца Поста, навиклих на сличан тон, потврдно климало главом на ове Холбрукове "мудролије."

У једном моменту, "дипломата" који то никад није био каже: "Србија би могла да има светлу будућност у Европској унији, ако би само могла да превазиђе сопствене историјске митове који је коче."

Чини ми се пре да је онај ко гаји апсурдне историјске митове управо Холбрук, односно његови налогодавци, када народу који је пет векова чекао да се врати на Косово поручују да га је изубио "заувек" због прегршти терористичких нарко-долара и жеље ласцивног америчког императора да га историја запамти по нечему значајнијем од прељубе са секретарицама. Земља у којој је други светски рат "древна историја" би да диктира шта ко сме да памти.

Брука.

Нацисти међу нама

Разноразни самозвани "заштитници људских права" по Србији, издашно финансирани из Банке колективне српске кривице (да посудим фразу од колеге Делиса), убише се прокламујући да су Срби нацистоидан народ, да су починили злочине по природи и обиму налик на нацистичке, и да је Србији неопходна "денацификација" - под њиховим патронатом, дабоме.

На страну сад што је баш њихов (постхумни) идол ову причу окарактерисао као "чисту глупост," и што је reductio ad Hitlerum уџбенички примјер кварне логике и на концу конца дегутантно омаловажавање стварних жртава нацизма (додуше, пошто је међу њима било стравично пуно Срба, онда не чуди што их Јакобинци нимало не поштују). Ако ћемо већ да се позивамо на Хитлера и нацисте као метафору у политичком дискурсу, онда хајде да пођемо од чињеница.

Џулија Горин је у јануару објавила чланак о усташком насљеђу у савременој Хрватској, који је изазвао протест службеног Загреба, али и праву хајку на интернету од стране "домољувибих" Хрвата који су нехотице (да ли?) доказали Џулијину тезу тако што су је називали "кучком жидовском" и јадали се како "вас нисмо довољно побили."

Недуго потом је у Хрватској избио скандал када су у кафанама осванули пакети шећера са Хитлеровом сликом и дегутатним расистичким вицем. (види слику)


Значи, нацизам и Хитлер ипак живе на балканским просторима - али у Хрватској! Земља коју "борци за људска права" сматрају демократском, прогресивном, итд., од које примају ордење и похвале, има проблем са нацизмом. Из тога свакако слиједи да треба денацификовати... Србију!

Али како не бисмо били оптужени за "великосрпски агресорски шовинизам" због спомињања незгодних чињеница о западном сусједу Србије, треба рећи да нациста има и у Србији. Проблем је, додуше, што самопроглашени заштитници људских права (који никако да заштите права Срба, мислећи ваљда да Срби нису људи? Једино тако њихово дјеловање има смисла...) прокламују да то није Србија!

Ево о чему се ради. Прије пар дана је један Енглез, који иначе подржава "Републику Косова," објавио на свом блогу причу о прошлогодишњој посјети кафани у јужној Митровици коју држи - Хитлер! Косовски Албанац који изгледом подсјећа на некадашњег Фирера нацистичког Рајха био је припадник терористичке ОВК, а послије рата је отворио кафану "Јехона 2001" (јехона на албанском значи "ехо"). Рачун из ресторана у заглављу има заставу Хитлеровог Рајха, са све свастиком:



О ресторану је у децембру 2005. писао словачки лист Формат, који је објавио и слику поносног газде у пригодној пози. Енглески туриста није иамо 5 еура за слику, колико је "Хитлер" тражио, али је зато фотографисао рачун.

Шта на основу овога може да се закључи? Са једне стране, потенцира се паралела - апсолутно неоснована, чињенично неутемењена, произвољна, измишљена и малициозна - између Срба и њемачких нациста, како у пропаганди на Балкану и на западу, тако и на домаћој српској политичкој сцени. А са друге стране, ван Србије (и на окупираним српским територијама, тј. Космету) налазе се кафане посвећене Хитлеру и Павелићу, пакети шећера са Хитлеровим ликом, широко распрострањени дивљи антисемитизам и србофобија, и тенденције да се режим који је чинио звјерства над Србима и Јеврејима у рату 1941-45 амнестира због неких наводних националних заслуга.

На дјелу је провидна замјена теза, у којој стварни нацисти - и они који данас користе њихове методе, а у служби нешто другачије агресивне и тоталитарне идеологије - проглашавају своје жртве (Србе) нацистима, с једне стране како би са себе опрали љагу злочина почињених прије 60-плус година, а са друге стране како би скренули пажњу са своје одговорности у ратовима деведесетих, и усмјерили је искључиво на своја страдања (а која се, поређењем са холокаустом, хиперболички преувеличавају).

Какву улогу у свему томе имају самопроглашени заштитници људских права? Упорним грактањем о нацизму гдје га нема (и порицању или игнорисању гдје га има), настоје да Србима "развуку памет" и одведу их што даље од истине, самосвијести и било какве алтернативе апсолутном покоравању насилницима са Запада којима бомбе, блокада и пучеви нису довољни, већ хоће да узму и земљу и душу народу који им ништа није скривио сем што постоји на незгодном мјесту у незгодно вријеме.

Чиста глупост

У рубрици "Речи и мисли" на НСПМ, видим данас овај цитат из НИН-а, од марта 2000. године:

"Та прича о денацификацији српског народа је чиста глупост. Са милион избеглица у Београду и Србији и без Срба у Крајини, у Сарајеву и на Косову да ми неко прича о колективној одговорности и о томе да треба денацификовати Србе, то је цинично."

Милошевић? Шешељ? Коштуница? Не. Нико други него Зоран Ђинђић, тада председник Демократске странке а касније премијер и секуларни великомученик "демократске опције."

Данас та политичка опција, којој су уста пуна хвалоспева Ђинђићу, а која тврди да једина нуди демократију, бољу будућност и "европске интеграције," сматра неоспоривом чињеницом да су Срби нацисти.

Да су Срби заиста такви као што их "борци за људска права" описују, зар би ти "борци" уживали већ годинама монопол на јавно мнење, отворено радили за стране режиме, или се кочоперили по парламенту и минситарствима? Зар би Наташа Кандић и њој слични у "фашистичком" систему могли да се овако понашају? Или би их прогутала нека модерна варијанта Дахауа?

Али ово је логика - а то је модерним зелотима "демократије и људских права" (до јуче чуварима социјалистичког самоуправног братства и јединства) страно колико и историјским нацистима. Не тиче их се што Хитлер живи у Митровици, или на шећеру у Хрватској; они проблем - баш попут Хитлера - виде искључиво у Србима.

Како после свега овога ико са иоле памети може да их схвати озбиљно?

„Мало, брате“

Пресуду Међународног суда правде коментаришем сутра на Antiwar.com, па нећу да овде улазим у детаље. Засад ћу само рећи да је пресуда много више добра него лоша. Лоши аспекти су углавном признавање икаквог легитимитета незаконитом трибуналу, кроз позивање на „случај Крстић“ да би се установило постојање „геноцида“ у Сребреници, као и апсурдна осуда Србије што „није спријечила“ нешто над чиме (како сам суд констатује) није имала утицаја и за шта није могла да зна.

Не треба заборавити ни вербално-правну акробатику око надлежности; испада да Србија не може да тужи НАТО 1999. јер није чланица УН од 1992, али може да буде тужена од стране БиХ 1993. зато што... ух, зато што суд тако каже?

Најважније је ипак што је МСП пресудио да у БиХ није било геноцида (иако је Сребреница названа „геноцидним чином“), нити агресије из Србије. Дабоме да тиме нису задовољни многи Муслимани и Хрвати у БиХ, који и дан-данас вјерују у причу Алије Изетбеговића о „србочетничкој агресији и геноциду“. Чују се осуде типа „какав је ово суд“ и „па цијели свијет зна“ и „свима је јасно“... али очигледно тај „цијели свијет“ се своди на територију од Цазина до Горажда, а „сви“ на онај дио становништва Босне кога представља Харис Силајџић. А тај суд који им сад не ваља је баш онај којим су се протеклих 14 година заклињали као највишом институцијом свјетске правде.

Такве реакције ме подсјећају на виц који сам чуо у Сарајеву током рата, кад је Изетбеговић по ко зна који пут одбио мировни план са Запада - не зато што би то била подјела (наводно) драге му јединствене БиХ, већ зато што није добио довољно територије.

Сједе Мујо и Суљо, пију кафу, пуше, и шуте, к'о што је и ред.
Наједаред са јави Мујо: „Је ли, Суљо, кол'ко су један и један?“
Суљо потегне цигарету, сркне из филџана, и одврати: „Два.“
На то Мујо уздахне, одмахне главом и отресе пепео. „Мало, брате.“

Повод за размишљање

Колико се по империјалној штампи пише о „неизбежној“ независности Косова, није ни чудо да је бар део тог сентимента осмозом прешао у српску јавност. И онда долази оно неминовно „Да ли је могло другачије“? и томе слична самодеструктивна дискусија.

Интроспекција сама по себи није лоша. Посвуда видимо и људе и народе који немају ни трунке самокритичности, и онда западну у демагогију, мржњу, ароганцију моћи, итд. Све то штети људима око њих, а коначно и њима. Али вишак интроспекције ствара сличан ефекат, само са другачијим предзнаком (штети прво себи, па онда и другима). Једно је учити се на сопственим грешкама, а нешто сасвим друго кривити прво и једино себе за ствари над којима објективно није могло бити контроле. Треба бити довољно мудар да се види шта човек може и треба да промени а шта не може. Отимачина земље, уништење државе и сатирање народа сигурно нису, и не могу да буду, нешто са чиме било ко треба да се помири. Па ни Срби.

Суочени са светом апсурда, који има врло мало смисла ако се на њега гледа из перспективе друге половине 20. века (заједничкој већини политичких актера данас), Срби имају тенденцију да уче погрешне „лекције“ из деведесетих. Како вели колега из Ангмара:

Једна политичка групација је потпуно опседнута новим комунизмом у виду „евроатлантских интеграција“ и нуде га народу у Србији као псеудо-религиозну идеологију која ће руком однети све њихове проблеме. У том циљу ништа није испод части да се уради: растурање војске, касапљење школства у виду политички коректних програма, уништење дипломатске службе... Што би им предаја територије била проблем? Такви људи не могу да бране српско право на Косово и Метохију јер им није у менталном склопу да тако нешто раде. То би ишло против њихове идеолошке матрице, што је за њих незамисливо.

Други се супростављају таквим лудачким потезима и идејама али њихова грешка је у другом правцу. Они гледају на САД пре свега као на гвоздени монолит који се не може променити и на који се не може утицати. Ако је то било тачно током 1990-тих, то данас дефинитивно није случај, поготово након 11. септембра. Ово не значи да би САД учиниле салто мортале ако бисмо активније радили али би сигурно многи планови антисрпских кругова у Вашингтону били знатно отежани.

Чињеница је да Србији треба јак савезник али је исто тако чињеница да она не сме да постане било чија клијент-држава, поготово оних организација које активно раде против ње јер би то у значајној мери сузило њене спољнополитичке могућности. Уосталом, прочешљајте мало историју: клијент-државе никада нису добро пролазиле.

И даље се, дакле, гледа на свет кроз хладноратовску визуру: Москва или Вашингтон (или Брисел), нечији се вазал бити мора. А да ли је баш тако? Евроатлантисти заступају једну ирационалну, догматску идеју и не презају да за њено остварење искористе сва средства. Проблем је што њихови противници (међу које убрајам и себе) углавном немају артикулисану позицију. Кажу „Ма хоћемо ми у Европу, али...“, као да им није јасно да у том моменту, после „али“, све што имају да кажу више није битно. Докле је дошла та само-негација да више нико не сме ни да помисли да би живот у слободи, без диктата било Москве, било Вашингтона, било Брисела или неког четвртог, био и примеренија и позитивнија алтернатива доктрини која на сав глас прокламује да „алтернативе нема“?

У конкретном случају Русије и Косова, једна ствар треба да буде јасна. Ако Русија помогне Србима, што може да се деси али и не мора, то ће да уради не из братске љубави или православне солидарности, већ зато што би то било у њеном интересу. Е сад, идеално би било да је тај интерес одржање принципа у међународним односима, како би се оно што се десило у Југославији деведесетих више никада никоме не би поновило. Али ни у ком случају Москва неће да буде српскија од Срба, и да своје мукотрпно зарађене дипломатске жетоне ставља на сто пошто су Срби већ бацили карте.

Суштина шараде „статусног процеса“ и целог пратећег циркуса ових протеклих неколико година је да сопствена правила, барем на папиру, спречавају Империју да напросто отме Косово од Србије, већ се од Срба тражи да га предају добровољно. Није злочин ако се жртва сложи, је ли. А жртва нипошто не сме да се сложи, без обзира какву надокнаду злочинац нуди. Још ако не нуди никакву...

А ово нека послужи као повод за размишљање какви то људи и са каквим идејама воде Србију, и да ли је крајње време за нешто ново и сасвим другачије.

"Драги Мајкл"

Вјекослав Радовић пише Мајклу Полту, у данашњем Гласу jавности :

Vaš napor je, u marketinškom smislu, zaista šarmantan poduhvat u borbi da se preokrene javno mnjenje u Srbiji u korist nezavisnosti Kosmeta, da bi otimačina delovala "demokratskije". Ispada da ste nas i bombardovali samo zato što nas volite!
Vaš pretpostavljeni gospodin Danijel Frid prethodno je izjavio da se javno mnjenje u Srbiji menja u Vašu korist. Zaključio je to samo na osnovu jednog teksta u "najstarijem" i "najuticajnijem" listu na Balkanu.* Zar dan u Stejt departmentu, zaista, počinje sa Politikom, a Vaš čitanjem pisama u Glasu javnosti? Svaka čast!

Međutim, brine me što vi formirate svoje stavove na procenama dece komunističkih generala, poput kolege iz Politike, a ignorišete poruke poput onog ispruženog srednjeg prsta u jednom beogradskom tabloidu. Vi bi makar trebalo da znate da komunistima ništa nije sveto i da iver ne pada daleko od klade. A, Vaši glavni miljenici i uzdanice u Srbiji upravo su deca komunizma, prerušena u demokrate!

Vidim, obojica smo naturalizovani Amerikanci, samo što ste Vi rođeni u Austriji, a ja u Hrvatskoj. Ali, verujte, g. Polt, čak i da sam Papuanac, gledajući šta radite ovom narodu - postao bih Srbin! Jer ako su to što Vi ovde radite ideje Vašingtona, Džefersona i Linkolna, onda neko od nas nije Amerikanac. I ne dozvoljavam da ste Vi to više nego ja. Da Vas možda nije spopao žal za Austrougarskom monarhijom?

[...] Umesto da se suočite sa istinom, Vi Srbima ultimativno poručujete: "Možete prihvatiti našu ruku i izabrati uspešan put, ili se povući u prošlost ispunjenu besom, koja ne nudi budućnost..." Zar ne shvatate da je ruka koja im otima Kosovo za Srbe ruka lopova i džeparoša?

[...] I, manite se usluga dece komunističkih generala. Nije reč o parama, ali ne zaboravite, ekselencijo, da su ta deca izdala i sopstvene roditelje.

(*мисли се на овај текст Бошка Јакшића у Политици)

Историја и "службена истина"

Један од савремених митова српске политичке сцене је да је косовска криза почела доласком на власт Слободана Милошевића, тачније судбоносним речима "Нико не сме да вас бије!" изреченим 1987. године у Косову Пољу. Империја се свим средствима трудила да наметне причу о Милошевићу као "извору зла" на Балкану, и ту причу прихватају и подржавају сви балкански сепаратисти, од Љубљане до Приштине.

Али ако поразговарате са убеђеним сепаратистима, видећете да они истовремено верују у теорију о "Слоби као Хитлеру" али да су убеђени у кривицу и зло Срба као народа. Хрватске судије које Србима пресуђују уз образложење да су "загађивали ову земљу веђ 500 година," муслимански "интелектуалци" који причају о "три геноцида" које су Срби над њима починили у двадесетом веку, Албанци који се жале на "сто година окупације и репресије"... све то говори о дубљој предрасуди од само једног човека и његових дела. Ево, чланак на Википедији о "Великој Србији" (који је писао један Хрват, а извори су му србофобична пропаганда) се позива на Гарашанина и Вука Караџића. Али кад се погледа ко је и преко чијих леђа створио национали идентитет кога никад није имао и добио државу коју никад није имао...

Зато ми је интересантан есеј Милета Бјелајца на НСПМ, који документује проблеме на Косову и Метохији пре 1987, отворене предрасуде западних дипломата, структурне проблеме у Југославији који су избили на површину ревизијом Устава Србије... За оне који верују у "службену истину" ништа од овога није битно. Али баш зато је "службена истина" и створена - да би се манипулацијом чињеницама (и њиховим негирањем) створило садашње насилно и неприродно стање ствари.

Развлачење памети

Занимљив коментар Ђорђа Вукадиновића (НСПМ) из јутрошњег издања Политике, ставља Ахтисаријев предлог у контекст ситуације у Србији.

...глупо је љутити се на Ахтисарија. Финац је од почетка био само поштар, нервозни изасланик и повремено арогантна марионета оних који су га, упркос његовим рђавим балканским референцама, на то место поставили, ту задржали и на крају изразили „задовољство његовим радом” и његовим „компромисним предлозима”.

... интересантно је да српска јавност, или бар оно што ових дана доминира нашим медијима, не само да се устручава да покаже прстом на Мартијеве налогодавце, него се и према њему самом опходи са очитим вишком поданичке снисходљивости и рајетинског менталитета. Има ту, дакако, доста политикантства и страха да неко други (Коштуница, или – још горе – радикали) не извуче политички профит, да се не угрозе петооктобарске „тековине”, да се народ не разочара у праведност Великог брата, да не девалвира „евроатланска” мантра и не компромитује се главни изборни адут овдашњих демократских снага. Али има, такође, и искрене стрепње да нам се не понове деведесете, да земља не заврши у изолацији и да читаво друштво не потоне у политичку и егзистенцијалну неизвесност.

Манипулатори страха српског друштва у политикантске сврхе с једне стране тврде да Ахтисаријев предлог, ето, и није толико лош, а да сигурно није коначан.

С друге стране, међутим, непрестано се, још и пре него што су преговори отпочели, сугерисало да је „све изгубљено”, „Косово дефинитивно отишло”, а сваки труд на том пољу напросто бесмислен и узалудан.

Међутим:

... најбизарнији су били покушаји да се потенцијална агресија јавности скрене са „забрањеног” објекта и изручи на одлазећу српску владу. Можда су у влади заиста требали да приме Ахтисарија – кад већ нису умели да убеде сопствене медије и да објасне сопственим грађанима зашто је бојкот боље решење. Али напросто је комично гледати каква је и колика хистерија настала због тог Коштуничиног геста... Дакле, с једне стране, Косово је, наводно, изгубљено још одавно („још је Милошевић изгубио Косово”), и са тим се, је ли, треба што пре помирити, али је, истовремено, и Коштуничино тврдоглаво одбијање да прими Ахтисарија разлог што ће Косово да буде независно. А уколико се којим случајем усуди да се не појави ни на најављеном плеј-офу бечких преговора, његове заслуге за независно Косово постаће веће од Тачијевих. Све у свему, на крају испада да су за пројектовани српски губитак и флагрантно кршење међународног права на Косову и Метохији криви сви – сем Ахтисарија, Американаца, Харадинаја, Чекуа... И њихових београдских адвоката и сличномишљеника.

(Комплетан чланак у архиви Политике.)

STRATEGIC MARKETING - IN VIVO

Уместо планираног надовезивања на актуелни коментар Witch-king-a, поткрепићу његову тезу цитатом најновијег хита Срђана Богосављевића, неуморног ударника и ауторизованог жреца овдашње индустрије јавног мнења. Наравно, мудрости попут ове, одашиљу се у остатак света најчешће са проверене фреквенције Министарства Истине, одакле би друго. Дакле, г. Богосављевић је дошао до следећег закључка:

Ако се додају елементи који побољшавају статус неалбанског становништва на Косову, најспремнији на компромис су Срби, па Албанци, а најмање косовски Срби, закључак је истраживања које је спровео Стратеџик маркетинг.

Две трећине грађана су, према истом истраживању, за улазак у Европску унију, али ако је то на било који начин условљено Косовом, број опада на пола.

Одлично! Ето нама новог кривца за то недопустиво кашњење у ЕУССР... Зли косовски Срби, тако неспремни на компромис са сопственим убицама... Вероватно је Богосављевић пешке обишао преостала српска гето-насеља јужно од Ибра, дочекиван хлебом и сољу од стране ражалованих УЧК-оваца, и лично се уверио са каквим опасним и бескомпромисним српским екстремистима ти мирољубиви и компромису склони романтици имају посла.

Немам воље ни да коментаришем даље (а о аспектима досадашњег рада ове агенције, и што-је-баби-мило-то-баба-и-изброји-играња са процентима, потребна је посебна анализа коју остављамо за неки други пут; баш као што су и подаци из цитираног дела такође прича за себе). А нема ни ефекта. Ко год је макар површно пратио објективни и непристрасни рад Стратеџик Маркетинга, зна да би Богосављевићу & Ко. позавидели и уредници Ким Џонг Илове државне телевизије, на толикој решености да се ни по коју цену не скрене са Јединог Пута (с тим што овима Брисел дође отприлике оно што је севернокорејским колегама Пјонгјанг). Него, чисто нека остане забележено то да је косовско-метохијским Србима, ето, замерено чак и то што не показују довољно ентузијазма према државотворним напорима Чекуа и Тачија.

Сад се сетили...

У данашњем Гласу Јавности, Вјекослав Радовић поставља добро питање: зашто премијер Коштуница није Ахтисарију рекао "сиктер" пре годину и кусур? Знало се већ тада ко је и какав је Марти Ахтисари, и да је његово именовање за "посредника" у преговорима о будућем статусу окупираног Космета цели процес унпаред претвара у фарсу. Коштуничино одбијање да прими Ахтисарија, правдано одсуством мандата тренутне владе да преговара о статусу Космета, не може а да не изгледа као позивање на техникалије.

Добро каже Радовић:

Наравоученије је да се беспоговорним повлађивањем "међународној заједници" ништа не добија. "Партнерство" у коме је стално ј***** само једна страна, нема смисла. То је, на крају, дошло главе и Слободану Милошевићу, кад је своје дојучерашње саборце прогласио за ратне хушкаче и прокламовао да "мир нема алтернативу". Да није заиграо на ту карту, можда би још седео у Београду, па макар и на нашу несрећу.

Милошевића је, дакле, упропастила његова капитулантска политика према "међународној зајединици," а не "сулудо супротстављање свету," како то дежурни дрекавци по медијима, како српским тако и светским, представљају. Из те перспективе, када се узме у обзир капитулантска политика ДОСманлија и осталих "реформатора" у последњих 6 година, испада да је све стварно исто, само њега нема.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Свим читаоцима блога који празник Рождества Христовог славе по јулијанском календару, срећан Божић. Извод из Божићне посланице Његове Светости Патријарха српског господина Павла, наук и порука, као и увек:

Зна­мо до­бро за све на­ше па­до­ве, рас­ко­ле и по­де­ле. Мо­ли­мо се Го­спо­ду да то пре­ста­не јед­ном за­у­век, а све вас мо­ли­мо да бу­де­те јед­но у Го­спо­ду, ка­ко би­смо сви­ма по­ка­за­ли чи­сту ве­ру и све­ту сло­гу, сву ле­по­ту ве­ре у Бо­га и ве­ре у чо­ве­ка Бож­јег. То ће би­ти он­да ка­да пре­ста­не­мо да се ме­ђу со­бом дели­мо на раз­не на­чи­не, нај­че­шће по без­у­мљу. По­ку­шај­мо, у ра­до­сти божић­ње­га сла­вља, да се из­ми­ри­мо и саберемо око колев­ке Бо­го­мла­ден­ца и да пре­ва­зи­ђе­мо све наше бе­сми­сле­не по­де­ле!

На­рав­но, тре­ба о све­му про­ми­шља­ти, су­о­ча­ва­ти раз­ли­чи­те ста­во­ве и рас­пра­вља­ти, али то не сме да бу­де раз­лог за међусобну мржњу или за мржњу пре­ма би­ло ко­ме. Мо­ра да важи пра­ви­ло да „онај ко же­ли да бу­де пр­ви, тај тре­ба сви­ма да слу­жи”. Хри­стос је Сво­јим жи­во­том по­ка­зао све ово, а ми хри­шћа­ни има­мо све­ти за­да­так да и сво­јим живље­њем то по­твр­ди­мо. Да­нас је нај­по­год­ни­ји дан да ис­пи­та­мо се­бе где смо ми у том де­лу и да ис­пра­ви­мо са­ми се­бе и јед­ни дру­ге ка­ко би на­ша ра­дост би­ла пот­пу­на и трај­на. Сва­ко од нас тре­ба да у лич­но­сти дру­го­га чо­ве­ка види ли­це Бож­је, ли­це сво­га бра­та и веч­ног са­бра­та. Та­да ће ср­це сва­ко­га од нас истин­ски би­ти ви­тле­јем­ска пе­ћи­на у ко­јој се Хри­стос увек из­но­ва ра­ђа. И што ви­ше бу­де та­квих ср­да­ца, сви­ма ће би­ти бо­ље и сви ће­мо би­ти бо­љи.

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Двоструки побједник

Није Стјепан Месић усташа. Не вјерујем да ико ко се понаша на хрватској политичкој сцени попут Месића у посљедњих неколико година може да се етикетира као про-усташки.

С друге стране, лако је не бити усташа у земљи која је остварила Павелићев сан (и то како!). Ево како је Стипе зборио 1990, када је тај сан још био научна фантастика:

"U Drugom svjetskom ratu, vidite, Hrvati su dva puta pobijedili i mi nemamo razloga se nikom ispričavati. Ovo što skroz ... traže od Hrvata - ajde idite kleknuti u Jasenovac, kleknite ovdje... Mi nemamo pred kim šta klečati! Mi smo dva puta pobijedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobijedili 10. travnja kad su nam Sile osovine priznale Hrvatsku državu i pobijedili smo jer smo se našli poslije rata, opet s pobjednicima, za pobjedničkim stolom."

(видео снимак)

Ово што Месић казује о побједи, то стоји. НДХ је послала цијелу легију на руски фронт и починила монструозне злочине против "народа и народности Југославије" (посебно Срба и Јевреја), али је послијератна Социјалистчка Република Хрватска била скоро исте величине као пријератна Бановина (и те границе су онда међународно признате 1991).

Штавише, могло би се рећи да су Хрвати трипут побиједили у свјетским ратовима 20. вијека, пошто су у Велики рат 1914. ушли као ентузијастични поданици Аустро-Угарске, а из њега изашли као дио побједничке Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Па пошто су тако увијек на побједничкој страни историје, иде "логика," немају се за шта извињавати. Па ни за Јасеновац.

Срби су се "о себи забавили" па им је изгледа свеједно. Сва срећа па Јеврејима није.

Фрањо Туђман је успио до те мјере да утка гнусно насљеђе НДХ у политичко, културно и национално биће данашње Хрватске, да се критика Усташа схвата као критика Хрвата. Стјепан Месић је у тим годинама био Туђманова десна рука, и учествовао је - па и овим говором, између осталог - у том Туђмановом пројекту. Па је побиједио и 1991. године, кад је "обавио задатак" и уништио Југославију, и 2000. године, када је наслиједио Туђмана као алтернатива "националистима."

Човјек, дакле, зна шта говори.

Гром ме ударио ако...

Када сам прочитао овај извјештај из Београда, морао сам да се насмијем.

Убрзо по завршетку уставног референдума, у недељу увече, на Београд се сручило невријеме. У нека доба у Ургентни центар су довезени мушкарац од 33 године и жена од 36 година са опекотинама. Изгледа да су били на Ади Циганлији, и водили љубав на трави испод жалосне врбе, кад их је природа изненадила. Мушкарац је био на кољенима, па је задобио само лакше повреде, а жена је лежала на трави па је страдала теже и задржана је на лијечењу.

И ту долазимо до смијешне стране приче. Како пишу дневне новине "Пресс," када се у болници појавио господин који се представио као муж опечене жене, испоставило се да је сирота госпођа у ствари на Ади била са - љубавником! И ето, ошинуо их гром.

Мислим да је Марк Твен једаред рекао да стварност зна да буде чуднија од фантазије. Свако мало па се то покаже тачно.