Божја помоћ?

Већ неколико недеља одговарам на питања читалаца форума Видовдан (www.vidovdan.org), и дискусија је заиста занимљива. С једне стране, ја покушавам да објасним америчку Империју и неке аспекте живота и политике са ове стране Атлантика, а са друге да сазнам што више о правом стању ствари у Србији.

Један од корисника јуче вели:

Даве нас ко змија жабу а ми се копрцамо и још се нисмо предали. Чекамо да се деси неко чудо јер оно што нам стоји у изгледу је мрачно како год да погледаш.
Уздамо се у Бога и његову милост.

И ту се ја сјетим једног вица из Сарајева. Скоро сам сигуран да је предратни. Овако иде.

Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо, "Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи."
Одговара Мујо: "Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануму, он ће мене од овог харама и кијамета спасит'." Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.
Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. "Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!"
"Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешанум од овог кијамета спасит. Само ти иди." И Хасо оде.
Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: "Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!"
"Јок, Ибро, мене ће Алах џелешанум спасит од овог кијамета."
Хеликоптер оде. Мујо се удави.
Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: "Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"
Вели Алах, "Како нисам, Мујо! Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!"
И пошаље Мују правац у џехенем.

Треба се уздати у помоћ божју, али треба је и заслужити.

„Мало, брате“

Пресуду Међународног суда правде коментаришем сутра на Antiwar.com, па нећу да овде улазим у детаље. Засад ћу само рећи да је пресуда много више добра него лоша. Лоши аспекти су углавном признавање икаквог легитимитета незаконитом трибуналу, кроз позивање на „случај Крстић“ да би се установило постојање „геноцида“ у Сребреници, као и апсурдна осуда Србије што „није спријечила“ нешто над чиме (како сам суд констатује) није имала утицаја и за шта није могла да зна.

Не треба заборавити ни вербално-правну акробатику око надлежности; испада да Србија не може да тужи НАТО 1999. јер није чланица УН од 1992, али може да буде тужена од стране БиХ 1993. зато што... ух, зато што суд тако каже?

Најважније је ипак што је МСП пресудио да у БиХ није било геноцида (иако је Сребреница названа „геноцидним чином“), нити агресије из Србије. Дабоме да тиме нису задовољни многи Муслимани и Хрвати у БиХ, који и дан-данас вјерују у причу Алије Изетбеговића о „србочетничкој агресији и геноциду“. Чују се осуде типа „какав је ово суд“ и „па цијели свијет зна“ и „свима је јасно“... али очигледно тај „цијели свијет“ се своди на територију од Цазина до Горажда, а „сви“ на онај дио становништва Босне кога представља Харис Силајџић. А тај суд који им сад не ваља је баш онај којим су се протеклих 14 година заклињали као највишом институцијом свјетске правде.

Такве реакције ме подсјећају на виц који сам чуо у Сарајеву током рата, кад је Изетбеговић по ко зна који пут одбио мировни план са Запада - не зато што би то била подјела (наводно) драге му јединствене БиХ, већ зато што није добио довољно територије.

Сједе Мујо и Суљо, пију кафу, пуше, и шуте, к'о што је и ред.
Наједаред са јави Мујо: „Је ли, Суљо, кол'ко су један и један?“
Суљо потегне цигарету, сркне из филџана, и одврати: „Два.“
На то Мујо уздахне, одмахне главом и отресе пепео. „Мало, брате.“