Систематска настраност

Министарство спољних послова СЦГ је реаговала данас на наводе појединих чланова владе Србије да је споразум са НАТО о слободном пролазу трупа потписан без одобрења и дозволе, наводећи низ чињеница које указују да је споразум потписан у складу са прописима, и уз учешће свих владајућих структура - тј. није нешто што је Вуку Драшковићу тек тако пало на памет (ма колико се то на први поглед чинило).

Како преноси Глас Јавности:

„...из документа правне службе МСП-a јасно је да су сва три министарства [правда, финансије и полиција] и њихове припадајуђе службе, попут Управе царина, дале сагласност на „неприхватљиви“ споразум, који је иницирао бивши генерални секретар НАТО Џорџ Робертсон у октобру 2001. године.“

Чек' мало, Робертсон, пре четири године? Па како то да јавност тек сад сазнаје за постојање овог споразума? Кад већ у Србији постоји толико силна љубав према НАТО бомбардерима, што није народу речено колико дуго траје веза ДОСманлија са страним „ослободиоцима“?

Даље се каже:

„...први конкретни разговори о споразуму [су] обављени у фебруару 2002. и од тада није било значајнијих помака у реализацији споразума све до усвајања Стратегије одбране државне заједнице СЦГ“.

Наводи се и да су „догађаји“ на Косову у марту 2004. убрзали рад на споразуму. Дакле, већ од октобра 2001. ДОС је радио на споразуму са НАТО, али га није могао провући мимо војске. За то су се побринули министри Тадић и Давинић, као и низ хашких оптужница и правовремено пласираних и никад расветљених скандала. Тек када је донесена нова „стратегија“ одбране - која је, колико се сећам, предвиђала стављање војске у службу Империје, односно борбе против тероризма, а не заштиту територијалног интегритета земље, који је нечијом одлуком одједном постао безначајан - створени су услови да се споразум потпише, а мартовски погром („догађаји“, у речнику МИП-а) је обезбедио импулс. Не бих сад да кажем да је НАТО намерно дозволио погром како би имао адут за потписивање баш оваквог споразума, али и то би питање ваљало поставити. Мотив је сигурно ту.

У сваком случају, јасно је да капитулација од 19. јула није само још један ексцентрични испад Вука Драшковића, већ да иза ње стоје и претходна, „револуционарна“ власт, а и садашња, у којој седе многи „револуционари“. Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.

Срамота, дабоме

Министарство иностраних послова државне заједнице Србије и Црна Горе ћути кад треба да се, рецимо, упути демарш Конгресу САД због блатантних и дезавуисаних лажи изнетих у недавно изгласаној Резолуцији о Сребреници. Ћути и кад се у Конгресу предложи амандман на буџет Стејт департмента по коме би се мисија САД у Приштини претворила у праву амбасаду, јасно прејудицирајући независност окупираног Косова. Али зато лаје на сав глас кад се неко усуди да критикује најблаже речено катастрофалну спољну политику СЦГ, као што је то недавно урадио Срђа Трифковић у ТВ-емисији Оље Бећковић „Утисак недеље“.

Вели Министарство:

Najoštrije osudjujemo izjave Srdje Trifkovića o ambasadoru SAD u Beogradu Majklu Poltu, izrečene na Televiziji B 92, 24. jula, u emisiji "Utisak nedelje". Te izjave nisu smele ostati bez reakcije voditelja, koji je bio dužan da zna ne samo ko je čovek koji je uvrede izrekao, nego i to da se najviši predstavnici stranih država u Srbiji i Crnoj Gori ne smeju vredjati.

Како извештава Блиц, Трифковић је изјавио да „сада балканску политику воде трећеразредни бирократи из трајног чиновничког апарата Стејт департмента“. Ово очигледно не вређа амбасадора Полта, пошто је он извршилац те политике, а не њен творац. Трифковић је јасно мислио на Николаса Бернса, бившег портпарола Клинтон-Олбрајтовог СД који је у међувремену обријао бркове и сада води Бушову балканску политику. Пјер-Ришар Проспер, Клинтонов амбасадор за питања ратних злочина (функција малтене измишљена да би се оправдала америчка интервенција у Југославији) је недавно представљао САД на исполитизованој комеморацији у Сребреници у друштву злогласног Ричарда Холбрука, који се изгледа на мала врата вратио у америчку дипломатију.

Али чак и да је Трифковић својом изјавом увредио Полта, Холбрука или Бернса - а није - он на то као амерички држављанин има апсолутно право. Слободно мишљење је можда забрањено у Србији, али је у САД још увек загарантовано Уставом, ма колико често се то игнорише у пракси.

Слобода мишљења и говора је очигледно непозната МИП-овцима, иначе не би прозивали Ољу Бећковић. Откуд је то њена дужност да брани америчке бирократе од критике америчких грађана? Откуд, и откад, је то посао МИП-а? Зар није њихов посао да заступају интересе Србије и Црне Горе у иностранству, а не странаца у СЦГ? Што није МИП реаговао, па макар и дипломатски (ако то тамо неко још уопште и зна!) на разне изјаве Мајкла Полта и осталих америчких и европских душебрижника, који већ годинама „соле памет“ Србији на највулгарнији и нимало дипломатски начин? Зар није ГенСек НАТО Јап де Хоп Схефер пре неки дан, сред Београда, изјавио да је поносан на агресију из 1999. и да је то био праведан рат?

У том грму и лежи зец. Вук Драшковић и његов чопор су до те мере опседнути лизањем америчке чизме да их и најмања критика њихових господара баца у хистерију. Не смеју ни да зацвиле на свог истинског господара, па своје фрустрације лече режањем и уједањем свог номиналног господара, народа Србије и Црне Горе.

Живи пример за то је њихова интернет-страница. Скраћеница у адреси је на енглеском (Ministry of Foreign Affairs), као и цела прва страница. На српску верзију се долази притиском на дугме у доњем десном углу, које открива страницу на кљастој латиници (нпр. одсуство слова „ђ“ у горе наведеном тексту) упркос чињеници да Микрософтови програми - које држава користи - подржавају употребу и ћирилице (овај блог је само један пример) и коректне латинице, са све словом „đ“.

Прозвана Оља Бећковић је изјавила за Блиц:

Било ме срамота да читам то саопштење на сајту Министарства, а могу тек мислити како је било срамота оног ко је то морао да пише... Понижавајуће је што МИП сматра да је његова делатност пријављивање новинара.

Да се разумемо, није Ољу Бећковић срамота због себе, већ се стиди поступака свог МИП-а. Али они који стоје иза ове прозивке, и других досадашњих дела - која би у сваком нормалном друштву била означена у најмању руку криминалним, а можда и издајничким - очигледно немају стида. Зато се и срамоте толико слободно, срамотећи успут и Србију.

Хоће ли, и када, Србију да буде довољно стид да томе стане у крај?

ПОСЛЕДЊИ ЕВРОПЉАНИН

Вест о смрти Драгоша Калајића чуо сам синоћ. Драгоша нисам познавао лично - упркос заједничким пријатељима и познаницима, значи и приликама за упознавање - из простог разлога што бих, у том случају, вероватно осетио парализујућу трему изазвану мишљу "а шта ја то њему могу да кажем?".

Једноставно, Калајић је нама - генерацији која је стасавала у годинама гротескног "сукоба" анахроне и промашене (али жилаве и инертно-издржљиве) идеологије "патриотизма" југословенско-јуловске провенијенције и њеног (показало се) много агресивнијег и крволочнијег "противника", идеологије "људских права" сорошевског кова - био путоказ и оријентир у значења и симболику једне другачије Србије и другачије Европе, које нисмо ни назирали у у поплави медиокритетске хистерије масмедија. У то време (дакле, пре Интернета), још увек је постојала, у оном класичном смислу, традиција култних новина, и за мене је то била "Дуга" - генијално камуфлирана штивом за љубитеље политичке жуте штампе; најпре колумнама Мире Марковић, па, након ње, "другачијим мишљењима" њених "опозиционих" колега. Дакле, партијски активисти разних боја су се лепо забављали на дневнополитичке теме (и, наравно, колективно мрзели "Дугу" из баналних разлога - једни због Мире а други због Коалиције "Заједно" или нечег сличног) док су се праве ствари налазиле негде на средњим странама - биле су то Драгошеве анализе, уметнички, књижевни, филмски есеји... (Надам се да ће и колега Дечко Који Обећава написати нешто на тему важности Калајићевог рада у "Дуги".) И данас, деценију и кусур касније, наилазим на имена писаца, мислилаца, историчара, редитеља, наслове књига и филмова за које не бих чуо да није било Калајића. Емисију "Мон Блан" само помињем, јер би се о њој морало писати макар у обиму једне књиге.

У најкраћем, све што ми већина професора на које сам наишао у школи и на факултету НИЈЕ била, Калајић јесте. Хвала му на томе, премда не тврдим да сам био добар ученик. Надам се да је Драгош тамо поново нашао своје узоре и учитеље; Црњанског, Малапартеа, Паунда... Нама остаје да га памтимо.

Холбрук и силовање истине

Ричард Холбрук, некадашњи „преговарач“ у Дејтону а потом добродошао гост албанских подова, има месечну колумну у Вашингтон Посту. За оне који познају највећи лист царске престонице, ова комбинација је сасвим логична; Пост је у потпуности посвећен идеји свемоћне америчке државе, како у самој Америци тако и у свету. Холбрук је играо кључну улогу у стварању те државе.

Неподношљиво арогантан, пун предрасуда и фикс-идеја, нетолерантан до бола, Холбрук звучи као идол „невладиних“ јакобинаца у Србији; али за разлику од њих, толико је самовољан да не оклева да каже шта заиста мисли. Из Холбрукових говора и текстова може се научити много више него што је он можда намеравао да каже.

Тако је и са текстом који се појавио јуче у Посту, насловљеном „Је ли Босна била вредна труда?“ По Холбруку, не само да је била, већ је означила прву победу у рату против тероризма (шест година пре његовог почетка!) и показала да је председничка самовоља, у рукама правог председника, итекако добра ствар.

По обичају, овај „дипломата“ који верује у „бомбе за мир“ силује истину малтене сваком својом реченицом. Уверите се и сами. Ако вам од овога не буде мука, идите лекару; нешто с вама није у реду.

Ако се питате да ли је америчка интервенција у БиХ 1995. била исправна одлука, дођите на једно ужасно место, чије је име постало синоним за геноцид и неуспех Запада. Дођите у Сребреницу.

Десет година пошто су босански Срби под командом генерала Ратка Младића ту побили 7.000 Муслимана, нашао сам се опет у тој долини зла као део службене делегације која је представљала Америку и председника Буша. Ходали смо блатњавим пољима, под оловним небом, кроз масу породица жртава које су тај дан сахрањивале преко 600 својих ближњих, кроз њихову тугу и мржњу према починиоцима које нису отупеле проласком година.

Али чак је и у Сребреници дошло до помака од моје последње посете, пре пет година. Тада се само десет храбрих - можда сулудо храбрих - муслиманских породица вратило својим кућама, и живели су у сталном страху међу 12.000 Срба. До данас се вратило 4.000 Муслимана, а трећина Срба је већ отишла. Ово је невероватно, али изгледа неизбежно ако међународна заједница - а поготово САД, које на Балкану уживају највише поштовања - остане присутна. У том смислу је схваћена и Бушова снажна порука подршке, коју је на церемонији читао шеф делегације, амбасадор за ратне злочине Пјер Проспер. Видели смо и битан покушај помирења, кад су воће из Србије и српског дела БиХ дошле да положе венце и тиме признају српску одговорност за оно што се десило.

У остатку БиХ ситуација је јо боља. Пре свега, мир није само прекид ватре; овај рат се неће наставити. Нити се БиХ поделила на две државе, као што су противници Дејтона предвиђали. Многи (чак и у Пентагону) су предвиђали стварање ничије земље кореанског типа између Срба и Муслимана, али међу ентитетима нема граница, а међу етничким групама се развијају привредне и политичке везе. Преко милион избеглица се вратило кућама, многи, попут Сребреничана, у подручја где су у мањини. И ЕУ и НАТО почињу разговоре који би могли да воде удруживању БиХ и Брисела.

Дакле, вести из БиХ су добре (што би уредници новина рекли, никакве). Али не довољно. Од самог почетка, примена дејтонског споразума није била довољно агресивна. Најбитнији неуспех је био што нису ухваћена два најтраженија ратна злочинца у Европи, Радован Караџић и Ратко Младић. То је прича сама по себи, препуна промашених прилика и обавештајних проблема. Младић је, на крају крајева, у Србији и вићен је у јавности. Претпостављам да је Караџић ошишао свију чупаву косу, пустио браду и сад се крије у неком манастиру у планинама источне Босне или Црне Горе. Ако се Караџић и Младић не изведу пред лице правде, међународне трупе (које сада чине снаге ЕУ, са само малим присуством НАТО и мање од 200 америчких војника) никада неће моћи да оду, а повратак БиХ мултиетничком друштву и европским институцијама ће бити одложен или спречен.

Досад је постало општеприхваћено да се у Сребреници догодио огроман злочин. Као помоћник државног секретара за европска питања у то време, заговарао сам неуспешно НАТО бомбардовање како би се зауставили босански Срби - силеџије којима је убијање са даљине артиљеријом и из близине клањем било драже од икакве праве војне операције. Али Британци, Французи и Холанђани су имали трупе на терену, као део мировних снага УН, у три угрожене енклаве источне Босне, укључујући и Сребреницу. Под Младићевом бруталном претњом, одбили су да прихвате бомбардовање док холандске трупе нису неславно напустиле Сребреницу. А тада је већ било касно.

Од 1991. до 1995. САД су оклевале да делују у Босни. Али после Сребренице, председник Клинтон је знао да иако се то неће допасти америчком народу, САД не могу да избегну ангажман. То је био почетак дипломатске и војне политике која је довела до Дејтонског споразума, мира у Босни, а четири године касније и до ослобађања албанског народа на Косову од тираније Слободана Милошевића.

Била је потребна велика политичка храброст да се у БиХ пошаље 20.000 америчких војника као део мировних снага НАТО. Свуда се предвиђало да ће мисија пропасти, а противили су јој се и Конгрес и спољнополитичка елита. Анкете у то време су показивале да само 36% америчке јавности подржава Клинтонову одлуку, јер су очекивали велике америчке жртве. Испоставило се да су очекивања изневерена; у 10 година од Дејтона, нити један амерички или НАТО војник није погинуо од непријатељског деловања у БиХ. То је јасан знак поштовања према НАТО - односно, САД.

Ово је била најважнија Клинтонова одлука о Европи - којој се, треба рећи, противила већина његових политичких саветника. Била је то класична одлука врховног команданта, без подршке Конгреса и са млаком подршком Пентагона. Али је успела: без тих 20.000 војника, Босна не би преживела, два милиона избеглица би и даље лутало западном Европом, у самој БиХ би постојала злочиначка држава, а вероватно бисмо морали да спроводимо операцију Истрајна Слобода не само у Авганистану већ и по босанским гудурама, где је корење пуштала тајновита организација коју данас знамо као Ал-Каида, а коју је НАТО искоренио после Дејтона.

Је ли Босна била вредна труда? Како се приближавамо десетој годишњици Дејтона, о томе не би требало да буде расправе. Да нисмо интервенисали, касно али одлучно, догодила би се катастрофа са несагледивим последицама по нашу безбедност и рат против тероризма.

Дејтон је обновио америчку улогу вође у Европи после периода збуњеног оклевања. Али посао још није завршен, и охрабрује ме што су председник Буш и нова екипа у Стејт департменту поново посветили Америку том циљу, прошле недеље у Сребреници.

Коначно, Рамбује

„Генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схефер и шеф дипломатије Србије и Црне Горе Вук Драшковић јуче су у Београду потписали спораазум о копненим линијама комуникације снага НАТО преко територије СЦГ.“

Тако почиње вест из данашњег Блица. Цитира се Драшковић, који хвали споразум као начин да КФОР реагује у случају новог 17. марта. Цитира се и Схефер, који назива ово „позитивним развојем“. Цитира се и неки Драгишић са рогобатно званог Факултета за „цивилну“ одбрану, који мисли да ће споразум да значи много за безбедност Срба на Косову и за односе СЦГ са НАТО.

Стварно понекад мислим да су људи у Србији скренули памећу. Па зар ово није управо Анекс Б злогласног ултиматума из Рамбујеа, којим се давао слободан приступ НАТО трупама на целој територији тадашње СРЈ? Дакле, потпуни дипломатски имунитет, уступање лука, путева, железница и имовине без накнаде једној страној војној алијанси. Србија је можда заборавила, али ја нисам, да је тај исти НАТО ту исту Србију дивљачки бомбардовао 78 дана у пролеће 1999, управо јер је одбила Анекс Б. Приче о „етничком чишћењу“ и „злочинима“ на Косову су дошле касније, кад су камере биле спремне...

Драшковић сад прича како ће ова, у суштини, капитулација да волшебно заштити Србе на Косову. А откуд Србима на Косову потреба за заштитом? Па ко је довео на власт Албанце - односно, „ОВК“ - него баш тај НАТО, бомбардовањем и окупацијом Косова и Метохије. И једно и друго су били апсолутно незаконита дела, без обзира на покушаје да се ретроактивно оправдају Резолуцијом УН 1244 и разним декретима самозване Контакт групе. Али ево, Србија - у лику Драшковића - третира јучерашње агресоре као данашње заштитнике и пријатеље.

Шта је КФОР радио кад су десетине хиљада чланова и симпатизера ОВК дивљале по Косову три дана, палећи села, цркве и манастире? Углавном ништа. Неке јединице су се бориле - на пример, Чеси. Друге су се сакриле у мишје рупе - као Немци - или опрале савест евакуишући Србе али препуштајући њихову имовину паљевини. Тек кад су америчке трупе коначно изашле из своје тврђаве и интервенисале против Албанаца, погром је стао.

Зар није двеста и кусур хиљада неалбанаца напустило Косово под претњом силе у првих месец дана по доласку КФОР-а, кад је ОВК дивљала по „ослобођеној“ покрајини, а тај КФОР стајао по страни и гледао? Шта је то КФОР урадио у протеклих шест година да заустави убиства, пљачку, паљевину и скрнављење Срба и српске цивилизације на Косову?

Косовски Срби ће први рећи: „Немој тако, па ми без њих не би могли ни до продавнице.“ Да, сада - али док они нису дошли - а с њима и ОВК - могли сте и до продавнице, и до њиве, и до школе, и до цркве, и где год друго сте хтели, а да вас не убијају као дивљач. Као да су, притиснути са свих страна албанским терором, заборавили ко је тај терор довео на власт. Задатак КФОР-а никад није био да штити Србе на Косову, већ да штити Косово (албанско, дабоме) од Србије.

Србија се понаша као банана-република са марионетском владом. Само такве потписују савезништва са својим окупаторима и дозвољавају „међународној заједници“ да им диктира политику. Црну Гору и не спомињем - сепаратисти у Подгорици већ воде своју спољну политику, обећавајући ратну одштету Загребу, ваљда од америчких донација које им и пуне буџет. И сама „државна заједница“ је пример српске срамоте, створена руком злочинца који је председавао бомбардовањем 1999. да би пар година после у Београду био добродошао, а не ухапшен.

Главешине које су 1999. предводиле један, својим речима (додуше, заменом теза) „заједнички злочиначки подухват“ сада пишу књиге, говоре на скуповима, добијају ордење и живе од „славе“ достигнућа свог, чији су најбољи споменици српска згаришта на Косову и Метохији.

Пет векова турске окупације није затрло српство на Косову. Шест година НАТО окупације скоро да јесте. Јер су Срби на то пристали, и свакодневно пристају. Ето и овим потписом.

Лондон

Њујорк, Вашингтон, Мадрид, Лондон... џихад наставља да корача својим крвавим путем. Јутрошњи снимци су ме подсјетили и на Сарајево, негдје 1992. Не вјерују људи шта им се дешава. Само неко ко је већ прошао кроз сличан ужас може да одржи присуство ума пред оваквим призорима.

Док се питам да ли су моји први рођаци - који живе у предграћу Лондона - живи и здрави, чујем свакакве приче о реакцијама људи у Босни, Србији. Шок, дабоме, али и одређена сталоженост људи који су кроз нешто слично већ прошли. Ту и тамо, озлојеђенима због десет и више година британске србофобије, некима и није жао.

Немојте, људи, тако. Јасно ми је кад се реагује по принципу: „Ето и вама злотворима мало властитог зулума“, али то није поштено према сиротим људима који изгибоше. Да се нешто десило Тонију Блеру, па бих још рекао: „чудни су путеви Господњи, а правда Његова стиже свакога“. Али не знам да је било коме ко је у прољеће 1999. бомбардовао Србију или гледао дивљање УЧК по Косову зафалила длака с главе. А и да јесте, не на овај начин. Никако овако.

Уосталом, то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом (чиме се тек пред 11. септембар хвалисао Збигњев Бжежински) није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету. Да ли то самопроглашени глобални хегемон користи џихадисте као оружје против потенцијалне конкуренције, како тврди Збиг, или џихад користи империју да оствари своје мегаломанске циљеве, то баш није сасвим јасно. Али је јасно да су ту Балкан и поготово Срби само кусур. Послије 11. септембра је постојало убјеђење да ће Американци да схвате своју грешку и право лице неких групација које су подржавали. Па ето нису - него им је требало четири године да се врате на Клинтонову политику, сад кроз обријаног Николаса Бернса. Мислећи, ваљда, да га глупи домороци неће препознати без бркова?

Саосјећати са жртвама џихада у Лондону не значи подржавати Блера, Клинтона или Буша, већ пружити људима чији су властодршци починили злочин над нама једну основну мјеру људскости. Може онда да се каже и „Џабе смо вам говорили“ или „Можда вам је сад јасно с ким имате посла...“ Али никад не смије да нам буде драго што неко други овако страда. Управо та лакоћа мржње и одсуство људскости - производ модерног доба - објашњавају зашто је данас на западу тако лако бити србофоб.

Ми само желимо да мислите као ми...

Вероватно се многи сећају „Малих прича о великој љубави“, легендарног (и последњег предратног) албума „Забрањеног Пушења“ (1989). Не знам колико се тада говорило и знало о „невладином“ сектору на подручју почивше СФРЈ, али, Неле се, по обичају, и овде показао као „прогнозер“ првог реда. Песма „Пклатови“:

Postoji jedna dimenzija nepoznata čovjeku.
Prostor između svjetlosti i sјеnke, između nauke i praznoverja.
To je dimenzija tamnih sila i perverzne imaginacije.
Gospodari te dimenzije nazivaju se Pklatovi.

Pklatovi imaju i oči i uši i noge i ruke i ledeni dah,
Samo im je dodir potpuno mek, a korak previše lak.
Zauzeli su cijeli naš grad i počeli sebi ljude zvat'
Nisi više znao ko je čovjek, a ko je Pklat.

Небојша ми је јуче послао један интересантан текст (захваљујем се овом приликом). Др. Стеван Константиновић из Новог Сада своју анализу није посветио „Забрањеном Пушењу“, него управо „пклатовима“. Издвајам делове који су ми се учинили посебно интересантним, премда ствар ипак треба прочитати у целини:

Procena je sledeca: na narednim izborima za parlament Srbije proamerickim politickim snagama na cijem celu je Demokratska stranka sve se više smanjuju šanse da izbore parlamentarnu vecinu u skupštini Srbije. Iz tog razloga NVO pojacavaju aktivnosti sa ciljem da se stvori politicka klima u kojoj ce se biracko telo opredeljivati ne po logici glasanja „za“ neku politicku opciju nego „protiv“, ovoga puta, Srpske radikalne stranke. SRS postaje primarna ciljna grupa NVO, dok se kao sekundarne javljaju Vojska Srbije i Crne Gore, Srpska pravoslavna crkva, a u narednom periodu za ocekivati je da ce se na udaru NVO pojaviti Socijalisticka partija Srbije, Demokratska stranka Srbije a moguce je i Nova Srbija, delimocno SPO ili njegovi otcepljeni delovi.

Аутор, за разлику од претежног дела аналитичара НВО-феномена у Србији, не пропушта да истакне и веома значајне историјске паралеле:

1. Radi promene politickog sistema, komunisticke organizacije, neposredno ali i uz pomoc razlicitih udruženja, sindikata i medija, negirali su demokratski karakter politickog sistema višestranacke parlamentarne demokratije. Sa stanovišta svoje ideologije prvi na udaru bio je izborni sistem koji je prikazivan kao lažni izraz demokratije i politickih prava. Izbori su nazivani farsom; bili su i pre njihovog održavanja vec prikazivani kao namešteni, stvar dogovora politicke i vlasnicke elite, a jedina mogucnost za popravljanje politickog sistema je revolucionarni, nasilni društveni preobražaj posle koga ce biti ustavnovljena jednopartijska diktatura i nacionalizacija imovine. Oružanoj pobuni prethodile su demonstracije, štrajkovi, ulicni sukobi itd. Spoljnopoliticki cilj bio je ulazak revolucionarno preobražene zemlje u savez sa SSSR-om, što je podrazumevalo politicku podredenost Moskvi, ekonomski i vojni savez sa prvom zemljom sovjeta.

Posle prvih višestranackih izbora u Srbiji, i poraza proamerickih politickih stranaka, odmah je plasirana teza o izbornoj kradi. Ta prica se ponavlja svaki naredni put uz insistiranje da pojedine nevladine organizacije, obucavane na Zapadu za pracenje izbornog postupka budu ukljucene kao kontrolori na izborima.

Kada se u dva navrata izborna krada dogodila, nevladine organizacije su reagovale samo jednom. Bilo je to u vreme lokalnih izbora 1994. godine, dok u vreme izborne krade kojom je poništena izborna pobeda predsednickog kandidata Srpske radikalne stranke, nevladine organizacije, kao ni ostale proamericke organizacije instalirane u Srbiji, nisu reagovale iako je izborna krada bila ocigledna.

Kako je višestranacki sistem parlamentarne demokratije u Srbiji vec postojao, on je poslužio kao sredstvo za dolazak proamerickih i prozapadnoevropskih politickih snaga na vlast. Istina u vezi sa izborima 2000.godine ni najmanje nije bila stvar interesovanja svih dirigovanih NVO, iako krajnji rezultat o navodnoj pobedi kandidata DOS-a u prvom izbornom krugu ni do dan danas nije potvrdena.

Instaliranjem DOS-a, zapocela je realizacija politickih ciljeva postavljenih van Srbije: politicka, ekonomska i vojna integracija sa Evropskom unijom, NATO paktom i ujednacavanje društvenog sistema Srbije sa ovim centrima politicke, ekonomske i vojne moci. Iz vidokruga DOS-a nestali su kao partneri Rusija, Kina i ostale zemlje van neposredne dominacije SAD, EU i NATO pakta (samo u slucaju sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, ova zemlja se pominje kao svojevrsna prednost za ulaganje u srpsku privredu). Isto se dogodilo i u slucaju nevladinih organizacija: Rusija je predstavljena kao nedemokratska, korumpirana, kriminalizovana, neprijateljska, primitivna itd.

Треба цитирати и процену крајњих домета тог хорора ;

I na kraju – kako treba da bude uredena Srbija da bi NVO bile zadovoljne?

U politickom smislu Srbija treba da ispunjava sve što od od nje zatraže SAD i EU. Put koji do toga vodi ide preko velike zaduženosti države i privrede. Radna snaga mora ostati jeftina, politicki i medijski dobro kontrolisana. Brojno Srbija ne treba da prelazi 4 do 4,5 miliona stanovnika od cega ce se svega 0,5 miliona baviti primarnom poljoprivrednom proizvodnjom a ostalo stanovništvo ce biti skoncetrisano u vecim gradskim centrima: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i eventualno Kragujevcu, dok ostali gradski centri ne treba da budu veci od 30 hiljada stanovnika. U verskom smislu Srbija i Srbi treba da budu vecinom ateisti, dobro došli su protestanti, u gorem slucaju - katolici. Srbi treba da pišu latinicom, srpski jezik treba da se leksicki približi engleskom jeziku. U procesu usvajanja dece bez roditeljskog staranja prednost treba da imaju homoseksualci i lezbejke a njihove parade treba da postanu glavna turisticka atrakcija. Vojska treba da postoji u obimu koji je potreban za «mirovne operacije» pod okriljem SAD.

I, naravno – na celu Srbije treba da budu ako ne Kandicka, Vuco, Biserko a onda oni politicari koji su po njihovoj volji i koje one izaberu.

За крај, овако се завршава сторија „Забрањеног Пушења“ о „пклатовима“:

Ovo nije kraj priče o Pklatovima...
Oni žive skriveni duboko u nama i čekaju svoj trenutak...

И то је то. Ако већ није касно...

Интегритет

Управо прочитах интервју Бобе Боројевић са Ролијем Китом (Roland Keith), канадским чланом мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, човеком који из прве руке сведочи о карактеру и природи сукоба полиције и „ОВК“ у месецима који су претходили агресији НАТО-а на тадашњу СРЈ. Готово невероватно изгледа - посебно у поређењу са кукавним „стандардима“ интегритета већине „наших “политичара - истрајност и достојанство г. Кита. Бивши официр канадске војске и НАТО-а, историчар по професији и угледни члан канадске Националне демократске партије, Кит је (премда са Србима нема никакве етничке везе) показао доследност и непоколебљивост у изношењу „неподобних“ истина - попут оне да Срби нису извршили „геноцид“ над „ненаоружаним праведницима из ОВК“ - до те мере да га је то коштало повлачења из изборне трке на листи своје странке у матичној провинцији Британска Колумбија, априла ове године.

Наравно, напори Ролија Кита остају готово у потпуности непознати јавности Србије, очигледно навикнутој на статус заморца бизарног in vivo-експеримента „суочавања“ и „извињавања“ за, наравно, „злочине почињене у наше име“. Никако да ми објасне којем сам ја то злочинцу дао бефел да убија у моје име. Још кад их питате у чије име је убијан српски народ, и ко треба да се извини породици Радета Рогића, наравно, одговора нема, али има трагикомичног етикетирања колико хоћете.

Исто тако, осим текста у три наставка објављеног у Политици, не чују се ни реакције на недавно публикован извештај Међународне групе за истраживање о Сребреници (нажалост, у стању сам да приложим само други и трећи део чикашке репортаже Радивоја Петровића - додуше, већ за два дана ни тога неће бити на Интернету, захваљујући катастрофалном недостатку озбиљног онлајн-архива Политике, ограниченом на бројеве издате у последњих четири дана!?). Наравно, ако се јакобинска штампа и „НВО-сектор“ и осврну на тај извештај, могу да замислим хистерију са којом ће да се обруше на, рецимо, Мајкла Мандела, Дајану Џонстон, Џорџа Богданића... Свакако, једина „међународна група“ коју они признају, има јасан став о Балкану - а на таквом Балкану сви су добродошли, осим Срба, наравно. Надам се да ће Небојша написати нешто о овом важном извештају Међународне групе за истраживање о Сребреници у неком од наредних „Балкан Експреса“.

Зато је, рачунам, и ефикасније оставити аждају да, коначно, прогута саму себе... Информативни провинцијализам Србије (јер само у медијски жестоко заосталој земљи ова екипа може да изиграва „везу са светом“ а да то не буде схваћено као виц) ипак не може трајати вечно. Као ни њихове донације које су, кажу, све тање... Отуд и сва ова паника којом нас све хистеричније прогоне из дана у дан.

Тиха језа „Пешчаника“

Тек данас сам запазио, прегледајући чланке на НСПМ, овај текст Маринка Вучинића о емисији „Пешчаник“ на Б92 (објављен 25. јуна) . Прилажем следећи извод, као извандредан опис типичног мондијалистичког дискурса:

Какви су главни ставови ових острашћених посвећеница у истини о Србији? Чак и не покушавајући да буду објективне, оне теже апсолутизацији сопственог мишљења. За њих је Србија данас ужасно место, бандитска држава, црна рупа Европе, где је немогуће цивилизовано мислити и живети. Српски народ је менталитетски предодређен за робовање и манипулације, наша историја и традиција су обичне илузије и митови, заточеници смо прошлости и нисмо способни за европеизацију и модернизацију. Огрезли смо у клерикализам и шовинизам, нисмо спремни да се суочимо са прошлошћу, на политичкој сцени су вуцибатине, лажови и преваранти. Изузезак су, наравно, представници тзв. грађанске интелигенције, који увек добијају прелазну оцену, без обзира на то што, на пример, Биљани Србљановић није објашњено одакле ужасно интересантном, способном и занимљивом Чеди Јовановићу кућа са базеном у Рипњу, одакле му коњи, станови. Али то и није толико важно. То су напросто ситнице у поређењу са значајем модернизаторских подухвата овог идеолошког јуришника. Ето, и беспоштедна критика којој прибегавају ауторке „Пешчаника“ има своја ограничења, али једино кад су посреди њихови истомишљеници.

Залудно и лажно покајање

Његова екселентност Мајкл Полт и свемоћна империја коју представља су „узнемирени“ и „жале“ што Скупштина Србије није усвојила резолуцију о Сребреници, гласила је вест у листу Данас 17. јуна. Резолуцију, коју је написао удружени чопор „невладиних“ организација а гурала Демократска странка, нису подржали не само Радикални или Социјалисти, већ ни тренутна владајућа коалиција. Ето душебрижницима мондијализма још једног „доказа“ да је цела Србија у канџама убилачког нацизма, а да су једини зрак светла и наде управо они, оличени у авангарди „невладаша“ и Демократа.

Да је рат ђавоља причест и оргија зла је непобитно. Да рат уништава све што је добро а пушта са ланца најмрачније осећаје у људима, и то је ваљда неспорно. Али рећи да је „Сребреница“ симбол најгорег ратног зла у времену тријумфа Империје, која је за 15 година бомбардовала и побила на стотине хиљада људи... то је је перверзно.

Представљање погибије неколико хиљада војника Армије БиХ као геноцида и највећег злочина у Европи од 2. светског рата - као што то рутински раде Ројтерс, Асошијетед прес, и већина остлаих медија који су истим тим тоном преносили Императорове лажи о Садамовом нуклеарном оружју - је увреда милионима који су страдали у стварним геноцидима Хитлеровог доба. Тако данас (али никад Данас!) мора да се напомиње да су међу њима на нажалост истакнутом месту и Срби, јер се они који их оптужују за повампирени нацизам труде да ту чињеницу затру.

Арлаукање тзв. невладиних организација и политичка манипулација порнографијом злочина којом се скупштински и медијски баве Демократе није знак душевне бриге за савест Срба и Србије. Урлачи себе и не сматрају Србима, већ нечим већим и бољим; Срби су за њих дивљаци, животиње, убице... Њихово покајање нема везе са хришћанским концептом тражења опроштаја за грех - они хришћанство мрзе и презиру, а једини грех у њиховим очима је непослушност земаљском евроатлантском царству, које је за њих и њима сличне идолопоклонике моћи једино стварно божанство.

Откад је српски диктатор замењен царским јањичарима, те милошћу Вашингтоновом вође Срба се свакодневно посипају пепелом и прокламују жалопојке над наводним жртвама српске бестијалности. Свака изјава, свако извињење, сваки гест ма и основне људскости се онда користи као нови бич којим се немилосрдно удара по Србима и захтева још: Ето! Признају! Криви су! Удри!

Медији који одано служе Царству Силе упорно понављају да Срби све више и више „виде истину“ коју им они, је ли, годинама само професионално преносе, без имало пристрасности и задњих намера. Али да ли је баш тако? Писмо Ивана Вукадиновића из Београда у прошлонедељном НИН-у сугерише да није:

Моралистима никад доста
(„Узнемиравање истине“, НИН 2841)

Да ли сам ја звер или нечовек када не могу да имам осећање стида које ми намеће стално иста група људи? У ствари, не могу баш због те групе. Не, није проблем (само) у њиховој неосетљивости на српске жртве. Проблем је у контексту у коме се тражи „суочавање“ или „денацификација“...

Трик је у томе што они траже од нас ствари које су или практично немерљиве или апсурдне. Они увек имају изговор да ми нисмо довољно урадили. Починиоци овог злочина у Трнову су скоро истог дана по сазнаљу похапшени, а практично сви релевантни чиниоци (и радикали) су злочин осудили. Али то, наравно, није довољно. Тако је Пера Луковић рекао да не разуме како на улице није изашло милион људи. Милион људи због нечега што је било пре десет година!? А шта да траже? Да починиоци буду похапшени? Похапшени су. Да рат у Босни престане? Престао је пре 10 година. Да власти осуде злочин? Осудиле су. Да га све телевизије прикажу? Приказале су. Па, шта ја онда да тражим на улици?!?

И кажем вам зато – никада им неће бити доста. И када је Карла одушевљена „бриљантном акцијом“, за домаће веће католике од папе то је недовољно. И да сутра ухапсимо Ратка и Радована, опет не би било довољно. Па чак и да демократски изаберемо Чеду Јовановића за премијера а Наташу Кандић за председника, то нам не би дало право на критичку мисао јер демократија је крхка, а слобода говора је угрожава.

Подсетићу их на речи човека за кога су грлато навијали у једној предизборној кампањи. На речи Бориса Тадића: „Али људи, Србија никоме ништа није дужна!“ Није дужна ни невладином сектору, ни домаћим мондијалистима. Њих ионако Србија не плаћа. Кад смо код плаћања, погледајмо мало интересе оних који дају паре. Није ли њима у интересу да мо будемо криви и грбави, не би ли се тако оправдало оно што су нама учинили? Сетимо се шта је било када није пронађено хемијско оружје у Ираку. Неки Бушов сарадник је рекао како то нема везе јер је Садам био гори од Хитлера... Е, Клинтону и његовој утицајној екипи је потребно да Срби буду гори од нациста да би оправдали „Милосрдног анђела“.

[Напомена: операција која се у Србији ко зна зашто упорно назива „Милосрдни анђео“ у ствари се, сасвим примерено свом карактеру, звала Allied Force, тј. „Савезничка сила“. ]

У међувремену, стидите се и волите Великог Брата. Стидите се, да бисте волели Великог Брата.

Pozdrav

Po vec utemeljenoj tradiciji, pozdravljam sve citaoce i ucesnike bloga, i zahvaljujem se Nebojsi i kolegi Vronskom na pozivu da im se pridruzim. Takodje bih zeleo da se zahvalim i buducem citaocu na paznji koju ce mi ukazati uprkos osnovnim ortografskim nedostacima teksta. Naime, trenutno nemam uslova da svoje postove pisem na standardnoj srpskoj latinici (gajevici) niti na srpskoj cirilici. Nadam se da ce problem biti resen u skorije vreme.
Sto se tematike tice, promovisacu - u vidu komentara na tekstove ili vesti - pametne i dobre, a kritikovati intelektualno naivne ili namerno negativne pojave. Ako se osetim dovoljno autoritativnim, postavicu i po koji originalan tekst. Do daljeg citanja.
Vidimo se na blogu!

Стварни фашизам у Србији

Док разноразне паравладине огранизације пуне уши народу причама о некаквом „српском фашизму“ и нацизму, стварне манифестације тоталитаризма уз њихову помоћ улазе у свакодневни живот.

Из јучерашњег НИН-а сазнајемо да је министарство образовања Србије предложило закон по коме би се ограничио рад кафића, а претпостављам (мада се то из чланка не види баш најјасније) и кретање малолетника после поноћи - нека врста полицијског сата. И поборници и квази-противници овог закона у разговору са новинарком НИН-а показују шокантан ниво презира према основним људским правима - слободи и имовини - и своје ставове правдају „правима“ и концептима измишљеним за потребе свемоћне државе. Ево, на пример, извесног Миленка Радића, адвоката из цинично названог Фонда за развој демократије:

„Ако би се донео такав закон, он би са правне стране био у реду. Друго, такав закон не би уопште био необичан, у Европи постоје слични прописи: они забраном регулишу да деца боље уче и да радници боље раде јер ће се више одморити. Држава је та која мора да да оквире, а родитељи да се уклопе у њих, јер родитељи често не могу да виде шта је најбоље за децу. На родитељима је да бирају посланике и одборнике, а онда ти посланици морају да виде шта је од интереса за државу“.

Радићеви аргументи су опсцени. Можда је овакав закон допуштен садашњим правним системом Србије, али то показује једино да је тај систем перверзан и ништаван. Друго, не чини га ништа више ваљаним што слични прописи постоје у Европи. Па шта? Не мисли ваљда Радић (а мисли) да се имитацијом Запада може постати Запад? Да не улазим у то да је аргумент „па сви то раде“ инфантилан по природи, а ето користи се за „контролу“ деце... Треће, и најбитније: шта то држави даје право, које Радић и његови истомишљеници претпостављају, да намеће оквире у које родитељи, деца и радници (дакле, сви) морају да се уклопе? Да држава види шта је „најбоље за децу“, а родитељи не виде? То су тоталитаристиче небулозе, производ бољшевистичке, антидруштвене идеологије коју су вероватно и Радић и већина данашњих зелота „демократије“ упијали као сунђери годинама (државног, дабоме) марксистичког школовања.

Ментални оквир „демократа“ се најјасније види из последње Радићеве реченице: посланици заиста гледају шта је најбоље за државу, а не за људе који су их бирали. Апсолутно тачно; није држава ни заштитник ни пријатељ народа, већ супарник и паразит који од народа живи понајвише захваљујући увреженој илузији да је тако одувек било, биће и треба да буде - а у „демократији“ и да је држава производ „воље народа“.

Као пример опозиције закону, НИН наводи Љубомира Пејаковића из Центра за права детета. Али Пејаковић се позива на утилитарне и емпиричке аругменте: сличан закон није дао резултате у Хрватској, постоји низ практичних проблема у примени... али се у суштини слаже са концептом. Ту је онда и неки клинички психолог, која много мудрује како је проблем што деца спавају дању а живе ноћу и да нешто ту треба да се уради.

„Нешто треба да се уради“ је отприлике очекивани рефрен од свих ових социјалних радника који су у ствари социјални случајеви. Не вели се џабе да не лаје куца ради села, већ ради себе. За „демократе“ је битно да држава узима право да говори људима где да иду, како и шта да раде. За браниоце „права деце“ би било дивно да добију државно финансирање како би, је ли, пратили све могуће последице оваквих прописа - игноришући, наравно, њихову тоталитаристичку суштину. Не гризе се рука која те храни... А још кад би држава почела да организује курсеве за родитеље како боље да контролишу своју децу, као што предлаже госпођа психолог, ма то би био рај за све - за демократе и државу, којима ето још контроле; за психологе и браниоце права, којима ето посла и пара; а сигурно и за родитеље и децу, који једва чекају да им неко са стране, и то под претњом силе, каже шта да ради и како да се понашају.

Никога нема да каже како је сама идеја ограничавања радног времена приватним предузећима репресивна, исто колико и ограничавање слободе кретања грађана. Шта је следеће, забрана кретања старијим особама у летњим и зимским месецима?! Јер, је ли, сви знају да стари људи падају на поледици и ломе кости, а на врућини добијају срчане и мождане ударе, а то једноставно држава не сме да дозволи...

Уместо увоћења полицијског сата за децу и поноћне прохибиције, како би било да се укине министарство образовања и да се идиоти у њему који смишљају овакве умоболне „законе“ избаце на ту исту улицу одакле хоће да отерају омладину којој су већ одавно украли будућност, а сад хоће да им украду и ово мало садашњице?

Добро каже новинарка НИН-а: „Уколико их само отрезнимо, а не обезбедимо им ништа друго у животу, могло би се завршити као у оном вицу када је Горбачов одустао од прохибиције јер су Руси почели да се трезне и распитују где им је цар“.

Политичко пијанство је много опасније од алкохолног. Србија може слободно да удари по шљивовици, али стварно мора да се што пре политички отрезни од тираније оваквих џепних фашиста...

Манекенка злочина

Извучено из данашњег НИН-а (број 2841): „Узнемиравање истине“, аутор Радмила Станковић. РТС је измонтирао секвенцу од 20 секунди из сад већ по злу познатог филма о „Шкорпионима“ и приказао је у вечерњем дневнику. Б92 је емитовао осам минута, плус још 12 минута разговора са Наташом Кандић, која за РТС има само презир и већ виђени витриол:

„Зар није природније да будемо и те како узнемирени ако су то починили они који су у униформама полиције Републике Србије? Кога ми то штедимо? Зар није једино нормално да после те Сребренице погледамо оно што је урађено, а не да РТС брине о томе да ли ће можда ти снимци узнемирити некога у Србији. Мислим да је РТС у овом тренутку управо морао да узнемири целу Србију.“

(Али... Шкорпиони не носе униформе полиције Србије! Добро де, за Наташу Кандић је хистерична хипербола нормалан начин изражавања...)

На то уредник информативног програма, Ненад Љ. Стевановић, одговара:

„Имам утисак као да реакција људи који су заиста шокирани оним што су видели, некоме није довољна, као да неко стално подиже лествицу правила како би народ на то требало да реагује, како би медији требало да се понашају. Неки би стално да буду ти који прописују колика је мера српског покајања и српске кривице.“

А реакција Александра Тијанића, генералног директора РТС:

„Неко, изгледа, хоће да каже како 20 секунди приче није довољно, али је 40 у реду. Не пристајем на ту врсту дебате. Срби су са екрана националне телевизије видели шта се десило у Сребреници, исто бих толико и тако приказао да је српске младиће стрељала муслиманска или хрватска војска. Али, Наташа Кандић је постала манекен тог злочина и то је једино недостојно у целој ствари. И ми виђамо њен лик и чујемо њен глас у истој мери у којој гледамо сцене тог убиства.“

„Манекен тог злочина“ - добро речено. Као да се Кандић у ствари буни што није њу РТС довео у ударни дневник и препустио јој 20 минута да придикује народу Србије, који органски не подноси. Добијем утисак да својим причама о српским злочинима, стварним и фиктивним, хоће да постане „Дубоко грло“ Србије. Али опсесија порнографијом злочина чини је више Линдом Лавлејс, него Марком Фелтом...

Лажи, још једном

Нисам чест читалац Гардијана, тог бастиона британског „хуманитарног империјализма“ који је навијао за НАТО агресију 1999. и наставио потом да навија за окупацију Косова. Истини за вољу, јесте да објављују изненађујуће добре марксистичке критике окупације које пише Нил Кларк и да су објавили одличну анализу историчарке Кејт Хадсон о Косову као преседану за Ирак. Ономад је и колумниста Џули Берчил писала против рата на врло освежавајући начин. А Гардијан и даље објављује анализе Џона Лафленда из британске Хелсиншке групе за људска права (BHHRG), која се драстично разликује од осталих „хелсиншких“ организација по томе што говори истину.

Али ништа од тога не оправдава Џонатана Стила.

Као многи репортери који су лично профитирали ширењем пропаганде током балканске кризе деведесетих, Стил је са ентузијазмом прионуо на посао заговарања „независног Косова“ овог пролећа. Прво је крајем априла писао да би све осим независности било „победа Милошевића,“ а овог уторка је изашла његова анализа „балканског питања“ толико албанофилична да би се и Енвер Хоџа осећао непријатно.

За Стила су сви Албанци безгрешни и искључиво жртве. По њему је рат на Косову био српска „кампања етничког чишћења, од које је герилска Ослободилачка војска Косова бранила већинско албанско становништво“. Мартовски погром прошле године он описује као „сукобе и пуцњаву између Срба и Албанаца“, спомињући са посебним задовољством да су већина од 19 погинулих били Албанци. (Што би, је ли, било очекивано кад Албанци нападну КФОР а КФОР узврати ватру.) У том контексту понавља и бесрамну лаж да су Срби утопили албанске дечаке, не спомињући да нико није пронашао никакве индиције, а камоли доказе, да је цела та прича била ишта друго него злонамерна измишљотина.

Стилу су једини добри Срби они који скрушено моле за опрост од грехова против „мулти-етничке наде“, сматрају да Албанци имају свако право да их убију кад хоће, и показују „осећајност према далеко већим патњама албанског становништва“. Једини добри Македонци су они који уступају албанским захтевима („већина македонских политичара је видела вредност одговорајућих уступака другој заједници како би се спречио рат“).

Наричући над сиромаштвом Албанаца, Стил не види ништа лоше у новониклим споменицима ОВК који се финансирају донацијама албанске дијаспоре (и без сумње „добровољним прилозима“ рекеташима ОВК). Огромни црни орао којег Албанци желе да подигну изнад Тетова ће да кошта 40.000 евра. Поставља се питање (дакако, не поставља га Стил) како то људи наводно тако сиромашни, фрустрирани и очајни имају пара за споменике ОВК и мегаломански националистички кич? Наравно, Стил то зове „патриотским симболима“, али да су не дај Боже Срби или Македонци подигли какав сличан споменик, то би описао као „ултранационаизам“.

Ипак, чак и он признаје да се Охрид никад не би догодио да су се напади од 11. септембра 2001. десили само месец раније. У том случају би било тешко да се „Народноослободилачка армија“ Алија Ахметија не опише као терористичка. Али пошто се то није десило, на олакшање свих заговорника „Независне државе Косова“ на Западу, убиство Македоније је прихваћено као нормално.

Овај одвратан и лажима прожет коментар разоткрива право лице арогатних незналица огрезлих у глупости и мржњи који себе називају „међународном заједницом“ и марширају по планети проносећи славу борбе за Империју. Њихова интервенција је распад Југославије учинила насилним, од „мира“ направила обману, а од правде ругло.

Сад кад је Буш Други одлучио да званично прихвати клинтонистичку политику на Балкану, Стил и њему слични засигурно ликују. Али не би требало да су превише поносни на пропагандни ужас који су саградили. Моћ да се убедљиво лаже целој планети није ништа у поређењу са снагом истине.

Косово, принципи и логика

У овонедељном НИН-у („Независно Косово“ је заседа, НИН, број 2838), саветник у Координационом центру владе Србије за КиМ Ратко Дмитровић коментарише полемику поводом изјава Горана Свилановића, и каже:

Онога дана када је бриљантна проалбанска лобистика у целу ову причу успела да убаци термин „независно Косово“ и прилепи му легитимитет, Албанци су дошли на пола пута до циља. А тај циљ никада није био, нити је сада - независно Косово. Циљ је, од Друге (sic! мисли ваљда прве) призренске лиге и 1878. године, велика албанска држава на Балкану која би обухватала све, или углавном све, територије на којима су Албанци већина. Без обзира на границе и без обзира на интересе других народа и држава...

Дан проглашења, аминовања независног Косова и Метохије био би и дан стварања велике Албаније. Ко тврди другачије тај или потцењује ово мало преостале памети у Срба или је шерет којег, из необјашњивих разлога, третирају озбиљно. Косово и Метохија, садашња српска покрајина која се, снагом Резолуције 1244 УН, налази под привременом контролом Уједињених нација, може да буде или саставни део Србије, или саставни део Албаније. Нема трећег решења. Ко може да обори ову поставку?

Не може нико, јер је тачна. Спорно је једино да ли би се Великом Албанијом владало из Тиране или из Приштине, што у ствари уопште није битно. Заиста, пристајањем на фразеологију сепаратиста уступа им се значајан морални положај. Питање се онда обрће око „слободе“ Космета и његове „велике албанске већине“, (како то упорно и непрестано понављају империјални медији) што природно производи подршку за иредентисте. Са друге стране, званична Србија никако да проговори о суштини проблема - одвајању интегралног дела своје територије кроз илегални освајачки рат и етничко чишћење, без икакве основе у било ком закону или принципу осим силе. Дмитровић баш у том тону наставља:

Има још једна зачкољица у српској реторици око Косова и Метохије, не мање важна и не мање опасна. И она је дошла из иностранства а овде се, сведоци смо, прима као коров. Кажу, „искључен је повратак на стање пре 1999. године“. Зашто је искључен? Ако се мисли на режим Слободана Милошевића, онда се слажем... и стварно је искључено да им се врате пријашње функције и надлежности које су имали. Али шта ако се мисли на нешто друго...? Шта је то Србија урадила на Косову и Метохији па да заувек изгуби право на правну, уставну па и полицијску контролу тог дела свог територија? (sic)

Дозволивши претпоставку да је постојала репресија према Албанцима, Дмитровић ипак пита: зар се ОВК није бавила уџбеничком дефиницијом тероризма? Ако је етничко чишћење (стварно или наводно) основа за губљење територијалног права , шта је онда са Хрватском 1995, или са Косовом од јуна 1999? И ту управо имам приговор на Дмитровићев аргумент. Он сасвим стоји, али је за Империју потпуно безначајан.

Зар није Мортон Абрамовиц баш за НИН прошлог јула рекао: „...тражите перфектну рационалност која не иде са реалном ситуацијом на терену“. Другачије речено, постоји различита логика за Хрвате, Србе, Муслимане, Албанце и, дакако, Империју; кад Срби траже заједничку логику за све, то је „нереално“. Они политичари и саветници који служе Империји су већ одавно прихватили њен полилогизам, и то им нимало не смета. Они ретки као Дмитровић који још верују у принципе изнад 30 сребрњака и топуза, морају да буду свесни са ким и са чим имају посла; онолико колико им је јасно да је „независно Косово“ само параван за Велику Албанију, треба да им буде јасно да је „реалност“ Империје само параван за владавину јачег.

ГССтапо и слобода мишљења

Првобитно заказана средином априла па онда одгођена, 17. маја је на Правном факултету у Београду ипак одржана трибина „Истина о Сребреници“ у организацији студентског удружења „Номоканон.“ Не знам о чему је тачно било ријечи на трибини, јер се о томе не прича; ако се догађај уопште и спомиње, говори се у изгреду који се догодио приликом упада Наташе Кандић и групе „демократске“ омладине (ДС-ГСС), који ето толико вјерују у слободу да су дошпли да је ускрате онима с којима се не слажу.

Империјална пропаганда је опсједнута сиротом Наташом, коју су наводно вређали и пљували. Ону исту Наташу „лешеви у хладњачама“ и „мачкатички крематоријум“ Кандић, која је ономад шамарала крајишке избјеглице? Ма није ваљда...

Из оно мало расположивих информација, добио сам утисак да су на трибини изнесени аргументи против Службене Истине, како о Сребреници тако и о другим догађајима протеклих ратова, за које у свијету „сви знају“ да су искључиво криви Срби а који се у стварности нису десили онако како је у медијима речено (а неки и никако).

Да се разумијемо, може свако да каже како ВРС није тукла артиљеријом по Сарајеву, али ја знам да то није истина. Исто као што знам да је „Армија БиХ“ тукла снајперима и артиљеријом по дијеловима Сарајева који су били у РС, а о чему браниоци манихејске Службене Истине апсолутно никад не говоре. Могу империјалисти да машу изнуђеним „признањем“ РС о Сребреници колико год хоће, на њима је да стварним аргументима докажу своје хистеричне оптужбе, а не да силом покушавају да ућуткају оне који их оспоравају. Истина нема чега да се боји; само лаж захтијева апсолутни консензус.

Ево шта о инциденту на трибини пише Оливер Вуловић, један од учесника, чији ми је опис послао колега Вронски:

Млади правници су хтели и успели да на својој трибини у случају „Сребреница“ угосте људе који су заинтересованој јавности хтели да изнесу и неке другачије доказе и чињенице о истом питању због којег нам је већ одавно као држави и народу пресуђено. Угостили би они и ове друге, али њих је на сваком каналу, у сваком етру, на свакој шлајфни свакодневног живота ове духовно, економски и војно окупиране територије, па да их баш не буде и онде где ће, уместо џејмишејевски, тема трибине бити научно обрађивана.

... трибина је ипак била замишљена као један скуп на којем ће се мирно разменити мишљења. За сво касније изливање страсти, крива је баш Наташа Кандић и људи који су оргнути професорским огртачем пљували на кућу у којој једу хлеба... и проглашавали нас кривим зато што смо Срби, и што су Радован Караџић и Ратко Младић Срби...

Једноставно, као и они који су нас бомбардовали па нису могли да поверују да се усуђујемо да се бранимо, ни ови нису могли да поверују да постоје тако „дрски“ људи који се усуђују да истином бране свој народ путем некаквих трибина кад су они већ обнародовали истину: да су Срби у Србији и РС један геноцидан народ коме је потребна тешка протекторска рука и у областима као што правна наука, право на организовање трибина, окупљање, изношење другачијег мишљења....

И Гестапо је својевремено имао више живаца у Београду, јер му је гесло било да пусти своје противнике да се окупе и заврше скуп, да се макар зна колико их има. Међутим, млади ГССовци знају да је њихов противник цела Србија, па су зато и онако агресивно насртали, не би ли у старту затрли сваки покушај интелектуалног отпора окупацији, нацификацији и распарчавању српских земаља, а чему су се они здушно придружили и подржали.

Добије се утисак да је Наташи Кандић и сличним јој корифејима Империје у Србији напросто неподношљиво да било ко доводи у питање верзију историје на којој они темеље не само свој политички, већ и професионални ангажман (или се понављам?). Толико о „толеранцији“, онда, или људским правима - попут оног основног, на слободу мишљења...

Аристократе и страни дописници

Још један изузетан коментар Фреда Рида, који се надовезује на недавно преведени Пут демократије. Оригинал, под насловом „Tossing democracy“, можете наћи овде.

Доле демократија

Фред Рид, 10. мај 2005.

Постало је очигледно да ћу ја морати да реформишем америчку државу. Искрено речено, радије бих покушао да извадим једно плућно крило незашиљеном оловком. Али у мени ипак има ватрено перфидног човекољубља. Не намеравам да стојим докон као Нехру док је Рим горео. Noblesse oblige, и тако то.

За почетак, имамо превише демократије. Морамо да убедимо људе да не гласају. У ствари, највећа препрека опоравку цивилизације у северној Америци је унвиерзално бирачко право. Нема никаквог смисла да се свима да право гласа. Очигледно не знају како да га користе. Цела идеја звучи као полуписмени идеализам средњошколског марксистичког кружока.

Бар осамдесет одсто бирачког тела живи у црној средњевековној тами што се тиче историји и политике. У стању су да владају самим собом колико и да гласају како да се уради операција на отвореном срцу. Анкета за анкетом показују да чак и дипломци већине америчких универзитета (где омладину која глуми студенте глупостима кљукају преваранти који глуме професоре) не знају ко се борио у Првом светском рату, у ком се веку догодио амерички грађански рат, или ко је био Галилео. А они су још добро обавештени. Остали једва да знају у ком веку тренутно живе. Овако префињено незнање није квалификација за самоуправу, макар изгледало другачије.

Постоје само два могућа разлога за универзално бирачко право, и оба су лоша. Први је да ако се идиотима да право гласа, на власт ће повремено доћи демократе. То је дакле нека врста субвенције за Демократску странку, која је можда маргинално боља од субвенција за хеморагичну туберкулозу. Једина добра ствар која се може рећи о демократама је да кад су они на власти, републиканци нису.

Други разлог је да ће идиоти у принципу гласати како би заштитили друге идиоте од паметних. Али то не штити паметне од идиота, који су ипак много бројнији. На пример, идиоти управљају школама, што је разлог да су и после 12 година ђаци често неписмени. Очигледно је да морамо да вратимо нешто налик некадашњим тестовима писмености за гласаче. Не мислим да питам нешто тешко, попут „Преведите са Латинског: Civili si ergo fortibus es in ero; nobili deus trux“. Не бих да питам ни нешто једноставно, попут када се завршила окупација Југа, или ко је био Невил Чемберлен.

Али потенцијални гласачи би морали да нађу САД на физичкој карти света. То би елиминисало отприлике пола јавности. Питајте их да нађу Јапан, и већ сте спали на десет одсто. Онда бих захтевао да прочитају насумице одабран пасус из Устава и питам их да ли имају појма шта значи. Мало ко би знао. (Мислите да се шалим? У Детроиту је 1993. године ниво функционалне писмености био 47%.)

Затим, гласање би се забранило свима млађим од 25 година. Свеже дипломирани студент је патетично дете са мозгом од сира. Можда ће постати приближно рационалан кад мало остари, али са 21 годину то још није случај. Осим тога, ништа није видео од света. Неки ће рећи, „Па ако је довољно стар да погине за своју земљу, довољно је стар да гласа“. То је теза која би обрукала и ретардиране термите. И беба је довољно стара да погине у саобраћајној несрећи, па то не значи да бебама дајемо возачке дозволе.

Даље, само страни дописници би смели да се кандидују за председника.

Размислите мало како бирамо кандидате данас. На располагању нам је или безвредни жиголо попут Џона Керија, или размажени пијаница кога нам је Тексас подвалио као освету за пораз у грађанском рату. Ако нису размажени наследници, онда су професионални политичари. То значи да су почели као другоразредни адвокати, прикачили се као крпељи на једну од две доминантне партије, и провели тридесет година учећи како да лажу, краду, манипулишу, и увлаче се. Политика је сито које елиминише поштене; тако сигурно добијемо оно што најмање желимо. И кад такве моралне глисте добију номинацију за Броја Један, знају само да буду покварени, и ништа друго. Има ли то икаквог смисла?

Погледајте сада дугогодишњег дописника. Провео је по три године, рецимо, у Буенос Аиресу, Техерану и Сингапуру, и говори пар језика. Нешто зна о свету ван САД: новинарски посао је да уче о свету, а не да купују гласове и церечу се као имбецили. Инстинкт новинара – мада ретко кад и издавача – је да нађе истину.

Новинар зна градове и владе Азије, Африке и Европе, кафане, села, привреду. Видео је ратове у облику просутих црева и вероватно их доживљава мање чаробно него аматерски дезертер из Хјустона. Познаје народе земаља које је посетио, и зна да су то људска бића. То је нешто што никако да постане јасно инфантилним становницима двора на авенији Пенсилванија број 1600.

Страни дописник је, наравно, почео као домаћи новинар, највероватније у већем градском листу; тако се стиже у иностранство. То значи да се бавио општинском владом, да се возио у полицијским колима, да је писао о судовима и да у суштини разуме како све функционише и шта се у ствари дешава. Мени све то звучи као одлична квалификација.

На крају, настојао бих да успоставим аристократију. Мада Оснивачима то није била намера, сад видимо да се демократија врло брзо претвори у диктатуру пролетаријата. Ако не мислите да је то случај, честитам: немате телевизор. Данас свима нама владају најгори, јер им се може.

Треба зато да успоставимо строго одвојене друштвене класе, са све смешним титулама и витезовима и крунама. (Ја ћу да будем Војвода од Гвадалахаре.) Аристократе нису нужно ни паметнији ни бољег укуса од широких маса. Најбољи доказ је британска краљевска кућа. Али аристократија итекако жели да остави утисак да је боља. Да би одржали ту илузију, аристократе онда финансирају оперу, књижевност и културу уопште; нема везе што се многима од њих не свиђа, битно је да се разликују од гомиле. Помислите на Јохана Себастијана Баха на двору Фридриха Великог, или на Вагнерову службу код Лудвига II. Онда помислите на Белу Кућу данас. А онда, ако можете, престаните да мислите.

Не могу да замислим да захвална отаџбина неће оберучке прихватити овај великодушни предлог. Већ планирам да наручим грб преко поште, и почнем да зидам дворац.

"Војвода" Буш?!

Ево како је један хрватски карикатуриста прокоментарисао америчку касну и постхумну додјелу Легије за заслуге Дражи Михаиловићу...

(аутор: Ник Титаник)

Плодови демо(н)кратије

Ево шта ми је данас стигло преко Antiwar.com, ничим изазвано, од индивидуе која се представила као „Ђинђићевац“ (простоте нису биле цензурисане у оригиналу):

Govno smrdljivo, kamo srece da su te ubili tamo u Bosni i da nikada nisi dosao u priliku da trujes ovaj svet svojom mentalnom oboleloscu.
Nadaj se da se nikada ne sretnemo jer cu j****i mamu maminu.
Sada pusi k***c i nadam se da ces sto skorije i sto bolnije umreti!
Mamu ti j***m crknutu!
pozdrav iz Beograda

Ја се опет надам да ћемо се срести, и да ћу имати прилике да ове вулгаризме наплатим у валути цивилизованих људи, нпр. пиштољима са десет корака, за сваки по једном. Нисам ни близу Јасни Шекарић, али сам сигуран да бих погодио гдје треба.

Уз овакве изливе мржње и гадости, није ни чудо што свијет сматра Србе дивљацима и убицама. А ако овакви овако бране Ђинђићев лик и дјело, онда се можда треба упитати о ваљаности и тог лика, и тог дјела.

Покварени политичари

Јуче читам нешто сасвим бизарно. Владан Батић, биши досмански министар правде који сад води некакву маргиналну организацију посвећену очувању лика и дела октобарских пучиста, поставља Мирољубу „Ериксон“ Лабусу 20 питања. Америчка фора, из једне друштвене игре и чувеног Плејбоја; сумњам да је изабрана намерно, али ко зна?

Батића иначе сматрам комичним ликом, али и покварени сат показује тачно време двапут дневно. Уосталом, био је Лабусов колега кад су као 18 дахија харачили Србијом за Досманског земана; можда овај пут зна о чему прича.

Има ту још свачега, углавном искривљеног Батићевим наказним језиком („бордови “уместо одбора, „преференцијали“, коришћење запета и узвичника где им није место, итд.) Ево шта сам успео да извучем из Батићевог саопштења (објављеном у Гласу Јавности):

• Лабус је био потпредседник савезне, а не републичке владе; у ком је онда својству присуствовао закључењу уговора Телекома Србије са Ериксоном, али не и са Сименсом и Алкателом?
• Ериксон је наводно потврдио да је дао стипендију Милици Лабус. Да ли Лабус зна да је то било против закона, како страних тако и домаћих?
• Француска влада је 2001. године дала субвенцију влади СРЈ, која је ишла преко Института Г17 Плус. Зар то није сукоб интереса?
• Лабус се приватно састајао са потпредседником Даноне-а, бившим француским министром Ибером Ведрином, а везано за приватизацију „Књаза Милоша“. Може ли онда да објасни како је и зашто „Књаз Милош“ противзаконито приватизован?
• Да ли је Г17 Плус ангажовала као лобисту бившег америчког дипломату Роберта Гелбарда, запосленог у ДајнКору (DyneCorp), и да ли је заменик директора Аеродрома Београд, члан Г17 Плус, био председник тендерске комисије која је мултимилионски уговор за изградљу аеродрома поверила управо ДајнКору?
• Да ли је Лабус запослио супругу и зета у Народној банци, чији су гувернери чланови Г17 Плус?
• Да ли је Лабусово именовање у одбор гувернера Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) било законито? Ако јесте, како је онда могао да представља савезну владу на састанцима ЕБРД?

Ако је ишта од овога тачно, а наводи се доста очигледних чињеница, онда Србију данас не јашу само улизице и имбецили, већ и лоповчине најтежег калибра. Лабус ми је увек деловао непоштено, још откад је служио Зорана Ђинђића као алатка за саботажу избора. У свој хистерији на Западу о „победи“ Радикала на изборима у децембру 2003, и „повратку Милошевића“ кад је СПС подржао владу у фебруару 2004, промакло ми је да се у ствари на мала врата на власт врадила друга најгора компонента ДОС-а, етатистички „економисти“ из Г-17 одговорни за ДОС-ов економски програм, тј. за бездушну пљачку оно мало Србије што је преживело социјализам, санкције и бомбардовање.

Прагматична али перверзна коалиција је увек лоша идеја. То ми је постало јасно негде 2002. године, кад сам посматрао морални суноврат социјалдемократа у Босни, које су живе појели криптофашисти из филијале СДА зване „Странка за БиХ“. Али да ли зато што сам познавао Босну боље, или зато што су медији у Србији непоуздани а ја својим очима нисам видео ситуацију до лета прошле године, или опет зато што сам био заокупљен очигледним троуглом ДС-ДСС-Радикали и испадима Вука Драшковића, углавном нисам ни приметио малверзације Г-17.

Кад је, међутим, постало јасно да је економска политика Београда - за коју је, колико знам, малтене искључиво одговорна Г-17 - у најмању руку проблематична, точкови логике су почели неумитно да се окрећу. Па наравно да Млађан Динкић зна како да спроводи економију деструкције - написао је целу књигу о томе! Колики је тек Лабус стручњак, кад му је партијски шеф!

Није џабе у „Националном Парку Србија“ једна од најгорих врста управо Покварени Политичар (smradus beskrupulozus).